...
Улога ШОС-а, као организације за
сарадњу са азијским земљама, за Русију ће постати још важнија.Претходни самит, одржан у Бишкеку, одвијао се у периоду сиријске кризе, непосредно после напора Владимира Путина да спречи напад САД на Сирију.
Међутим, сада је међународна ситуација много напрегнутија, јер је украјинска криза довела до отворене конфронтације Русије и Запада, који је започео политику санкција и блокада. Европа све више постаје марионета у рукама атлантиста, слабећи и прекидајући билатералне односе и све дубље улазећи у конфликте са Русијом. Зато је Русија, као евроазијска држава, принуђена да форсира вектор своје политике и економије усмерен ка Истоку и Југу. Најважнији елемент новог светског поретка у који се Москва укључује је БРИКС, који обједињује кључне државе три континента, као и његова азијска филијала – ШОС.
Шангајска организација за сарадњу је формирана од стране Москве и Пекинга због подршке стабилности у Централној Азији 90-тих година. Већ крајем 2000-тих прерасла је у организацију која нема само регионално значење. Она се налази на путу прерастања у општеазијску, па чак и општеевроазијску структуру. ШОС није азијски НАТО, јер то није војни савез, при чему нема лидера-хегемона, што представља његову снагу и перспективу, али ипак представља извесну противтежу НАТО алијанси. На самиту је размотрено проширење организације и формулисани услови за приступање нових чланова. Већ је сасвим извесно да ће следеће године Индија и Пакистан који, поред Ирана и Моголије, имају статус посматрача, постати пуноправни чланови ШОС-а. Приступањем Индије, ШОС ће постати азијска потпора БРИКС-а, јер ће троугао Русија – Индија – Кина бити основа обе организације.
Не постоје принципијелне примедбе Монголији, иако је већ одавно поднела захтев за статус члана, као и Авганистан и Иран. Иран омета чињеница да се налази под међународним санкцијама, док је Авганистан под међународном (тачније, америчком) окупацијом. Техеран се нада да ће Русија, која се сада и сама налази под санкцијама (мада не под санкцијама ОУН-а), променити однос према условима пријема Ирана у ШОС. Јачање руско-иранског партнерства такође увећава шансе Техерана, а не треба ни заборавити да Москва и Пекинг могу иницирати укидање санкција против Ирана. Није никаква тајна да је Русија подржала те санкције само као један део игре са Вашингтоном, иако то није одговарало руским националним интересима. Ако је у Москви раније и било неког резона за подршку санкцијама Ирану, то у овом тренутку више нема никакав смисао.
Иран може да буде поуздан савезник Русије, градећи нови мултиполарни свет, јер Техеран, не само да се одупире блокади и притисцима САД готово трећину века, већ је остао веран сопственом путу, својој цивилизацији и принципима државног и друштвеног уређења. Другим речима, он је демонстрирао оне вредности, које су потребне свим државама које су спремне да се придруже Русији на делу устројства света, који неће бити устројен на амерички начин.
У сваком случају, јасно је да Американци неће добровољно отићи из Авганистана, не само зато што би се после њихове евакуације на власт вратили талибани. Једноставно, Авганистан је одлична тачка за истовремени притисак на све земље које САД сматра својим главним противницима: Иран, Русију и Кину.
Наравно, присуство америчких војних база не задовољава ни једну од тих земаља, али Иран, Русија и Кина се уздржавају од отворених захтева за елиминацију војног присуства САД, јер Москва и Пекинг не желе повратак талибана на власт, плашећи се да то може довести до премештања радикалног ислама иза северних граница Авганистана, у Средњу Азију, што би дестабилизовало секуларне режиме у бившим совјетским републикама. Русија и Кина сматрају да су Американци у Кабулу мање зло од талибана, али је разумљиво да је то ситуациони, а не стратешки избор. Безусловно, све државе ШОС-а су заинтересоване за одлазак Американаца из Авганистана, а усложњавање глобалне ситуације указује на то да се то време приближава.
Решење авганистанског проблема је немогуће без Пакистана и због тога је веома важно приступање ове државе у ШОС. Паштуни, који су главна опозиција талибанима, не признају пакистанско-авганистанску границу, која је вештачки подељена пре сто година, од стране Англосаксонаца између њихових индијских колонија. Пакистан је, уметнут између Индије и Авганистана, дуго времена био верни савезник САД, али последњих година локалне елите све више схватају, да је њихова земља потребна Западу само као база за стратешке игре Англосаксонаца (у том смислу и против Русије и Индије). Ојачано кинеско-пакистанско партнерство, захваљујући коме ће Пакистан бити примљен у ШОС, заједно са Индијом, као и смањење пакистанско-индијских сукоба, омогућиће још веће слабљење атлантистичке оријентације Исламабада.
У коначном збиру, Азија ће истиснути атлантисте из својих области. Пашће у заборав времена, када су Англосаксонски манипулатори цртали границе, окупирали, поткупљивали, формирали мишљење елита и диктирали своју вољу азијским народима и земљама.
Што више ШОС буде показивао увереност у своје снаге у борби за такву будућност, за праведнији поредак у региону и на глобалном нивоу, привући ће више азијских земаља и лакше ће пронаћи узајамно разумевање са исламским светом. Време Запада пролази – наступа епоха Истока. Евроазијска Русија је већ направила свој избор.
Извор: ВЗ.ру
Превела: Наталија Кљајић - ЕкцС
Припремиле: КМ Новине
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.