Вести:

недеља, 03. новембар 2019.

Држава исправила неправду према Мухарему Ибрају

Албанцу са Косова којем су терористи ОВК ликвидирали шест чланова породице, коначно признато право на месечну новчану надокнаду од 15.000 динара за убијеног сина.

#Muharem #Ibraj #Albanac #Kosovo #Metohija #Srbija


 
Ниш – Са осмехом на лицу, држећи у рукама обимну документацију, јуче је у дописништво „Политике” у Нишу дошао Мухарем Ибрај, Албанац са Косова, који је јуна 1999. године, бежећи од терориста ОВК, уз помоћ српске полиције и војске некако успео са великом фамилијом да са Косова и Метохије стигне у централну Србију.

Захваљивао се јуче Мухарем „Политици” за помоћ претходних месеци и писању о његовим проблемима и показао нам најновије решење које му је стигло од Министарства за рад, запошљавање и социјална питања Србије, од Одсека за борачку заштиту Секретаријата за дечију и социјалну заштиту у Нишу. Тим правоснажним решењем исправљена је велика неправда државе Србије према Мухарему (66), некадашњем руководиоцу полиције у Ђаковици – коначно му је признато до сада оспоравано и поништавано право на месечну надокнаду, која му је по закону следовала за сина којег су киднаповали и убрзо убили терористи такозване Ослободилачке војске Косова.

Мухарем Ибрај
– У периоду између 11. и 18. јуна 1999. године, пре него што смо успели да се домогнемо централне Србије, наша фамилија доживела је прави погром. Родитељи, моја браћа и ја, буквално сви чланови наших породица били су на листи за ликвидацију и док смо спремали да побегнемо са Косова терористи ОВК убили су шест чланова наше најуже породице. Најпре су у једној ноћи убијена тројица моје браће Исуф, Ибер и Иса, сутрадан два Исуфова сина Мохамед и Јакуб, а потом, две ноћи касније и мој син Кујтим који је тада имао само 19 година. Били су најпре киднаповани, а онда свирепо ликвидирани. Све смо их тајно сахранили у једној шуми далеко изнад Ђаковице и после тога смо побегли у централну Србију – испричао нам је Мухарем.

Мухарем Ибрај је средином прошле године стекао старосну пензију од само 14.000 динара и тада је поднео захтев да му се исплаћују и месечна новчана примања, која му па закону припада за погинулог сина – цивилну жртву рата. Иако је имао сва валидна документа и иако су у нишком Одсеку за борачку заштиту три пута доносили позитивно решење, републички органи су исто толико пута поништавали одлуку о новчаној надокнади.

Наводно недостајали су поједини документи. Четврти пут, очигледно када је неко у надлежним републичким органима коначно прегледао комплетну документацију, недавно је донето правоснажно решење којим се Мухарему Ибрају признаје праву на надокнаду за убијеног сина Кујтима – цивилну жртву рата.

Шира српска и европска јавност за Мухарема Ибраја, Албанца с Косова, чула је када се два пута као сведок одбране појавио у Хашком трибуналу у процесу против некадашњег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића.

И што је већ првог дана сведочења, рекавши да се истина о злочинима такозване ОВК и догађајима на Косову не сме прећутати, затражио од судског већа да се његов лик на телевизијском снимку не замагљује, да се и његово име и презиме не крију, већ да се све објави.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Политика    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Bojan #Stojanović #Gračanica #Kosovo #Metohija #Izdaja #Srbija #Zlonameran

Умро Бојан Стојановић, један од првих јавно декларисаних издајника на Косову и Метохији

Бојан Стојановић први такозвани градоначелник "општине Грачаница" по систему криминалне творевине тзв "републике Косово", умро је у 49-тј години живота од последица срчаног удара.

#Bojan #Stojanović #Gračanica #Kosovo #Metohija #Izdaja #Srbija #kmnovine
Бојан Стојановић





Медији у Србији вест о његовој смрти преносе у пет реченица а ни једна од њих се не дотиче суштине онога што је Стојановић за живота учинио.

Грубо је то рећи у овом тренутку али је и пуна истина јер је својим радом Стојановић постао први издајник државе Србије на Косову и Метохији који се као такав јавно декларисао а што је до данас попримило размере епидемије и оставило катастрофалне последице по српску државност на Косову и Метохији. Ту где је он започео свој посао "градоначелника" по систему тзв "републике Косово", ту су погашене све српске институције а Срби изгубили сваку наду да ће моћи да опстану и да наставе свој живот као Срби.

Почетак функционисања ове сепаратистичке илегалне "општине" означио је и почетак масовног преименовања Срба у "Косоваре", нову, вештачку нацију као корак ка оснивању шиптарске парадржаве на КиМ. То је послужило претходном режиму, на чијем се челу налазио Борис Тадић и чије странке је функционер био и покојни Стојановић у то време, да пронађе оправдање за гашење српских институција у овом делу покрајине (идентично се дешавало свуда јужно од Ибра где су уз сагласност издајничког режима ДС постављени слични "градоначелници"). А касније је то омогућило режиму Александра Вучића да у потпуности поруши остатке српске државе и да разори преостали српски корпус, када је Стојановић заменио други човек владајућег режима а касније и сам Стојановић прешао у ту нову струју.

Од самог старта Стојановић је најжешће нападао представнике Срба на северу Косова и Метохије који су неодољиво бранили државу Србију на КиМ а што се поклапало са агедном Запада о успостављању пуне контроле над јужном српском покрајином јер су, како су често говорили, "од 1999. године Албанцима обећали независност". 

Новинарка (такође покојна) Ана Радмиловић је за Балкан Магазин о Стојановићу је 2013. године писала: 

"Посматрајмо ствар на нивоу феномена, дакле ништа лично. Човек о којем се ради послужиће само као фигура за нешто што би се могло звати бешчашће, мада реч бешчашће у себи садржи и реч част, па макар говорила и о њеном одсуству – реч бешчашће је свесна да част постоји. У овом случају, ствар не делује тако. Дакле, као што реч неморал јесте негација постојећег морала, а реч аморал одсуство примисли о моралу, тако би се ово бешчашће могло назвати и бесловесношћу".


Узимајући учешће у издаји Косова и Метохије, Теодосије и патријарх Иринеј су Стојановића благословили  уњеговом раду 2011. године када је испред шиптарске "општине" Грачаница био финансијер Видовданских свечаности (на фотографији).

"Пре него се лати пера да пише тужбу, политички идиот именом Бојан Стојановић алијас Теслица нека се распита о значењу тог појма. Наиме, није увреда. Он је само политички бесловесан. А на важном је месту, у погрешно време и, по свему судећи, свести нема шта чини. Ако има, онда не знам како се то зове. То јест, можда знам али нећу написати."


Бојан Стојановић је први Србин који се јавно и званично срео са Рамушем Харадинајем. Следствено претходном догађају, и ово се одиграло испод фотографије на којој прима благослов за своју издају. Нека се Господ смилује његовој души.

Осврћући се на то како је све почело, она пише:

"Стојановић, градоначелник Грачанице и члан СЛС (странка тзв Тачијевих Срба), ушао је одавно у политику. То јест у
криминал, али преко политике. Задесило се тако, Слободан Милошевић, владар Србије и оснивач СПС имао је једног државног тужиоца. И тај државни тужилац има два сина. Свакаквим су се пословима бавили, али за разлику од Теслице који није у тако добрим условима растао, позавршаваше они и неке школе и, уопште, премда су и затворске казне одлежали, када човек прича са њима класна се разлика јасно распознаје. И упосле они Теслицу, кажу, прво као неку врсту потрчка. И кажу, неспособан дозлабога.


Формално, од 1990. до 1997. господин је Теслица власник неке фирме „НВО компанија“. Нигде не пише чиме се ово предузеће чудног назива бавило. Теслица, у тренутку оснивања предузећа има 19 година. Са 26 година, већ зрео човек, постаје сувласник предузећа „Рок Оил“ које се, како сам назив каже, бави нафтом. Овом активношћу, каже његова званична биографија, он престаје да се бави 2003.  Негде током његовог бављења приватним бизнисима за друге и помало за себе, долази до судског процеса против њега, након чега се помиње извесних 20.000 марака одштете и ствар бива заташкана.


Три године се одмара е да би већ 2006. ушао у Самосталну либералну странку. Годину дана касније, постаје координатор ПТK (косовска пошта) а већ наредне године, 2008, шеф је посланичке групе у својој странци. Затим 2009. постаје председник Одбора за права и интересе заједница и повратак.

Такође 2009. постаје градоначелник општине Грачаница. И овде почиње вртоглави успон или суноврат, већ како ко види дела овог човека".



...

"Градоначелник Грачанице, гореименовани Бојан Стојановић – Теслица, неке 2009. пише ситну књигу о томе како се та земља не сме продавати. А онда долази кобно пролеће 2010. и идеја да се почне са продајом Маригоне. Шта је Маригона и зашто је важна? То је велико насеље, градић на улазу у Грачаницу. Има школе, игралишта, спортске терене. Та земља је сада делом приватизована и делом купљена од стране Албанаца. Тада се радило о неких стотињак издатих грађевинских дозвола од стране градоначелника.

Три су године прошле и сада је бројка четвороцифрена. Дакле, о хиљадама је реч. Додељиване су грађевинске дозволе Албанцима у Чаглавици, Лапљем селу – где имамо бизаран случај 34 објекта за које је Теслица рекао да су то мотели. Дакле, Лапље село ће бити једино село на свету са 34 мотела, све један до другог. Ако Теслица не лаже, а ја не видим што би лагао.

Вељко Одаловић
Од адолесцентских дана пријатељ са битним људима из СПС, рођак СПС Одаловића (човека који зна где ђаво спава), патриота дакле, као сваки члан СПС  - у шта смо се уверили посебно када је Kосово у питању – а онда, ођедном, СЛС.

СЛС је направљен од стране НДИ којом управља Медлин Олбрајт. С конца и конпца (СЛС) скупљени на једно место, уденути у косовски систем и тако оформљени, за потребе једног времена које ће историја назвати стварањем независног Kосова. Тако је и главом Хилари Kлинтон умела да посети Грачаницу и хвали градоначелника Стојановића као добар пример пројекта да се од енклаве направи општина. Да се покаже покаже како је план тако добро склепан,  да брзином светлости јури кроз косовску тмину као најсавременији воз. За то време градоначелник је продавао - додељивао грађевиске дозволе Албанцима, Фејта су повукли, почеле су да се шире неке приче о милионима које су он и Стојановић узимали као провизије за те продаје. Зима 2012 – 2013, Стојановић више није на списку званица на пријемима америчке амбасаде."


Закључак Радмиловићеве у овом тексту је језив али је све оно што се дешава управо у овом тренутку:

"А то враћа причу на почетак. Распродавати грађевинске дозволе у једној средини која је могла да има капацитет да буде упориште Србима с југа Kосова, учествовати у „мењању етничке структуре“ а што значи да ће за коју годину у целој општини Грачаница остати мање Срба него што можемо да замислимо, да ће то бити албанска средина и да мали, незнатни број нејаких Срба неће имати куд - осим у Србију или у потпуну асимилацију. Након чега се заиста спушта завеса и пада мрак  на оно мало српског што је остало аутентично, да не кажем домородачко, староседелачко. Истерани из градова, сатерани у њихове импровизације где се рурално и даље осећа далеко снажније него урбано, избачени из своје културе, из цивилизације – након ове, ма како гадно звучало, албанизације Грачанице, шта им остаје?

Заиста, непотребно је било шта додати и већ овде је речено све оно што је битно да се зна о овом човеку.

Бојан Стојановић (у плавој кошуљи) на Видовданским свечаностима које је шиптарска "општина" финансирала 2011. године, седи крај Теодосија са ким је био на истом задатку издаје Косова и Метохије






Нажалост, право је време да се постави питање - Шта је Стојановић добио за своју агилност у издаји Косова и Метохије? Одговор је једноставан - Оно што ће добити и сви други издајници, ништа! Живот је пролазан, најчешће не стигнемо да схватимо колико се то брзо дешава.

Нека се Господ смилује његовој души али сусрет са изданим српским жртвама и косовским витезовима који су своје животе дали за очување светог Косова и Метохије, који га свакако очекује на Суду Господњем, сигурно је једна од наужаснијих ствари која се не може ни замислити. А они који су још увек живи и ходају његовим стопама, нека се тргну, прену из лажног сна о удобности коју им издаја Косова и Метохије доноси и нека се покају делима, не само речима и мислима. А то покајање би морало да значи једну нову, живу и ватрену борбу за очување Косова и Метохије јер смрт ће по све нас једног дана  доћи а онда је касно да се било шта исправи. за оне који ово читају а препознају се у Стојановићевој "политичкој пракси", срећом још увек има времена. Само Бог зна колико га је остало свакоме од нас, али га ипак има.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Bojan #Stojanović #Gračanica #Kosovo #Metohija #Izdaja #Srbija #Zlonameran

Слободан Самарџић: Шта јавност може да види кроз кључаоницу

Од јалових препуцавања председника једне државе (А. Вучића) са једним замеником помоћника државног секретара (М. Палмером) ипак име неке користи.

#Slobodan #Samardžić #Balkan #Vučić #Izdaja #Kosovo #Metohija  #Šiptari #Albanci #Srbija #Separatisti #kmnovine
Слободан Самарџић


















Пише: Слободан Самарџић



Ако јавност Србије не зна ништа о позицији државе на предстојећим преговорима са представницима косметских Албанаца, председник Србије ипак у жару опонирања нешто од тога открије.

Из последњег примера езоповских иступа А. Вучића издвојићемо две опонирајуће ситуације: прва, на Палмерову реченицу из Приштине да Србија не може у ЕУ док не призна Косово, Вучић одговара питањем: О чему онда да преговарамо? Друга ситуација: на Палмерову идеју о размени такси за признање, следи одговор: Да повуку таксе, а да ми признамо Косово – то је шала.

Шта се може видети из ових кратких реплика председника Вучића. Као прво, а то је у нас већ уобичајена ситуација, није долично да се један председник преко домаћих медија јавно расправља са једним помоћником заменика па макар његов шеф био и Свети Петар. Али, то је дипломатски ниво државе који је Вучић завредео током своје лавовске борбе за Косово. Његови амерички саговорници сада су два специјалца послата у заједничку акцију на Балкан – М. Палмер и Р. Гренел; овај други у званичном рангу амбасадора. Али, пошто Вучић, као и приликом отварања радова од киоска до коридора, све воли да уради сам, тако поступа и у случају питања Космета, па када су САД на дневном реду – дај шта даш.


Вратимо се првом примеру Вучићевог опонирања Палмеру. Као прво, американац зна да у ЕУ више нико неће ући, али он претећи маше перспективом приступања знајући да је та фикција још увек званично и медијски важећа у Србији. Све док је у Србији тако, подсећање на обавезу признања Косова има реални ефекат на политичку класу и културни сектор главног тока као највиталније сегменте западне политике условљавања. Да није тако, Вучић би ладно одговорио да од уласка Србије у ЕУ нема ништа, па би могао бити и дипломатски вешт говорећи – сада не због тога што Србија не жели улазак него зато што ЕУ више не може да га понуди. Насупрот томе, Вучићев одговор био је у изразу резигниран – о чему онда да преговарамо? – али у садржају помирљив и за америчке и за европске политичаре: ако за признање Косова не добијемо ништа од ЕУ – мене вашег више нема, па ви видите с ким ћете разговарати. Порука Вучића је једноставна – дајте бар нешто на том путу Србије ка ЕУ па да разговорамо о вашем решењу.

Други пример опонирања није много другачији од првог, само што се односи на нешто конкретнију контрибуцију Србије за признање независног Косова. Решење -укидање таксе (заправо царине) за признање - обесмислило би Вучићеву претходећу политику „нешто“ за признање, па тиме и прекид преговора. „Нешто више“ од укидања такси сада је његова последња линија одбране. Додуше, Вучић је у домаћој јавности много више говорио о томе да Србија нема ништа на Косову, него што би објаснио шта би могло бити то „нешто“ за шта бисмо га признали. Горљиво окренут својој публици у убеђивању о лошим условима борбе, није приметио да је оставио мало тога што би тражио од Албанаца и западњака. Заједницу српских општина је истапирао хазардним испуњавањем тежих и сложенијих услова за Србију, да би се суочио са тим да му Албанци, тако даровитом, не дају ни оно мало што су морали. Није му се посрећила ни супституција са „разграничењем“. То што је сада Палмеру одбрусио – то је шала – само значи да је остао при свом; дајте бар нешто, па да завршимо посао.

Значи, из ове иначе ефемерне епизоде „спорења“ сазнали смо да, што се тиче порука послатих западњацима, са Вучићем је све у реду. Штавише, ово је био још један јавни наступ који је додао нови слој навикавању јавности да није у питању да ли ће Србија признати Косово, него само шта ће Вучић за то да добије. Тако, једина шанса Србије у овим околностима јесте да Албанци наставе са својим политичким фундаментализмом који из разумљивих разлога иде на живце и западним учесницима.






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Србија и свет    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Slobodan #Samardžić #Balkan #Vučić #Izdaja #Kosovo #Metohija  #Šiptari #Albanci #Srbija #Separatisti #kmnovine

Трећи новембар 2013. - пуцањ у срце Србији (ВИДЕО)

Трећи новембар 2013. године. Дан када је власт у Србији својој држави, историји, закону, прецима, вери и наслеђу пуцала у срце.

#treći #novembar #Separatisti #Izbori #Izdaja #Kosovo #Metohija #kmnovine
Протести против шиптарских избора на северу КиМ



Сви народи имају историју коју негују и граде је. А она је време сачињено од дана. Од тих дана највише је оних који су обични, много оних за памћење, мало је оних које славе и са поносом их се сећају али је, у српској историји, најмање оних којих ће се стидети сви рођени после њега. Такав је данашњи датум који нас сећа на 3. новембар 2013. године.

Тог дана, представници српске власти из Београда, извршили су јединствени удар на сопствену државу, њене закону, наслеђе и Устав и уредили да она потпадне под контролу другог народа, који нити је заслужује нити је икада то могао. 

Комплетна српска власт тог тренутка, заједно са службама безбедности, војском, Жандармеријом, полицијом и највећим делом народа који је својим ћутањем помогао да се велеиздаја деси - згазили су и изневерили завете предака и крв праотаца.

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ. Крв је вјечна. Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:

То се није десило због слабости већ жеље за личним материјалним благом овога света. А тај свет стајао је уједњињен у кривотворењу, након војне агресије и у овој - правној. Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ, Еулекс, медији и политичари координирано су контролисали и управљали акцијама како би вешто навукли лажну маску успеха на изборе шиптарске заједнице на Косову и Метохији третирајући их као тобож некакве "државне".У причи то све звучи фантастично али Божијом вољом ове догађаје забележиле су и камере.


Документарни филм „Бојкот народа“ о догађајима 3. новембра у Косовској Митровици.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:


Најсрамнији од свих су они Срби са Косова и Метохије који су у тој издаји узели учешће и привидно јој дали најјачи легитимитет. Њихова имена постада су ружне и срамотне речи какве не приличи изговарати.

У свему томе добро је што смо ипак били рођени и учествовали борећи се активно против велеиздаје зарад интереса Запада за рудна блага до којих ће доћи копајући кроз земљу натопљену српском, освештаном крвљу. Ми знамо да у томе нисмо и нити ћемо учествовати и зато срам не може да прекрије ни наша имена ни наше потомке. У обе од ових група по неко ће се препознати. За многе је касно да то сада промене. А они који су изабрали част и чување завета неће ни желети то да мењају. Доћи ће време када ће се, као са Бранковићем, и овим именима крчмити људске прилике на част и на срамоту. 

Обузети актуелним бригама, Срби нису могли да размишљају о свим аспектима сепаратистичких избора а нарочито не о сасвим могућем разлогу да се датум одржавања тих квази-избора, како то мрачни умови са Запада воле да пројектују, поклопио са стогодишњицом величанственог и јуначког ослобођења  царског града Призрена и целе Метохије, односно у коначном смислу, Старе Србије а како су је називали у оно време - Праве Србије.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

На данашњи дан, пре 107. година, ослобођен је царски град Призрен и цела Метохија - КМ Новине

Поред царског града Призрена, српска војска је ослободила и призренски и русенички подгор.


А Србија је преживела све але и немани. И ове ће. Колико год гладне биле, премале су њихове чељусти и канџе до би допрле до суштине српског националног бића а толико су пута покушавали. А чули смо и од њих самих да је не Србија, већ Европа, умрла у Приштини.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#treći #novembar #Separatisti #Izbori #Izdaja #Kosovo #Metohija #kmnovine

На данашњи дан, пре 107. година, ослобођен је царски град Призрен и цела Метохија

Поред царског града Призрена, српска војска је ослободила и призренски и русенички подгор.

Призрен 1913. / Фото: Алберт Кан


















Пише: Звездан Милошевић



Дугогодишњи плач ,,Старе Србије" и велика жеља наше мајке краљевине Србије да ослободи старе српске земље, где су старе српске престонице идаље биле под турском чизмом (Скадар, Рас, Призрен и Скопље), коначно је резултирало у октобру 1912. г. када је поносна српска војска са пет српских армија (286 000 војника), ударила на већ полумртво османско царство, чије темеље је век раније пољуљао, највећи Србин свих времена, велики Вожд, Георгије Петровић - Карађорђе.

После привременог ослобађања Косова 1878.г. и великих притисака спољног фактора да Србију врати на линију Топлица и Пчиња, владари двеју српских држава (Србије и Црне Горе), т.ј, династије: Обреновића, Петровића и Карађорђевића, радили су на томе да коначно ослободе ,,Стару Србију". Српска Војска, тада, Кумановском битком, осветила се за Лазареву главу, а операцијом око Једрена, осветила се за пораз на Маричкој битки.

Призрен, 1817 година




Иако је било планирано да се главна битка одигра на Овчем Пољу, битка се ипак одиграла код Куманова. То није била обична битка, већ одсудни бој у којем је српска војска, сама (без Бугара и Грка), сломила кичму турском окупатору. Поред почетног напредовања турске вардарске армије, чији је командант био Зекир Паша и погрешне процене наше врховне команде, која је сматрала да се испред наше I армије не налази главнина турске војске већ нека врста турске предстраже, ипак, непобедива српска војска је кренула у незаустављив јуриш. На руку I српској армији је ишла победа III српске армије код Мердара и ослобађања Приштине.

Чувши да је Газиместан слободан, арнаути (вечите слуге турског окупатора), дале су се у бег и дезертерство, што је додатно ослабило турске снаге (јачине 86 000. бораца), које су несумично планирале да "опколе" српску војску, чекавши помоћ из Цариграда. Међутим, када је битка завршена, наш главни штаб идаље није слутио да је турска вардарска армија разбијена, мислећи, да главни бој тек предстоји. Због те наше лоше процене, није гоњен непријатељ, а војвода Степа, командант II армије, није им чак пресекао пут када су Турци бежали главом без обзира.

У данашњој историографији провлачи се прича да је краљ Александар са својом првом армијом ослободио Стару Србију, што није истина, јер та заслуга припада обичном српском војнику, а прави (оперативни) командант I српске армије, заправо је био војвода Петар Бојовић, док престолонаследник је био само формални командант.

Улазак првих српских вијника у Скопље



Елем, после победа код Мердара, Куманова и Урошевца и напредовања ка Овчем Пољу, створили су се услови да Срби незаустављиво крену ка Скопљу, Драчу, Једрену и Скадру, а тиме и ка Метохији. Већ 29.10.1912. године мајор Селимир Остојић је ослободио Суву Реку, да би 30. октобра у 07:00h имао састанак са руским конзулом, Емилијановим, који га наговарао да одступи, тада је Остојић смело одлучио да крене у ослобођење Душановог града, рекавши: ,,Побио сам српску заставу у Призрену, не одступам и крај ње ћу умрети"!

Иако је претила велика опасност пружања отпора од стране разног шиптарског башибозука, који су били подржани од аустријског конзула.

#Мајор #Селимир #ОстојићМајор Остојић (који је несумњиво својим јунаштвом био достојан наследник Косовских Витезова), одлучно је кренуо да после 457.г. робства ослободи царски град Призрен! Са само 97. коњаника Дринске дивизије и ојачан новоформираним Вучитрнским одредом, Остојић је већ 30.10.1912. године у 15ч ушао у Призрен, заузевши касарну. Ушавши у град, одлучио је да мудро маневрише и да непријатељу покаже "масовност" српске војске. Прво је упалио логорску ватру на све стране и шаторе поређао у једну врсту, затим је наредио свирачима да свирају гласно и да са воловским запрегама иду по граду, да би на крају, наредио Турцима да донесу 30 000 хлебова.

Призрен 1913. / Фото: Алберт Кан







 
Оваквом тактиком Призрен је држао до 03.11.1912. године, када је у град ушао и сам командант III армије, ђенерал Божа Јанковић. Нешто касније т.ј за време КСХС мајор Остојић је унапређен у чин ђенерала и био је једно време градоначелник Суботице.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Veliki #Prvi #Svetski #Rat #Srbi #dobrovoljci #Front #Oslobođenje #NoviSad #kmnovine

субота, 02. новембар 2019.

Нови Сад – Предавање – Добровољци несрпске националности у Великом рату

У Историјском Архиву Града Новог Сада, Филипа Вишњића 2а, у понедељак 4. новембра 2019. године, у 19 часова биће одржано предавање на тему: Ратни добровољци у српској војсци у Великом рату (1914-1918) несрпске националности.

#Veliki #Prvi #Svetski #Rat #Srbi #dobrovoljci #Front #Oslobođenje #NoviSad #kmnovine








Предавачће бити др. Милан Мицић, историчар а поздравну реч даће Петар Ђурђев, директор Историјског архив Града Новог Сада и  Дејан Сабадош, члан управног одбора Удружења „Обилић 1912-1918“ - Нови Сад.
У музичком делу програма наступиће Андреј Јанка, гајдаш и фрулаш из Новог Сада.

Организатори предавања су Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ Нови Сад и Историјски архив Града Новог Сада.

Водитељ програма ће бити Драган Видојковић, потпредседник Удружења „Обилић 1912-1918“ Нови Сад.

Краљевина Србија и српска војска после за Србију успешних Балканских ратова уживали су висок углед у свету. Зато током Великог рата ( 1914- 1918) било је у српској војсци добровољаца несрпске нацоналности. Ово је прича о њима добровољцима српске војске Чесима, Словацима, Хрватима, Словенцима, Немцима…

Улаз слободан

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца  "Обилић 1912-1918" - Нови Сад

Имејл: srpskidobrovoljci.ns.1912.1918@gmail.com

Веб-сајт: http://srpskidobrovoljcins1912-1918.org/

Фејсбук: Удружење добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца - Нови Сад




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Veliki #Prvi #Svetski #Rat #Srbi #dobrovoljci #Front #Oslobođenje #NoviSad #kmnovine

За четири месеца партизани су стрељали око 60.000 грађана Србије, половину без икаквог суда

Од септембра 1944. године до фебруара 1945. партизани су стрељали чак 59.554 грађанина Србије. Толико их је пописано, а верује се да је тај број и много већи.

#Komunisti #Zločini #Masovna #Ubista #Srbi #Streljani #Ubijani #Sud #Tito #Partija #kmnovine
Фото: Илустрација




 
На простору Kраљеве чесме у Лисичјем потоку сутра ће бити одржан комеморативни скуп у част свим жртвама комунистичког режима.

Шта показује документација Озне, како су се после рата губиле главе без судске пресуде, ко је наредио масовна стрељања, колико је необележених гробница у Србији, само су нека од питања на која су у "Јутру" одговарали историчари Срђан Цветковић из Института за савремену историју и Дејан Ристић.

На више од 200 локација налазе се гробнице са готово више од 60.000 стрељаних, убијени су за само четири месеца без судске пресуде.

"Овде је реч о пописаним људима који су убијени на различите начине у времену после 12. септембра 1944. године. Њих 33.000 су ликвидирани без икаквог суда. Њих је убила служба безбедности. Овде се говори само о пописаним људима, остатак је страдао што судским пресудама, што по логорима. Пре свега се ради о цивилима, фолксдојчерима...", рекао је Цветковић.

Kаже да документација није комплетна и да на пример, недостаје она за град Београд о броју убијених.

На питање да ли је Јосип Броз Тито наредио убијања без судске пресуде, Ристић је рекао:

"Уколико тражимо документ са Титовим потписом који наређује масовно стрељање, таквог документа нема, нити би он тако нешто потписао".




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Б 92    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Komunisti #Zločini #Masovna #Ubista #Srbi #Streljani #Ubijani #Sud #Tito #Partija #kmnovine