Вести:
Приказивање постова са ознаком Српски језик. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српски језик. Прикажи све постове

субота, 28. октобар 2017.

Апел за заштиту југа Србије од насилне албанизације

Апел за заштиту југа Србије од насилне албанизације"Београд тако, директно или индиректно, доприноси, а у извесном смислу и финансијски потпомаже процес албанизације југа Србије" наводе потписници овог драматичног апела.

Jug, Srbija, Preševo, Bujanovac, Medvedja, dolina, Albanci, Velika, Albanija, prodaja, kupovina, kuća, stan, imanje, Albanizacija, Kmnovine, km, novine,
 

Поштована господо,

Обраћамо вам се с молбом да, у границама својих овлашћења и могућности, допринесете заштити југа централне Србије од етничког инжењеринга и насилног наметања продуката великоалбанске политике и идеологије.

Ми, потписници овог апела, претежно потичемо из тог краја и савест нам не дозвољава да мирно посматрамо оно што се тамо догађа, а у директној је супротности с виталним интересима наше земље.


Најугроженији последицама вештачког мењања етничке слике су Пчињски, Јабланички и Топлички округ, а посебно општине Медвеђа, Бујановац и Прешево.

Ове три општине се, чак и у београдским медијима, гурају у тзв. Прешевску долину и у некакво „Источно Косово“; таква долина не постоји као географски ни као политички појам, нити су општине Бујановац, Прешево и Медвеђа икада биле део Косова. Затим:


1) Медвеђа, Бујановац и Прешево су општине у којима су последњих петнаестак година хиљаде Албанаца незаконито, односно фиктивно пријавиле своје пребивалиште, тако да у њима сада у бирачком списку има знатно више бирача него грађана који тамо стварно живе.


2) У току је убрзана куповина српских кућа, станова и имања, чак и у местима, односно градовима и селима у којима Албанци никада нису живели.


3) Поједина друштвена предузећа (из Врања и околине) продају ексклузивне пословне просторе у строгом центру Бујановца следбеницима великоалбанске политике, а да на то нико није реаговао.


4) Врши се убрзана и безобзирна промена назива улица, тргова и установа, посебно у Бујановцу, у циљу затирања српског присуства у том делу Србије.


5) Финансијска средства из буџета Републике Србије, намењена том подручју, деле се недовољно промишљено, и практично су у функцији великоалбанске политике, нарочито на подручју Бујановца и Прешева; Београд тако, директно или индиректно, доприноси, а у извесном смислу и финансијски потпомаже процес албанизације југа Србије.


6) Бирачки спискови, посебно у Медвеђи, Бујановцу и Прешеву, неажурни су и пуни нетачних података; у њима су хиљаде имена лица албанске националности с лажним пребивалиштем, давно умрлих људи и страних држављана, што локалне изборе, посебно у Бујановцу, годинама уназад чини нерегуларним.


7) Све више грађана српске националности олако се одлучује на продају својих станова, кућа и имања, одлазећи са својих вековних огњишта с убеђењем да су препуштени сами себи, да државни органи споро или никако реагују, и да другог избора немају.


8) Демографска структура становништва, посебно у наведеним општинама, годинама се мења нагоре, и иде наруку креаторима великоалбанске политике.


9) На адресе многих породица, па чак и давно напуштених, оронулих и у коров зараслих кућа, фиктивно се пријавило на хиљаде Албанаца. У неким селима у Медвеђи ничу огромне вишеспратнице направљене новцем сумњивог порекла; грађевинске дозволе за такву градњу добијају се без тешкоћа, и уз сарадњу дела државног административног апарата.


10) Локалне власти неће, не желе, не могу или не умеју да се с наведеним проблемима озбиљније ухвате укоштац. Посебно то не чине у Бујановцу и Прешеву. Великоалбански јуришници су таквим стањем веома охрабрени. Новац им је најмањи проблем; стиже са свих страна. И подршка им стиже са више страна. Хвале се да имају своје људе и у појединим органима Републике Србије, чак и у Координационом телу за југ Србије, што није сасвим без основа. Између осталог, то потврђује и чињеница да информације локалних оперативаца наших надлежних служби о томе не стижу до правих адреса, или се на њих не реагује на прави начин.

 
Ако се наведени процеси не зауставе, више је него сигурно да ће југ централне Србије ускоро вештачки променити етничку структуру, с великим изгледима да постане друго Косово. Не можемо и не смемо пасивно посматрати како се из дана у дан, пред нашим очима, на систематски и безобзиран начин, најдиректније угрожавају наши витални државни и национални интереси.


Због свега изнетог, обраћамо се свима који могу помоћи, а посебно носиоцима највиших државних и политичких функција, са захтевом да употребе Уставом и законом допуштена средства. Такође, обраћамо се и Његовој светости патријарху српском г. Иринеју, који је с наведеним стањем делимично већ упознат. И ми, потписници овог апела, спремни смо да притекнемо у помоћ својим знањима и искуством, тим пре што нам је ситуација на терену добро позната. Пред нама је историјска одговорност, како према славним прецима, тако и према будућем нараштају. Морамо је бити свесни и брзо реаговати, да сутра не би било касно.


Апел достављен на следеће адресе:

Александар Вучић, председник Републике Србије
Његова светост патријарх српски г. Иринеј
Академик Владимир Костић, председник САНУ
Маја Гојковић, председник Народне скупштине РС
Ана Брнабић, председник Владе Републике Србије
Ивица Дачић, заменик председника Владе Србије
Александар Вулин, министар одбране
Бранко Ружић, министар локалне самоуправе
Младен Шарчевић, министар просвете
Др Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова
Владан Вукосављевић, министар културе и информисања
Милан Кркобабић, министар задужен за регионални развој
Генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба ВС



ПОТПИСНИЦИ АПЕЛА

Академик Јован Хаџи-Ђокић
Академик Владо Стругар
Академик Иван Јевтић
Светислав Божић, дописни члан САНУ
Проф. др Милорад Митковић, дописни члан САНУ
Проф. емеритус Милош Шобајић
Проф. др Миливоје Павловић
Проф. др Живко Кулић
Проф. др Ранко Соколовић
Проф. др Радивоје Паповић
Проф. др Момчило Павловић
Проф. др Радан Илић
Проф. др Милоје Ракочевић
Проф. др Стојан Раденовић
Проф. др Милутин Ђуричић
Проф. др Мирко Кулић
Проф. др Драган Никодијевић
Проф. др Слободан Стаменковић
Проф. др Горан Милошевић
Проф. др Љиљана Манић
Проф. др Марија Алексић
Проф. др Ангелина Његуш
Проф. др Милорад Бабић
Проф. др Чедомир Раденовић
Проф. др Весна Балтазаревић
Проф. др Миле Новаковић
Проф. др Вујадин Мујовић
Проф. др Драгољуб Симоновић
Проф. др Оливера Ђурић
Проф. др Војислав Јовић
Проф. др Марија Влаховић
Проф. др Зоран Несторовић
Проф. др Радан Лакићевић
Прим. др Миломир Љубић
Проф. др Милорад Величковић
Прим. др Зоран Анђелковић
Станислав Станковић, судија
Проф. др Миленка Јездимировић
Проф. др Милутин Ђорђевић
Проф. др Срећко Димитријевић
Радослав Војводић, књижевник
Проф. др Радомир Ђурашковић
Проф. др Милорад Златановић
Проф. др Душан Јовановић
Проф. др Милан Миладиновић
Проф. др Војислав Милтеновић
Проф. др Предраг Раденовић
Стеван Соколовић, вајар
Проф. др Крста Ристић
Проф. др Милорад Соколовић
Проф. др Спира Страхињић
Проф. др Станимир Цветановић
Проф. др Јасминка Ђуровић
Проф. др Филип Турчиновић
Спасоје Тодоровић, генерал у пензији
Јеврем Цокић, генерал у пензији
Мр Марко Горановић
Прим. др Драгољуб Симоновић
Добрила Грујић
Горан Петронијевић




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

петак, 27. октобар 2017.

Требјешки: Гуслар

Од свих побројаних места где се певало уз гусле, најдубљи траг оне су оставиле у српским крајевима. Гусле се помињу од библијских времена а са сигурношћу се може рећи да се уз њих певало на двору краља Стефана Првовенчаног почетком 13. века.





                    Кроз вјекове и мрачна столећа,
                    Србина си на борбу подсјећа,
                    Код народа вјеру одржава,
                    Да ће српска васкреснут држава
                    Кроз највише невоље и муке,
                    Кроз олује и кроз карамлуке,
                    Дизали сте устанке и буне,
                    Против страшне Отоманске круне,
                    Кад је Србин највише стрепио,
                    Гуслар га је надом кријепио.
                    Оштрио је пјесмом јатагане,
                    А Гуслима лијечио ране.
                    Докле сину зора и свануће,
                    И крвника ишћера из куће.
                    И кад наста пјесма и весеље,
                    Опет гуслар сједе у прочеље.


                   Али им је остало у крви,
                   Ко ће бити потоњи ил први!?..

Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки
из књиге "Стабљике српства" 



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

субота, 01. април 2017.

У серији о Немањићима српски ратници и племићи приказани као губавци и одрпанци

Већ неко време се најављује грандиозни пројекат снимања серије о Немањићима у продукцији РТС. После неколико месеци припрема, пале су прве клапе и снимљене сцене на Студеници и на Копаонику.



Костими србских ратника и племића у серији “Немањићи – рађање краљевине“

Овакву серију су Срби дуго чекали и заиста поздрављам то што је РТС коначно показала добру вољу и започела овај пројекат. Међутим, једна ствар боде очи…

На интернету су се појавиле и прве фотографије са снимања и сви су приметили костиме глумаца. Коментар многих је био да Срби нису могли да изгледају одрпаније.


Да ли су овако изгледали свети србски ратници?
Детаљ фреске из манастира Манасије и сцена из серије Немањићи

Можда би пре било каквог коментара требало сачекати да серије буде приказана, али можда и није лоше рећи коју реч унапред, не би ли на тај начин бар мало утицали на продуценте, а пре свега на костимографе. Према томе, овај текст је мој добронамерни апел, моје глас, а уједно и мишљење великог дела србске јавности са циљем да се помогне у снимању што боље серије.

Наиме, како један мој пријатељ рече, србски ратници изгледају попут губаваца из Бен Хура. Далеко од тога да мислим да су се Срби облачили по “последњој моди“, посебно сељани, чобани и земљорадници, али сам уверен да су у ратове полазили у свом најбољем оделу. То је традиција која од памтивека постоји код нас. За они који не знају или не желе да знају, у том периоду је Србија у односу на запад била оно што је сада за многе запад у односу на Србију, мада се ни са овим не слажем у потпуности.

Ако би некако и прихватили ову слику обичног народа, неприхватљиво је да су се племићи облачили попут неког убице, у стилу главног лика из assassin’s creed (сиротињска верзија).

У крајњем случају је довољно погледати фреске које приказују србске владаре опточене златом, сребром и бисерима , а након тога наћи средину негде између. Зашто негде између? – Баш из тог разлога што је на фрескама вероватно приказана она друга крајност, да не кажем претеривање. Тој врсти претеривања су склоније наше западне комшије – Хрвати, док ми то никад нисмо били. Они су чак склони да у недостатку историјских података, измисле (или украду) исте…

Војин Ћетковић као Стефан Првовенчани
Фото: РТС / Гордан Јовић




Кад погледамо Стефана Првовенчаног, кога у серији глуми Војин Ћетковић, имамо утисак да је пред нама какав трговац или мало имућнији човека из нижег племићког сталежа, али никако не добијамо утисак да је пред нама један велики жупан, будући краљ Срба. На страну прича о “златним кашикама и виљушкама“, Србија је у то време била највећи произвођач злата, сребра и гламског сребра у Европи. Ковачки занат је цветао и гвожђа је било довољно и за извоз, а о сточном фонду нема потребе ни говорити. Ни у чему нисмо оскудевали.

​Грађевине које смо могли да видимо на сликама су само неке “дашчаре“ и мале колибе од прућа, а историјска документација говори нешто сасвим друго, да су наши градитељи тада били на цени. Били су иноватори попут Лазара Хиландарца и многих других.

Већ је свима познато да је србска кинематографија последњих деценија склона томе да приказује ствари горе него што јесу. Занимљивије им је да трагају и ископају сам друштвени муљ, него да прикажу реалност. Заборављају да њихове филмове гледају и странци који након тога добијају одређену слику о земљи и њеним становницима.


Као да није довољно то што су Србе сви светски медији сатанизовали, морали су и многи од њих да дају свој допринос. Кад би им неко скренуо пажњу, бранили би се причом о уметничкој слободи и креативности. То није креативност! И што неко рече да ли је ово “Нови црни талас србске културе“, остаје нам да видимо.


1.4.2017. srbski.weebly.com



Извор: ФБ Репортер    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 30. март 2017.

О српском језику

Српским језиком данас говори около двадесет милијуна људи. Од Проклетија до околице Загреба, од јадранских отока до планине Балкан.

Натпис на мраморном стубу Деспота Стефана Лазаревића




Српски се језик може подијелити на три нарјечја, штокавско, кајкавско и чакавско. Унутар штокавскога наријечја, постоје три дијалекта, екавски, ијекавски и икавски дијалект. Српски је језик скоро посве разумљив и Македонцима и Бугарима, унаточ одређеним разликама између ових језика и српскога језика. Опћенито, у српскоме језику постоји јасна стандардизација, но, у одређеним се српским говорним подручјима примјећује утицај страних ријечи. Примјерице, у Загорју су заступљени германизми, по Босни и у Херцеговини турцизми, итд. Званично писмо српскога језика је ћирилица. Ипак, од двадесет милијуна људи који данас говоре српским језиком, практички свих двадесет милијуна (уз ријетке изузетке) пишу латиницом. Точна дефиниција ове латинице би била да је то хрватска латиница коју је Вук Стефановић Караџић осмислио и примијенио за упорабу на бечкому двору, како би аустријске власти могле точно и прецизно комуницирати са својих около 7 милијуна поданика који говоре српским језиком.

Нажалост, данас ће више од половице оних који говоре српски, рећи да њихов језик није српски језик, него неки други, осебујан и потпуно другачији од српског језика. Примјерице, да је питању хрватски/бошњачки/црногорски језик, а не српски. Овдје ћемо, стога, навести реченицу која ће доказати да су те тврдње без основа. Дакле,

СРПСКИ, ХРВАТСКИ, БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК СУ ЧЕТИРИ РАЗЛИЧИТА ЈЕЗИКА.

Анализом ове реченице јасно се види да је она написана на течному српскоме језику, те да су тврдње оних који га негирају - неосноване. Паметному доста! Сервус!


Предраг Илић


Извор: Мој недељник    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

недеља, 04. септембар 2016.

Вучић би да као змију отровницу негујемo латиницу

Вучић би да као змију отровницу негујемo латиницу
Двогодишње дете милује у крилу змију отровницу привучено шаренилом њених боја. Наш премијер толико лепо прича о нашој ћирилици да би је заволео и неко ко и не зна српски језик.

<!-- made by www.metatags.org --> <meta name="description" content="Српска ћирилица се налази пред истребљењем, а лични добронамерни однос према њој од стране премијера Србије нема никаквог значаја за њен опстанак, јер она већ преко 60 година и даље нестаје. Због Ваше" /> <meta name="keywords" content="cirilica, premijer, vucic, nestajanje, lingvisti, vatikan, turska, srbija, rusija, pismo, identitet, narod, deca, svest, mentalitet," /> <meta name="author" content="metatags generator"> <meta name="robots" content="index, follow"> <meta name="revisit-after" content="3 month"> <title>Вучић би да као змију отровницу негујемo латиницу</title> <!-- cirilica, premijer, vucic, -->
Илустрација: КМ новине / 2016.


Каже: „Наша ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да је користи“. Међутим, гледање кроз кључаоницу сужава видике и диктира закључивање. Оно детенце се излаже животном ризику јер нема довољно сазнања о свом животном окружењу. Ни наш премијер, као и све генерације наших сународника рођене после Новосадског договора, није упућен у прилике са нашом ћирилицом, па док се она налази пред нестанком он говори о њеној лепоти као да је она неки музејски експонат. Она незадрживим корацима баш и иде према музејским полицама, а њој није место у музеју него у животу и деловању народа, као у предјугословенској Србији. Није довољно да премијер из публике бодри ћирилицу, треба да утрчи на терен и даје голове. Ми смо порадили на премијеровој обавештености о судбини ћирилице неби ли он порадио на њеној заштити и очувању.

Знамо, ако би неко пред дететом убио отровницу, оно би бризнуло у плач! Тако и наш премијер. Ишчуђује се зашто му се уопште говори о ћирилици. Зар није довољно што је она лепа?
***


Приликом Вашег представљања нове владе у Скупштини Србије први пут сте јавно говорили о ћирилици. Из Вашег излагања видели смо две ствари:

  • Ваш лични добронамерни однос према ћирилици и
  • Вашу необавештеност и непознавање прилика са ћирилицом код нас.

Турска фабрика тепиха у Русији





Српска ћирилица се налази пред истребљењем, а лични добронамерни однос према њој од стране премијера Србије нема никаквог значаја за њен опстанак, јер она већ преко 60 година и даље нестаје. Због Вашег непознавања прилика са ћирилицом Ви лично нисте ни свесни њене угрожености и за Вас је ту „све у реду“, а она и даље нестаје. Ми чувари ћирилице из Ниша осећамо као своју дужност да Вама лично, али и свим генерацијама које су у школу кренуле после Новосадског договора из 1954. године укажемо на прилике са српском ћирилицом у Хабсбуршкој монархији, Краљевини СХС/Југославији, ФНРЈ/СФРЈ као и постјугословенској Србији до данас. Необавештенима је лако манипулисати, што и Ваш лични пример јасно показује. Није довољно да нам премијер „воли ћирилицу“, да му је она „лепа“, јер Вашим „Ми бранимо оба писма“ поступате попут краве-шампиона која даје поток млека, а онда у то млеко – умочи реп!

Истребљење српске ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је покренут из иностранства (Ватикан: „Само јеврејски, грчки и латински језик и њихова писма су достојни Библије и хришћанске вере, а остали језици и писма су ђавоља дела“); врата му одшкринули Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“, „Срби, Хрвати и Словенсци су три племена истог народа и говоре српско-хрватско-словеначким језиком“); прихватили га комунисти у ФНРЈ/СФРЈ међу којима су главну реч водили Броз, Кардељ и Бакарић („Раскрстили са великосрпском буржоазијом и великосрпским хегемонизмом“); а наставили га лингвисти и политичари безмало свих странака у постјугословенској Србији („Како ћемо са ћирилицом у Европу“, „Двоазбучје је наше богатство“). Господине Вучићу, имате две могућности: да се упознате са приликама са ћирилицом у разним државама у којима је наш народ живео у разним периодима, или да унапред одбаците ову нашу поруку и да се и даље уљуљкујете „богатством двоазбучја“ и тешите „равноправношћу писама“. Избор је Ваш, а остаће забележено да смо Вам скренули пажњу и да смо Вас упозорили.

Ћирилица је осуђена на смрт и пре него што је рођена! Ево шта је Ватикан као једина патријаршија у Западном римском царству оставио иза себе у погледу писама. Свима којима је донео хришћанску веру, „у пакету“ је наметнуо и латинско писмо! Тако су нестали ертурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, пољске руне, мађарске руне, глагољица, дубровачка ћирилица, хрватска ћирилица, босанска ћирилица („беговско писмо“), румунска ћирилица, филипинскo илочко писмо, писмо са Ускршњих острва, кинеско писмо у Вијетнаму, разна сликовна писма Средње и Јужне Америке, итд. Дакле, цела Западна Европа је очишћена од предхришћанских писама и наметнута им је латиница, као и земље на осталим континентима где су хришћанство донели шпански, португалски и француски католички мисионари.

Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се Двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православне вере, са циљем да Србе одвоје од православне Русије. Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када је граничарски официр Филип Радотић био осуђен на смрт зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:

  • Да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;
  • да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
  • да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;
  • да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;
  • да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
  • да се насељавају у одређене области и одређена насеља.
Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом – пређе на католичку веру.

Уникредит банка у Русији

Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали за суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!

У Краљевини Југославији краљ Александар, „лингвиста са сабљом“, је био спреман да уважи предлог „дворског лингвисте“ Јована Скерлића да „три племена истог народа“ пређу на екавицу и латинично писмо, који би заједно чинили – југословенски језик! Краљев учитељ Александар Белић је једва успео да га одврати од те намере.

У партизанској Југославији главну реч су водили Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, „лингвисти у кожним мантилима“, бивши аустро-угарски поданици одрасли на мржњи према православљу и ћирилици. Сад су пред собом имали одрешене руке и чисте путеве да спроведу искорењивање ћирилице. Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:



Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:


„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: „У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.

И почело је спровођење „дугорочног приступа овом проблему“: 

  • Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња српска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова српског језика и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова.
  • Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
  • Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
  • До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
  • Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
  • 19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу. И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.
  • У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
  • Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
  • Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „стечени рефлекс“ већ био потпуно формиран.
  • У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ/СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако:
    • У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
    • у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
    • предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања
    • медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
    • војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;
    • у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци.
    • Једино место где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. То је једино где војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису доспевала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.
  • Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на српској ћирилици. Руси, Грци, Хрвати, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом!



Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Господине Вучићу, ово важи и за Вас! Зато сте и „поносни што браните оба писма“! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу! А и ако буду писали ћирилицом, неће примећивати њено нестајање и неће бити никаква сметња њеном даљем искорењивању. Господине Вучићу, и ово важи и за Вас.
  Године 2010. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су на крају школске године на табли исписали поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године видео је да су се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа, писмом на коме су се описменили – „равноправном“ српском ћирилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су заборавили своје. Ето правог циља седатива о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – да подвали! Чим су научили туђе, сместа су заборавили своје! Премијер Вучић, додуше, није заборавио своје, али не примећује нестајање ћирилице. Он „брани оба писма“ и даље верује у „равноправност писама“, у „равноправност“ готово јединог присутног и готово непостојећег!

Србија, Панчево.

И, циклус из времена рођења њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији противници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших противника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора, запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће наставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупатора! Да добровољно настави да живи под окупацијом!

После Новосадског „договора“ ни један учитељ, наставник или професор није српској деци рекао зашто она за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, то нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и латиница – српско писмо. Међу том децом је и данашњи премијер Вучић. Због тога данашњи Срби нервозно реагују кад чују израз „хрватска латиница“. Просветни радници већ много генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Југославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као мираз, па српска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима писали глагољицом, па и ћирилицом! Али то данас не знају ни сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и ћирилицом – па онда младим Србима не можемо ни замерити што то не знају. Вичу: „Хрвати хоће да нам украду ћирилицу“ а нису ни свесни да су управо Хрвати њима увалили своју латиницу! А лингвисти из времена комуниста су то српско незнање злоупотребили, па су српском народу подвалили тако што су истинити Белићев став: „Ми Југословени имамо два писма“ жонглерски преокренули у подвалу: „Ми Срби имамо два писма“! И данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су чак отишли и корак даље – измислили су и „српску латиницу“! Ту „српску латиницу“ је први пут у писаној историји српског језика у Правопис Матице српске из 2010. г. унео Мато Пижурица по наруџби војвођанског аутономашког руководства, за шта је добио – награду за животно дело!
Текст у целини можете прочитати на сајту Чувари ћирилице 


Жељко Филиповић, „Чувари ћирилице“ Ниш.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању


субота, 28. мај 2016.

За малишане: апликација за писање ћириличних слова

Обично поштујемо своје тек када нам неко други на то укаже.

Али да ли би сте схватили снагу Ћирилице, као индентификације нашег бића, упутићу вас на чињеницу да сумноги владари у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима а међу њима су Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бенџамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, али и многи други освајачи.   Потискивање ћирилице, део је пројекта чији је циљ брисање српског идентитета. На ћирилици су написани наши највреднији споменици који припадају ризници светске баштине – Мирослављево и друга јеванђеља, повеља Кулина-бана, Душанов законик, па биографије светских српских краљева Немањића, Слово љубве Деспота Стефана лазаревића.   У данашњој ери паметних телефона често чујемо да ћирилица није компатибилна  са новим технологијама  и практична за употребу Вероватно би наше институције пристале на такву оцену да се комшије Бугари нису изборили да се у ЕУ и на евру пише и ћирилицом.  Андроид апликација  Ћирилица је скроман допринос чувању нашег писма.



















Пише: Драгослав Ивковић,
аутор апликације


Али да ли би сте и пре тога схватили снагу Ћирилице, као индентификације нашег бића, упутићу вас на чињеницу да сумноги владари у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима а међу њима су Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бенџамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, али и многи други освајачи.

Потискивање ћирилице, део је пројекта чији је циљ брисање српског идентитета. На ћирилици су написани наши највреднији споменици који припадају ризници светске баштине – Мирослављево и друга јеванђеља, повеља Кулина-бана, Душанов законик, па биографије светских српских краљева Немањића, Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића.

У данашњој ери паметних телефона често чујемо да ћирилица није компатибилна са новим технологијама и практична за употребу Вероватно би наше институције пристале на такву оцену да се комшије Бугари нису изборили да се у ЕУ и на евру пише и ћирилицом.

Андроид апликација Ћирилица је скроман допринос чувању нашег писма.

Техника не мора да буде лоша по ваше дете. Ако Ваше дете већ има приступ таблету или се игра са Вашим телефоном, искористите ту радозналост да научи правилно да пише слова ћирилице. Задатак ове апликације је да Ваш малишан научи да пише пре свега штампана слова. Сама апликација је направљена да буде крајње једноставна како би малишани од 3 до 5 година могли лако да је користе.

У апликацији Ваш малишан покретом прста исписује линије које чине слово. На тај начин учи се механика писања.

Све је више родитеља који не чекају да њихова деца крену у школу да би научила прва слова. Ми мислимо да не можете поранити с подучавањем своје деце, све док пратите њихов интелектуални и психо-моторни развој. Треба их подстицати на учење и “учити да уче” од малих ногу. Дакле, слободно учите своју децу и пре него што крену у школу – слова, бројеве, облике и све остало што вам се учини да могу да прихвате и науче.


Линк до апликације [ОВДЕ]

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯


Нећете им на тај начин одузети детињство нити ускратити време за игру. Сваки тренутак који проведу с вама у учењу кроз игру за њих је милион пута већи ужитак од гледања цртаног филма или играња играчкама. А о томе колико је корисније нећемо ни да говоримо… Наравно, не треба ни претеривати. Најбоље би било да установите неки распоред којег ћете се, колико год сте у могућности, држати. Сат времена учења кроз игру сваког дана је сасвим довољно. Остатак времена за игру дозволите детету да само организује, уз ваше смернице.

Током прве три године живота, постављају се темељи за размишљање, језик, ставове, способности и друге карактеристике. Стога би била штета да се не искористи дететова природна способност за учење током тих најважнијих година.




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

уторак, 17. мај 2016.

Важност и употреба ћирилице данас

У оквиру европске писмености постоје 3 писма која је сачињавају: грчко, латинско или латинично (латиница) и ћирилско или ћирилично (ћирилица).

У оквиру европске писмености постоје 3 писма која је сачињавају: грчко, латинско или латинично (латиница) и ћирилско или ћирилично (ћирилица).
Илустрација: КМ Новине


















Пише: Марија Богичевић, филолог


Ћирилица је по важности прво и основно српско писмо.
Нажалост, последњих деценија је запуштена, чак и у јавној и службеној употреби. А не би смело тако бити.

Зна се да је код нас равноправно у употреби и латиница, па тако заправо имамо суживот двају писама. Међутим, треба знати и нагласити и овај редослед: ћирилица, па латиница.

Редослед је потпуно оправдан, не само српском традицијом и историјом, већ је уређен и Уставом Србије, чији члан гласи: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.

Подсетимо се, ћирилица је више пута била упрошћавана, а свој коначни вид је добила реформом Вука Стефановића Караџића. Он се држао начела: један глас – једно слово, једно слово – један глас.

Модернизацијом времена, жељом да се уклопимо у „западније“ друштво, свесно сузбијамо наше писмо. Писмо које нас веже са нашом прошлошћу, коренима, нама самима.

Треба рећи да је објашњиво када се латиница користи у случајевима јавног писања када су читаоци они који познају само латинично писмо. А како ми знамо оба, наравно да нам није проблем писати оним које ће бити доступно већем кругу људи.

Међутим, требали бисмо стећи навику да, када год смо у могућности, више користимо ћирилицу. Који је разлог за то? Зато што је она у ишчезавању, хтели ми то да признамо или не. И не требамо стајати равнодушно пред том чињеницом.

Ево једног примера: у сопственој земљи, где је она прво писмо, не можемо тако лако пронаћи натписе у градовима на ћирилици. Углавном су то енглески називи или они написани латиницом. Многи професори српског језика, језички стручњаци указују на ово стање, упозоравају.

Сам Вук Караџић је рекао:
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међусобно разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада.“

Познато је да смо као народ управо на ћирилици створили огромну културну баштину, светски позната дела, свете књиге... Зашто бисмо се тога одрицали? Нема логике.

Чешћим коришћењем ћирилице ми чувамо свој идентитет. Своју културу, свој језик, своје корене. Треба ли нам бољи разлог?



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању