Вести:

среда, 20. фебруар 2019.

Зарад политичких поена Вучић угрозио здравље тешко оболелог детета (ВИДЕО)

У оквиру своје кампање под називом "Будућност Србије", Вучић је обишао службу Хематоонкологије са стерилним блоком и прибегао ужасном потезу угрожавајући живот малолетног пацијента!

 #Grip #Epidemija #Zdravlje #Smrt #Pacijent #Onkologija #Vučić #Virus #Maska
У сезони грипа који је однео неколико живота до сада, Вучић без маске разговара са малолетним пацијентом на стерилном блоку!





Пролазећи крај собе у којој лежи тешко оболели дечак, упркос упозорењу надлежног доктора да не улази, Вучић је пришао дечаку.

Убрзо затим Вучић је сео на кревет и загрлио дечака и унео му се у лице а да при том није ни навукао заштитну маску која му је висила о врату! ово је урадио како би камермани и фото-репортери могли да направе снимак "осећајног" Вучића. Схвативши то један број њих је ушао без поговора чиме је додатно угрожено здравље малишана.

Јавност је згрожена овако бруталним, безосећајним и непромишљеним рекламним потезом којим је без устручавања угрозио живот малолетног пацијента. Вучић је током ове кампање обишао више општина у Србији и то баш у време када влада епидемија грипа, за који медији тврде да је однео и жртве. Боравећи у различитим срединама Вучић се изложио огромној вероватноћи да постане носилац вируса. Дечак коме је пришао како би се фотографисао са њим, налазио се ионако у "стерилном одељењу" јер пацијентима од онколошких болести имунитет веома слаби и због тога се налазе под највећом могућом заштитом током хоспитализације. на друштвеним мрежама је огроман бој људи исказао згражавање манифестацијом спремности председника Вучића да угрози и живот нечијег детета како би се фотографисао са њим зарад политичког пофита.



Многе је то подсетило на хеликоптер који је превозио бебу из Новог Пазара у болницу у Београду када је ради фотографисања са болесном бебом, у настојању да убере политичке поене а о чему су медији већ јавили као да се већ десило, Вучићев министар Гашић пореметио путању хеликоптера који је услед тога доживео несрећу у којој је погинуло седморо људи.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Србија, разграничена

Од Ивице Дачића први пут чујем да једна држава инсистира да јој се одузме дио њене територије.

 #Kosovo #Metohija #Srbija #Srbist #Razgraničenje #Izdaja #DnoDna #Ivica #Dačić

Пише: В. Ивковић, Србист



Није Дачић први који је разграничење, дакле, пристанак на подјелу Србије са Шиптарима, пласирао у српску јавност као опцију, али јесте први члан српског колонијалног намјесништва, илити Владе, који је разграничење означио као циљ државне политике.

Није за ову расправу битно шта значи разграничење у геополитичком смислу, тј. гдје је та граница.

Није толико битно ни то што не знамо шта уопште значи разграничење као рјешење, нити што је и сам Дачић изјавио да не зна шта разграничење тачно подразумијева.

Као непознаница, разграничење не може бити ни предмет оцјене квалитета приједлога. Дачић га предлаже Шиптарима, чија држава, како је они виде и држе, већ има границе. С њихове стране, они не могу разматрати разграничење, јер су већ разграничили, него само евентуалну размјену територија са Србијом. Стога, и тај дио приче је небитан, бар засад.

Ако занемаримо небитно, ево шта је битно у Дачићевом иступу, шта је његово значење.

Под један, разграничење се може извршити само између два равноправна ентитета који имају неријешену границу, а не између државе и њеног отцијепљеног дијела. Држава је природно против парчања саме себе, те је неприродно да пристаје на разграничење од дијела себе, а камоли да јој је то циљ. То може бити циљ Шиптарима или Атлантској империји, али Србија је једини судионик овог кошмара којем је противприродно да инсистира на разграничењу. Да би разграничење уопште било компонента политичког процеса, подразумијева се да је Србија већ морала признати тог супарника од којег се разграничава. Ријечју, могу се разграничити само Србија и Косово, а да би се то десило, српски званичници претходно мора да сматрају Косово независном државом, с којом треба о којечему да се договарају. Не сјећам се да су нас обавијестили о овоме.


Под два, Дачић је министар спољних послова, а Косово и Метохија су, званично, унутрашње питање Србије. Дачићевом објавом косовски чвор је постао спољнополитичко питање, тј. питање односа између Србије и стране јој земље. Наравно, онај ко је пратио хронологију издаје, тај зна да је Србија Бриселским споразумом изричито признала правни поредак Косова, предајући му у надлежност општине Сјевера Косова, који Шиптари сами годинама нису успијевали да освоје. Ако премотамо филм до времена Бориса Тадића, сјетићемо се и да је Србија дозволила Шиптарима да ударе царину на административној линији, а царина, односно, прикупљање пореза, један је од два најважнија елемента фактичке државности, уз војску, која је недавно формирана.

Елем, да српско колонијално намјесништво још увијек третира судбину Косова и Метохије као унутрашње питање, не би се разграничењем бавио министар спољних послова, него би се наставило са праксом специјалних изасланика, кад је већ укинуто министарство за Косово и Метохију.

И, да, важно је подвући да Србија, иако је рјешавање питања Косова и Метохије још од 1998. измјештено у међународну сферу, има право и уставну обавезу да га званично и у директним односима са Шиптарима третира као унутрашње питање. Незванично, оно одавно није тако третирано, а званично, Дачићевом објавом га и Србија сама измјешта у сферу спољних послова.

Да ли да наглашавам неуставност такве политике или је од Бриселског споразума беспредметно причати о било каквој уставности било чега што српско колонијално намјесништво чини по питању Косова? Ма, да, какав Устав, какви бакрачи…

Под три, пошто није Дачићево да објављује политички циљ овако тектонске важности, питање је чега се плаши предсједник Србије Александар Вучић. Ма, не, боље је питање да ли је на челу Србије у било којем времену и у било каквом облику сједјела већа кукавица од Вучића. Као што рече Никола Танасић на твитеру, парафразираћу, особеност Вучићеве комуникације је да изјави три међусобне противрјечности и да се ослони на то да ће сваки дио јавности изабрати да чује оно што жели.



Није Вучићу лоша та тактика обмане, али је свеједно кукавичка. Дачић је испао далеко храбрији издајник од Вучића. Богами, испала је и Ана Брнабић храбрија од Вучића на Сретење у Орашцу, кад је примила на себе погрдна скандирања намијењена шефу. Али, Вучић је тип вође који шест година не смије ниједном противнику изаћи на јавно сучељавање, те нас ниједан његов кукавичлук не смије изненадити. Ипак, сваки нови треба наглашавати.

Покољења дјела суде, а њима треба оставити и знаке и значења, да не понављају заблуде предака и да знају како је пређен пут од “Онамо, намо“ до “шта бисмо с њиме и да нам га врате“.

Кад се буде писала хронологија издаје Србије, сваком преломном моменту у том поступку се мора дати посебан простор. Објава о разграничењу као циљу државне политике је један такав моменат, разграничујући, без обзира на то како се тај моменат надогради или можда разгради у наредном периоду, или колико му се и какве врсте јавне пажње прида.


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Србист    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

уторак, 19. фебруар 2019.

НП ''Отаџбина'': У Минхену показана сва беда политике коју према КиМ води ''сека Перса'' Вучић

Панел дискусија о Косову и Метохији на конференцији о безбедности у Минхену показала је сву беду и крах националне и државне политике Александра Вучића у јужној српској покрајини.

#Otadžbina #Vučić #SekaPersa #Kosovo #Metohija #Minhen #Tači #Izdaja #Politika #Krah
НП Отаџбина: ''сека Перса'' Вучић







У Минхену смо чули од председника Србије да је он лично демонтирао институције српске државе на Косову и Метохији, полицију, судство, телекомуникације... А да за узврат није добио Заједницу српских општина. Председник самопроглашене републике Косово на то му је подругљиво одговорио да он, за разлику од њега који руши Устав Републике Србије, поштује устав сепаратне парадржавне творевине из Приштине. 

Током саме дискусије Александар Вучић је био у апсолутно подређеном положају. Цвилео је, цмиздрио, запомагао на некоректност сепаратиста. И колико год да прорежимски медији желе да га представе као неког ко је одбрусио Тачију, његово држање подсећа на „Нејаког Уроша“. Срби би то народно казали да се понашао као „сека Перса“

Очита је чињеница да председник Србије није схватио основну чињеницу да се Косово или чува цело или губи цело. Политичко шибицарење исказано кроз „разграничење“ је у старту осуђено на неуспех. 

Уосталом, што није пре двадесет година као министар у влади Слободана Милошевића њему презентовао такав став него се трудио да буде већи Србин од њега заступајући идеју о протеривању Албанаца преко Проклетија са Косова и Метохије, како је онда говорио, зарђалим виљушкама. 

Председник је разочаран и платформом коју су сепаратисти у Приштини договорили за преговоре са Београдом. Нормално, када им је све дао остаје само столица у Уједињеним нацијама. 

Од председника самопроглашене републике Косово Хашима Тачија чули смо да се много пута до сада тајно састао са Александром Вучићем у Бриселу, Паризу, Вашингтону... и да су тада разговарали, како он каже, о размени територије. Сетимо се да је Александар Вучић пре осам година, када се Борис Тадић на дубровачком ареодрому руковао са Хашимом Тачијем, њему претио да ће да га обеси на Теразијама. Данас овај српски диктатор по кулоарима сепаратистима даје благослов за формирање војске Косова као и седам километара неба изнад јужне српске покрајине. Као успех председник сматра то што војска Косова не може да иде на север Косова. По председнику Срби јужно од реке Ибра су само голубови за одстрел. Да им је дао дозволу за формирање војске Косова показује и став председника Србије да је као услов за наставак преговора само укидање такси на робу из Србије а никако одлука о поништењу формирања војске Косова. 

Грађански протести по градовима Србије и категоричан став Савеза за Србију да решење статуса Косова мора да буде у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Србије спречава Александра Вучића да потпише свеобухватни мировни споразум на који се обавезао још пре седам година када је долазио на власт. 

Председника у Србији занимају само тендери, лично богаћење и пљачкање Србије. Стога његова честа потреба да говори о сопственом поштењу. Каже да никакво богатство не слови на његово име, његовог брата или било ког члана његове породице. Није председник толико политички наиван да рецимо ПКБ препише на своје име када постоји много других начина да се лично богатство прикрије. 

Данас највећа опасност за губитак Косова и Метохије нису ни Лондон, ни Брисел, ни Вашингтон, ни Приштина. Опасност се зове Александар Вучић. Само његов силазак са престола може држави Србији да гарантује да ће сачувати свој територијални интегритет и суверенитет.


Косовска Митровица 18.02.2019. године

Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Стефано Верноле, покретач италијанске петиције о КиМ: Правда за српски народ је била мотив

За КМ новине говори Стефано Верноле, покретач петиције о италијанском повлачењу признања албанских сепаратиста на КиМ износећи своје разлоге због којих је то учинио као и очекивања од ње у будућности.

#Kosovo #Metohija #Peticija #Italija #Povlačenje #Odluka #Priznanje #Separatisti #Srbi #Albanci
Стефано Верноле / Фото: cese-m.eu











  • Петиција која је покренута у Италији, а о повлачењу признања "независности" косовских сепаратиста упућена Доњем дому Парламента, изазвала је велику пажњу јавности у Србији. Свакако не и колико заслужује будући да су медији на српском језику махом у власништву корпорација и интересних група које агитују управо да признање стигне и из Београда. Ипак, оваква иницијатива у земљи у којој званична Влада из Београда не лобира по овом питању нити улаже дипломатске напоре, привлачи пажњу јер је одраз постојеће пробуђене свести о неправди која лежи у насилно наметнум решењу на штету Србије и његовим негативним последицама не само по Србију.

Припремио: Иван Максимовић



Познато је да је данашњу форму овог проблема обликовало медијско извештавање које је и одговорно за умиривање савести светске јавности и припрему за НАТО агресију као и потоњу окупацију Косова и Метохије. Ваљда зато и не изненађује што је један од главних покретача петиције управо италијански новинар, Стефано Верноле. Један од оних који нису изневерили своју професију иако, нажалост, не представља већину. То га није спречило да остане привржен правди и да је тражи за Србе и путем ове петиције. Своју искреност и разумевање суштине проблема доказао је и овај пут спремношћу да у разговору за КМ новине, српској јавности приближи околности и уверења која су изнедрила ову иницијативу.

КМ: Шта Вас је мотивисало да покрене ову петицију?

- Мотиви ове иницијативе су вишеструки. Пре свега осећај правде за српски народ, који је под ризиком да види како му је срце матичне државе, Косово и Метохија, трајно отргнуто. Друго, поштовање међународног права, а посебно Резолуције 1244, не само у делу који потврђује српски суверенитет над Косовом и Метохијом, већ и зато што је требало да охрабри повратак избеглица у њихове домове. Треће, очување међународне стабилности; признавање новоизграђене државе на Балкану доводи до настанка опасног домино ефекта у целом региону, на штету националних интереса и саме Италије. Штавише, признавање Косова од стране Италије 2008. године било је у Већу министара без икаквог учешћа различитих политичких снага. С обзиром на тренутну ситуацију, сада се чини прикладним да почнемо барем парламентарну расправу о овом питању.

КМ: Шта су видели када су били на Косову и Метохији током деведесетих година? Да ли се то поклапало са оним што сте очекивали?

- Када сам почетком деведесетих отишао у бившу Југославију, а затим и на Косово и Метохију, нисам имао посебно саосећање према народима у конфликту. Међутим, када сам проверио стварну ситуацију на терену, схватио сам да смо сведоци велике медијске манипулације од стране Атлантских лобиста. Ако сигурно постоји одговорност Срба и, у неким случајевима, кривица за злочине, одговорност других страна укључених у сукоб и, пре свега, спољних актера биле су много веће. Тешко је одредити проценте кривице, балкански национализам је сигурно коришћен од стране неких сила за своје геополитичке циљеве.

КМ: Какви су били извештаји светских медија о ондашњој ситуацији на Косову и Метохији?

- Међународни медији у основи су извештавали као да се на Косову одиграва последња епизода процеса дестабилизације бивше Југославије коју је тражила Србија, а посебно Слободан Милошевић ради опстанка на власти. Очигледно, нико није анализирао историјске, религијске и геополитичке узроке сукоба. Нико није говорио о "ОВК" и насиљу које је почињено над цивилима, Црквом и српском полицијом на Косову. Нико није истакао да су клаузуле које су понуђене Влади из Београда током дипломатских преговора у Рамбујеу, неприхватљиве за било коју суверену земљу. Због тога је створена медијска клима криминализације Србије која је била у функцији призивања војне интервенције НАТО-а.

КМ: Како сте доживели даљи развој ситуације на Косову и Метохији? Како су се медији понашали у Југославији а како светски медији?

Међународни медији знатно су поткопали питање Косова и Метохије након НАТО окупације територије. Било је исправно говорити о насиљу до којег је дошло у Београду након самопроглашења (квази-независности) Албанаца у Приштини, али ништа више од тога. Очигледно је да не постоји интерес да се говори о насиљу над мањинама које тамо живе, покушајима да се угуши право самосталног одлучивања Срба на северу, уништавању хришћанских православних цркава, пораст вехабизма, грађанима протераним из својих кућа, гетима и пре свега, стварању нарко државе у срцу Европе. Неуспех НАТО-а и европске мисије био би превише очигледан.

КМ: Чини се као да медији вше говоре о стварним узроцима него раније. Да ли мислите да долази до преокрета у извештавању о ономе што се догађало?

До мале промене у медијском извештавању о ситуацији на Косову и Метохији дошло је тек са падом америчког утицаја на међународне водеће медије. Нова администрација америчког председника Трампа је несумњиво мање заинтересована за геополитичку прекомерну изложеност којој су прибегавале претходне америчке председничке администрације, али она се мора бавити унутрашњим потезима "Дубоке државе" (ЦИА, Пентагон, итд.) који је усмеравају у супротном смеру. Очигледно је да постоји и проблем културне природе, који су интереси Европе да фаворизује напредовање муслимана налик салафистима (конзервативним фундаменталистима) на својим границама? Сетите се у ком проценту су управо са Косова отишле веће вехабијске групе које су покушале да свргну Асада у Сирији. Који су интереси Европе за увоз криминалаца и дрога из овог региона? Шта ће Европа добити од новог сукоба на Балкану? Сваки медијски оператер искрених намера немоћан је у постављању ових питања и истовременом описивању стања другачије него што је до сада учињено.

КМ: Последице, у том случају, могле би да буду сличне као у Србији 1999. Како сте Ви доживели то бомбардовање?

Било је веома тужно живети у то време, поготово зато што је Италија - чија је Амбасада остала отворена у Београду током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе - активно учествовала у сукобу. Била је то срамота за земљу као што је Италија, која уставом забрањује снабдевање освајачких ратова, поготово у одсуству УН-ове резолуције која би их овластила. Ситуација апсолутно ограниченог суверенитета наше земље се показала тако недвосмислено, јер је, да би задовољила НАТО и Сједињене Државе, бомбардована пријатељска нација попут Србије, уступањем већине неопходних војних база током интервенције. Лично сам учествовао у неким демонстрацијама против интервенције, али је медијска баријера тада била ненадмашна, због лажног ширења пропаганде о непостојећем геноциду над Албанацима на Косову.

КМ: Да ли сте након тога можда започели неке активности у покушају да се чује истина?

Свакако. Написао сам неколико есеја на ту тему и учествовао сам у десетинама јавних иницијатива да покушам да барем делимично обновим истину о томе шта се десило у бившој Југославији деведесетих, али и недавно. Ово је горућа битка којој ће и даље требати много времена, али сигуран сам да се на крају макар нешто правде може издејствовати. На захтев неких српских и италијанских пријатеља покренуо сам идеју о овој петицији, а како је влада премијера Контеа, свакако више осетљивија на ове догађаје него њихови политички претходници, надам се да ћемо о томе, чак и на званичном нивоу, макар говорити другим речима.

КМ: Колико се народ Италије слаже са званичном политиком своје владе (у вези са Косовом)?

Уопштено говорећи, италијански народ не зна апсолутно ништа о Косову, осим оно што чује директно на телевизији или прочита у новинама. Питање Косова  Метохије у суштини се тиче политичких елита и геополитичких аналитичара који су у Италији уска мањина. То су догађаји који у медијима масовно одскоче само када постоје директне и очите последице, ратови, избеглице и сл. у противном одмах се предају забораву. Ово очигледно није проблем само за италијанско друштво, већ и за сва западна друштва у целини. То је и разлог зашто смо покушали да то питање доведемо на парламентарни ниво, тако да се може одозго да се развија према доле. 

КМ: Како јавност реагују на петицију о повлачењу признања Косова данас?

Генерално, не знају за њу. С друге стране, они боље информисани, добро реагују, схватају да смо усред историјске фазе промена и да преиспитивање ситуације суверенитета на Косову и Метохији може постати кључ за ширу промену. Али је сиигурно да није наишла на противнике, она је популарна и демократска иницијатива која се односи на одређени члан италијанског Устава. Наравно, многе сумње остају у вези са могућношћу добијања конкретних резултата, чак и ако је мало доспело до јавног мњења.

КМ: Како мислите да ће се ситуација одвијати по овом питању? На крају, која је ваша порука Србима?

Предвиђање еволуције догађаја на Балкану је практично немогуће. Верујем да су народи у региону, још једном подстакнути, ипак уморни од сукоба. Захваљујући новој улози међународне дипломатије коју предводе Русија и Кина, две силе које се противе даљем преносу суверенитета Србијеу будућности, може наћи мање или више прихватљиво мирно решење за све. Требало би потписати нови споразум о успостављању граница и права широм балканског региона, не само на Косову и Метохији, дефинитивно у оквиру мировног процеса који укључује велику међународну мировну конференцију. Италија би могла да буде најприкладнија земља у којој ће се то учинити. Срби посебно кажу да у прошлости ниједан народ није био толико криминализован и увређен на основу свог историјског сећања и своје територије. Знам, међутим, да су Срби у тешкоћама увек били узвишени и ја остајем уверен да ће овог пута коначно успети да добију потврду своје праведности: стога, нада није изгубљена.


Како су КМ новине већ писале, учешће у предавању о проблему Косова и Метохије у Вићенци уочи Светог Саве⇗, узело је више италијанских научника, новинара па чак и политичара који су са нарочитим поносом потписали петицију уверени у пуну исправност тог геста.

Поред Стефана Вернолеа у покретачком Одбору се налазе још и проф. Стефано Пилото (Универзитет у Трсту), Марилина Века (новинарка), Лорета Бађо (почасни конзул Републике Србије за регион Венето), Федерико Роберти (блогер “Bye Bye Uncle Sam”), Андреа Тури (публициста), Леандро Кјарели (почасни конзул Републике Србије у Фиренци), проф. Алесандро Ди Мео (Универзитет Тор Вергата у Риму).

Као што Верноле и каже, наду не смемо да губимо, правда ма колико прогоњена увек на крају наметне свој оквир у проналажењу коначног решења ма какве светске силе желеле другачије.

Петицију је могуће потписати и путем интернета:



Сведоци смо огромних промена у светској прерасподели моћи и кретању ка другачијем односа снага великих сила. Овај пут то се поклапа са праведним интересима српског народа. Та чињеница, да су наши захтеви дубоко и једини праведни, у многоме олакшава борбу за Косово и Метохију у новонасталим околностима. Највећа препрека томе јесте управо марионетска Влада у Београду која је и инсталирана како би изнутра дала легитимитет и озаконила неправду нанету Србима. Али и она доживљава свој тренутак слабости. Зато не само да не смемо да губимо наду, већ смо позвани да учинимо све што можемо како би смо се наметнули као озбиљна, одлучна и дубоко повређена страна која тражи за себе, а на тај начин и за остатак света, правду. А то правично решење ће угушити многе друге сепаратистичке тежње у свету и спречити нова разарања и крвопролића која такви покрети, охрабрени олако наметнутом неправдом у случају отимања Косова и Метохије, могу да изазову.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

понедељак, 18. фебруар 2019.

Слободан Рељић: Време је да се зачује глас 80 одсто грађана за које ''Косово је Србија''

Пре непуну годину дана објављено је да је 81 од сто грађана Србије против признања Косова. Чак ни ако би било тачно оно што нам крајње неодговорно обећава брљиви Јоханес Хан, да ће некад Србија бити чланица ЕУ. Само је 3 од сто грађана учествовало у некој врсти унутрашњег дијалога о Косову који је, ако се сећате организовао председник Србије.

Слободан Рељић



















Пише: Слободан Рељић



Важно је напоменути да су ово истраживање спровели истраживачи јасно несклони оваквом мишљењу грађана. Тако ћете, ако сад одете на сајт Института за европске послове, на централном месту наћи наслов: „20 година од НАТО бомбардовања, сарадња никад боља, да ли је време за чланство?“. Институт, то се види и из тог текста, промовише чланство Србије у НАТО, чак и ако је, и по њиховим истраживањима, 84% грађана против. Дакле, једна од оних добрих организација која отворено показује да „европски послови“ апсолутно не трпе мишљење народа. Неумољиви љубитељи демократије без демоса.

Ко год зна нешто о техникама истраживања јавног мњења може потврдити да ово 81%, без страха да ћете погрешити, можете гледати и као – 91%. Али ни таквих 81% није могло натерати председника Србије да узме народну вољу у обзир у преговорима о нашој јужној покрајини. Он је наставио да се „разграничава“ с Тачијем и то тако снисисходљиво и без гарда да му је овај сад у Минхену (16.2.) бацио у лице чињеницу да не може да постоји никаква Заједница српских општина јер то нема у тзв, Уставу Косова.

Први је резултат председникових напора и потписивања Бриселског споразума - у чије се разматрање не сме упустити никаква правна институција Србије, у судству које председник јавно третира као сервис за хемијско чишћење – да српски преговарач држи до Устава Србије као до лањског снега. Друга очигледност је да Хашим Тачи - који је студирао „филозофију и историју на Приштинском универзитету“, у Цириху додавао нека знања из историје Југоисточне Европе и „био оснивач марксистичко-лењинистичке организације Народни покрет Косова“ – више држи до Устава и права него „најбољи студент у историји Правног факултета“ и оданије се бори за неку недовршену државну творевину него борбени „делија са Звездиног Севера“ вишевековну државну творевину.

Каква год да вам је политичка позиција у Србији морате осетити мучнину. Било је оваквих самопонижавања у Србији како је постала бантустан, али нико није тако свакодневно и нетолерантно, од раног јутра до касне вечери, са свих екрана ружио народ. Тешко је наћи у Срији биће, сем ваљда његових најближих, кога Александар Вучић није нагазио. Једино они којима то пуни џепове ћуте.

И сада су на улицама у тридесет-до-педесет градова пробуђени студенти, знатижељни ђаци, преварени малинари, убогаљени пензионери, противници градње мини хидроелектрана, потцењени професори, презрени архитекти, понижени војници, уплашени свет из Косовске Митровице, партијски кибицери, разгоропађени глумци, повређени грађани који сав тај „економски успех“ виде као „тоталну распродају“ и зулумћарење без ограда. И више не могу да трпе. И не верују да ће морати./„Био једном један Вучић./ Тај је јео шта је хтео/ аеродром цео и пензија део./ Језик поган, поглед зао,/ он за устав није знао./ Док га народ једног дана/ шетњом није избрисао.“/ Пишу се стихови, пароле типа "Позлило нам је од твојих успеха", носе се сугестивне играчке попут вешала, потписује се „Споразум с народом“. Сва та смеса све је експлозивнија.

Око тог мора незадовољника петљају неспособне опозиционе партије и дириговане НВО. Утихнуле су и будалаштине како грађани пре свега траже бољу економску ситуацију. Овај систем то више не може произвести ни у Западној Европи. Најједноставнији су захтеви за слободу медија. Једино што је свима јасно да ће они који их преузму, док је овог система, чинити исто као и Вучић. Као што су и чинили.

Bажно је разумети да повод за ове протесте јесте Вучић и његов банални начин владања, али разлози су много дубљи. Протести који трају и шире се по Србији су по својој природи исто што и “жути прслуци” у Европи. Додуше, у њима има више очајања, јер оно тамо је посрнула демократија, ово овде колонијална демократија. Кад би само Вучић био проблем, маса би ту власт раскомадала за две вечери. Али ради се о дубинској кризи система, а такве промене су преломне, крајње неизвесне. Сви који се нуде као решење већ су нам седели за вратом. Вучић је због њих и дошао на власт.

А предаја Косова лебди над тим.

Зато ће се у овој народној вољи, која личи на библијски хаос, и која је јачи адут од контролисаног и испрофанисаног изборног система, морати успоставити неки ред. Сваки преокрет има свој камен на који се стаје. Срби ће морати са своје државе скину покров понижења и усмере њена кретања и одлучивања у склад с народном вољом.

Кад једном одлучимо да не будемо колонијална демократија онда ћемо имати и став 1) да се, ако и све нормалне државе на свету, не можемо разграничавати са сепаратистима из Србије, 2) да неће нас девет десетина народа бити удружено с нашим НАТО-убијачима потписом неког новог Вука Драшковића, 3) да ће нека нормална влада из Немањине, као све нормалне владе, у складу с нашим интересом донети економски програм а да се неће ММФ-ов терор проглашавати највећим успехом, 4) да „мир у региону“ по мери „америчког националног интереса“ не може бити важнији од опстанка Србије, 5) да медијска интерпретација догађаја у свету неће бити вестернизовани поглед на свет који је усмерен, како нам је пре неколико година јавио часни Немац Вили Вимер, да „Србија треба да се трајно искључи из европског развоја“. Подвлачим реч „трајно“. Кад једном поставимо нормалан ред ствари све остале ствари ће се поређати по тим „првим принципима“.

Ми тренутно немамо важније поруке од оне коју је часни човек и најбољи српски пливач свих времена Милорад Чавић имао на црвеној мајици коју је обукао за церемонију на којој је требало да му око врата окаче освојену златну медаљу на 50 метара делфин на Европском шапионату 2008. у Ајндховену. Писало је: „Косово је Србија“. Чавић је суспендован у Ајндховену, али га неће моћи мимоићи ни једна хорника борбе Србије против распарчавања које је на почетку XXI века чинио Запад. Милорада Чавића ће нека слободна Србија тертирати као хероја у великом невремену. Кад је требало имати срце! И поступити као слободан човек! Колико год била велика сила која је то изгурала из јавности, таква дела се сачувају негде дубоко у колективној свести народа и изненада изроне.

Деценију касније кад је од сјајне западне дилижансе, која је неометано прелатала „преко наших стрељаних очију“, остала олупина – опет долазимо до тога да се мора јасно и гласно рећи: „Косово је Србија“ и чинити да тако у догледној будућности буде. Да се не срамотимо своје деце. Јер, није ваљда да ико од оних одлучних људи који шетају једанаест недеља верује да је историја нашла Вучића и Дачића да за „нашу децу“ учине „да рата више никад не буде“. То је само најниже подметање. Сваки српски сељак зна да се за децу треба чинити исто оно што мудри Кинези уче миленијумима: Добар родитељ детету не даје рибу, него га учи како да рибу улови. Нема тог Вучића и Дачића који могу и највећом велеиздајом да бију битке наше деце и у њиховом времену.

А рат ће нас заобилиазити у мери у којој нас не буду видели као лаку мету, што ови наши убедачени ратници упорно чине. И ми немамо право да будемо слаби и да се стално повлачимо, јер хранећи похлепу непријатеља бићемо одговорни за рат. Више него они. Кад једном настане свет у коме ће се Британци, Немци, Италијани, Американци одрицати својих територија зато што нека група отуд не жели да буде под управом Лондона, Берлина, Рима или Вашингтона доћи ће време да се и у Београду о таквим потезима размишља.

Уосталом, па и не ради се ту о народима него о распојасаним олигархијама. Иако све те земље себе зову демократијама, демос се није слушао. Без обзира на тврдње НАТО-а да је бомбардовање извођено у име интереса народа демократског света истраживање јавног мњења из априла 1999. које је објавио Економист показало је велико противљење рату и у земљама НАТО, иако је и питање на које је одговарано с намером искривљивало истину: „Да ли сте за или против НАТО одлуке да бомбрадује српске војне положаје?“ И, трећина или више становништва се противила у Канади, Пољској, Немачкој, Француској и Финској; једва до пола се добијала подршка у Мађарској и тачно половична у Италији, а у Чешкој Републици се противило две трећине. У Русији је против било 94 одсто, у Украјини 89 одсто, у Словачкој 75 одсто. Противљење у две највеће земље на свету, Кини и Индији, је било несумњиво. У Грчкој, чланици НАТО, против агресије на Србију је било 99.5 одсто становништва. Српски народ то мора да има на уму.

Нема потребе да слушамо Јоханеса Хана, који бесловесно, усред великог безбедоносног скупа у Минхену као у лудници позива да се предаја Косова и Метохије што хитније потпише, јер после мајских избора за Европски парламент сав овај напор Могеринијеве и Коцијанчичеве однеће мутна вода. Па добро, је л' тај човек нормалан? Или му је, можда (да не будемо неправедни), наш председник обећавао да ће он то, свемоћан и поуздан партнер Запада који само очујкује с Путином, средити - до пред летње одморе?

У доба отоманске окупације Срби су имали породицу која је била окупљена око заједничке економике, у којој су васпитавани нови чланови и Цркву - као центар духовног окупљања и место образовања оних који су стицали више од основних знања. Данас, у доба „демократске окупације“ у систему колонијалне демократије 1) наш политички систем је имплементиран споља и контролисан и отворено усмераван против народне воље; 2) наша економија је усклађена с прокламацијама Вашингтонског консензуса и предата ММФ на управљање; 3) наш школски систем се систематски „реформише“ по смерницама Глобалног покрета образовне реформе и усклађује своје курикулуме са западним корпоративним интересима одбацујући везу с нашом културом и циљевима; 4) наша породица је у процесу убрзаног распадања који је развијен до цинизма – на челу владе која брине о демографском препороду и усмерава васпитно-образовни систем је етаблирана лезбијка која је објавила да са својом партнерком „чека дете“!?

Остала нам је Црква, израњавана и нападнута са свих страна, али ипак, после свих унутрашњих сукоба способна да каже - „Косово је Србија“. Зато су смислени и позиви из друштва да се она више и директније ангажује на заустављању ерозије, сад већ и петине Србије - и то Србије која је суштина Косовског завета.

Мораће неко у овако хаотизованом друштву стално оглашавати „Косово је Србија“, јер без тога се атомизоване јединке, иако их има бар 81 од сто, гуше у осећају усамљености који производи пропаганда вестренизованих медија и теледириговано навођење партијских и НВО инфраструктура које су устројене по упутствима Џина Шарпа у приручнику Од диктатуре до демократије. Колико су та упутства колонијална беспризорност видеће свако ко, на интернету, прочита назив библиотеке у којој је приручник објавила НВО Грађанске иницијативе : Рушимо препреке, градимо мостове.

Док Запад (САД и ЕУ) подиже зидове према којима је Берлински зид каменчић у замку Карлштајн, ми поданици колонијалне демократије би требало да се ослободимо свих организација и одбрана као пећински људи. Парадокс је да је Шарпова доктрина демократског терора постала заштитни знак Београда, града који се први побунио против Новог светског поретка! Отпор се после преливао у све гадости америчке политике од „арапског пролећа“ до Хуана Гваида који је у Београду научен да се може постати председник Венецуеле иако никад ниси изабран за ту функцију. И, замислите, то и Шарпа превазилази - „демократске земље“ јавно признају неизабраног председника! Демократија ти је чудо.

Е сад, кад све ово имамо на уму, не треба да чуди што се реално побуњеним грађанима Србије нуди Споразум с народом у коме се политичке снаге не споразумевју с својим демосом о првом питању да „Косово је Србија“. Можда то стаје у тачку 4 : „Обавезујемо се да ћемо обелоданити и преиспитати све акте који су до сада усвојени и које би садашњи недемократски режим усвојио, а који угрожавају државне, националне и економске интересе.“ Можда, мада ће „шарпова деца“ све учинити да то не буде.

И по јавном оглашавању то није бити никаква обавеза за већину Вучићевих потенцијалне наследнике. Не осећају они никакву обавезу према ставу оних 81 од сто српских грађана. Мораће их та апсолтно апсолутна већина(као и Вучића!) стално и тврдо подсећати да – „Косово је Србија“. Велика већина њих су имали и имају своје обавезе према Империји, а народ је само тесто за печење кифли које ће задовољити њихов укус.

То ће бити тако до год будемо пристајали да безусловно живимо у овом систему који нам је Запад у Pax Americana навукао као лудачку кошуљу. Народ ће се ту увек узимати у обзир само онолико колико буде спреман и способан да притишће. Јер, ми живимо у добу: И после Вучића Вучић. Као што смо и у доби: После Ђиласа Ђилас!

То никако не значи да треба заустављати оправдану народну побуну. Морамо учествовати у овој великој европској побуни против капитализма који поништава Човека. Све ово подсећа на револуцију из 1848. Капитализам у Европи је тада попустио.Шта ће бити данас кад Европа постаје баруштина у глобалном свету нико не зна. Али историјски народи у томе морају учествовати. И борити се за – прави ред ствaри!


Извор:      




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

ЧЕШКА: Протест против „независности“ КиМ - „KOSOVO JE SRBSKO!“ (ФОТО, ВИДЕО)

У Прагу је у недељу (17.2.2019) одржан традиционално, уједно и јубиларни десети,  протест због једностраног проглашења „косовске независности“ у организацији удружења грађана "Пријатељи Срба на Косову и Метохији".

#Vesti #Kosovo #Metohija #Srbija #Prijatelji #Češka #protest


У организацији удружења грађана Přátelé Srbů na Kosovu a Metochii у Чешкој је, на Вацлавском тргу одржан десети по реду протест са јасном паролом „KOSOVO JE SRBSKO!“. Говорили су Јарослав Фолдина (Jaroslav Foldyna), посланик Социјалдемократије у чешком парламенту, Вацлав Дворжак (Václav Dvořák) режисер и аутор документарног филма Uloupené Kosovo (Отето Косово), Карел Јанко шеф Националсоцијалиста и Ева Новотна пијар иницијативе NE ZÁKLADNÁM.



Сваке године се окупе Чеси и њихови пријатељи, у организацији чешког парламентарца Јарослава Фолдине и познатог режисера Вацлава Дворжака да подсете да је Косово и Метохија отета територија од државе Србије. Они су прошле године потписивали петицију коју су предали влади Чешке за укидање признања самопроглашеног Косова од стране Чешке Републике. 

17.2.2019. Václavské Náměstí , Hlavní Město Praha, Czech Republic

„Ми, доле потписани, апелујемо на чешку владу да повуче признање такозване Републике Косово. Признавање самопроглашене државе косовских Албанаца, које се догодило у мају 2008. године од стране тадашње Владе Чешке грубо је кршење међународног права. На тај начин, бивша чешка влада игнорисала је препоруке Скупштине Републике Чешке и невиђено прекршила међународно признате споразуме и своје међународне обавезе, као што су Повеља УН, Завршне хелсиншке одредбе Резолуције 1975, Резолуцију Савета безбедности УН 1244, велики број међународних конвенција. Јасно је да су на српској покрајини Косово и Метохија, лидери албанске мањине прогласили сами своју државу, а та територија је и даље саставни део Републике Србије. Стога, ми тражимо да садашња чешка влада исправи срамоту Topolánkovy владе, која нас је тиме ставила у ранг земаља које прихватају односе држава по закону џунгле. То је за нас, чешке грађане апсолутно неприхватљиво“. (17.2.2018.)

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  🎥

Žarko Raptor Jovanovič

Protest proti ukradení Kosova Srbsku a uznání jeho nezávislosti vládou ČR živě Raptor-TV.cz, kamera Jan Dolens


Danas u 15.00 na Vaclavskim namestima u Pragu održan je protest protiv otimanja Kosova Srbiji.
Posted by Milutin Misa Ilic


17.2.2019. за СРБски ФБРепортер
приредила Биљана Диковић


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: ФБ Репортер    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању