Вести:

субота, 13. септембар 2014.

Прича о малим терористима у Новорусији

субота, 13. септембар 2014. | КМ новине 0


Написао српски добровољац Деки, сведок ужасног страдања цивила у Новорусији, бивша Украјина.

...

Добровољац Дејан је прекаљени ратник, велики Србин у правом смислу те речи, неустрашиви борац који је већ преживео једно заробљеништво крволочних „кијевских усташа“, борац који је у име правде и православља свој живот заложио у суровим биткама безброј пута- али његова душа није била довољно „прекаљена“ за ужас и бол кроз који су прошла невина деца Новорусије и њихови родитељи… Пред вама је прича и потресна поема које су настале када је на рукама овог дивног и пожртвованог Србина, достојног Лазаревог и Милошевог потомка, у највећим мукама преминуо двогодишњи дечак, да би пар дана касније био сведок „кијевског“ убиства и његове шестомесечне сестрице… Не само да је бол родитеља тих невиних анђела, који су за Кијевску хунту и њихове Западне „демократске спонзоре“ само обични „терористи“ и „подљуди“ –  био толико безуман да су проплакали и небо и земља – већ је проплакало и Дејаново ратничко срце… Тако је настала и ова, можда чак и најтужнија поема свих времена, посвећена безбројним новоруским „Милицама Ракић“…   (М. Новаковић)


Пред вама је песма (прича) коју је написао Деки, српски добровољац, потресен ужасним страдањима недужних у Новорусији…

 

 Загрлили су се и дуго тако стајали. 
Уживали у тишини, и мирису.
Нестварном мирису цвећа.
У топлоти загрљаја у коме могу уживати само брат и сестра


Лепо је овде секо!
Да брацо, стварно је дивно! И ти си леп.
Много, много лепши него пре два дана. 
Чудила се сестра и гледала с неверицом.
Опет имаш обе руке?


Девојчица је тужно спустила главу. 
Брацо, нисам ти донела твог меду, опрости.
Није важно, овде је веома спокојно.
Више се не бојим спавати сам. 


Брацо. Мало ми недостаје мама. 
И како то да ја могу говорити, још сам мала?
Погладио је по мекој коси.
Овде све може, дођи да видиш маму.


Гледали су родитеље. 
Отац је стајао изнад мајке.
Мајка је седела и држала у рукама малу бебу.
Сузе су умивале малено лице.


Девојчица је крикнула.
МАМА!!! 
МАМА!!!
Не плачи нама је овде лепо.


Као да је чула нешто, жена је подигла поглед.
Одлутао је ка небу, кроз разрушен кров до скоро срећног дома.
Видела је два облачка.
Један, сасвим малени и други, мало већи 
Лагано су клизили небом спајајући се
Гледала је како се од два мала облачка прави један у облику срца.


Спустила је поглед на мртву ћеркицу 
Јаче је стисла у наручје.
Пољубила у угашено малено зелено око.
Дигла поглед у небо и тихо прозборила.


БОЖЕ МОЛИМ ТЕ ЧУВАЈ МОЈЕ АНЂЕЛЕ
Срце на плавом јутарњем небу је полагано клизило. 
Придружило се групи од педесетак малених облачића.
Заједно су кренули на далек пут.



 


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.