Разноврсност и богатство народних ношњи Срба са Косова и Метохије (Други део)

---

Посебно је важно изучавање традиционалне културе Срба са простора Косова и Метохије данас када се територија налази у сложеној ситуацији а културно наслеђе Срба је изложено својатању, или је у најгорем случају заборављено и уништено.

... 

У првом делу о народним ношњама Срба са Косова и Метохије (веза до текста), било је речи о Ибарској долини, Ибарском Колашину и Централном делу косовске котлине. У редовима који следе сазнаћете више о осталим деловима Косова и Метохије и особеностима народних ношњи које су и тада имале своје одредницу "за сваку прилику", наравно, сходно времену у коме се живело. А говоримо о 19. и 20. веку.

 ~*~ 

Гњилански крај, почетак ХХ века

  Гњиланска котлина (Косовско поморавље) кроз ову котлину протиче Јужна Морава па се зато цео крај назива поморавље. Гњилански крај је назив добио по гњилости – мочварности земљишта. Израђивању и украшавању предмета домаће радиности, највише одевним предметима поклањала се у овом крају велика пажња. У старини начин израде и украшавања вршен је ручно и на домаћим тканинама од  конопље и памука – на памуку ланеном платну, вуни, кожи, свили. Вуна се користила за израду свечане, али и свакодневне одеће и заступљенија је у мушкој одећи.

Свечана ношња из Гњиланског краја 19. Век

 У овом крају била је разви-
јена ткалачка радиност; ткало се на хоризонталном разбоју. И мушка и женска ношња гњиланског краја до данас је веома добро очувана. Ношња се користи чак и данас о битним догађајима, а неки одевни предмети се користе и у свакондевном животу. На ношњи се огледају разни утицаји: старобалкански, византијски, турски и грчки, али има и елемената карактеристичних само за овај крај. Од двадесетих година прошлог века ношња је претрпела измене, код мушкараца су то војнички елементи, а код жена савремени материјали индустријске израде и дискретно украшавање. Карактеристичан женски одевни предмет јесте ткана бошча (кецеља) и колан (реп) који се опасивао са задње стране.

 

Село Дворане (Сува Река) Метохија.

Метохија - Пећком округу припадају општине Пећ, Исток и Клина. У погледу ношње у овим крајевима се прожимају земљораднички и сточарски одевни предмети. Сходно историјским приликама од  краја 17. до почетка 20. века на овим просторима сусретале су се разне културе, традиција и обичаји, па се и одевање преобликовало. Ношње имају доста заједничког, али и доста подручних разлика. Посебно је женска ношња веома разноврсна. Мушка ношња градске средине у Пећком округу  била је готово истоветна као и у Призрену, Ђаковици и Приштини.

Дворење младе пред удају, Пећ, 1934.г.

 Са уочљивим утицајима турске ношње (чакшире, минтан, јелек или џамадан, плитак фес, појас је широк и дугачак). На селима се зими носила и одећа од белог сукна са прслуком или јапунџом  - типичан сточарски начин одевања. Женска ношња у градској средини је била типична алатурка ношња са димијама, антеријом, свиленом кошуљом, појасом на пруге и срменим јелеком. На глави је ношена марама или фес. Елементи сеоске ношње: дуга звонолика кошуља са уметнутим клиновима са стране, богато извезена биљним и геометријским мотивима, по рукавима , на прсима и по рубовима кошуље.

Призренска градска породица 19. Век

Призрен је градско насеље, ношња имућног становништва  истиче се по изузетној лепоти, богатству и бројности облика и украса. Основни тип одевања у Призренском округу је алатурка , по угледу на турску ношњу са оријенталним шарама, и у употреби се задржала све до Другог светског рата. Поред турских утицаја ношња садржи и елементе грчке ношње. Богатство маште и умећа видни су на јелецима, доламама, зубунима, антеријама, кошуљама, прегачама, појасевима, марамама, оглављима и капама. Све ове одевне предмете су шиле и украшавале жене и терзије. У колориту је честа црвена боја. И мушка и женска ношња, у целом Призренском округу, обухватајући и област Подримља била је иста у основи. Карактеришу је димије антерије, свилене кошуље, нануле, фесови у женској и чакшире џамадани, минтани, кондуре и фесови са кићанком у мушкој одећи. Градска ношња је готово истоветна ношњи осталих градских средина са Косова и Метохије: ношњи Пећи, Ђаковице, Приштине и осталих мањих варошких и градских средина.

 

Велика Хоча, 20. век

 Подримље обухвата предео са леве стране Дрима према Призрену, и већи део општина Ораховац и Велика Хоча. Област је названа по реци Бели Дрим- Подрима или Подримље. Мушка градска ношња темељи се на турској традицији. Одећа је претежно од чохе, кадифе, сомота и памучних тканина са пругастим дезенима или тамноплаве и црне боје.  Женска одећа у старини је била оријенталног порекла, а од краја деветнаестог века, па до Другог светског рата многи одевни предмети из оријенталне традиције се одбацују, али неки хаљеци остају у употреби. На селу је био карактеристичан тип женског одевања са дугом белом кошуљом, тамним богато извезеним јелеком, појасом, кратком сукњом – запрегом, спреда се опасивала скутача или бошча (широка ткана кецеља), богато извезене чарапе и опанци. Још једна карактеристика женског типа одевања јесу различита покривала за главу-такозвани превези који су богато окићени везом, перлама и кованицама. Мушка ношња је једноставна најчешће од сукна тамне боје.

 

Девојка из Средске, 20. век

  Шарска жупа Средска или Средачка  простире се између Призрена, Брезовице и Косовске котлине. То је котлина у којој доминирају пашњаци, шуме, њиве оранице и ливаде. Становништво из Средачке жупе је, и у новије доба, сачувало архаичан начин живота, обичаје и ношњу. У Средачкој жупи мушка ношња је била ''сасвим проста'' и без икаквог накита осим прстена. Кошуља је од конопљаног платна, чакшире су биле од белог сукна, посебно младожењске и везиване су учкуром. Јелек преклапач је од белог сукна ''џемедан'', копоран или ''копарче'' од црног сукна са рукавима до лаката. Женску ношњу Средачке жупе карактеришу следећи одевни предмети: Дуга кошуља од ланеног или памучног платна, извезена геометријским шарама на прсима и око врата, кратка сукња састављена од две попречне половине, спреда се опасује набрана бошча беле боје, са пругама и цветним шарама, јелек са крстастим мотивима, глава се покривала шамијом беле или жуте боје, а у свечаним приликама носио се превез. Посебно су богато биле украшаване невесте.

Средачка жупа село Драјчићи 20. Век

Шарска жупа Сиринић налази се у непосредној близини Призрена, у котлини горњег тока реке Лепенац, североисточно од  Шар планине. Мушка ношња претежно је сточарског типа; кошуља од ланеног платна извезена на прсима, набрана при дну рукава, панталоне од тамног сукна, ткан појас, вунене чарапе црне боје са дискретним шарама при врху, јелек без рукава украшен црним гајтанима, преко јелека се носила џока, дуги мантил начињен од вуне сукна или козије длаке са рукавима до лаката са уметнутим правоугаоним делом на раменима који служи за покривање главе. На глави се носила шубара црне боје, а опанци су прављени од свињске коже. Међу најлепше делове сиринићке женске ношње спада превез са капом који се различито назива од села до села (убрадач, ручник, врсте, превез). Превез се спушта са главе низ леђа до близу паса. Најчешћа шара која се у разним облицима понавља, зове се бистри крст, и опомиње на шаре старих свештеничких одежди.

Аутор: Ђорђе Башчаревић   l   Фејсбук страна

Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.
 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.

---

Текст и илустрације: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер.

За КМ Новине