Вести:

понедељак, 08. јул 2019.

''Нешнл Хералд'': Албански Сепаратиста Тачи, мафијаш који жели да искорени Србе из српске покрајине

"Албански сепаратиста Хашим Тачи, бивши командант про-Ал Каида “Косовске ослободилачке восјке”, идентификован је од стране Савета Европе као глава “налик мафијашког” картела умешаног у илегалну трговину хероином, оружјем и људским органима" каже се у тексту објављеном у њујоршком недељнику.

#Šiptari  #Separatisti #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine
Нешнл Хералд подсећа да се на фотографији налази једна од 35 порушених и уништених православних цркава у једном дану, током мартовсог погрома 2004. године.







Ауторски текст објављен у америчком "Нешнл Хералду" (The National Herald) оголио је корумпирани српски медијски простор у коме се избегава бављење оним медијским садржајем који на Западу промовише истину, а која је најчешће аргумент у корист Србије. Домаћој јавности се махом преноси оно најнегативније. Ствара се утисак да је свет једнострано расположен и да према Србима осећа мржњу, а на наше проблеме и националне интересе гледа са презиром. На тај начин се необјективно подстиче све дубља национална депресија и ствара замора са жељом да народ одустане од најважнијих националних вредности.

Једини подстрек таквог рада медија у Србији јесте лични материјални интерес новинара и уредника који се више и не скривају већ се бахато истичу као у случају "Информера", "Српског телеграфа" и других прљавих режимских билтена.

КМ Новине након претходног француског апела "Борба за српско Косово и Метохију није завршена!", доносе још један текст који прецизно, бриљантно и снажно удара у лажни мит о албанској надмоћности и огољено приказује ужас шиптарског сепаратизма који је нанео и наноси толико зла српском народу. Очигледно је, када би постојала здрава а не издајничка власт у Србији, променио би се на боље и однос светских сила према нашем проблему који би тако био решен праведно, у складу са законом, легално и легитимно. Другим речима, суверенитет државе Србије био би враћен на целом простору Косова и Метохије у рекордно кратком периоду. Само када би у Влади Србије седели истиснки представници народа а не вашингтонске и бриселске марионете плаћене новцем шиптарске мафије.

Следи комплетан текст из америчког недељника "Нешнл Хералд" у преводу редакције КМ Новина:

* * *


Хуманитарна криза у срцу Балкана

Пише: Рут Глук



Овог Божића, православни Срби су били онемогућени да присуствују служби у својој цркви у Ђаковици, граду на Косову и Метохији, од стране албанске мафије.


Хришћанима који су довољно храбри да остану на Косову годинама је ускраћен приступ богомољама.

Од како је ступио на власт, албански сепаратистички режим на челу са Хашимом Тачијем, етнички је очистио две трећине хришћанског српског становништва са земље својих предака у српској покрајини Косово и Метохија. 40.000 православних хришћана и других неалбанских мањина укључујући Роме и Јевреје протјерано је из града Приштине. Само из града Приштине протерано је 40.000 православних хришћана и других неалбанских мањина укључујући Роме и Јевреје.

Преко 150 српских православних цркава, манастира и других културних знаменитости је оскрнављено, запаљено и уништено.

Многи Срби, укључујући старије и младе, убијени су, постали су жртве ужасних злочина неизрецивог насиља у дивљим албанским погромима.

У жељи да искорени остатке православног хришћанског присуства на Косову, Тачијев режим недавно је онемогућио рад болница у којима се лече Срби и спречио их у набавци крајње потребних медицинских средстава, и увео 100-постотни порез на све српске производе.Албанска милиција спровела је опсаду подручја насељених Србима покретањем претреса продавница у потрази за робом са српским етикетама. Оно што је пронашла спаљено је на јавним ломачама.

Према Д. Хантеру Хејнсу, оснивачу и председнику Православног института за јавно заступање (ОЦАИ), албански сепаратистички режим на Косову “скоро је успео да се реши 12-вековног хришћанског присуства. Више од 1.000 хришћана је убијено, 250.000 расељених и 150 цркава уништено. Хејнс пише да српски хришћани на Косову "брзо постају непостојећи народ модерне Европе".

Албански сепаратиста Хашим Тачи, бивши командант про-Ал Каида “Косовске ослободилачке восјке”, идентификован је од стране Савета Европе као глава “налик мафијашког” картела умешаног у илегалну трговину хероином, оружјем и људским органима и претворио Косово у уточиште проституције и тржиште женама и девојчицама. Према сазнањима европске полиције, четири до шест тона хероина је дневна испорука у ЕУ са Косова, процењене вредности од 2 милијарде долара годишње.

Албанци са муслимани Косова имају једну од највиших стопа учешћа у редовима ИСИС-а на Балкану, и били су умешани у бројне терористичке завере против Сједињених Држава, укључујући убиство двојице припадника америчких ваздухопловних снага на аеродрому у Франкфурт, Немачка. Лавдрим Мухаџери, Албанац са Косова који је недавно убијен унападу америчким беспилотним летелицама у Сирији, био је командант “Балканске бригаде” за Исламску државу.

Током 2016. године објављен је извештај обавештајних служби да је Косово сада дом пет кампова за обуку припадника ИСИС-а у које су, процењује се, родитељи послали око 300 деце, неких око 7 година.

Албански лидери у Приштини, главном граду Косова, отворено изјављују своју оданост суседној Албанији. Граница између Србије и Албаније је ефективно уклоњена. Новембра 2018. године, албански премијер Еди Рама објавио је планове за довршетак анексије Косова и Метохије до 2025. године. То је, међутим, само почетак. Њихови територијални циљеви су знатно амбициознији.

Према мапама које су у широкој употреби у јавности, и јавним изјавама албанских лидера, “Велика” Албанија треба да укључи не само Косово и Метохију, већ део Грчке, Црне Горе, Бивше Југословенске Републике Македоније и централне Србије. Упркос свему томе, Сједињене Државе су недавно наоружале режим Хашима Тачија супротно саветима НАТО-асавезника, што му је омогућило да командује војском.

Петиција коју је покренуо “Косовски пројекат”, национална мрежа волонтера под вођством двојице адвоката, позива председника Трампа и Конгрес Сједињених Држава да одбране прогоњене хришћанске заједнице на Косову и суспендују подршку милитаризацији албанског сепаратистичког режима.

Петицију можете видети овде: https://www.change.org/p/president-donald-trump-stop-the-persecution-of-serbian-christians-in-kosovo-and-metohija-4753e226-bcc3-4629-84ca-fe12091c1f62

Учинити супротно значило би осудити оне хришћане, и друге мањине, који остају на Косову и Метохији на скоро извесно уништење, што ће угрозити стабилност Балкана.

Госпођа Рут Глук је јеврејско-амерички истраживач ангажована на заговарању истине поводом Косова и Метохије и искуства српског народа током холокауста. Живела је у бившој Југославији током 1990-их.

Објавио "Нешнл Хералд" 
(The National Herald), јануар 2019,
Превод на српски: КМ Новине 



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Šiptari  #Separatisti #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine

недеља, 07. јул 2019.

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа

"Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних“ ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице. Међутим, Комисија своје наводне ДНК доказе никада није показала никоме, чак ни хашком Трибуналу"


#Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine
Илустрација: КМ Новине


Пре неки дан, Дарко Младић, син генерала Ратка Младића, говорио је у једној телевизијској емисији (око 16-ог минута) о волшебном нестанку ратне архиве 28. дивизије АРБиХ из енклаве Сребреница. По Младићевој тврдњи, јединице ВРС које су 11. јула 1995. године заузеле енклаву заплениле су ову архиву. После 5. октобра 2000, новопостављени министар иностраних послова СР Југославије, страни агент Горан Свилановић, несумњиво у дослуху и по налогу оних који су га поставили, наредио је да се комплетан архив отпреми у Хаг, да би се удовољило захтеву Трибунала. По Младићу, тадашње југословенске власти чак нису направиле ни копије докумената које су испоручили  хашком Трибуналу. Даље, по њему, један део те документације успут је нестао и накнадно се појавио у збиркама одређених приватних појединаца.

Младић с правом нагађа каква би била слика догађаја на подручју Сребренице између 1992. и 1995. да је та архивска грађа била у потпуности доступна суду, одбрани и – можемо слободно додати – историчарима.

Коментар Дарка Младића ипак представља само детаљ на једном ширем платну. Поред фалсификовања доказа, хашки Трибунал је знаменит још и по њиховом скривању, па чак и уништавању (овде и овде).

Једно од главних спорних питања, које се појавило на неколико сребреничких суђења пред МКТБЈ, односило се на право оптуженог да помоћу независних стручњака провери ваљаност форензичких доказа који се користе против њега. То право је безусловно признато у свим неполитичким кривичним процесима који се воде у цивилизованим правним системима. Конкретно, то се односи на право оптуженог да испита, у сврху сопствене одбране и ради обавештености судског већа, наводне ДНК идентификације које тужилаштво предлаже, а које потичу од Међународне комисије за нестала лица (ICMP), донедавно са лабораторијским седиштем у Тузли.

Ова Међународна комисија основана је 1996. године под покровитељством Сједињених Држава и донедавно се њена главна лабораторија налазила у Тузли. Председник ове организације је увек грађанин САД кога именује и поставља Стејт департман. Знаковито је да је хашки Трибунал, у свим процесима, увек доследно одбијао да  изда обавезујуће наређење (сапина) Међународној комисији да покаже своје биолошке узорке, које користи за наводну идентификацију несталих лица, и да их учини доступним форензичким стручњацима одбране да би могли спровести независну анализу. Овакав третман једне приватне НВО је чудан зато што наводно суверене државе могу бити предмет обавезујућих наређења МКТБЈ јер тај суд за себе тврди да има овлашћења да их принуди да му доставе све материјалне доказе (ситуација коју помиње Дарко Младић је један пример наведеног, чему би требало додати да је у бројним случајевима Србија била приморана да слично поступи, па чак и Хрватска у предмету Готовина, везано за  артиљеријске белешке).  Међутим, формално приватна НВО као што је Међународна комисија за нестала лица налази се очигледно изнад таквих приземних обавеза. Природа тог необичног имунитета могла би се описати једино као нека врста екстериторијалности, што ову творевину издваја и ефективно уздиже на ниво чак виши од суверених држава.

Делујући под заштитом наведеног имунитета, и заштићена од незгодних питања или контроле свога рада, Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних“ ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице. Међутим, Комисија своје наводне ДНК доказе никада није показала никоме, чак ни хашком Трибуналу, што је шокантна чињеница коју је на суђењу Радовану Караџићу признала тужитељица Хилдегард Верц-Рецлаф када је на приговор оптуженог да му је ускраћен доступ биолошким узорцима Комисије одговорила: „Међународна комисија ни нама није показала ДНК доказе. Према томе, није тачно да су једнима дали, а другима не.“ (Тужилац против Караџића, статусна конференција, 23. јули, 2009, стр. 364, редови 21-23.) То значи да је тужилаштво на слепо подносило „доказе“ из ове установе, и да је веће на слепо по таквим „доказима“ пресуђивало.

Поређења ради, у Америци, да сте оптужени само за прекршај вожње недозвољеном брзином, то би активирало низ процесних мера у прилог вашој одбрани. По шестом амандману на устав САД, полицајац који тврди да сте прекорачили дозвољену брзину морао би да дође на рочиште не само да то лично посведочи, већ и да донесе уређај којим је измерио брзину ваше вожње и да под заклетвом потврди да је истог дана технички проверио његову исправност. Без таквих доказа ван разборите сумње, чак и у случају баналног прекршаја оптужница би била одбачена и ниједном судији не би падало на памет да вас оглоби. Али то су очигледно процесни стандарди који су недостижни за установу каква је хашки Трибунал.

Да резимирамо. Судска већа МКТБЈ никада нису видела примарну доказну грађу Међународне комисије за нестала лица. Суду је достављен само извештај о раду Комисије и њеним налазима. Једина информација коју су видели суд и одбрана су сумарни, материјално непоткрепљени закључци одштампани на Комисијином компјутеру. Нису биле предочене никакве појединости о методологији која је коришћена нити мерама предузетим да се онемогући контаминација узорака (што представља један од великих изазова у раду са ДНК). Нити су пред судом икада под заклетвом сведочила лица која су у лабораторијама Комисије наводно обављала посао упаривања.

У свим правосудним системима достојним тога назива признато је право оптуженог и његовог браниоца да оствари увид у све доказе на којима се оптужба темељи. То подразумева да оптужени има право да његови стручњаци провере све доказе, а нарочито оне који су сложене, научне природе, који се против њега користе. Тиме се постиже још један циљ правичног суђења: на основу налаза вештака одбране, вештаци тужилаштва се подвргавају темељном унакрсном испитивању да би се веродостојност њихових закључака могла проверити. У односу на форензичке доказе, то се није догодило ни на једном сребреничком суђењу пред МКТБЈ. Упркос томе, већа су у свим предметима третирала ДНК доказе као поуздане.

Једна недавна (2017) научна студија на ову тему баца јарко светло на неуобичајену чињеницу да је Међународној комисији за нестала лица био додељен степен имунитета који је без преседана, и то у посебним уговорима са владама Босне и Херцеговине 1998. године, и Хрватске 2002:

„Споразумом се предвиђа имунитет за имовину, средства и особље Међународне комисије за нестала лица“ у вези са „било каквим правним или управним поступком, осим у оним случајевима где се Међународна комисија изричито одриче од имунитета.“ Истим споразумом се предвиђа и недодирљивост Међународне комисије у односу на „вршење претреса, одузимање, конфисковање, или било какав други облик мешања у рад Међународне комисије, било од стране извршних, правосудних или законодавних власти.“

У практичном смислу, ово значи да су биолошки узорци, профили жртава и сродника, као и подаци са тиме у вези недодирљива својина Међународне комисије, неподложна било каквом захтеву за увид са стране. Међународна комисија задржава искључиво право на одлучивање да ли ће своје податке властима откривати, или не. Ни  сама Босна и Херцеговина, која је потписала овакав неравноправан споразум, нема слично право да одбије захтеве које би јој упутио хашки Трибунал. Међународна комисија, међутим, таквим захтевима излази у сусрет само по сопственом нахођењу, уколико се у конкретном случају одрекне имунитета. Другим речима, Међународна комисија, чија је наводна форензичка грађа једини постојећи материјални доказ о људским губицима на подручју Сребренице у јулу 1995. године, ужива дипломатски статус. „За ДНК лабораторију, одн. рад на идентификовању лица, то је без преседана,“ констатује се у наведеној студији.

На изворном енглеском:  “The Headquarters agreement provides immunity for property, assets, and staff of the ICMP from every form of legal and administrative process, except insofar as in any particular case the ICMP has expressly waived its immunity.  It also provides for the inviolability and immunity of ICMP premises, property and assets from search, requisition, confiscation, expropriation, and any other form of interference, whether by executive, judicial, administrative or legislative action. Practically, this also meant that biological samples and profiles became the property of the ICMP as a means to protect witness information and data. Only the ICMP could decide on whether information was to be shared with authorities or not. Compliance with writs such as a subpoena compelling production of material or witness attendance to give evidence was subject to the ICMP waiving their immunity. In other words, the ICMP received diplomatic status as a technical and scientific human identification operation. For a DNA laboratory or human identification effort, this was unprecedented.“ (Stefan Schmitt, Dallas Mazoori, “Jurisdiction, Privacy, and Ownership: DNA Technology and Field Dynamics in Conflict-Related Mass Fatalities,” Genocide Studies and Prevention: An International Journal, Vol. 11, 2017, стр. 72)

Са становишта професионалних правника, нема ни најмање дилеме да ниједан прописно утемељени правосудни орган не би прихватио  доказни материјал који потиче из Међународне комисије за нестала лица, на дефектан начин како га Комисија подноси суду. Да подсетимо, тај материјал представља 100 одсто материјалне доказне грађе за дешавања на подручју Сребренице у јулу 1995.

Али ово је само један од проблема у вези са радом Међународне комисије за нестала лица. Ту организацију смислио је амерички председник Бил Клинтон 1996. године када је постало јасно да пробна ископавања сребреничких масовних гробница које је вршила друга америчка организација, „Лекари за људска права,“ и овде, нису испоручила очекиване резултате. Масовне гробнице чије су локације наводно откриле обавештајне службе, а за које је Медлин Олбрајт тврдила да садрже на хиљаде тела, нису задовољиле политичка очекивања. Зато је основана Међународна комисија, да убрза процес и направи механизам за фабриковање форензичких доказа. Мада формално представљена као потпуно ново међународно тело, Међународна комисија у ствари је само надградња накалемљена сарајевском Институту за нестала лица, који је формирао Алија Изетбеговић. Бошњаци представљају око 90% кадрова Међународне комисије за нестала лица. Мало ко би устврдио да је прикладно или прихватљиво да припадници једне стране у ратном сукобу истражују поступке друге.

Затим, главна претпоставка у средишту Комисијиних истраживања масовних гробница је сумњива теорија да су, далеко од очију свих заинтересованих страна, у августу и новембру 1995. босански Срби извршили гигантску операцију скривања доказа. То подразумева да су у том периоду прекопавали првобитне гробнице где су били сахрањени стрељани Бошњаци и да су посмртне остатке превозили на друге локалитете на подручју Сребренице, где су их поново покопавали у нади да нове гробнице неће бити откривене. Ова теорија је смешна на први поглед. Ископавање, превоз и поновни укоп око 500 тона људских посмртних остатака на планинском терену, при крају врућег лета, није нешто што би се могло сакрити од многобројног особља УН и обавештајних служби који су будно пратили шта се догађа на том подручју. Нити би се то могло сакрити од америчких сателита и беспилотних летелица, за које је Мадлен Олбрајт у УН 10. августа 1995. тријумфално изјавила „да ће посматрати“ сваки покушај овакве врсте. За исцрпљену ВРС, тајна операција оваквих размера представљала би готово немогућ изазов, посебно имајући у виду несташицу горива.

Још један убедљив разлог за разбориту сумњу у званично објашњење о премештању посмртних остатака је чињеница да је Комисија током прве четири године свога рада после окончања рата у Босни успела  да понуди веома мали број идентификација жртава, да би затим одједном почела да лиферује идентификације до тада невиђеним темпом. То је деловало изненађујуће из неколико разлога, од којих је главни да нису постојали никакви спискови становника сребреничке енклаве за време рата, тако да је Комисија имала при руци само научно неутемељене спискове настале када је сарајевска влада апеловала да се почне са масовним пријављивањем несталих сродника. Пошто су се многа лица премештала са једног локалитета на други током ратних дејстава, мало породица је могло располагати поузданим подацима да ли се неко од њених чланова у јулу 1995. стварно налазио у Сребреници.

Најзад, наводни број стрељаних у Сребреници одувек је био проблематичан. Сарајевска влада је пред УН званично тврдила да је становништво енклаве бројало 42,000, али накнадно је по њиховој документацији било утврђено да је то била лажна цифра измишљена ради добијања веће количине хуманитарне помоћи. Консензус међународних хуманитарних организација је био око 38,000; у пресудама хашког Трибунала утврђује се цифра од око 40,000. (Жалбена пресуда у предмету Крстић, пар. 15.) Ту настаје наизглед неразмрсива статистичка збрка. Органи УН су евидентирали 35,600 преживелих Сребреничана у Тузли закључно са 4. августом, 1995. Још око 2,000 припадника 28. дивизије АРБиХ из Сребренице је било примећено на бошњачкој страни линије фронта 28. јула, 1995, одакле су тајно пребачени на друга ратишта, што потврђује и начелник штаба АРБиХ, ген. Енвер Хаџихасановић. Поред тога, око 750 преживелих Сребреничана се у јулу 1995. склонило у Жепу, док је око 1,000 пребегло у Србију. Ако се цифра Међународне комисије од 6,800 наводно идентификованих жртава уједно узме и као број стрељаних заробљеника, што је очигледни циљ целе операције, онда је укупно становништво енклаве у тренутку њеног пада требало да броји преко 45,000 лица – чак више од лажних тврдњи локалних власти пред странцима – што је далеко већа цифра него што се ико до сада усудио да устврди.

Током истраживања Сребренице у режији хашког Трибунала, Међународна комисија за нестала лица је фактички функционисала као продужена рука Трибунала у прикупљању доказа, без обзира на формалистичке марифетлуке којима јој је био обезбеђен имунитет. Зашто је Комисија све до сада била поштеђена обавезе свих других учесника у правном поступку да открије и странкама стави на располагање материјалну грађу на којима су њени форензички докази наводно утемељени? Видели смо зашто. Споразум који је ова организација својевремено склопила са владом Босне и Херцеговине пружа одговор на ово важно питање.

На комеморацији у Братунцу пре неколико дана, председник Председништва Босне и Херцеговине, Милорад Додик, свечано је изјавио, „почећемо преузимати послове које су нам отели како бисмо те функције поново вратили у Републику Српску.“ Ово је сјајна и заиста државничка иницијатива, поготово када се – за државу БиХ којој се председник налази на челу – ради о једном толико  понижавајућем споразуму са приватном НВО, као што је овај са Међународном комисијом. Поред тога, сувишно је истицати колико је својим практичним дејством тај споразум штетан и по Републику Српску. Зато са нестрпљењем чекамо да се председникове речи претворе у дела. Раскидање споразума са Међународном комисијом за нестала лица и поништавање њене екстериторијалности и дипломатског имунитета убедљиво би се одразило на искреност председникових намера.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine

Француска: Борба за српско Косово и Метохију није завршена!

Француски "Колектив за мир на КиМ" позвао је Французе да се пробуде јер се и њима дешава оно што се пре 20 година догодило на Косову и Метохији.

#Francuska #Mir #Kosovo #Metohija #Srbija #Peticija
Уништена српска кућа на КиМ / trent.photo




Група француских интелектуалаца окупила се око идеје за објективно сагледавање ситуације на Косову и Метохији. Недавним су позвали француску јавност да се тргне из сна и потпише петицију за поновну дебату о косовској "нзависности", односно, за повлачење признања од стране Француске. Пре свега разлог је то, како кажу, што се њима дешава оно што се дешавало Србима поводом Косова и Метохије пре 20 година. Директно и крајње огољено приступају западњачкој подвали приликом отимања српске покрајине у чему показују одлично познавање проблематике како оне погрешно представљене тако и оне сасвим сакривене. Објашњено је лажирање историје, албанска колонизација јужне српске покрајине, злочини и илегално међународно признање "косовске независности" на начин који се ретко или уопште не среће ни у српским медијима.

КМ Новине објављују превод комплетног текста под оригиналним насловом "Сценарио Косова се дешава у Француској, двадесет година касније"

...

Пре само 20 година НАТО је окончао бомбардовање Југославије. Илегална акција, баш као и рат који су САД водиле само две године касније у Ираку, ово бомбардовање имало је за циљ да преузме контролу над српским регионом Косово. Прихватањем Резолуције Уједињених нација 1244, Милошевић је повукао своје трупе са Косова, које је од тада под међународним мандатом УН-а, али још увек унутар југословенских граница.


Амерички полицајац у саставу УНМИК-, Зејн Смит / Фото: трент.фото






Од самог почетка план је био једноставан: да југословенске трупе напусте Косово, да се Косово преда албанским екстремистима из “ОВК” (Ослободилачка војска Косова) и да се тако Косово начини “најмлађим Европљанином”. Почетком 2008. године, албански сепаратисти су једнострано прогласили независност Косова. До тада је све мање или више текло према првобитном плану. Југославија више не постоји, неке од бивших република су се придружиле НАТО-у и ЕУ. Овде зрно песка долази да разбије ту механику, али тако добро подмазано: међународно признавање Косова. Јасно је да Србија неће признати овакво стање које унапред обећава пропаст. А постоје и многе друге државе које су шокиране тиме што су западњаци покушали да наметну Косово међународној заједници, отварајући Пандорину кутију сепаратизма. Многе државе одбијају да признају Косово, и упркос снажном лобирању западних земаља, Косово није у стању да обезбеди место у УН, као иу већини међународних организација. Још горе, чак и унутар Европе, а самим тим и НАТО-а, 5 земаља не признају Косово. Упркос бројним покушајима, УНЕСКО и ИНТЕРПОЛ остају затворени за Косово. Мора се схватити да је интеграција у ове две озбиљне организације нешто тежа него интеграција у УЕФА-у, коју је Косово лако урадило уз помоћ свежања новчаница.

Француски војници у саставу КФОР-а на мосту у Косовској Митровици / Фото: трент.фото







Ове различите акције показују да је Косово потпуна лаж, иако би одређена либералну елита у Сједињеним Државама и у Европи, желела да нас увери у супротно. Управо је овде књига Пул Антоина “Алжир/Косово, немогуће поређење”, занимљива што се он враћа на последњи изум покушавајући да сачува војника на Косову. Да би независност Косова постала прихватљива многим другим земљама, укључујући и бивше колоније (од којих већина не признаје Косово), долази до кривотворења историје како би се Косово представило као бивша српска колонија а Србија као колонијална сила. То је очигледно болесно мењање историје, али зар ми не кажемо; "Идиоти се усуђују на све, чак и на то да их препознамо"? Полазећи од овог запажања, књига спроводи упоредну студију о Косову са Алжиром, бившом француском колонијом. Избор Алжира је прилично оправдан јер Алжир није сматран колонијом, већ делом територије Француске, баш као што је Косово за Србију.

