Вести:

среда, 06. март 2019.

Вучић прети организаторима протеста на КиМ а тврди да има подршку 90% Срба из покрајине

Информативна служба Народног покрета Срба са КиМ „Отаџбина“ обавестила је јавност да су организатори протеста "1 од 5 милиона" најављеног у Косовској Митровици, добили директне претње "одозго" питајући се зашто тај протест брине Вучћа када тврди да има подршку 90% Срба са КиМ?

#Kosovo #Metohija #Otadžbina #Protesti #Pretnje #Vučić #KosovskaMitrovica
Фото: Архива







 
Наиме, како се наводи у саопштењу овог покрета, преко председника привременог већа општине Зубин Поток Срђана Вуловића претње су "упућене Славиши Ристићу и Марку Јакшићу како би одустали од протеста „1 од 5 милиона“ јер „неће да им ваља“. Срђан Вуловић је рекао да је ту поруку пренео одозго. У преводу то значи, од Александра Вучића. Зато за све евентуалне провокације и инциденте који могу да се десе на сутрашњем протесту Срба „1 од 5 милиона“ једини који ће бити одговоран је Александар Вучић. Поменути Срђан Вуловић је иначе председник привременог већа општине Зубин Поток, председник управног одбора регионалног водовода Косоваска Митровица, директор хидроцентрале Газиводе, власник приватног предузећа Колашин-превоз и жестоки бранитељ издајничког режима у Београду" прецизира ово Удружење.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да су претпрошле године после једног саопштења покрета „Отаџбина“ у којем се критикује диктаторски режим Александра Вучића запаљене просторије Покрета.

"Сетимо се да је 2013. године 03. новембра после неуспелих локалних избора расписаних од стране сепаратиста из Приштине Александар Вучић затражио од команданта јужног крила НАТО пакта да му дозволи да уђе на Косово и Метохију не дуже од 45 минута да би дисциплиновао непослушне Србе. Његош је за такве давно рекао „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ кажу из "Отаџбине". 

Оправдано се поставља питање зашто Вучићу смета организовање протеста „1 од 5 милиона“, када како сам каже има апсолутну подршку више од 90 посто Срба са Косова и Метохије? 

Смета толико да се свим запосленим у јавним установама у јужној српској покрајини прети отказима у случају присуствовања протесту. Александар Вучић се боји да народ не чује јавно казану истину о његовој катастрофалној државној и националној политици на Косову и Метохији. Боји се да се до краја не разобличи његова политика разграничења која у суштини значи предају Косова и Метохије и стварање Велике Албаније. Желео би да чин издаје одради у мраку и тишини. Другим речима, хтео би да баци камен а да сакрије руку. Милан Лане Гутовић каже „неће да може“.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ најоштрије осуђује вербално насиље, вређање, малтретирање организоване групе радника Општине Лепосавић усмерене према челницима Савеза за Србију Драгану Ђиласу, Славиши Ристићу и руководству Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“. 

Ове јунгер бригаде познате су Србима са Косова и Метохије али и грђанима бројних градова Србије приликом локалних избора као што су Лучани, Мионица, Зајечар итд. Њих организује Зоран Милојевић – Зеља члан извршног одбора Српске напредне странке а на иницијативу председника странке Александра Вучића, наводи покрет "Отаџбина" у свом данашњем саопштењу. 




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

уторак, 05. март 2019.

Акцијом српске полиције на данашњи дан, као одговор на терористичке нападе, почео рат на КиМ

Јутро 5. марта 1998. године многи нису препознали као такво али је оно било свакако дуго провоцирани догађај неопходан за избијање масовних сукоба и рата у јужној српској покрајини.

#Kosovo #Metohija #Srbija #Šiptari #Separatizam #Rat #Teroristi #Prekaze #Drenica
Терориста Јашари са братом и још једним саборцем

Тог јутра група терориста напада полицијску патролу у селу Лауша. Рањавају два полицајца након чега полиција креће у потеру ка Доњем и Горњем Преказу у реону Дренице. Овим је почео рат на Косову и Метохији.


У оквиру акције нападнута је махала у селу Доње Преказе у којој се налазило седиште терористичке групе Јашари. Током акције полиције, лидер ОВК Адем Јашари, његов брат Хамез Јашари као и већина припадника терористичке групе, Јашари убијени су са члановима породице који су одбили или од ове двојице били спречени да се предају.

Ово није био први сукоб терористичке групе Адема Јашарија и српских снага безбедности.

Први пут је Адем јашари опкољен у селу Преказу 30. децембра 1991. године од стране припадника службе Државне безбедности. Разлог су биле Јашаријеве активне везе са албанским војним сектором и његови чести боравци У Албанији зарад обављања тренинга и обуке за терористичке акције. Тада је успео да се извуче из обруча након чега је су уследиле акције и напади на српску полицију. Та група је била главни носилац тероризма на Косову и Метохији од 1992. до 1997. године и имали су директну помоћ и подршку власти у Албанији.



Терористи Јашаријеве групе с почетка су нападали попут качака и балиста. Из заседа и када би били знатно бројнији а касније су су почели да користе савременије терористичке методе. Због тога су у Окружном суду у Приштини на по 20 година затвора осуђени Адем Јашари и његова група, а на 10 година је осуђен и Хашим Тачи.

Првооптужени је био Бесим Рама, који је на саслушању признао да је учествовао "само" у нападу на патролу милиције у насељу Шипоље на путу Косовска Митровица- Пећ 17. јуна 1997. када је у службеним колима убијен милиционер Предраг Ђорђевић, а тешко рањен његов колега Зоран Вукојичић.

Описујући тај напад он је признао да је на патролу милиције пуцао из аутомата, заједно са Адемом Јашаријем који је пуцао из своје снајперске пушке.

- Адем Јашари ме преварио. Позвао ме да те вечери идемо у кафану и да понесем аутомат. Када смо колима изашли на асфалтни пут, схватио сам да не идем у кафану, и успротивио сам се. Јашари ми је рекао да ћемо други пут отићи у кафану, а сада да се иде у једну акцију. Мислио сам да одустанем, али сам се уплашио, па сам морао да пристанем - испричао је на суду Бесим Рама.


Како су се даље одвијале и организовале терористичке активности, колик оје жртава падало само због нсловесвних саопштења сепаратиста и више о крвавом путу који је Србију довео на мету НАТО агресора годину дана касније а над народом извршен Погром, прочитајте опширније у нашем тексту објављеном поводом овог датума кликом на ОВУ СТРАНУ.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Миодраг Зарковић: Србима се као основни грех узима чак и то што су устали у своју одбрану

Такозвани "Фонд за хуманитарни право" објавио је јавну понуду за финансирање трошкова пута и боравка у Београду свим заинтересованим за случај "Штрпци".

#Miodrag #Zarović #FHP #Zločin #Suđenje #Štrpci #Oluja #Srbi #Žrtve
Миодраг Зарковић / Фото: КМ Новине


Прво рочиште у овом процесу одржано је јуче, 04. марта а друго ће сутра, 06. марта. 

Овај позив тзв. "Фонд за хуманитарно право (ФХП) упућује заинтересованим грађанима Србије да се пријаве за праћење суђења пред Вишим судом у Београду, у предмету Штрпци".

Такозвани ФХП је и за раније позивао све заинтересоване да се пријаве како би им платили трошкове пута, боравка и хране током трајања суђења у Београду. Новинар Миодраг Зарковић за "КМ новине" примећује сличност у организацији са политичким структурама у Србији:

"Скоро је па дирљиво колико подударности имају ”Друга Србија” и ”Вучићева Србија”, обе ето платежно способне да преузимају трошкове довлачења људи на догађаје за које им је стало да буду посећени. Па тако СНС превози, храни и плаћа посетиоце Вучићевих митинга, а Наташа Кандић све који би да гледају ово суђење. При чему је најизопаченије то што су и Вучић и тај наратив о српским злочинима буквално свеприсутни, али свеједно их и даље промовишу на овај начин" каже Зарковић.

Наташа Кандић у више него срдачном односу са Рамушем Харадинајем, креатором прве масовне гробнице на тлу Србије после Другог светског рата.

Тзв "ФХП" објашњава да је "Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије подигло оптужницу против четворице некадашњих припадника јединице “Осветници” и једног припадника Вишеградске бригаде Војске Републике Српске за злочин који је почињен у месту Штрпци (БиХ). Оптуженима се ставља на терет да су у станици Штрпци насилно зауставили воз који је саобраћао на релацији Београд-Бар, те да су из њега извели 20 путника (18 Бошњака, једног Хрвата и једну особу неутврђеног идентитета), које су потом војним камионом одвезли у просторије основне школе у месту Прелово код Вишеграда. У оптужници се наводи да су оптужени отетим путницима одузели све вредне ствари, претукли их, везали жицом и одвезли у напуштену кућу у оближње село Мушићи, где су им наредили да легну, а затим их убили".

"Нисам се бавио случајем Штрпци, па остављам могућност да је ту реч о злочину који се заиста догодио онако како оптужница и тврди" резервисан је Зарковић и додаје да "уопште, током ратова деведесетих српске снаге јесу починиле нешто од тих злочина који нам се колективно стављају на душу. Али, то није никакво оправдање за немилосрдно убијање у појам целог народа, које Наташа Кандић, њено злокобно удружење и њени истомишљеници спроводе већ скоро 30 година" закључује наш саговорник.

У раду ове изразито непопуларне организације у Србији, пристрасност је агресивно наметљива о чему говори и Зарковић.

"Прво, истрајавање на причи само и једино о српским злочинима, при чему се сасвим занемарују околности које су можда утицале на то да се злочин догоди баш ту и баш тако како се догодио, јесте доказ нескривене противсрпске намере.


Никада у историји нити једна зараћена страна није била подвргнута таквом односу, па чак ни оне које су универзално препознате као злочиначке и агресорске. А у нашем случају све је још суманутије, јер су Срби током деведесетих буквално у сваком од југословенских сукоба били први нападнути.

Сваки од ратних сукоба из деведесетих почео је нападом на Србе, да ли припаднике регуларне војске или пак цивиле. На све то, додајте неоспорну чињеницу да су САД, као предводник најсмртоноснијег војног савеза свих времена, помагале сваку од тих страна које су удариле на Србе, да би у два наврата чак и саме САД узеле непосредно учешће у нападу на српске снаге, и добијате цео списак околности које би морале да буду узете у обзир када се говори о српским злочинима".

То је скроз уобичајено у тзв. обичној судској пракси, да се проучавају и тумаче такозване околности које су утицале на преступ, било као олакшавајуће било као отежавајуће. Не значи да те околности могу да сасвим оправдају одређени прекршај, али се морају узети у обзир. Уколико бисте на суђењу одбили да преиспитујете околности, били бисте с правом критиковани да оптуженом ускраћујете основна права на одбрану. Цела једна правна наука, пенологија, заснива се малтене искључиво на изучавању околности, које утичу на тежину злочина и самим тим на изречену казну. Али се Србима то право ускраћује ево већ скоро 30 година, иако је тешко присетити се неког другог народа који је имао толико ”олакшавајућих околности” као Срби деведесетих" подсећа Зарковић на чињеницу коју у званичним активностима ни једна институција, медиј нити организација не истичу.

Шта о српским жртвама мисли ова група људи, окупљена у удружењу другачијег имена али идентичног курса па чак и скупине која га води, тзв "Хелсиншки одбор за људска права" у својој повељи из септембра 2012. године уочи хашке пресуде за Олују:


Ово "гласило" монструозних умова и бескрупулозних бораца за сваку обесправљеност Срба, на овим страницама додаје и следећу констатацију:

"При том српска страна уопште не помиње да је Хрватска у „Олуји“ имала 179 погинулих и 1100 рањених војника, па нико не тврди да су то жртве „злочина“ са српске стране, већ се то третира као „нормалан“ губитак у оружаној акцији".

Ужас и, иронично, управо нехуманост огледа се управо у скраћењу сваке могућности чак и објективно и подразумеване одбране пред Судовима, истиче Зарковић.

"Дакле, ем се колективно према Србима поступа далеко свирепије и нељудскије него према дугим зараћеним странама, ем се свесно занемарују и гурају у страну непорециве олакшавајуће околности, на какве тешко да је ико у историји могао да се позива онако како би могли данашњи Срби. Просто је застрашујуће да, свега једно поколење пошто су страдали у онолико бестијалном геноциду 1941-45, Србима се као основни грех узима чак и то што су устали у своју одбрану и спречили понављање оних покоља из доба нацистичке окупације - иако су околни народи, који су ономад помагали нацистима, деведесетих нескривено оживели про-нацистичку идеологију и наоново запретили прогонима и страдањима Срба".

Спремност да се заинтересованима надокнаде сви неопходни трошкови, врло лако би могла би да има скривену намеру. Окупљање што већег броја оних који би пратили процесе, јавности би било представљено као спремност да се непостојећа кривица прихвати а тиме и потврди.

"Да би тај суманути наратив био одржан, непрестано се врши притисак на српску јавност тако што се она затрпава наметањем кривице. Томе и служе овакви експерименти, као овај са ФХП-ом. Не само да имамо право да се одупремо том наметању, него, после безмало 30 година изложености, имамо обавезу да га уништимо. Као и толико пута у историји, можемо ми сами да препознамо и јунаке и злочинце у нашим редовима - али само ако претходно спречимо утицај са стране, а пре свега из околних народа, којима је највише и стало до тога да се у српској јавности непрестано врти наратив о српској кривици деведесетих. И то у тренутку док, поређења ради, један од истинских јунака рата у Хрватској, Капетан Драган, труне у сплитском затвору ни крив ни дужан.

Српски јунаци, исто као и српске жртве, не занимају ни Наташу Кандић, ни Александра Вучића, и зато сваки српски родољуб мора да осећа као своју дужност да и једне и друге, дакле и јунаке и жртве, заштити од погубног деловања таквих као што су Наташа Кандић и Александар Вучић", прецизирао је Зарковић за КМ новине.

На питања новнара КМ новина "када ће слични процеси бити организовани за злочине над Србима" ФХП до сада није одговарао, односно, таква питања констатно игнорише.

Разговарао: Иван Максимовић



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Хатиџa Бериша: Са Косова сам избегла у српској колони

Хатиџa Бериша, професорка на Војној академији у Београду у интервјуу за "Новости": Ово је моја домовина, Албанци ми 1999. спалили родну кућу у Клини.
#Kosovo #metohija #Srbija #Kolona #Izbeglice #Hatidža #Beriša
Хатиџа Бериша

Од ње треба учити шта су патриотизам, част и поштење. Како се воли и брани своја земља, породица, како се уче младе генерације. Зато, благо студентима којима она предаје.

Овако су нам познаници и пријатељи представили докторку политичких наука Хатиџу Беришу, родом из Клине, сада Београђанку, професорку на Војној академији, на Катедри стратегије и националне безбедности. Ова одважна и паметна, али, пре свега скромна жена, каже да не жели медијску пажњу. На интервјуу, за "Новости", наговарали смо је више месеци, а "Косовка девојка", како је зову у Удружењу породица киднапованих и убијених на КиМ, у исповести, за наш лист, каже да упркос тешкој животној судбини никада није доводила у питање опредељење да припада држави Србији:

- Србију сматрам својом домовином, а љубав према својој земљи, мојој браћи, сестрама и мени усадио је отац Халил. Мој отац, мој идол у сваком смислу, који је имао велико срце и још већу душу, био је војник Краљевине Југославије и четири године је провео по немачким логорима. Он и мајка, која му је била љубав из младости, васпитавали су нас тако да се не обазиремо на предрасуде, било верске или националне. Учили су нас поштењу и достојанству и да гледамо себе и свој пут. Јер, како је говорио покојни отац, "само са правим животним вредостима човек може постати оно што треба да буде - човек у правом смислу те речи". Зато сам, као млада девојка, неоптерећена верским разликама, одлазила радо у манастир Грачаницу, где сам од тадашње игуманије научила много тога о животу и љубави.

* У једном периоду живота било вам је тешко, током ратова у бившој СФРЈ изгубили сте два брата и тадашњег момка?

- Најмлађи брат Изет, припадник специјалне полицијске јединице, погинуо је последњег дана борби у Вуковару, 18. новембра 1991, а вест о његовој погибији затекла ме је на радном задатку потпоручника у Ђаковици. Мој покојни брат јако је волео девојку Јелену из Панчева која је тада била у осмом месецу трудноће, а која је после његове погибије родила сина и дала му име Изет. Мој отац је сина, који је погинуо као официр ЈНА, одлучио да сахрани уз војне почасти, а сахрани није присуствовао ниједан Албанац. Иако су оцу дали "бесу", односно реч да му неће скрнавити гроб, пуштали су гласну музику док је поворка са његовим сандуком пролазила ка гробљу. Само две године после погибије најмлађег брата, на задатку, погинуо је мој момак, који је био пилот и љубав мог живота. Исте године умро ми је и отац Халил, а Адем, мој средњи брат, погинуо је 7. априла 1999, током НАТО бомбардовања зграде поште у Приштини.

* Како је ваша породица преживљавала ратна дешавања на КиМ будући да је опредељење било усмерено ка Србији?

- Био је то тежак период за нас, посебно зато што су нас родитељи васпитавали да постоје само добри и лоши људи, али нажалост у мешовитим срединама нас нико није у потпуности прихватао. Било је пуно примера када смо се нашли на мети и једних и других. Сећам се напада на кућу моје породице од стране Албанаца током 1998, али и 1999. године од стране Срба. Ипак, на крају је кућа страдала од Албанаца.

Косово и Метохија су српски

- Сви ми волимо завичај, где смо рођени и одрасли, то је део нас. Међутим, све што сам доживела у мени изазива јаке емоције и због свега тренутно немам жељу да одем на Косово - каже нам Хатиџа и, на питање коме припада Косово, одговара да је Косово српско.


* Упркос свему, муци, па избегличким данима, никада нисте били у дилеми - Србију сматрате својом земљом?

- Да, често када о томе говорим кажем да сам Србији дала све што сам имала, али је изгледа моја судбина да се доказујем, што и сада чиним својим научним радовима и предавањима која држим студентима. Учим их да буду поштени људи, да гледају свој пут али и да воле своју домовину. А што се тиче избеглиштва, када сам у колони са Србима бежала са Косова и Метохије један полицајац ме, када је у мојој личној карти прочитао име и презиме, ударио кундаком по леђима, због чега сам завршила у болници. Међутим, донекле сам га и разумела и опростила му јер је касније дошао да ми се извини и упркос свему постали смо добри пријатељи.

* После готово двадесет година од вашег и избеглиштва око 250.000 Срба, ситуација на КиМ није стабилна...?

- Обичног човека нигде нема, јер када би се направила искрена, реална анкета, мислим да би прича била много другачија. А што се тиче присуства међународне заједнице, преплитање великих сила, САД, питање Турске, Руске Федерације, па Немачке... свако тражи свој интерес на Балкану и свако би да буде део Балкана. Не треба занемарити ни природне ресурсе, споменућу само да се у Глоговцу налази један од ретких рудника који производи уранијум, а да не спомињем да се база "Бондстил" налази на руди и да поседује подземни аеродром.

* Многи су у Србији очекивали да ће Трампова политика променити став САД по питању Косова?

- САД имају устаљену политику, а када остваре циљ, њих више нема. А на Косову још нису заокружили своју целину, зато што се полако враћа руски интерес на Балкану. Ипак, мислим да би САД требало да се се одреде да ли су за стварање нове исламске државе на Балкану.

* Недавно су албански медији предочили наводни план међународне заједнице по којем би "Трепча" и Газиводе припали странцима на 99 година?

- Сви ти објекти су власништво надашње велике Југославије, а пошто је правни следбеник Србија, која и враћа огроман дуг Косова, мислим да то не би било баш тако једноставно оствариво. Реално речено, сви могући правни документи и тапије припадају Србији.


Уранијум не бира жртве

* Верујете ли да је могуће поднети колективну тужбу против земаља које су учествовале у НАТО бомбардовању?
- Чињеница је да осиромашени уранијум не бира жртве и да болесних има много на Косову, само што се подаци и информације не саопштавају. Нажалост, тај проценат рапидно расте и то је оно што ће народ кад-тад да схвати: да су бомбе биле и за једне и за друге. А што се тиче тужбе, да би се то десило, морају да постоје јединство и политичка воља.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 04. март 2019.

Иван Максимовић: Албански калифат у Србији

Kо је створио и ко одржава "добровољачку базу" исламских терориста на Kосову


#Metohija #Srbija #ISIS #Kalifat #Albanci #Srbi #terorizam





  • Снажни центри за обуку младих исламских терориста код Kачаника, у близини македонске и дела границе управо ка јужној Србији потезом којим се пружа замишљена Велика Албанија, указују на већ испланирану стратегију и припреме које Албанци врше за своју даљу експанзију на простору Србије. Али, самозвани "Вођа", Александар Вучић, нема времена да о томе размишља будући да је заузет промоцијом свог (не)успеха диљем Србије покушавајући да кампањом нагласи како је то што он ради „будућност Србије".

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид



„Kако би било да се позабавите растућим бројем ИСИС добровољаца са Kосова - реалној претњи по безбедност региона?" упитао је директор канцеларије за Kосово и Метохију, Марко Ђурић, Енвера Хоџаја, такозваног „министра спољних послова" албанских сепаратиста у необавезном ћаскању на друштвеним мрежама септембра 2017. године.

На основу изјаве високог Владиног службеника, видимо да је државни врх врло добро знао да је број ИСИС бораца у порасту и то на делу територије државе Србије, макар под окупацијом. Јасно је да је одређен број њих свакако морао једном да се врати својој кући и то значајно унапређених вештина и искуства у планирању терористичких акција. Па опет, данас када посетите било који Владин извор доступан јавности, наићи ћете на фрапантан податак. На свом званичном сајту Влада Србије нуди 19 (деветнаест) артикала у којима се ови појмови помињу! Од тог броја ни један се не бави конкретно проблемом тероризма већ је сваки пут то део промотивног наступа политичара или је реч о уопштеним информацијама, као на пример да ће представници Владе боравити на неком скупу где ће се говорити о овом проблему, увек у иностранству.

Са друге стране, природније је да се Министарство унутрашњих послова бави овим проблемом. Али ако посетимо сајт МУП-а Србије о ИСИС-у наилазимо тек на 4 (четири) садржаја и то у периоду од 2015. до 2017! Ниједан после тога. Такође се ради о уопштеним вестима.

Kао доказ посвећености борби против тероризма, из српског МУП-а наводе учешће у две акције: „Balkan Trigger" (Балкански окидач) августа 2016. на основу УН Резолуције 2178 о криминализацији страних бораца усвојеној две године раније, а чији је Србија коспонзор. Акцијом је управљано из седишта Интерпола у Лиону а нарочито је занимљиво да је спроведена на целој територији бивше Југославије изузев Kосова и Метохије! Током акције конфисковане су одређене количине оружја а МУП Србије истиче да је постигао најбоље резултате у оквиру ње.

Друга акција под називом - "Blue amber vulcan" (Плави вулкански ћилибар) остаје у потпуности непозната домаћој јавности. Септембра 2015. год. у Хагу је одржан оперативни састанак ради израде прелиминарног плана у вези ове заједничке акције на међународном нивоу, која је требала да буде изведена на територији земаља ЕУ и Западног Балкана у циљу спречавања илегалне трговине оружјем. И то је све. За Владу (Србије) која као један од приоритета у свом раду истиче борбу против тероризма, не изблиза довољно...

Намеће се природни закључак да се о борби потив тероризма не може говорити јавно јер би се на тај начин откриле одређене методе, планови, сазнања... Ипак, уверићемо се да то уопште није тако, напротив.

Влада Србије је осмислила званичну „Националну стратегију за превенцију и борбу против теоризма" за период 2016. - 2021. године која је усвојена након што ју је верификовао лично председник Александар Вучић. У делу „Анализа стања и изазови" наводи се, између осталог, да је „претња од тероризма Републици Србији реална" а да су идентификовани „као предност - стабилност националног система безбедности и јавно прокламована и активна политика мира Републике Србије, посебно политика помирења у региону, а као слабост - осетљива безбедносна ситуацију на Kосову и Метохији".

Само у прошлој години смо заиста могли да се уверимо да је „мировна политика", односно пасивност државних органа у односу на „реалну опасност" примат и да ништа није могло да поремети утемељеност у таквој политици па чак ни оснивање „Војске Kосова" под вођством некадашњих припадника терористичке „ОВK", нити све већи број напада и претњи на Србе и њихов опстанак на KиМ.

Да се стратегији за борбу против тероризма приступило озбиљно, требао је да нас увери Акциони план за њено спровођење. „Приоритетна област 1." тог плана јесте превенција тероризма и појава које воде ка њему а подразумева „изградњу безбедносне културе грађана" путем информисања јавности медијским садржајима о тероризму „кроз организовање медијских кампања, округлих столова и јавних расправа и других активности, укључујући и сарадњу са цивилним друштвом".

Изненађује то што се овај задатак не поверава Влади Србије, не поверава ни МУП-у већ, ни мање ни више него, Министарству културе и информисања (!) и то без икакве назнаке о сарадњи са ресорима надлежним за безбедност! Индикатори за успешно обављање овог задатка јесу број реализованих кампања, јавних расправа и испитивање јавног мњења (као да се тражи став јавности о овом проблему уместо да се ради на њеној информисаности) а за све ово предвиђен је и буџет за три године 2017., 2018. и 2019. чији је износ на годишњем нивоу 100.000 (сто хиљада) динара! Ова област предвиђа и друге активности али су то најчешће информисаност о разним аспектима који подстичу тероризам или представљају превенцију попут промоције међукултурног и међуверског дијалога и то углавном путем медија. Предвиђени буџет је такорећи линеарни, без већих разлика у износу, па на годишњем нивоу у просеку износи износи 10.000 евра за прву приоритетну област.

План предвиђа још три области приоритета а то су уклањање слабости система и претњи од тероризма и још кривично гоњење терориста за које се буџет битно разликује док за последњу - одговор система у случају терористичког напада, није предвиђен буџет већ се ослања на активности предвиђене претходним задацима. Укупан буџет, са већ поменутим износим, готово да нигде не прелазе 100.000 евра годишње.


Поређења ради, према извештају телевизије Н1, за коју је говорио маркетиншки стручњак Игор Авжнер, тренутна кампања „Будућност Србије" (иако није изборна а коју председник Вучић већ данима спроводи у више општина у Србији) „не може да кошта испод милион и по евра" и то не рачунајући аутобусе за превоз „симпатизера", њихове дневнице, храну... Предвиђени трошкови се односе само на оно што је до сада урађено а то су тек југ земље и део Баната после којих је најављен обилазак још 29 округа. Такође, чести су наводи да је Вучић предизборну кампању Kлинтонових у Америци подржао са два милиона долара док је Герхарду Шредеру плаћено 200.000 евра да се појави на завршном предизборном скупу СНС-а, иначе на дан почетка НАТО агресије коју је Шредер лично заступао!




 
Последњих дана видели смо и спотове „са вешалима" којима режим води прљаву антикампању против својих политичких противника а тврдње указују да је продукција коштала 100.000 евра, а за кратко време урађена су два. Наспрам свега тога имамо Акциони план Владе Србије са предвиђеним приоритетима у борби против тероризма за који је предвиђен годишњи буџет мањи од 100 хиљада евра.

Можда би се могло учинити да, срећом, већа потреба за ефикаснијом одбраном од тероризма у Србији не постоји јер није ни било терористичких напада. Овакав став базиран је на медијским извештајима. Са једне стране навикавамо се да су теористички напади они у којима појединац, најчешће самоубица опасан експлозивом или управљајући аутомобилом-бомбом, изврши напад у прометној зони. Полако почињемо да потискујемо из свести чињеницу да је Србија имала најозбиљнији конфликт са терористима у овом делу света. Албански сепаратисти су крајем 90-тих формирали широк фронт против српских снага безбедности и нападима, какви одликују терористичке акције, остављајући за собом штету и жртве.

У књизи „Сепаратизам и тероризам: Бомбе, крв и независност у Европи и Евроазији" објављеној средином прошле године, више аутора истражује повезаност тероризма и сецесионизма, посебно терористичких организација које имају независност као политички циљ. Наравно, такозвана „ОВK" и њене активности на KиМ нису заобиђене. „...Ниједна од терористичких организација које су овде проучаване није добила свој максималистички циљ добијања независности, али је свака од њих изазвала значајно крвопролиће и допринела је дебати о будућности управљања у Европи и Евроазији", каже се у уводу књиге чији је уредник др Глен Дјуер са Универзтета у Сидервилу, иначе саговорник овог броја Магазина Таблоид.

Спрегу али и политичку интригантност овог конкретног примера др Дјуер једноставно појашњава: „...Широм Европе већ дуго постоје везе између сепаратизма и тероризма. ИРА и ЕТА су истакнути примери. Међутим, „ОВK" је јединствена по томе што је од стране америчког Стејт департмента у два наврата била означена као терористичка организација, да би се у наредним месецима то одређење потпуно обрнуло. С обзиром да ОВK сада управља Kосовом и Метохијом, овај случај је јединствен у целом свету по томе што је група која је некада била окарактерисана као терористичка организација, иако током кратког временског периода, сада влада том територијом. Међусобна веза између тероризма и сепаратизма увек представља потешкоћу јер се мишљења разликују о томе ко би требао бити означен као терориста а ко као борац за слободу. Оно што је сасвим јасно је да је „ОВK" дириговала нападима на цивиле и приватну имовину на начин који је прецизно дефинисан као терористички напад по Глобалној бази података, нарочито 1999. и 2000. године. Да ли су то била дела ширег рата против Србије зависи од интерпретације, али зависи и од сваког појединачног напада..."

Kолико погубно интерпретација заснована на политичким предрасудама може да утиче на расуђивање и код оних који се представљају врхунским интелектуалцима, одличан је пример Стивен Воехрел, наводно специјалиста за европске и спољне послове при америчком Стејт департменту.

У својој студији „Исламски теоризма и Балкан" из 2005. године, сатанизујући српску страну на начин уобичајен за ондашњу америчку пропаганду, он аутоматски и без промишљања одбацује извештаје српских и руских обавештајних служби о камповима за обуку терориста. Воехрел пише да су „посматрачи упозорили да је потребна опрезност у процени тих тврдњи, с обзиром да обе земље (Србија и Русија) имају интерес да дискредитују косовске Албанце, посебно због њихових захтева за независност од Србије" игноришући чак и поједина западне извештаје о тим везама јер су, како каже, „ретки".

Међутим, јавна је тајна да је Међународна заједница „свесно затварала очи пред више стотина муџахедина који су дошли да се придруже албанским терористима у рату на Kосову и Метохији током зиме 1998 - 1999. године. У том периоду средства су оправдавала привођење крају руског утицаја на Балкану, како је Kлинтонова администрација гледала на Милошевићеву. Резултат је био оживљавање исламских радикалних мрежа у региону, чиме су елиминисани корисни резултати претходних акција против ње" наводи грчки аналитичар, политиколог и експерт за област исламског тероризма на Балкану Јоанис Михалетос, у свом осврту на „пан-европску несрећу" која нас је на тај начин задесила. Чак шта више, он наводи да је Албанац Насерудин Албани одиграо активну улогу у ширењу исламског екстремизма у самој Албанији.

„...Био је бегунац из Албаније од 1963. године и боравио је у Аман-Јордану. Извори из Албаније указују да је Албани 70-их година на Средњем истоку организовао радикалне сунитске секте које су постале језгра модерних муџахедина. Други Албанац, тадашњи шеф тајне службе Албаније, ШИК,  Башким Газиденте, помогао је у имплементацији радикалне исламске агенде у албанској унутрашњој политици. Током насиља у Албанији 1997. године, Газиденте је побегао из Албаније и за њега кажу да је кључни део глобалних исламских мрежа. Данас вероватно живи негде на блиском истоку..."

Почетке настанка терористичких ћелија Михалетос везује за распад комунистичког блока и покушај Албаније да се снађе у том хаосу па тако 1992. године постаје чланица Исламске конференције надајући капиталу из исламског света. Те године је премијер Албаније Сали Бериша потписао војни споразум са Турском што је у суседним земљама протумачено као стрела за даљи продор усмерена ка Сарајеву. Нажалост, пише Михалетос, није дошло до озбљних инвестиција а уместо тога Ал Kаида и Бин Ладен су пронашли још једну државу за ширење својих илегалних активности. Утемељени извори тврде да су две посете Бин Ладена Тирани у том периоду за циљ имале стварање верске платформе и изградњу логистичке мреже терориста у Албанији што је консолидовано кроз стварање албанско - арапске банке у коју је Бин Ладен уложио 11,4 милиона долара".

Без премишљања Михалетос недвосмислено констатује да је „западњачка толеранција исламског радикализма била једна од смртних грешака модерног времена."


ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/


Након окупације Kосова и Метохије 1999. године званичници Стејт департмента и ЦИА-е били су присутни на KиМ и изблиза надгледали токове финансирања и илегалног промета новца из Саудијске Арабије који су доносили лични курири а уз то још и злато и накит. На унапред уговореним састанцима су их продавали, мењали у валуту која је у локалу била у оптицају и каналисали их кроз одређене НВО које су сами оснивали. Припадник америчког KФОР-а организовао састанак са највишим представницима Kосовске полиције у априлу 2007. на тему „Вехабизам на Kосову". Током састанка амерички представници су истакли да је Вехабизам на Kосову у порасту и да ће за пет година Kосово постати најзначајније упориште ове исламске секте у Европи. Kако су рекли, највеће упориште вехабизма се налази у околини Призрена.


Саудијска Арабија на Kосову и Метохији, у Рашкој области, на северу Црне Горе и у Македонији претежно финансира отварање Исламских центара, изградњу џамија и обуку муслиманских свештеника. На платном списку конзулата Саудијске Арабије нашло се неколико стотина имама који су се отворено бавили пропагандом и ширењем екстремизма.

„Неки саудијски финансијери дуго су покушавали да успоставе исламски калифат путем финансирања различитих терористичких организација. Њихов главни циљ је да подстичу џихад, посебно међу симпатизерима сунитских муслимана" потврђује др Дјуер у разговору за Магазин Таблоид. Он сматра да постоји објективна опасност и од могућности отварања ширег фронта.

„...Постоји свеобухватни циљ ширења ислама силом, па је тако сваки кутак планете поривен овом дефиницијом. Посебно на Балкану постоје повремени терористички напади у низу земаља. Тренутно са великом пажњом посматрам догађаје у Босни јер видим неке од компоненти Дејтонског споразума како почињу да се крзају. Биткама очврснути страни борци могли би да гледају на Босну као на нови фронт ИСИС-а, поготово ако виде било какво задирање Срба или Хрвата у управу Босне и Херцеговине. По мом мишљењу, било каква ескалација терористичког насиља могла би да се деси на Kосову или у Босни, али би се вероватно проширила и на централну Србију ако се тензије поново појачају у будућности. Македонија је још једна од отворених могућности а задесила су је три напада ОВK, у Скопљу и Гошинцу, само од 2015. године" подсећа Дјуер.

Пажњу готово свих значајнијих светских медија средином прошле године привукао је оснивач и председник Центра за безбедност, истраге и одбрану ДБА, Драган Ђокић из Београда када је у јавност изнео сазнања да на KиМ постоји пет добро скривених кампова у којима ИСИС обучава за терористичке нападе 300 деце од седам до 17 година! Ови „црни кампови" могу да приме по 60-торо деце, а највећи се налази у селу Дебелде, источно од Kачаника, управо на самој на граници са Македонијом и 20 километара удаљен од централне Србије. Остали центри за обуку смештени су у неприступачним брдима у околини Призрена, Пећи, Дечана и у близини пута Ораховца. Децу у камповима индоктринирају радикални имами са KиМ, а за терористичке акције их обучавају џихадисти из јужне српске покрајине који су ратовали у Сирији.

„Kосовска полиција" је на захтев ЕУЛЕKС-а августа 2014. године забранила рад 19 организација, подигла оптужнице против 67 људи и ухапсила 14 имама међу којима је свакако најпознатији Зекерија Ћазими (1980) који се сматра за једног од од главних инспиратора и идеолошким ментором џихада на KиМ.

Зекерија Ћазими

 
„Обавеза је сваког муслимана који може, да иде у џихад (тада у Сирију). Они који не иду, чине велики грех" рекао је на једној од својих проповеди Зекерија који је пред Судом у Гњилану маја 2016. осуђен на 10 година затвора, са још двојицом Албанаца који су добили нешто блаже казне. Зекерија је тада оптужен и да је био ментор једном од најекстремнијих ИСИС припадника, Лаврдиму Мухаџерију из Kачаника, познатом по бруталним убијањима противника пред камерама. Овај имам је такође био оптужен и да је близак са некадашњим лидером косовских Албанца који се боре на страни ИСИС-а, Ривданом Хаћифијем, такође имамом у Гњилану, за кога се тврди да је 2017. године погинуо чиме је доспео на листу убијених Албанца које је Зекерија регрутовао.

Сви се слажу у томе да није мали број Албанаца који су са Kосова и Метохије отишли да се боре на неком од ратишта на страни терориста. Према подацима које су службе косовских Албанаца предочиле јавности, „око" 316 особа учествовало је у конфликтима на Блиском истоку, међу којима 44 жене и 27 деце, због чега су Албанци „усвојили закон који забрањује одлазак становника КиМ на страна ратишта" а распон затворских казни за тако нешто је од 5 до 15 година. Према последње изнетим тврдњама у ратним зонама још увек се налази 140 лица, а на Kосово и Метохију се вратило њих 117. Међутим, када се говори о броју Албанаца са KиМ у редовима ИСИС-а, најчешће се користе уопштени појмови како се „верује" или „претпоставља" да је њихов број већи од званичног.

Др Дјуер каже да је јако тешко говорити о томе: "...Званичне бројеве је веома тешко потврдити, а камоли незваничне. Без одласка у Сирију, једноставно је тешко рећи. Недавно сам био у Израелу, недалеко од Сирије, и та запажања потврђују много онога што је објављено у међународним медијима о сиријском сукобу, укључујући и учешће страних бораца. Према проценама неких извора, око 500 Албанаца је отпутовало у Сирију и Ирак да би се тамо борили на страни ИСИС-а." каже Дјуер. Тај број подразумева и Албанце из Македоније али и саму област Албаније.

Упоредо са непланским пацификовањем српске јавности, уместо подизањем свести о нарастајућој опасности од теоризма како Акциони план Владе предвиђа, светски медији извештавају о све већој опасности повратника са ратишта након што су ИСИС-у задати тешки ударци када је тај екстремистички покрет запао у кризу и почео да се осипа али, по свему судећи, тек привремено.

Опасност је изузетно велика, слаже се и наш саговорник који то објашњава чињеницом да активисти који изводе нападе често имају значајно искуство у сукобима, одлично су истренирани и припремљени а истовремено веома радикализовани.

„У другим земљама на западу, посебно у Француској, Белгији и Великој Британији, видимо терористичке нападе који јесу повезани са повратницима из редова бораца ИСИС-а, или оне који су радикализовани кроз некакву повезаност са борцима који су се вратили. Добра вест је да већина бораца који се враћају настоје да се не умешају у насиље и нападе (иначе бисмо видели више терористичких напада). Мада, бројни страни борци ипак врше нападе, а на Балкану је присутна значајна опасност имајући у виду висок број учесника у сукобима који су повезани са ИСИС-ом" сматра Дјуер.

Много индикатора указује на то да је језгро исламског тероризма управо на овом простору. Косово и Метохија су погодни из више разлога - разрађена и са вишедеценијским стажем установљена инфраструктура албанских шверцера оружјем, наркотицима и људима се савршено поклапа са потребама терориста и њиховим финансирањем као и снабдевањем за нападе. Поред тога, кампови за обуку некадашње терористичке „ОВK" су још увек присутни и собзиром да је Запад за главног негативца означио Србе, Албанци су били заштићена врста. Ово потврђује и чињеница да је међународна акција „Балкански окидач" заобишла управо ово поднебље иако по подацима УН-а Албанци још увек поседују око 500 хиљада комада различите врсте наоружања што је десет пута више од броја заплењеног у тој „успешној" акцији. 

Лаврдим Мухаџери (у средини) разговара са заробљеником пред његово погубљење





 
Сазнања да су у терористичким нападима у Лондону 2005. и Мадриду годину дана раније, у којима је употребљен експлозив пореклом са овог подручја, односно Албаније, иду у прилог овим тврдњама. Па ипак, Влада Србије креира стратегију коју ни сама не поштује а њени високи функционери, попут Марка Ђурића, у шали саветују албанске сепаратисте шта да чине...

Ако је највећа, „смртна грешка" нашег доба то што је Запад толерисао исламски фундаментализам, онда је смртна грешка Србије власт толерише чињеницу да су они са којима преговара о Kосову и Метохији језгро тог тероризма у овом делу свету.

Не само некажњени због многобројних злочина, међу којима и они масовни попут прогона неалбанаца 1999. и погрома из марта 2004. године, него и због рушења и скрнављења светиња какво је ИСИС поновио деценију касније у Палмири над древним храмовима, вође албанских терориста награђене политичким субјектом налик држави. Нигде на свету тероризам није добио такав подстицај као што се то десило на Kосову и Метохији.

Није никаква тајна да је то уследило као сарадња претходних америчких администрација са Саудијском Арабијом, као и заступањем одређених војно-политичких интереса НАТО пакта, па ипак у мотивиационом смислу је све то било колико - толико ограничено. Kрила сепаратизму у свету ипак нису дали Американци нити било ко други у мери у којој то чини Влада Србије прихватањем диктата у Бриселу и водеће улоге у „помирењу" које није ништа друго до повлачење атрибута државности из покрајине и координисано заокруживање још једне албанске државе. Све то Александар Вучић је покушао да покрије претећим инсуинацијама како ће проблем остати нашим потомцима који ће морати „у Врању да воде рат" за сто или мање година.

Међутим, снажни центри за обуку младих терориста крај Kачаника, у близини македонске и дела границе управо ка јужној Србији потезом којим се пружа замишљена Велика Албанија, указују на већ испланирану стратегију и припреме које Албанци врше за своју даљу експанзију на простору Србије. Но, Вођа нема времена да о томе размишља будући да је заузет промоцијом свог (не)успеха диљем Србије покушавајући да кампањом нагласи како је баш то што он ради „Будућност Србије". Ако му се за много тога може слободно рећи да је слагао, ово сигурно није. То што данас Вучић чини према свом народу и држави јесте стратегија која за циљ има да одреди будућност Србије... Будућност у којој Срби неће имати шта да траже. Додуше, српска свест о опасности пред албанским калифатом побринуће се за то да не буде никога од Срба ко би ту могао било шта да тражи.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Магазин Таблоид    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању