Вести:

субота, 19. јул 2014.

Кремирање српства

субота, 19. јул 2014. | КМ новине 0


Својом вољом, диригованом вероватно из Београда, новопеченог балканског лидера опроштаја свима који су нас умлаћивали, такозвани представници затртих косовских Срба одлучили су да им је у скупштинском мегдану два крволока дражи Рамуш Харадинај.

Нека чека Тачи…
...

Глас за Рамуша, Куртија и Љимаја, да, да, баш оног Љимаја коме очајнички покушавају да нађу доказе да је у Клечки клао, па спаљивао несрећнике нашег рода, покушавају, али мртва уста не говоре, а жива ћуте, да не би била мртва.

А ти гласови одјекнуше док је “скупштином Косова” председавала извесна старина женског пола, припадница Вулинових социјалиста. Као некад давно када је дични социјалиста Димитрије Туцовић, у освит Великог рата, у Скупштини Краљевине Србије гласао против ратног кредита.

Он је образ опрао сопственом крвљу: одазвао се мобилизацији и погинуо на фронту, разапет између Интернационале и љубави према отаџбини.

Чиме ће да се оперу такозвани посланици затртог српског народа у скупштини такозване државе, крвавих темеља на којима ничу многобројне Жуте куће?
Новокомпонована политика опраштања сваком зликовцу узела је маха, шири се као пожар у коме горе томови и томови сведочанстава о злочинима којих се не би постиделе ни звери. Врхунац наше тобожње љутње је наводно писмо Патријаршије браћи у Ватикану где, кобајаги, прете да папа неће крочити у Србију буде ли блажени Алојзије постао светац.

Мада је блажени био омиљени бискуп Папе Пија Дванаестог, селективно слепог, који је, гле чуда!, све видео, само му некако Јасеновац остао ван видокруга. Папа није био баждарен на ту страну, а ионако је у том летњиковцу (према новијој кроатској историографији) српски народ уживао у свим благодетима ендехазије, укључујући србосјек и покрштавање пре клања.

Да не оду на онај свет као безвјерници.

Папу, дванаестог по реду, смо аболирали, жуља нас мало Алојзије, а и то ће новокомпоновану српску цркву да прође ко бабу звиждање, само да се верницима да још мало анестезије, да задремају док ватиканска нога не крочи на нашу земљу и, према њиховом уверењу, не освоји последњу слободну православну територију.

Од Јасеновца је прошло седам деценија, а од Клечке тек петнаест година, а већ опростисмо. Брзина нашег опраштања директно је сразмерна величини издаје тренутних властодржаца, а обрнуто пропорционална националном интересу и достојанству. Док у срцу Београда тешко оклопљени специјалци будно мотре на радничку шаку јада, дотле се на светој земљи Лазаревој одиграва последњи чин болне српске самоиздаје.
Диктиране, наравно, из Београда.

Док октроисани градоначелник Северне Митровице тера кера са Шиптарима па на мосту, симболу отпора арнаутској окупацији, монтира жардињере, глумећи Србенду, дотле његови партијски другари и продане душе довршавају цементирање крваве државе и амнестирају касапе.

Машала.

М. Јовановић
Бранко Ћопић је у свом “Пролому” описао трагичне судбине Срба који су поверовали ендехазији и понудили лојалност, а онда завршили под ножевима и маљевима. Ко се на време освестио, тај је избегао јаму, остали чекају да их се сети мајка црква и стави СТОП пред папу Фрању, ако ни због чега другог, а оно због мучког прећуткивања крвавог посла обављаног са прећутним благословом његових ватиканских претходника.Љимају, дакле, опростише Клечку и паклени крематоријум. Машала, браћо.
А, папа Пије Дванаести, а богами у то име наручује и тринаести.  
 




Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.