Прво запажање књиге односи се на освајање Косова у односу на алжирско освајање. Србија, за разлику од Француске, није морала да осваја Косово. У ствари, књига показује како су разни српски владари учинили Косово централним местом њихове државе. Током векова, Косово је постало срце политичке и верске моћи српског царства. Најупечатљивије је то што, када је Српска православна црква добила пуну независност и постала самостална Црква, изабрала је град Пећ да ту успостави своје средиште. Насупрот томе, чак и ако је Француска организовала административно стварање Алжира, она га никада није учинила својим политичким и религијским центром. Ниједан француски председник није имао друго седиште у Алжиру попут чланова српског племства који су сви имали дворац и манастир на Косову. На основу овог запажања, у књизи се упоређују статути којима су Косово и Алжир могу имати користи. Једна од најважнијих разлика је статус становника ова два региона. Просечан становник Алжира 1930. године генерално није имао француско држављанство, док су сви становници Косова имали националност политичког система који је тада постојао (Краљевина Србија, затим Краљевина Југославија и онда Социјалистичка Федеративна Република Југославија). На пример, у књизи се помиње да су Албанци после 1945. године масовно долазили на Косово које је тада било под контролом Југославије, док су бежали од комунистичке диктатуре Енвера Хоџе. Књига такође подсећа да су Албанци који живе у Југославији имали више права него Албанци који живе у својој земљи, што очигледно није био случај за Алжирце пре независности.

Због историјског приступа који заузима, аутор разбија многе митове које су годинама градили Албанци и њихови савезници. Деликатно питање Велике Албаније, овде се такође третира. Заиста је важно схватити да циљ Албанаца није независност Косова као таквог, већ његово припајање Албанији, ради формирања Велике Албаније. То је била идеја коју је 1878. године лансирала Призренска лига и која је имала за циљ да уједини области насељене албанским мањинама, то обухвата део Црне Горе, Србије (Косова, али и других српских регија), дела Македоније и Грчке.

Прогон косовских Срба током осамдесетих година
Коначно, рекао бих да је једна од главних предности књиге уклањање три главна мита који су коришћени као оправдање за признање независности Косова, а тиме и интервенције НАТО-а. Битно је, што се тиче стварања Косова, то да књига објашњава и јасно показује да је "косовски" народ западни изум. У стварности, постоје само Срби и Албанци, а оно што неки људи називају косовским народом је глупост.Наравно, повратак на проналазак косовског народа поткопава бајку о Косову, јер то представља демонтажу лажи о Косову као држави и открива да је рат за Косово у ствари рат за територију а не за слободу народа кога су колонизовали Срби.
Први аргумент који Албанци често износе како би оправдали своју колонизацију на Косову, је да су они потомци илирског народа. Ово очигледно није озбиљно и аутор се осврће на то, евоцирајући питање Илира, подвлачећи паралеле и присећајући се онога што прописује међународно право.

Друга тачка је питање патње и оптужби за геноцид које су југословенске трупе починиле током рата 1999. године. Аутор поново проучава ток рата 1999. године и подсећа да у међународном праву нема спомена ни једног аргумента жртве који може послужити као законско оправдање за стварање државе.

Трећа тачка, свакако она која се тиче највише Француске и Европе, јесте становништво.Често се тврди да су Албанци већина на Косову да би се оправдала независност Косова. Овај аргумент очигледно није прихватљив са правне тачке гледишта и изузетно опасан јер то значи да ће француски сепаратисти сутра, након преседана Косова, легално, отцепити од француске територије. Ако следимо овај аргумент, онда се многе "изгубљене територије Републике" могу отцепити сутра, и сви би они били подржани, финансирани и поздрављени од стране наших Саудијских и Катарских "савезника".




Током последњих 30 година, Француска и Западна Европа генерално су искусиле оно што је Косово доживело током последњих 70 година са социјалистичком Југославијом. Садашња ситуација на Косову, где староседеоци више нису домаћини у својој кући већ дошљаци доносе закон је оно што чека Француску и народ Француске ако се земља стварно не пробуди. Ситуација на Косову настала је из два разлога са којима се тренутно суочавамо у Француској. Први је издаја националне елите, која више не зна ко је она, и више не жели да брани своју земљу и идентитет. У случају Косова, елита се није сматрала српском већ југословенском, облик космополитизма настао двадесет година пре европског. У оба случаја, елита је одвојена од реалности и анти-национална.

Други фактор је масовна имиграција, неконтролисана и немогућа за контролисање, усмерена на колонизацију земље придошлицама, а не на интеграцију са аутохтоним становништвом и поштовањем њених закона и обичаја.


Случај Косова данас би требало да буде свеприсутан у Француској, јер нам се управо то догађа. Недавни догађаји у Сeн Лоуис дес Инвалидесу су упечатљив пример. Одржан је да би прославили 20 година мира на Косову, екаквог релативног мира, истог дана косовска полиција је поново напала православне Србе. Министарство одбране одобрило је церемонију у катедрали Сeн Лоуис дес Инвалидес. На само 20 метара иза царске гробнице, у цркви у којој народ поштује своје мртве, где смо се пре недељу дана молили за наша два командоса убијена у борби против радикалних исламиста, други радикали су напунили нашу катедралу, а имам је певао позив на молитву са проповедаонице коју ни жупник ни бискуп више не користе. Све то у присуству дела елите наше земље.

Чланови колектива за мир на Косову и Метохији





Након пожара који је уништио део Нотр Дама у Паризу, ево још једног знака, овог пута много јаснијег, судбине која нас чека: живот у енклавама у сопственој земљи, земљи наших предака. Срећом, многи Французи схватају опасност која је пред нама и одбијају оваку будућност за наш народ и нашу земљу. Важно је, међутим, разумети да је то борба која ако се води у Француској, води се и на Косову јер не можемо толерисати и допустити то што се тамо дешава. Користим ову прилику да вам представим иницијативу Косовског мировног колектива која је покренула петицију којом се позива на дебату о судбини косовских Срба и правном статусу Косова. Позивам вас да потпишете ову интернет петицију и пренесете је својим контактима. Потребно је само два минута, потписује се анонимно, али даје наду косовским Србима и показује да борба није завршена.

https://www.change.org/p/gouvernement-francais-pour-discuter-le-statut-du-kosovo

Пише: Бернард Бел
Превод: КМ Новине




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Ripostelaique.com    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Навршава се пет година од почетка рада 'КМ Новина'

Данас, 07 јула, навршило се пет година од званичног почетка рада малог али "жилавог" српског портала са севера Косова и Метохије, "КМ Новине".

#PetGodina #kmnovine #Vesti #Godišnjica #Kosovo #Metohija #Srbija








 
Да смо знали да ће бити овако, вероватно не би смо ни почели. Портал је замишљен као место које ће пружати сервисне информације о Косову и Метохији. Од начина путовања, преко дежурних служби, до кафића и фризерских салона... Међутим, те 2014. године држава Србија се увелико гасила у својој јужној покрајини. Наравно, све то мимо закона и противно Уставу. У том окружењу привредници су већ почели своје активности да региструју при сепаратистичком систему, а званичне државне институције Републике Србије почеле су да уступају место шиптарским квази-институцијама. На крају би све изгледало тако као да се ради на промоцији управо тог система.

Свеукупно безакоње, које је до данас само нарасло у свом иживљавању над правним нормама и српским становништвом у покрајини, превагнуло је у потреби да се баш о њему говори. Чињеница да ни један други портал нити медиј са Косова и Метохије не извештава објективно, већ се приклања политичким ставовима својих спонзора, додатно је подстакла потребу да се о свему још и више говори. Управо су КМ Новине разбиле зид ћутања и својом радом и начином извештавања са тла покрајине, показале да у медијској слици о КиМ нешто није у реду, а често показале и шта то није у реду.

Разуме се, то нас је више пута доводило у проблем. Претње које су пристизале нашој редакцији и новинарима, а које нису оне врсте која мора да се тумачи већ директне, ми их осим у пар случаја нисмо износили у јавност. Знамо да не постоји не само објективна служба већ ни објективни медиј, или медијско удружење, које би нас заступало и штитило. Па и онда ако би хтело, онда би смо били под заштитом оних које критикујемо јер раде управо против српских националних интереса на Косову и Метохији. То нисмо могли да дозволимо. Онај ко сведочи о страдању и сам ступа на пут страдалника и мораће да понесе део тог терета, то је нешто чега мора да буде свестан.

Додатно нас је оптерећивала и чињеница да немамо спонзоре нити финансијере. То је био узрок одлуке да овај портал до сада два пута престане са радом. Једном је и био угашен, искључен са интернета и недоступан неколико сати а онда опет обновљен личним залагањем једног од чланова редакције. Други пут је то било спречено и криза превазиђена у последњем тренутку. Временом, нашло се неколико људи чија је подршка помогла да сајт опстане, али периоди тешког и напорног рада који не обезбеђује ни минимум средстава за преживаљавање, још увек нису за нама. За нама је пет пуних година, година сведочења, јединствених белешки, одважних ставова и мишљења која су у неколико наврата продрмала чак и читаву српску медијску сцену од дна до самог врха. А то ће се дешавати и надаље. Не нашом вољом, већ туђим ћутањем и кривотворењем.

Са годинама расте и одговорност, ваљда и озбиљност, наде и жеље... Ограничења постоје али су она, у нашем случају, само техничке природе.

Жеља да овај портал буде угашен, како од шиптарских интересних група које су га у јавности критиковале као једини на КиМ који се противи постојању сепаратистичких квази-институција и позива на њихов бојкот, што јесте у потпуности тачно, тако и од појединих српских политичких и медијских кругова, снажан су сигнал да се не сме престати са радом, ма колико се он с времена на време сводио на минимум и не успевао да одговори изазовима и потреби за комплетном реалном медијском сликом са Косова и Метохије.

Ни то није једини подстрек који нас води у раду. Много чудних и чудноватих околности, нејасних "поклапања" и контаката у неочекиваним моментима, показују да "још неко" сматра важним рад овог портала. А серија тих "мистичних" момената почела је од првог дана активирања сајта. Наиме, без икаквог утицаја редакције КМ Новина, десило се да је пробни рад портала те 2014. године започет на дан петнаесте годишњице страдања Светог Харитона Косовског, тачније са даном када је киднапован па касније убијен од шиптарских терориста, 16. јуна. Званично, након успешног решавања почетничких техничких проблема на порталу, опет без икаквог нашег плана, почетак рада се поклопио са даном рођења Светог Јована Крститеља, 07. јула, те године. Ово нам, срећом, није послужило на гордост већ смо схватили као још једну јасну опомену да нас прати и надгледа "неко" кога не смемо да заборавимо јер ћемо Њему на крају свог пута морати да дамо одговор за оно што смо до тада радили.

Ми знамо да је све што смо урадили могло и требало боље, знамо да смо доста тога и пропустили али знамо и то да смо се увек трудили да дамо највише што можемо у нашем раду и да ће тако и остати. Не мали број читалаца је препознао наш портал као извор истинитих и објективних прича, на чему смо захвални. Али нисмо захвални због нас, већ због људи који су често само овде могли да се појаве, изнесу свој проблем или да се о њима уопште сазна. То би понекад значило престанак нечије патње или решење макар нечијег проблема.

У име тих људи и згажене истине са, и о Косову и Метохији, коју покушавамо да сачувамо и одбранимо, хвала свима који су све ово време уз нас или су нам се током година прикључили!




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#PetGodina #kmnovine #Vesti #Godišnjica #Kosovo #Metohija #Srbija

субота, 06. јул 2019.

Иван Mаксимовић: Вучић унео раздор у Србе на КиМ, зачетак братоубилачког рата

Срби на северу Kосова и Метохије су огорчени. Kао никада раније, на комшије, рођаке, најближе... Одувек је било оних који би се продали, то се некако зна још од малих ногу, раних разреда основне школе али за већину, то није важило. Посебно када се зна - коме на KиМ могу да се продају и шта продају, осим себе.




  • До данас, веће поделе међу Србима није било него оне на четнике и партизане. Долина Ибра памти мудрост тадашњих мајки. Током Другог светског рата, многе мајке неке од синова слале су у четнике, друге у партизане. Није се знало ко ће на крају рата бити победник, па је добро да неко буде на страни победника како би заштитио оног другог.

Пише: Иван Максимовић



Kо ће бити нови Жикица Шпанац

Дешавало се да брат у партизанској униформи, на поздрав свог брата четника који се враћа кући у сред бела дана и жељно га дозива издалека, узима пушку и гађа у груди, убија. Уосталом, био је то рат чији се почетак веже за пуцањ Србина, Жикице Јовановића Шпанца, у другу двојицу Срба - регуларне жандарме државе.

Занемарен је ранији напад, први у тадашњој Југославији, групе четника - тачније војника ЈВуО на колону моторизованих возила Немачких војника у селу Љуљаци, чији су остаци дуго лежали у шанчевима крај пута. Занемарена је и целодневна борба Срба у општини Лепосавић, селу Борчане, тада највећем српском селу на Kосову и Метохији, а са албанским балистима и немачким фашистима 4. јула... Десет сати је трајала одбрана села док није послато још 300 немачких војника из Kосовске Митровице. Ипак, у Југославији рат је "почео" неколико дана касније, онда када је један Србин убио другу двојицу!

О понављању историје говорено је толико пута, али... Десило се да је готово 78 година касније, безмало у исто време, у Лепосавићу, Србин пуцао на Србина. Александар Вучић, који већ толико дуго уназад најављује могући рат на северу Kосова и Метохије, умало је, ето баш 10. јун могао да забележи као почетак једног новог, наравно, братоубилачког рата.

Припадник службе која носи назив "Погранична косовска полиција", на северу Kосова и Метохије су то Срби, пуцао је на комби крагујевачких регистраских ознака чији је возач одбио да се заустави редовној патроли, одјекнула је Србијом вест.


После недавног варварског препада, смушеност је надвладала узнемирење. Неки су покушали да себи оправдају случај као "спречавање шверца" али горак укус оставља чињеница да се ради о Србима који довозе робу за потребе српског становништва, које запада у све већу кризу услед високих такси коалиционих партнера Александра Вучића тј.,сепаратиста из Приштине у чије име иступа Рамуш Харадинај и, наравно, европских и САД званичника.

Уосталом, није требало ништа друго до иницајала да се сазна ко је возач а чија је рука повукла ороз.

Црвеним комбијем крагујевачких регистарских ознака управаљао је Зоран Миладиновић, четрдесеттрогодишњи Србин, ожењен и чија је супруга годинама незапослена. Отац троје деце коју школује и прехрањује сопственим знојем и мученичким комадом сувог хлеба. Човек који је умало изгубио живот и чије је име могло да буде уписано крвавим словима на списку српских мученика у овом мрачном периоду наше историје.

И све то због печата времена, то јест "владавине проданих Срба" који се утркују у доказивању ко је вернији слуга албанском сепаратистичком режиму и њиховој лажној држави о чијем буџету брину више него о животу свог суграђанина, оца и супруга, кажу овдашњи Срби, резимирајући прецизно како то само народ уме.

Зоран је понекад хонорарно возио шлепере, док је транзит робе обављан регуларно и без проблема. Високе таксе су зауставиле промет што је њему променило живот више него било коме јер је изгубио могућност да дође до било какве зараде. Неко време је живео код родитеља своје супруге у Житковцу, надајући се да ће лакше доћи до посла због близине Kосовске Митровице и Звечана. Трудио се колико је год могао да до било каквог посла дође али га за њега није било. Морао је да се врати код родитеља у село Вуча.

Међутим, свуда где је боравио и где су га упознали, тврде да је ретко добар човек, увиђајан и пун поштовања за људе око себе. Другима није правио проблеме, о својима избегава да говори. Његов опис одговара баш оној врсти људи за које кажу, "најбољи први страдају". Срећом, Зоран није настрадао, извукао је живу главу.

Онај ко је на њега пуцао као да је испалио гром. Чак и за оне који су са њим у истој служби, а нарочито за преостали српски народ и бивше колеге, јер ипак је било оних који нису желели да се "интегришу" и служе оној "полицији" која им је убијала колеге пред њиховим очима, да би данас чували границу или поредак тих истих, што не рећи, убица.

На власти код Албанаца ионако тешко да има некога ко није понео српску крв на својим рукама. Ти, који нису желели да им служе, до данас су махом отишли са Kосова и Метохије, или живе јужно од Ибра. На време су рекли да им не пада на памет да се прикључе албанској полицији на Kосову јер "не могу да гледам издају а не да учествујем у њој", каже С. А., један од њих за Магазин Таблоид.


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД" 
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/



"Одавно сам својим шефовима рекао - мене не шаљите да обезбеђујем српске политичаре, не могу да одговарам за своје поступке. Немојте да ја будем после крив", алудирајући на могућност да употреби чак и оружје и уместо да заштити починиоца и саучесника у издаји Kосова и Метохије, он то покуша самостално да спречи.

Ћутали су и немо га гледали, никада нису ништа прокоментарисали јер "нису ни они глупи, виде и они шта се ради... али зашто ћуте, то не знам" каже наш саговорник кога више нису слали на ту врсту задатка.

"Ово само говори кол'ко је Вучић обмануо народ кад је казао како је издејствовао да комадант полиције за север Kосова буде Србин, ево примера да се тај комадант не пита ништа" киван је наш С. А. који не уме речима да искаже шта осећа, још увек је у шоку. То су људи са којима је некада радио и борио се раме уз раме.

По Бриселском споразуму, припадницима српског МУП-а наметнут је противзаконит избор; дупла плата - од Београда и спонзора сепаратиста, и служба у албанској полицији на KиМ или пензија под строгим, такође незаконитим условима попут претње прекидом исплате уколико пензионисани полицајац напусти Kосово и Метохију! Циљ је био натерати што већи број бивших припадника српског МУП-а да прихвате нове униформе. У томе се и успело а резултат тога можемо ових дана све чешће да видимо.

Према извештају Београдског центра за безбедносну политику а о интеграцији полицајаца на северу до краја марта 2014. године 285 бивших припадника МУП-а РС укључено је у састав Kосовске полиције, док је њих 52 "искључено" из процеса а за које се сматра да су одбили овај предлог.

Ово се ипак сматра "значајаним кораком напред" у примени Споразума, оцењено је у овом уратку који такође на противуставан начин посматра и подржава спровођење Бриселског споразума. Међутим, колико је ово заиста успех види се већ у наставку извештаја који подсећа да је око 800 припадника МУП-а "изван севера Kосова", дакле који су већ напустили територију KиМ или су настањени јужно од Ибра, једноставно изузето из овог Споразума и по укидању српских полицијских структура, препуштено само себи да се сналази и преживљава.





Локални медији на албнском језику на ово нису гледали благонаклоно, сумњали су у верност припадника полиције која се борила против њихових терористичких банди. Данас видимо, сумња није била оправдана. Српски медији, потчињени претежно западним владама које су и њихови спонзори, извештавали су преносећи режимске медије и изјаве српских званичника о томе како се интеграцијом у косовску полицију добија служба са великим бројем српских припадника што ће повећати безбедност Срба на Kосову и Метохији...

"Ти несрећници у албанској полицији, а Срби још, више се секирају за албански буџет, но за живот човека" каже С. А. анализирајући настало стање на KиМ.

- Дуго сам радио као полицајац, (наводи чин), не знам за пример да је неко од нас пуцао због тога што је возач одбио да стане. Постоји много начина, махом се по регистрацији знало ко је власник возила. Често сам упозоравао полицајце да не јуре за таквима, полако, 'пашће' следећи пут. Ретко се дешавало да сам погрешио а онда тај лепо плати и све до тада што је хтео да буде мангуп и то без права да се љути на било кога! Тако се постиже општи мир, ништа не може на силу, па нека си и полицајац, мораш да будеш човек" - каже наш саговорник који није могао да верује да се то заиста догодило, да то није још једна медијска лаж у овим смутним временима.

Очекивано, такозвана "косовска полиција" је у јутарњем извештају изменила првобитне наводе свог регионалног портпарола, Бранислава Радовића, и додала да је "возач покушао да прегази полицајце" како би оправдали непримерену и чак и према њиховим правилима, нелегалну и претерану употребу силе.

За локалне медије незаконитост таквог поступка објаснио је и овдашњи адвокат Небојша Влајић:


Адвокат Небојша Влајић

"KПС полиција има право да употреби ватрено оружје само уколико процени да јој је угрожен живот или здравље али полицајац нема право да пуца на возило чији возач одбија да стане".

"Полицајац не може да зна да ли се у комбију налазе деца, или можда мигранти, а није искључено да се особа тако понаша у случају болести или је можда неурачунљива, све су то могућности које Влајић набраја и додаје „да је полицајац дужан да запамти регистарску ознаку возила, боју кола и да распише потерницу како би се лице пронашло".


Данијел Бојовић, полицајац који је пуцао, стицајем срећних околности избегао је да понесе срамну "титулу" новог Шпанца, са почетка текста. Бојовић је бивши припадник МУП-а Србије, настањен у селу Добрава крај места званог Језеро. Отприлике до 2007. године је радио у Београду да би тада био премештен у ПС Kосовска Митровица. У "косовску полицијску службу" интегрисан је по Бриселском споразуму, 2013. године.


Данијел Бојовић
О њему кажу да је "веома коректан" што у локалном жаргону значи да није проблематичан и да није било ове пуцњаве, вероватно се за њега не би ни чуло, барем не по злу. Чак шта више, сви који су нам о њему нешто рекли тврде да је "тај Данијел Бојовић као човек изузетан, шта му се то у глави десило, сви се питамо!".

Наиме, према сазнањима Магазина Таблоид, патрола "пограничне полиције" је возача зауставила у селу Поповце крај дворишта Саше Вукојевића, јер је пре тога одбио да стане патроли у Јошаници. Kада су прегледали терет комбија започели су процес конфискације возила и робе. Тада Зоран, или неко за кога је возио робу, позива неколико момака из Лепосавића. Чувши гужву окупили су се и мештани и револтирани реакцијом патроле и њиховом службом сепаратистима у Приштини, изражавају своје негодовање које прераста у расправу. Зоран покушава да искористи прилику, улази у комби и креће одатле. Чланови патроле испред возила бацају препреке, он их гази и наставља даље и тада Данијел Бојовић пуца за возилом, у гуме.



- Видиш, поента је у томе да "Србин" спречава Србина да достави храну Србима, директно радећи у корист шиптарског буџета и њихових политичких одлука против Срба" наставља С. А. који нема ни мало дилеме ко је главни кривац у целој причи.

"Но, у овом случају, као и хапшењу "косовских полицајаца" пре неки дан, највећу одговорност сноси Вучић који се хвалио на ТВ како роба илегалним прелазима несметано иде на север Kосова. Па, то ни луд човек не би јавно реко! Да мало добра мисли нама овде, он то јавно не би смео да изнесе, то је очигледан пример како нас уништава. Јесте, Харадинај је увео таксе али за несташицу робе, која се све више примећује, директну одговорност сноси Вучић!" каже огорчени Србин чија се борба против албанског сепаратизма а за јачање српске државе на KиМ сада већ протеже деценијама уназад.

Због несташице робе и прехрамбених производа, у Лепосавићу је била планирана акција протестног затварања радњи. Међутим, народ све отвореније одбија послушност. Један од привредника недавно је вербално напао "градоначелника" Лепосавића по албанском систему, Зорана Тодића, члана Вучићеве "Српске листе" и готово вичући негодовао: "Шта 'оћеш сада? Ономад славиш победу сав срећан што си градоначелник, сад нас позиваш да затворимо продавнице?" Тодића је ово збунило, спустио је поглед и покушао да одговори: "то није тема сада".

Одлука о затварању локала и радњи није спроведена због бојкота привредника!

У међувремену се возач комбија предао такозваној "косовској полицији", у присуству адвоката дао изјаву и пуштен да се брани с слободе. Против Данијела, који је пуцао, покренут је поступак али како Магазин Таблоид сазнаје - тек за јавност. Он неће сносити никакве последице како би и други били охрабрени да "одлучно" реагују свесни некажњивости у таквим случајевима.

Иначе, мајке Зорана и Данијела су из засеока Мошница крај Сочанице, блиске рођаке по оцу. Тако је, подилазећи сепаратистичким тежњама косовских Албанаца у чију корист води прљаву игру из Београда, Вучић који се хвали "постигнутим јединством Срба" на Kосову и Метохији, управо међу њих унео тако дубок раздор.





https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању