Вести:

субота, 30. август 2014.

Српска историја по Константину Јиречеку

субота, 30. август 2014. | КМ новине 0


Портал “Корени” од данас објављује делове из познате књиге чешког историчара Константина Јиречека, под насловом “Историја Срба”.
...

 Покушаћемо да се на то веома вредно дело понегде и критички осврнемо. Разматраћемо одређене називе народа, као и топониме, у којима се понекад крије она истина за којом, мање или више, (без)успешно трагамо. Где је све Јиречек био у праву, а где, можда, и није.

Подручје Балканског полуострва, које данас обухвата овај наш јужнословенски простор, некада се називало Илирик, наводно по староседелачком народу – Илирима. Да ли је такав народ уопште постојао или не, велико је питање, око којег се и данас ломе копља. Наравно, ни за једну ни за другу претпоставку не постоје конкретни докази, осим неколико натписа на језику који је произвољно назван “илирски”. Заправо, у питању је једно туце речи, од којих се већина може објаснити и уз помоћ словенских (српских) речи. Неке од тих “илирских” речи покушавају да се “етомологизују” уз помоћ албанског речника. На пример “илирска” реч *ринос ‘магла’, тврди се, у сродству је са алб. ре, реја ‘облак’. О сличним питањима у наставку ће бити више речи.

Такође, ту су и друге “истине”, које се прихватају здраво за готово. На пример, име Хрвати узима се обично у смислу онога на шта тај назив данас асоцира; то јесте, углавном се данашњи Хрвати поистовећују са оним средњовековним, што увелико (видећемо у наставку) мути праву слику историјске прошлости на јужнословенском простору Балкана. Исто тако, дискутабилно је и деловање богумила (патарена) и њихова улога у историји Србије, Босне и других балкански простора. О поменутом и многим другим недореченим историјским питањима биће доста речи убудуће, а све то уз прилоге из Јиречекове књиге “Историја Срба”.

Д. Гостељски





Историја Срба - Предговор

Срби су од сеобе Словена у стари Илирик свагда били и остали знатан народ на Балканском Полуострву. Њихова се историја дели на два периода; у првом се истичу њихови дотицаји са Источно-римским Царством, а у другом с османским Турцима.

Срби су, у средњем веку, у разна времена били савезници, васали, такмаци и противници Византинаца, али никада непосредни поданици цариградских царева, као у један мах њихови суседи, Бугари од 971, делимично од 1018 до 1186. При том, они беху верне присталице православне цркве, крајњи на северозападу према Римској цркви која је владала у Далмацији, Хрватској и Угарској, и према патаренској секти Богомилима или Бабунима која се одомаћила у Босни. Са изменама у власти, мењало се и политичко средиште српскога народа које се, у разним вековима налазило у долини Лима,на Скадарском Језеру, на обалама Рашке код данашњег Новога Пазара, у Скопљу у сев. Маћедонији и, најпосле, у Београду и Смедереву на Дунаву. Српска народна црква имала је, међутим, од 13. до 18. века за средиште Пећ, близу источне границе данашње Црне Горе.

Владаоци Срба називали су се кнежеви или херцези, велики жупани, деспоти, краљеви, у 14. веку шта више цареви, када је српска држава, под “”царем Срба и Грка”” Стефаном Душаном 1331 – 1355, захватала највећи део Полуострва. Убрзо за тим поче борба против Турака, с биткама на Марици 1371 и на Косову Пољу 1389. Притешњени између Мађара и Турака, Срби су се упорно опирали продирању Османа. Пропаст старосрпске државе изазвала је јаку емиграцију на север и северозапад, у Угарску, Хрватску и Далмацију, али је тим уједно знатно опао српски елеменат у унутрашњости Полуострва, у данашњој “”Старој Србији””. Том емиграцијом и тумачи се да наследник старих српских пећких архиепископа или патријараха станује сада у Карловцима на Дунаву на земљишту “”Троједне Краљевине”” Хрватске, Славоније и Далмације у Аустро-угарској монархији. За време опадања османске државе учествовали су Срби у свим бојевима Аустријанаца, Млечића и Руса против Турака. Српски ратови за ослобођење створили су две нове српске државе, данашње краљевине Србију и Црну Гору.

Литература о српској историји прилично је велика. На граници између средњевековне и модерне историографије стоји Дубровчанин, бенедиктинац Мавро Орбини с делом “”Ил регно дегли Слави”” Песаро 1601, које је састављено на основу разноврсних писаних и усмених извора. Домаћи радови почињу у 18. веку с делом архимандрита Рајића у четири књиге 1794. 19. век није донео ниједно велико национално историјско дело, нешто налик на волуминозна дела о руској историји од Карамзина и Салавјова, али зато велики број важних детаљних студија. При томе је, пред крај 19. века, дошло до велике борбе међу домаћим историцима.

Једна страна, коју је предводио Панта Срећковић у. 1903, узимала је као историске изворе за средњи век белешке из најновијега доба, особито епске народне песме и народне приче, скупљене за последњих сто година.

Противна страна, на челу с арх. Иларионом Руварцем у.1905, који је много задужио српску црквену историју, и Љубомиром Ковачевићем, трудила се да осигура победу модерној историској критици у домаћем историском испитивању. Поред историје деспота Ђурђа и династије Балшића, Чедомиљ Мијатовић осветлио је економске односе у прошлости, а неуморни Стојан Новаковић, поред многих питања из укупне српске историје све до у најновије доба, особито културну и правну историју.

Као скупљачи и издавачи старо-српских споменика радили су веома много Ђура Даничић, Стојан Новаковић и Љубомир Стојановић, и то највише у списима некадашњег Срп. Уч. Друштва у Београду у Гласнику и у Срп. Кралј. Акад. Наука, коју је засновао кралј Милан у Гласу, Споменику, Зборнику. Велики је број публикација о историји XИX века које почињу с радовима савременика српског устанка у год. 1804 до 1815, особито заснивача нове српске књижевности, Вука Стефановића Караџића, и Лазара Арсенијевића Баталаке. За историке су од велике вредности збирке делимично још и данас живих правних обичаја, које је започео издавати Дубровчанин Богишић у. 1908, писац новог црногорског законика. Далеке видике у прошлост отвара зборник о српским насељима у данашње време, који је засновао 1902 и којим руководи географ проф. Др. Ј. Цвијић у списима Београдске Академије до сада шест томова.

На идућим страницама често се спомињу домаће монографије о политичкој, правној, културној и литерарној историји или археологији за последњих 50 година: од М. Васића, Д. Валтровића, Т. С. Виловског, Г. Витковића, Л. Војновића, М. Вујића, М. Вукићевића, А. Вукомановића, Н. Вулића, А. и М. Гавриловића, М. Драговића, арх. Н. Дyчића, Вл. Ђорђевића, А. Ивића, Љ. и Сл. Јовановића, Н. Крстића, М. Милићевића, ген. Ј. Мишковића, К. Николајевића, Т. Остојића, И. и Д. Павловића, Б. Петрановића, В. и Н. Петровића, П. Поповића, Ј. Радонића, М. Решетара, Ј. Ристића, Д. Руварца, Ј. Скерлића, С. Станојевића, Ђ. Стратимировића, Ј. Томића, С. Тројановића, Ј. Шафарика и многих других. Несумњива је заслуга ових истраживања да су за старије доба критички расправила многобројна хронолошка, генеалошка, географска и историско-правна питања, а за новије се време марлјиво прибирао и сређивао архивални материјал. Од укупних приказа, после дела Руса Мајкова 1857, срп. превод од Даничића 2. изд. 1868, Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића Београд 1890-1891, 3. књ., њихове Историје срп. народа у 2. књ., доведене до прве четврти XИ века Срп. Књ. Задр. бр. 7, 21 и

школске књиге М. М. Вукићевића 3 изд. Београд 1909, 2 књ., споменућемо приручну књигу, намењену широкој читалачкој публици: “”Историја српског народа”” до наших дана од проф. Ст. Станојевића 2 изд. Београд 1910, 8°, 485 стр., политичка историја, без културне историје и без ознаке извора у напоменама.

Историци сродне Хрватске стекли су, такође, прибирањем извора не малих заслуга за српску историју, пре свију Кукулјевић, Рачки, Љубић и Смичиклас, особито у издањииа Југословенске Академије у у Загребу, у “”Монумента спецтантиа хисториам Славорум меридионалиум””, y “”Монумента хисторицо-јуридица Славорум меридионалиум””, y Старинама, које доносе старе текстове, и у новом “”Кодекс дипломатикус”” Троједне Краљевине. Слависте је, од почетка словенске филологије, јако привлачио српски средњи век, о чему сведоче испитивања и издања Добровскога, Востокова, Копитара, Павла Јос. Шафарика, Миклошића, Сревњевскога и Јагића.

Студирајући Византију, православно словенство, словенске језике и књижевности и историју руске државе у новије доба, бавили су се Руси много о споменицима и о прошлости Срба, од времена првих путовања у библиотеке на Атону, које су предузели филолог Григоровић и доцније, епископ Порфирије Успенски, Безсонов, Будиловић, Гилјфердинг, Голубински, К. Грот, Зигелј, Јастребов, Јацимирски, Кондаков, Кочубински, Кулаковски, Ламански, Лавров, Лавровски, арх. Леонид Кавелјин, Мајков, Макушев, Милјуков, Петровски, Пипин, А. Погодин, Нил Попов, Ровински, Сирку, Сперански, Теодор Успенски, митр. Филарет, Флорински и многи други. Суседни односи изазвали су у Угарској живо интересовалје за српску историју; на првом су месту позната дела, приступачна и у немачком издању, Калаја и Талоција. На немачком језику издао је Јован Христијан Енгел, чиновник ердељске дворске канцеларије 1 1814, служећи се Рајићевим делом и латинским и грчким изворима, опсежну књигу: “”Гешихте вон Сервиен унд Босниен””, Хале 1801, 40 Гешихте дес унгришен Реихес унд сеинер Небенлäндер 3. део. Како није било новијих приручних књига, служили су се туђинци све до наших дана овим делом. Један од највиднијих немачких историка у наше време, Леополд Ранке у. 1886, написао је књигу о историји српског устанка 1829, која се много читала, а за коју му је највише градива дао Вук Караџић; у последњој преради продужена је она све до мира у С. Стефану: “”Србија и Турска у деветнаестом веку”” Лајпциг 1879, срп. превод Ст. Новаковића, Београд 1892.

Сто година после појаве Енгелова дела добио је писац ове књиге од управе “”Опште историје држава”” позив пун части да поново обради историју Србије, и то нарочито за читаоце на западу. Писац од толико година студира балканске земље и стоји непрестано у вези с предметом, од времена издања 1874 типика за манастир Студеницу, који је васновао вел. жупан Стефан Немања у 12. веку у Гласнику књ. 40, па даље радовима о историској географији и историји трговине и о рудницима у средњевековној Србији, разним монографијама, збирком докумената у Споменику књ. 11, рецензијама о новијим делима и др., тако да је камење за грађење већег дела било већ донекле спремљено.


Али, ипак за то не беше лака задаћа. Градиво за историју Срба богатије је него, на пр., за историју Бугара коју је писац, једном, обрадио 1876, али, то градиво, нарочито за рани средњи век, очувало се врло фрагментарно и неједнако. Све досадашње збирке извора само су предрадње. За српску историју недостаје “”Цодеx дипломатицус””, нема регеста, нити има “”Фонтес рерум сербицарум””, шта више нема чак ни приручне књиге о изворима, нити историске библиографије. За историју новога доба осећа се, пре свега, недостатак потпуног издања преписке и аката о бојевима за ослобођење 1804-1815. Мој труд, да прикупим јако разбацану литературу, није свагда донео желјена успеха због реткости многих српских и руских штампаних дела. Од нештампаних извора употреблјени су, сем неколико рукописа, архиви Дубровачке Републике који су, од XИИ века, јако обилати у грађи, и то на основу студија које сам предузимао онде у годинама 1878-1879 и 1890-1904 у неколико махова пре издања збирке “”Монумента Рагусина”” Југосл. Академије и збирке Ђелчића и Талоција, а тако исто и Јорге.

Употреблјени су, далје, незнатни остаци которскога архива, а по гдешто и градиво намесничког архива у Задру, као и архива некадашње Млетачке републике.

Ја сам за своју главну задаћу сматрао да пружим заокруглјен, течан и објективан приказ најважнијих догађаја у историји ових крајева, поткреплјен изворима. Појединости, које су ближе домаћем историку и његовим читаоцима, морао сам избегавати. У првом реду стоји средњи век, стара српска држава са својим политичким друштвом и својим економским иитересима. Али, поред српске државе, обраћена је доволјна пажња и свима суседним землјама, пре свега средњевековној Босни која је, с погледом на веру, имала засебан положај и била такмац Србије, како за живота Стефана Душана, када је босански бан Стефан ИИ. почео да потискује Србе са јадранске обале, тако и у периоду српских деспота у XВ веку, који су са босанским кралјевима непрестано водили пограничне ратове. На желју уредништва збирке “”АИлгемеине Стаатенгесцхицхте””, узети су више у обзир унутрашњи односи, што је било скопчано с доста тешкоћа, јер се морало говорити о многим тамним питањима, која до сада беху проучавана мало или нимало. С погледом на многе појединости, на пр. о прошлости старога племенскога уређења, упућујем на своје студије о држави и друштву у средњевековној Србији, које ће изаћи у Споменицама ц. Акад. Наука у Бечу 1911, пропраћене по где где врло опширним доказним материјалом; у овој књизи ограничио сам се на то да приопштим резултате ових истраживања. Код литературе у којој, поред драгоцених података, има толико много претпоставака и комбинација, сматрао сам за потребно да свагда тачно означим извор, крајсвега тога што је тим књига прилично оптерећена напоменама.

Други део започеће с прегледом унутрашњих односа под династијом Немањића после чега, ће доћи приказ времена деспота у XВ веку и, најзад, новога доба, у истој сразмери као и средњи век. Дело ће завршити с неколико прилога: прегледом скраћеница уједно и списком употреблјених збирки и часописа, низом владалаца и црквених старешина, неколико генеалошких табли итд., као и азбучним регистром.

Штампање дела јако се одуговлачило због великих прекида у раду. Срећа, која ме је пратила у ранијим литерарним радовима, оставила ме је овога пута, јер ми је слободно време јако ограничено било периодичним нагомилавањем званичних послова.




Мајка му је била ћерка Павла Јосифа Шафарика, отац Јосиф историчар књижевности, а стриц Херменегилд историчар права, па је значајно знање стицао већ у породици. Основну школу и гимназију завршио је приватно.

Јиречек се још у раној младости определио и спремао за будући позив. Није случајно веома рано показао интересовање за мало познату прошлост балканских народа и држава. У том правцу усмеравала га је породична традиција, а у науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог. Као ђак старијих разреда гимназије огласио се приказима из књижевности јужнословенских народа а 1870. објавио је Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870).

На Универзитету у Прагу студирао је историју, географију и филологију (1872 — 1875). Као студент издао је Типик светог Саве за манастир Студеницу (1874). Са изненађењем и похвалама примљена му је дисертација Дејини народа булхарескехо, Гесцхицхте дер Булгарен (1876). Тада је имао само 22 године. Друго издање овог дела на руском језику исправио је и допунио сам аутор. Обимном хабилитационом студијом Војна цеста од Београда за Цариград и Балкански кланци стекао је звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу.

Извор: Српска Википедија



Константин Јиречек
Беч, о Новој години 1911.
Историја Срба, превео Јован Радоњић





Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.