Померанац у САНУ
"У сваком случају, када вам неко рекне да треба да подржимо подизање културе, науке и уметности... имам још једну опскурну причу за вас!"
 |
"Агроунаути" (2014) - Владимир Мојсиловић
|
Пише: Владимир Мојсиловић
, Атеље 2
У обиљу могућности просветљујућих избора коју нам пружа цивилизирани утицаји Запада, заиста је тешко одлучити се за најснажнији утисак ове године, које нам научно- културне благодети плишане окупације пружају. Малигнитет агентура страног утицаја, који је у симбиози са владајућим државним структуром метастазирао у све институције и ткива нашег устројства, учинио је да отупимо на свакодневне надражаје и у многоме отежава одлуку који је највећи бизар на културно- научној сцени. Од када се сорош интересује искључиво за Левант и источну Јевропу, док је Стејт дипартмент одобрио 621 милион долара за борбу против злокобног руског утицаја на Балкану, конкуренција постаје све оштрија.
Од увођења још више струке у школу са УН програмом Школа без насиља у којој се десио масакр, писаца са негованим ручицама и украјинских избеглица које се дохватају грубих комуналних послова кречења српских графита у центру, преко борбе против насиља перформансима на улицама Београда са Алијиним муслиманским снајперистима, журова дрег квинова у УЛУС-у, кровној институцији ликовних уметника, Специјалне антитерористичке јединице које у блицкриг акцијама хапсе људе патуљастог раста са потешкоћама, због објава на фејзбуку, штитећи "председника Хила” од стреса, немачких партизана из Србије на фондовима невладиних организација- штифтунга, које се финансирају из немачког буџета, прописујући све од школства, издаваштва, закона о Заједници српских општина, ЛГБТ толеранције, броја жртава у Јасеновцу до стручњака за борбу против рехабилитације четника, а да никад нису поднеле финансијски извештај, културних радника који се боре за зелену агенду, против прдења крава, истребљења индијанаца у Србији и Рио Тинта, док сањају позиције у надзорним одборима рудника, левичара који се међусобно сукобљавају у Брегалничкој због Драже, ЕУ штенара у местима где нема породилишта, веганске кухиње у студентским домовима, за псе и бескућнике, доктора- кловнова на улицама, у оквиру фестивала менталног здравља, ријелитија названог Музеј жртава геноцида са владиком који брани науку, уз апологије сина телохранитеља Анте Павелића из Буенос аиреса...све је постало спектакл и перформанс у ширем културном оквиру, а конкуренција никада није била јача!
Ипак, два нарочито бизарна утиска оставила су неизбрисив траг у науци и култури, као и на можданим ћелијама аутора.
OBIT SANU, ABIT ONUS
(пану САНУ, кинта кану)
Када је Владимир Костић, неуролог, у својству председника Српске академије наука и уметности, изјавио да је Косово де факто и де јуре изгубљено, многи су помислили да ова институција не може ниже да падне. Као рођени оптимист, ја сам знао да може горе, али сам очекивао да ће пре стручњаци међународног права, војни стратези и политичари почети да се баве професуром на Медицинском факултету, те лечењем Алцхајмерове болести и разних других дегенеративних неуролошких патологија, у опсегу стручности нашег др.проф Владанка, када се он већ нашао да јавно мисли кључна национална, безбедносна питања и геополитику по матрицама америчке и енглеске обавештајне службе. Изгледа да је високи немачки представник Алцхајмер свакако остварио снажан утицај на одрживу политику деменцију у високим институцијама Србије.
Када сам помислио да сам све видео, несрећним сплетом околности, на беспућима интернета сам набасао на др. Сању Жакулу, научну сараднишкињу у Етнографском институту САНУ. Област истраживања ове значајне српске научнице је, како стоји на званичном сајту института, антропологија људско- животињских односа, антропологија интернета и студије панка.
Град као мултиспецијски простор: шетање паса у центру Београда током пандемије ковида 19 - научни рад ове докторшкиње, свакако је од непроцењивог значаја за нашу културу, науку, овај народ наше колективно, етнографско памћење и псећу антропологију. Ово важно дело је “аутоетнографско сведочанство о шетању паса у центру Београда” како наводи докторшкиња Жакула.
Ова наша истакнута научница је одбранила докрорат на тему Зоолошки вртови у Србији у антрополошкој перспективи, а прослави на факултету су присуствовали и њени пси, како тврди чаршија.
Аутор овог текста, у духу ретроградне, заостале изричите научне егзактности, пита се није ли за антропологију као науку о човеку, кад је реч о интерспецијским односима са псима, строго биолошки гледано, потребан исти број хромозома, како би ова прича имала срећан крај, како би наша наука постала бременита, да не кажем скотна. Брисање културолошких, биолошких, антрополошких предрасуда напросто је нужни корак Сапијенса, како би оштенили чопор штенаца, те продужили овај оригинални етнографски приступ на наредне генерације химера и живели срећно до краја наших керећих живота.
Баш услед оваквих нецивилизованих, злобних и заједљивих размишљања, антропологија људско- животињских односа би, под хитно требало да укине физичке законе који је спутавају, а такође и предупреди равномерно убрзање при слободном паду, које би се могло догодити када порески обвезници, у духу азијске толеранције, крену да избацују овакве стручњаке кроз прозоре зграда у центру, у сценама налик на оне из Ејзенштајнових кинематографских остварења.
У сваком случају, када вам неко рекне да треба да подржимо подизање културе, науке и уметности... имам још једну опскурну причу за вас!!
Свирање у кожни аулос и китару
Стање уплива агентурног утицаја је свуда присутно, но уметност и култура су пали још пре новог миленијума. Распад је постао озбиљно видљив од када је Слободан Милошевић дозволио Сорошу да вршља средином деведесетих, жуте структуре су се још тада запатиле у култури.
Кадрирање по принципу “овај мој је неспособан, у култури не мож да направи велику штету”, у симбиози са ловом великог Филантропа отвориће врата агентурном деловању и у потпуности растурити већ девијантну културу за две ипо деценије. Ово што гледамо данас, симптоми су не само потпуне дегенерације, већ и одсуства кичме и било каквог суверенитета, који би се испољио макар на периферијама културе.
Долазимо до значајног српског уметника Бранка Милисковића, којем је шест година узаспопно Министарство културе опредељивало средства од пореских обвезника за његову изузетност, а за ког је аутор овог текста први пут чуо након бизарног инцидента у вези са годишњим конкурсом наречене институције.
У његовој уметнутости ” Концепт редефинисаних и деконструисаних субјеката на сцени заснива се на трансфигурацији социјалних формација које су довеле до изградње фактивних личности и симулакрума...”
Када то преведемо на Српски, Милисковић је један од безбројних ћелавих хомоса који воле да се шминкају и дудлају, налик онима из британских затвора па све до водвиља и кабареа. У његовој уметнутости која се своди на експлицитну сексуалност, тешко да је могуће видети шта друго осим опскурних фотографија нарцисоидне опседнутости властитим ликом и либидом?
Егзибиције овог корисника буџета које можемо пратити на порно каналу Ххамстеру, рецимо фелацио са непознатим мушкарцима*, тек су нешто мало радикалније од оних које излаже у уметничким галеријама. Овог уметника са својим порно- каналом и истом таквом уметношћу, Мимистарство културе је држало довољно значајним да му шест година узастопно додељује средства! Ко су остали учесници ових оргија у порнићима можемо само да слутимо, питамо се није ли то неко са неовисне сцене, можда из Деска креативне Европе, са синекуром у Министарству културе, како се прича у чаршији? Важно је да се Министарство културе, заједно са ликом стрејт татице из Бранкових порно прича са Ххамстера и Мајом, боре за праве, насушне вредности, преко потребне овом народу.
Да би ствари биле још драматичније, Бранко Милишковић је, након шест година схватио да се претплатио на средства Министарства културе, и да му она са правом припадају. Када је остао без њих ове године, овај професионални свирач кожне фруле се силно разгневио, па је са својим пајтосима из НКСС (НВО Независна културна сцена Србије) отпочео традиционалну годишњу кампању против одлука Министарства, уз све врсте притисака, личних увреда и фолклорне постмодерне тужбалице, хоћемо више лове за културу, паре за мене, шмрц, Центар за културну деконтаминацију добио само 500.000 динара, кмеее, крађа и урушавање високе уметности! Милисковић је наступио испред УЛУСА, кровне српске институције ликовних уметности, која је недавно у потпуности пала у шаке невладиног сектора и агентура страног утицаја. Ова институција повлачи значајне суме из буџета, на рачун пореских обвезника, остварујући велики број сумњивих пројеката, међу којима су многи отворено антисрпски, а многи величају ЛГБТ и зелену колонијалну агенду о трошку грађана Србије.
Оставићу фотографије и снимке екрана да говоре тисућу речи, док хрлимо у сусрет залазећем сунцу, а изгледа да су наши јунаци ипак нашли заједнички језик са Мајом Гојковић и ових дана одјездили у супротном правцу, ка истоку, у Пекинг. Ми ћемо се задовољити прегледом још два исказа ове изузетне прилике у српској уметности, а затим покушати да их преведемо.
О перформансу:
То не може да ради нормална особа са радним временом од девет до пет, већ само неко ко је апсолутно спреман да се жртвује за порив. Порив моје уметности долази из либида, односно из стомака. Све што се догађа мора да акумулира ту екстремну сексуалну енергију и жељу која се касније транспортује и транспонује у различите форме.
Процес почиње „скенирањем“, тј упознавањем публике, потом узимањем енергије, тј пажње. Уметник се претвара у апсолут и почиње да ствара бумеранг ефекат.
У преводу на народски, жаргонски, уметник у покушају никад ништа није радио, али зато је истриповао да је Бог лично, а уметност му долази из к....
Случајно на ТикТоку видех да негде у Сан Дијегу, постоји тзв. Српски културни центар, непрофитна организација, али чини ми се није благосиљана од стране Министарства културе...ннего више као српска комуна у расељеништву. Као музичка позадина иде инструментал Тааамо далеееко, а од експоната ту су манастири, фолклорна ношња, Дјоковић, Јокић, Тесла... Фасцинантна ми је та средњевековна естетика, фолклор-националистички наратив, и присвајање свега што може да донесе некакву корист, па макар то била и наука. Уметност још нису увели у програм.
У преводу, ти српски заостали чобани и шовени треба да ми плате авион до Сан Дијега и хонорар, да јавно мастурбирам у њиховом простору и нађем неког спонзора који ће ме натегнути одострага.
ЈБМ БГД јер МОЖЕМО и МОРАМО!
Какве међусобне везе имају НКСС, УЛУС, Министарство културе, САНУ, немачки штифтунг партизани, Не давимо Београд, Центар за културну Деконтаминацију, Репубљик Косова, Зелено леви фронт, теже је објаснити него тренутну ситуацију на Леванту. НКСС се састоји од сличних организација као НДМ БГД, који су заједно скуп малих невладиних организација и агентура страног утицаја, рецидиви и рестлови ЛДП, а коалиција Морамо, из које је створен Зелено – леви фронт је њихово политичко исходиште. У почетку су их финансирале разне иностране интересне групације и неке домаће корпорације, попут Нелта да би им они завршавали одређене задатке у Србији, и да би се увукли у званичне државне институције. Чаршија вели да је НДМ БГД добио велику лову од Нелта да спречи градњу Београда на води, како је то била њихова интересна зона, но ова тврдња остаје само у домену чаршијских гласина.
Било како било, ове интересне групе попут НДМ БГД и НКСС су успеле да уђу у готово све културне и научне институције, попут МиК, САНУ, па чак и да преузму нека вековна удружења у потпуности, као што је УЛУС.
Да поновимо, Зелено леви фронт, са звучним именом, попут неких левантских екстремиста, проистекао је из коалиције Морамо (што је у суштини НДМ БГД), сестринске организације хрватске ливичарске удруге Можемо, под будним оком немачких финансијера, без моралне дилеме преме пореском новцу примитивног и крезубог српског плебса.
Самоувереност и безобразлук српских НВО агентура досегла је нови, виши степен од како су опредељена америчка средства за борбу против малигног руског утицаја, државне структуре су срасле са њима и немају ни жељу ни вољу да им се супротстави, док се наша служба безбедности одавно не понаша као наша и претежно се бави праћењем друштвених мрежа и малтретирањем родољуба.
Специјалци полиције хапсе људе патуљастог раста, док се војне специјалне снаге баве мултиспецијским простором, како би се то стручно рекло, или народски, шетају керове високих функционера.
Вредело би направити озбиљно истраживање о стварном стању у институцијама културе и њиховој поседнутости малигнитетом страног утицаја који понегде кохабитира, а углавном је у симбиози са владајућом партијом и државним структурама.
Колико год ово све урнебесно смешно изгледало, ми имамо агенте страног утицаја у парламенту, који се ругају науци, култури, здравом разуму, уопште здравој Србији и вредно надзиру спровођење глобалистичких планова.
Какав је културни образац који негујемо у њедрима и плаћамо га кроз порезе?
Претпоставимо да неко дете у школи, на часу ликовног, скочи на клупу, одбаци одећу, крене да уринира по ученицима, радовима, мастурбира на часу и гађа професора и ђаке властитим изметом. Уколико би то дете умело да концептуално образложи тај чин као, рецимо, ослобађање од репресивног друштвеног система и ретроградног и анахроног школског програма, као афирмација њихове индивидуалности, сексуалности и изузетности, као експресивни друштвени трансфигурални чин подизања свесности о различитости, позивајући се, рецимо, на већ традиционалну берлинску групу и Марину Абрамовић, не би постојао механизам његовог кажњавања, те би у случају евентуалне тужбе, родитељи могли тражити и одштету од школе и лако добити процес. Такође, изгледа да се ближи време када ће наши будући научници антрополошким лавежом бранити своје докторате.
Како су ови злокобни малигнитети капиларно продрли у читаво српско друштвено ткиво, плашим се да ће њихово одстрањивање бити веома тежак и мучан, али неопходан захват, пре но што дође до кобног исхода. Рачунамо на свесрдну подршку НВО активиста, који су се у храбрим комуналним акцијама борбе са муралима препоручили за волонтере будућности.
Аутор је приложио визуелне доказе у виду принтскрина и фотоколажа од чијег се објављивања редакција КМ новина уздржава. Комплетан текст можете прочитати на сајту самог аутора: https://atelje2.rs/
