Вести:
Приказивање постова са ознаком Српски језик. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Српски језик. Прикажи све постове

недеља, 08. септембар 2019.

''Пишемо латиницом због региона'' или једино због Хрвата?

Најчешћи одговор српских медија и агенција/организација које пишу латиницом, јесте да то чине због читаоца у региону. Колико то заиста има смисла?

 #Ћирилица, #Окупација #Ćirilica #Srbija #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija



РЕГИОН: 


Босна и Херцеговина - ћирилица службено писмо
Црна Гора - ћирилица службено писмо
Македонија - ћирилица службено писмо
Бугарска - ћирилица службено писмо
Румунија - не разумеју српски без обзира којим писмом пишемо
Мађарска - не разумеју српски без обзира којим писмом пишемо
Албанија - не разумеју српски без обзира којим писмом пишемо
Хрватска - „ми не знамо ћирилицу”

Испада да само због Хрвата пишемо латиницом.

25. април 1941. - у тзв. Независној Држави Хрватској донесен Закон о забрани ћирилице.

Добро, то је за нас "назадне" који живимо у прошлим временима.

За напредне ћемо подсетити на Вуковар и разбијање ћириличких натписа. То је 21. век. Ваљда је довољно напредно.


Одричемо ли се ћирилице, (нашег највећег културног блага), због људи чији су преци убијали наше претке само зато што нису хтели да се одрекну ћирилице?

Како време лети...

ФБ група "Ћирилизација"


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Борислав Комад: Геноцидом на ћирилицу - КМ Новине

Било је потребно само две недеље и један дан да од "оснутка" злочиначке творевине назване Независна Држава Хрватска (10. априла 1941. године), уз здушну помоћ тадашње фашистичке Италије и тадашње нацистичке Немачке, Загреб званично, кроз основне законе, забрани ћирилицу, што је био само увод у касније геноциде према свима који и мисле на ћирилици!




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

 #Ћирилица, #Окупација #Ćirilica #Srbija #Убиство #КФОР #Косово #Метохија #Србија #Kosovo #Metohija

петак, 24. мај 2019.

Македонизирање Јужне Србије

"Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?"

#Jug #Srbija #Makedonija #Komunisti #Vlast
Црква Светог Ђорђа при истоименом манастиру у Старом Нагоричану / Фото: Алекса Стојковић







Др Јован Ф. Трифуноски



У СТАРОМ НАГОРИЧИНУ

Било је почетком школске 1965-66. године, када сам у друштву два студента  Михајла и Димитрија  током целе седмице вршио географско-етнографска проучавања на пространој заравни источно од Куманова. Последњи дан је одређен упознавању сеоског насеља Старог Нагоричина, у коме је храм Св. Ђорђа са почетка XIV века; знаменита је задужбина српског краља Милутина. Насеље има 1.270 становника.

У поменутом Старом Нагоричину разговор са неколико старијих људи водио се у уређеном школском дворишту, под гранатим орахом који има већу висину од саме школске зграде. То је издужена ниска грађевина са бројним прозорима. Разговор се најпре односио у вези појединих старина у самом насељу и око њега, затим о приликама у прошлости, о пореклу сеоских родова и привредних прилика. Податке из казивања старијих људи ми смо бележили пажљиво.


* * *

Окупљени сељаци мештани с времена на време као да се очима споразумевају у разговору, који је текао споро, опрезно и са мало речи. Најразборитији старац Душан Стошић, седих густих бркова и обрва, запита нас: „Јесте ли ви посетли нашег Св. Ђорђа“? Мислио је на поменути стари сеоски храм. „Иза рата 1941-45. године храм је неочекивано и без нашег знања проглашен спомеником културе. У њему је забрањена служба за верске потребе становништва.

Др Јован Ф. Трифуноски
 Тада је у нашем насељу  наставља даље старац Д. Стошић  настала тужна збуњена тишина и ништа се није смело предузети. Људи нису били у стању ни да се одупру ни да се помире са таквом ситуацијом, нешто се у њима потајно бунило. Свима је страшно и болно. Повукли су се у разочарано ћутање, стегли зубе, оборили очи и време су испуњавали у свакодневним пословима, Народ зна добро да је то рђав знак.

– Да, храм смо посетили, како да не 
био је мој одговор. Ма од куда човек да улази у ваше насеље он наиђе на поменути храм. Међутим, храмовска врата била су закључана, а простор око њега зарастао у траву и ону ситну зелену маховину, која прати лагано напуштање појединих путева и грађевина. Окружују га и запуштени стари гробови. Али, имали смо срећу да нађемо чувара који је откључао.

 Додуше нисмо имали много времена, али смо ипак цркву у целини разгледали. Ништа значајније не може човек да доживи у овом крају него што је сусрет са вашом светињом и старином. Особито је лепа и значајна ова ваша црква.

Ја нисам завршио, а старац Душан Стошић ме прекину.


Наши бројни претци и ми данашњи живи старији сељани чували смо Св. Ђорђа скоро шест и по векова  од 1313. године. За овај храм вредно је било и живети и умрети. А и Св. Ђорђе је чувао нас. Околна села под Турцима расељена су по један или више пута. Док наше Старо Нагоричино није никада сасвим уништено. Тешка је била одбрана храма током робовања под азијским Турцима, па од муслиманских Албанана, и касније под Бугарима. Доста је наших људи убијено, неки и пред вратима цркве Св. Ђорђа. Поче набрајати имена. Међутим, цело наше насеље непријатељи нису могли да униште.


Иза тога наш информатор Душан Стошић извади дуван и запали. Погледа у очи другим сељанима и обрати се њима: „доста сам ја говорио, реците и ви нешто“.
* * *
А шта да кажем поче други старац, човек средњег раста. На лицу су му живе очи, а коса му је проседа. Има достојанствено држање.

И сада влада време које није добро рече он. Републичка власт из Скопља донела је закон којим се црква „чува од нашег народа“. Стављен је катанац на вратима и одређен чувар. Спречено нам је богослужење у храму и већ годинама немамо никакав приступ.Затим се присети и настави: „Молили смо да нам дозволе употребу звонаре, али узалуд. Остали смо не само без цркве, коју смо чували у најтежим временима, већ смо остали и без звонаре. А без црквеног звона не знамо када је који празник. Ми смо уверени да се то чини са планом. И наши људи нису могли да то одмах не виде. Питам ја вас: какав је живот наш сељака кад нам држава брани да приступимо нашој српској цркви и када не чујемо црквено звоно.

Данас је храм Св. Ђорђа МУЗЕЈ који нико не посећује. Зато код храма, уместо празничких расположења и живахности духа сада је празничних дана мртва тишина. То је забрана онога што је у историји српско. Докле ће тако трајати. Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?

Тако није било ни у далека времена и магловитих прилика: да се храм-црква одузима од народа.

Намера ми је била да се заврши разговор са сељацима и зато рекао сам: „Осећам умор од пешачења и сталних разговора. Углавном оно што сам хтео дознао са и забележио“. Али погледао сам у студенте и рекао да ли они имају нешто да питају.

Одлучио се Михајло, па ће трећем старцу рећи: „И ти чико имаш српско презиме, што си по народности?

Србин  одговори старац. Шта могу друго бити.

Чудновато, становници из оближњег села Младог Нагоричина, када смо боравили тамо, рекли су нам да су они Македонци. Како то: два најближа православно-словенска села, а становници различите народности – једни Срби, други Македонци?

Старац се најпре суво накашља и на то одговори: „Сви наши претци из Старог Нагоричина увек су били Срби. Ми и данас не можемо бити друго. То тражи и наш храм Св. Ђорђа, па и краљ Милутин чија је ово задужбина“.

Затим стаде причање. Тишина потраја неколико тренутака и трећи старац продужи: „А те наше суседе ми знамо и када су били „Бугари“‘, неки чак и доста оштри. Међутим, сада нису то, али ко буде дуже живео можда ће видети и њихов трећи лик“.

Општина Старо Нагоричане
Један тренутак посматрали су се младић и старац ћутећи. У младић свој глави се нешто ковитлало. Рекао сам да морамо ићи, захвалио на пажњи и разговору, па кренули. Први старац Душан Стошић стаде на врата школског дворишта, док му се у очима видела туга. Махнули смо руком, а он није одмахнуо већ је стајао гледајући за нама.

Звоник нагоричанске цркве, покривен плехом, блешти и одудара, док се крст на храму црни и као да тоне. Око нас су раштркане сеоске куће и широка нагоричанска зараван погодна за гајење ратарских култура и за сточарство.

Казивања о сличним стварима понављала су се и у другим кумановским селима. Поједина од њих као ова у Старом Нагоричину, издвајала су се и остајала дуго у сећању. Наставља се игра чула у којој човек слуша изговорене речи и гледа призоре који су се десили. У тој игри оно што није меша се са оним што јесте.

Ипак сам морао признати: има тренутака и појава које наш обичан свет јасније види, а „школовани“ људи чиновници то не могу. По белом природном сјају који час расте, час пада, види се да се сунце бори са облацима, али их не може пробити.

Око насеља Старог Нагоричина грмље и шумарци су мењали боју и постојали прозирнији. Путеви су били суви, тврди и свуда се ширио дах затишја. Ја нисам могао да не мислим на оно што сам напред чуо и записао.

Текст овог прилога написан је одмах после мог боравка у Старом Нагоричину, а иза тога је чуван све до данас.


МAKЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ, 
Др Јован Ф. Трифуноски


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Српска историја    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

Дан Ћирила и Методија - Дан словенске писмености и културе, од данас и државни празник

Дан Ћирила и Методија, односно Дан словенске писмености и културе, државни је празник који ће се први пут обележити ове године - на данашањи дан, 24. маја.

#Ćirilo #Metodije #Pravoslavlje #Vera #Pismo



Овај нови датум постао је државни празник након што је Влада Србије усвојила Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији.

"Овим празником обележаваће се Дан словенске писмености и културе, коју су утемељили словенски просветитељи Ћирило и Методије, оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма - глагољице", саопштено је раније из Владе.
Иако се слави, нови државни празник обележиће се радно, односно радни је дан.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Језик и писмо као основа националног и личног идентитета (1) - КМ Новине

Текст је објављен у зборнику радова са округлог стола " Ко разара српску културу?", одржаног у организацији Српског удружења "Ћирилица" Савиндана 2014

Иначе, Ћирило и Методије били су два брата, рођена у Солуну, у кући знаменитих родитеља. Старији брат Методије провео је као офцир десет година међу Словенима и тако научио словенски језик.



По повратку у Грчку замонашио се, а мало после тога придружио му се и млађи брат Kирило. У Цариграду су саставили словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравску да шире веру Христову, а умножене црквене књиге давали су свештеницима који су наставили рад на просвећивању.

На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 869. године. Методије се вратио у Моравску и наставио ширење вере међу Словенима све до смрти 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са Kлиментом и Наумом на челу, који су саставили друго писмо ћирилицу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

За малишане: апликација за писање ћириличних слова - КМ Новине

Нећете им на тај начин одузети детињство нити ускратити време за игру. Сваки тренутак који проведу с вама у учењу кроз игру за њих је милион пута већи ужитак од гледања цртаног филма или играња играчкама.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

петак, 04. мај 2018.

Његошев маузолеј направљен да заувек раздвоји Црногорце од Срба

„Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци"


Зла масонска замисао - српски владари су традиционално сахрањивани у храмовима и портама

„Свој последњи сусрет с угледним хрватским историчарем и политичаром (некадашњим хрватским емигрантом у САД) Матом Мештровићем, сином славног хрватског и југословенског вајара Ивана Мештровића, имао сам 5. априла ове године, у његовом приватном стану на Сребрњаку, репрезентативној улици/четврти на североистоку Загреба“, пише Дарко Худелист у ексклузивном тексту за нови број Недељника.

„И овај пут разговарали смо, претежним делом, о монументалном Његошевом маузолеју на Ловћену, подигнутом 1971. према идејној замисли и пројектима његовог оца Ивана Мештровића, а по наруџби владе, односно најужег политичко-партијског врха некадашње СР Црне Горе (тада још у саставу СФР Југославије)“, пише Худелист.

Худелист је 12 година истраживао контроверзе око подизања Његошевог маузолеја на Ловћену.

Пренео је шта му је Мате Мештровић рекао у том последњем разговору, и да је посебно нагласио: „Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности…’“


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

недеља, 29. април 2018.

Предраг Јакшић: Не постоји ''заједнички јужнословенски језик'' а милиони су убијени јер су им разлике биле битне

Ставити фотографију која приказује једну од најстрашнијих епизода у историји модерног човечанства, у сврху идеолошко-квазиуметничке промоције, још је један доказ зла које прети пре света из области културе.



















Пише: Предраг Јакшић



Не постоји "заједнички јужнословенски језик", постоје различити, међусобно мање или више слични језици јужнословенских народа који имају своје име, порекло, развој, као што и свако од нас има своје име, као што мајке које су нас родиле имају своје име, као што сваки град у којем живимо има своје име, као што порекло свега има своје име, као што наша веровања имају своје име, као што сваки убијени у било ком злочину има своје име и своју посебност, као што све на свету има своје име, па тако и језик. Неко ће рећи и пре свега језик.

Људи са ове фотографије, и милиони других, убијани су због свих тих разлика од људи који су желили да све сведу на "једно" и "заједничко", да све ставе под "једно" и под "заједничко", и да те разлике униште јер нису "једно" и "заједничко" (конкретан критеријум шта је то што треба да буде "пресудно заједничко" није кључан).

А многима од убијених су баш те разлике биле све што им је било битно и потребно у животу и што је чинило смисао њиховог постојања и чега нису, ни за шта на свету, желели да се одрекну јер је управо то њихов свет. 

Онда се појаве бића која би, злоупотребом пробуђених емоција погледом на ову потресну фотографију, у суштини релативизовали најстрашније догађаје из Другог светског рата не би ли п(р)огурали идеолошку, ненаучну, дилетантску и антилингвистичку платформу, кроз тобоже "књижевни" и "уметнички" конкурс који негује "културу сећања". Истинска култура сећања се сећа свих разлика, те разлике и чине културу сећања и те разлике имају своје име. Истинска кулутра сећања не измишља појмове, називе и порекла, јер оно што је сада измишљено не припада сећању, већ ономе што сећање брише и поништава.

Својевремено, када је Османска империја заузела средњовековну Србију, освајачи су оставили "избор" поробљеном живљу. Остаће живи ако се одрекну или језика или вере. Једно могу да "задрже". У зависности да ли смо верујући људи или атеисти, можемо дати различите одговоре, но трагедија таквог избора за поробљене је очигледна. Са становишта освајача, што се овоземаљског света тиче, ситуација је увек победничка.

Па, ко хоће нека учествује на конкурсу о култури сећања, али на "језику" који културу сећања поништава.



  • Реакција на конкурс за књижевни рад чији део преносимо:
"Уредништво Књижевних вертикала позива књижевне ствараоце, прозаисте и песнике из региона и расејања који имају шта ново, другачије, инвентивније и квалитетније да понуде читаоцима, да пошаљу своје необјављиване радове, песме и приче посвећене култури сећања и сећању на жртве холокауста, геноцида, ратних злочина и злочина почињених у време рата.
Радови могу бити на азбучном или абецедном писму, важно је да су у сваком случају на свима разумљивом наречју или дијалекту заједничког јужнословенског језика, без обзира у којој земљи живе или чије држављанство имају, ком се богу моле или каква им је боја коже". 


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

среда, 14. март 2018.

Промоција књиге о српском пореклу становништва старе Рашке и Сјеничке котлине (ВИДЕО)

Историчар из Сјенице, Салих Селимовић, промовисао је своју једанаесту по реду књигу “Презимена и њихово порекло на Сјеничко – Пештерској висоравни“ које је одржана у пријепољском Дому културе.






 
Истраживањем порекла презимена Сјеничко – пештерске висоравни Салих Селимовић је почео да се бави пре три године. До презимена је долазио користећи катастарске евиденције и телефонске именике. Намера му је била да неке ствари разјасни како би се знало порекло становништва.

Највећи дио материјала скупљен је по архивима и литератури која је већ објављивана. Требало је скупити и изјаве савременика који су имали одређени број година, тзв. памтише. Дошао сам до резултата да може слободно да се каже да је већи дио становништва Сјеничко – пештерске висоравни чисто српског порекла и православне провенијенције а један дио је албанског поријекла и католичке провенијенције. Мада, и ту треба бити опрезан јер је и ту било мешања, неких симбиоза између њих... Тако да је тешко рећи 100 посто да ли је неко албанског порекла или српског, између њих. Све остало је ствар политичке манипулације“, рекао је историчар из Сјенице Салих Селимовић на промоцији књиге “Презимена и њихово порекло на Сјеничко – Пештерској висоравни“ а преноси "Форум инфо".

Иначе, Салих Селимовић историчар, професор и публициста дуже време у јавности афирмише неправедно запостављене чињенице о такзваним "Бошњацима" као остатку српског корпуса који су за време Османског царства прихватили ислам.

Књига садржи порекло 741 презимена фамилија са територија Сјеничко – Пештерске висоравни која је, према речима аутора, била подручје одакле се интензивно исељавало али и на коју се досељавало у етапама.

“Нико није пао с неба нити је дошао из Саудијске Арабије. Велики број муслимана носи српско поријекло и дјелимично албанско. Око тога нема дилеме”, наводи се у Селимовићевом делу.

Коментаришући чињеницу да се то становништво етнички изјашњава као Бошњаци Селимовић је рекао:

“Људи често хоће да буду оно што нису или што би жељели да јесу. А требаш бити оно што јеси и никоме не би требало да смета то шта си био прије 300 година. Моји су поријеклом Херцеговци и били су Вујовићи од којих је један 1650. године примио ислам. Ја сам муслиман и тога се не одричем али не треба ни заборавити своје српско поријекло!” рекао је на промоцији Салих Селимовић.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽 Извор: Форум инфо


Промоцији ове књиге присуствовао је и хоџа Надир Дацић из Пријепоља познат по томе што је још од 2007. године упозоравао на муслиманске верске екстремисте који се окупљају око Зукорлића и подржавају га, те да су они ти који изазивају нереде на верској основи и уносе раздор и сукобе чак и међу муслиманима.

Медији преносе да је он заузео место у првом реду и да очигледно пружа подршку ставовима Селимовића. Дацић је, иначе, скоро имао промоцију своје књиге у Новом Пазару о Београдском Гајрету где се такође бави сличном темом на коју су муслимански екстремисти жустро реаговали.
Осим аутора, о књизи су говорили председник Милешевског културног клуба „Свети Сава“ Зоран Малешић и књижевник и здравичар из Сјенице Велибор Величковић. У паузама је наступао народни гуслар Вук Пантовић.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

Латинични потпис од председника САНУ Србима са КиМ

Делегација СНФ посетила је САНУ и између осталог разговарала и са њеним председником Владимиром Костићем који им је на растанку уручио симболичне поклоне.

Владимир Костић, председник Српске "Akademije nauka i umetnosti"





Међу тим поклонима налази се и књига са посветом, како је на свом фејсбук профилу објавио један од чланова СНФ-а, дугогодишњи политичар са Косова и Метохије Момчило Трајковић. Своју објаву он је пропратио кратким описом:

"Председник САНУ подржао СНФ - Након двоипосатног разговора са председником Српске академије наука, проф. др Владимиром Костићем, председник Академије својом руком написао јеи потписао у знак захвалности:

"Својој браћи, за објашњења ствари које нисам знао до краја разумео и знао".

Делегација Форума проф. др Александар Ђикић, проф. др Александар Ћорац, проф. др Душан Челић и Момчило Трајковић, успели су да у аргументованој расправиувере председника Академије и сагласе се да је коначно реење за КиМ штетно по српску државу и њене интересе. Такође сложили су се да решавање кроз процес није замрзнут конфликт, већ пут који политика Србије треба да следи".

Фотографија која је пратила ову објаву приказује страницу књиге на којој се налази посвета, односно потпис Владимира Костића. не мало изненађење изазвала је чињеница да је Председник Српске академије наукаи  уметности ове речи исписао латиничним писмом.

Фотографија преузета са Фејсбук налога Момчила Трајковића.

У коментарима је овај гест врло оштро и негативно оцењен а у једном од њих се каже "Латиница у Академији, хаос у држави..."

Владимир Костић је српској јавности постао познат по томе што је убрзо након именовања на место председника САНУ медијима да изјаве о Косову и Метохији које се не слажу са истином, правдом и народним расположењем и осећајем већ иду на руку актуелном режиму који је толико штете нанео српспкој држави управо по начину вођења политике према јужној српској покрајини. Жељу да се сачувају Косово и Метохија назвао је "кафанским патриотизмом".

Такође, извесни медији су пренели и друге његове изјаве попут тога да је "наша једина победа је 5. октобар".





А познато је већ да је пети октобар означио почетак потпуне пропасти српске државе чији су носиоци изнутра, најчешће на водећим местима српских државних институција. Њихов главни задатак јесте да се организује трајна предаја Косова и Метохије на чему се изузетно активно ради.



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању


четвртак, 01. фебруар 2018.

Уместо буџета за српске ђаке на КиМ - донаторске вечери

Недавно је министар просвете Младен Шарчевић посетио неколико школа на Косову и Метохији и суочен са овдашњим условима, најавио подршку.

Са донаторске вечери
Гест је изражен у виду донаторске вечери за подршку образовању на Косову и Метохији на којој је прикупљено скоро девет милиона динара a та средства биће равномерно распоређена на целој територији Косова и Метохије навело је Министарство просвете.

Пре свега чуди чињеница да држава, чији представници из Министарства просвете истичу како је стање у образовању на КиМ тешко и незавидно а уместо редовног финансирања из буџета, Влада организује донатоске вечери?

Тешко је отети се сумњи у дубоку искреност а посебно моћ Владе Србије која се са КиМ у потпуности повукла када за оно што се подразумева, а то је просвета, нема обезбеђена средства у буџету већ мора да се, жаргонски речено, жицка за минималне суме да би помогла, како и сами кажу, најугроженији део српске просвете.

Треба рећи, ради лакшег схватања читаве ситуације, да је током недавне посете министра Шарчевића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, школама на Косову и Метохији посета злоупотребљена ради промовисања надлежности шиптарских квази-институција те да се у њиховом друштву нашао тзв "министар" Далибор Јевтић, чиновник система шиптарских сепаратиста о чему су КМ Новине писале под насловом Државно подметање тзв ''републике Косово'' напаћеним Србима на КиМ!

На донаторској вечери која је приређена 30. јануара, министар  Шарчевић
је рекао да ће свака реформа обухватити и просторе Косова и Метохије на којима живе Срби.

Жицкање на нивоу министарства Владе Србије


"То је пре свега наша морална, законска, чак и међународна обавеза. Међународном резолуцијом то је нама припало и ту немамо са ким да се ценкамо. То је и обавеза, као што је и обавеза да ће свака установа на Косову морати да буде квалитетна, као што ће морати бити квалитетна и у Србији", казао је Шарчевић и додао да ће и приштински универзитет са седиштем у Косовској Митровици бити "подигнут на ноге"... У ком то смислу видећемо али је позната чињеница да се у јавности више пута наглашавало да је управо Универзитет један од стубова опстанка српског народа и који је протекле готово две деценије одиграо једну од најзначајнијих улога у спречавању исељавања Срба.

Помоћница министра просвете и организатор донаторске вечере, Габријела Грујић казала је да "данас више него икада српски народ у јужној покрајини вапи за образовањем", те да „очајнички, али достојанствено зове све остале Србе и пријатеље Срба да помогну у очувању и унапређењу нашег образовног система“.

Нејасно је шта је конкретно хтела да каже када се погледају резултати ученичких такмичења на државном нивоу где ученици са Косова и Метохије веома често заузимају значајна места. Али у сваком случају и српској просвети на КиМ неопходна је подршка државе онако како је она потребна и свим другим српским институцијама које су, нажалост, махом погашене на простору покрајине. У неколико наврата Влада Србије, посебно директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, и званично су покушали да угасе Универзитет у Косовској Митровици потписујући чак и документа са том наредбом.

Узурпатор трона Епархије рашко - призренске, Теодосије рекао је да деца на Косову данас живе и уче у веома отежаним условима и да је њихово образовање примарни задатак државе и Цркве. Подсетићемо читаоце на недавно изнети податак, односно сведочење Соње Живић из Старог Грацка која је описујући одбаченост од узурпиране Епархије навела пример владике Артемија који је пре прогона редовно посећивао српски народ и помагао га, што је прекинуто одмах по његовом прогону и узурпирањем Епархије од стране управо Теодосија. Но, ако је заборавио на српску децу није заборавио на пиво па је почео да га производи у манастиркој фабрици на КиМ и да га промовише испијањем пред камерама у сред Богородичиног поста на музичком фестивалу (клик на ВЕЗУ), што је више него недолично. Па кад овакви "ауторитети" почну да се интересују за српско образовање на Косову и Метохији, није баш прилика која треба да нам скине бригу са врата, напротив, прети да се преокрене у све супротно од најављиваног.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

уторак, 09. јануар 2018.

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине - Бугари плаћају затварање српских школа

Божић 1890 године, у Србији изражено православног карактера и са краљем на челу, могао је да не буде приоритет.

Стара Приштина





Али не из разлога због којих се то дешава у данашњој "секуларној" Србији која презире своју традицију, веру и вредности. Тадашњи допис српског конзула из Приштине, Луке Маринковића, без уобичајеног Божићног поздрава "Хистос се роди!" (иако не знамо да ли је то тада била пракса или не) ипак написан баш на дан Божића говори много о напорима да се сачува српски народ и његов идентитет на Косову и Метохији и Македонији, односно Косовском вилајету. Проблеми из тог дописа, могло би се рећи у идентичном руху, море и данашње Србе на Косову и Метохији.

Просвета је била трн у оку непријатеља Србије и српског народа који су желели да и оно историје и културе што је сачувао кроз предање, затру и предају забораву. Разлика у односу на данашње време је тек у неким детаљима. Тада је то чинила подмићена турска управа, а данас подмићени "потурчени Срби" при квази-институцијама шиптарских сепаратиста. Ипак, и једни и други са циљем затирања српског училишта.

http://www.joetravel.rs/

...

Краљев. српски консулат Приштина, 
7. jaнyapa 1890. г.

Господину ђенералу Сави Грујићу, Министру председнику и министру иностраних дела Београд


Господине министре председниче,

У одговору на ваше писмо од 21. дек. пр. г. Пов. No 1730. част ми је известити вас, да сам од нове године отворио протокол о поверљивој преписци за пропаганду и поступаћу према наређењима, која будем од вас добијао.


У свези мог поверљивог писма од 20. дек. пр. г. П.No 12. односно затварања српски школа у Косовском вилајету, под видом да нико од учитеља не може без да овери школску сведочбу код меарифа у Вилајету у школи радити, част ми је ради осветлења мога предходног мишлења доставити, господину министру председнику, под. /. у копији два писма г. митрополита Мелентија, упућена на овд. проту оца Стефана Костића. Ја несумњам да ћете се, господине министре председниче, сложити са мном да бугарска пропаганда моћним капиталом поткупљује турско чиновништво у Скопљу, које без добијених наредаба из Цариграда, својевољно измишља на који ће начин спречавати српске учитеље а српске школе затварати. Ово ми потврђавају и речи, које ми је шурак учитеља овд. Јосифа, вративши се прекјуче из Скопља, приопштио, а које је изговорио писар муарифов у Валилуку: да ће сваки српски учитељ морати, ма како добро испит да положи, пасти, јер се тако оће, јер их Бугари, за ово добро, добрим сумама награђују. Ако их који учитељ са 5 лира златни награди, моћи ће испит положити.

Уједно скромног сам мишлења, да се, на основу ових приложених података господина Мелентија, може овом злу стати на пут ако наш госп. посланик у Цариграду с једне стране навали код Патријаршије да она на В. Порти поради да се меарифат ни у ком вилајету несме мешати у права, која су јој од старина за цркве и школе дата, а с друге стране и лично се ц. отом. Министру просвете, на основу података од кр. срп. консулата, потужи на меарифат скопски и код њега строге наредбе за исти издејствује.
Примите, господине министре председниче, и овом приликом уверење мога особитога поштовања.

Понизни, Лука К. Маринковић

...


Видимо да је тада дух српства био срчан и спреман да се одупре и брани, изналазио решења у окружењу које му ни мало није било пријатељски настројено и размишљао како ће унапредити и ојачати преостали српски народ.

Ни данас нам не недостају проблеми који су мучили српски народ тада по овом питању, али нам недостају људи који би размишљали попут српских конзула и српске власти тог доба. Све је присутнија пракса да српски просветни радници морају да добију одобрење од сепаратистичких квази-институција да би морали да раде у српским школама. Ако не сами захтев ће предати администрација државе Србије! Власт је свој народ на КиМ оставвила без сваке подршке, па и више од тога, активно доприноси његовом нестајању кроз гашење институција, па и школа без којих неће бити ни народа.

Српска школа у Шилову, КиМ
Све је сконцетрисано око интереса владајуће партије а њени циљеви су, у најмању руку, крајње забрињавајући, више него икада раније. Запослење у просвети могу да добију само они који су спремни да зажмуре и спроведу политику гашења државе Србије у овој покрајини.

"Овакве и сличне функције на Косову и Метохији препуштене су политичарима на одлучивање, док стручњаци који би помогли да квалитет наставе непрекидно расте, немо посматрају безакоње иза којег стоји држава" писало је недавно у апелу послатом из српских средина јужно од Ибра чији је закључак много драматичнији:

Многи овакво стање повезују са намером Министарства просвете Републике Србије за изазивањем што веће пометње, како би се што лакше српски образовни систем "утопио" у тзв. "косовски образовни систем" албанских сепаратиста, и како би Србија прећутно препустила српске школе на управљање Албанцима.

Са доласком СНС-а на власт, посебно од оснивања "Српске листе" на иницијативу Александра Вучића, на најодговорнија места постављају се они који су отворено спремни да прихвате план и програм шиптарских сепаратиста и да по њему уче српску децу. У то нема сумње јер се сви заједно налазе на списковима за лажне изборе албанских сепаратиста, као и на платним списковима њихових "институција" на којима је највише кандидата запослених у школама.

Пред српском школом у Лапљем Селу, недалеко од Приштине.


Током марта прошле године чланови "Српске листе" активни у квази-парламенту шиптарских епаратиста, по повратку са вештачког бојкота те "скупштине", већ на првој седници чуо се глас како желе да српски Универзитет у Косовској Митровици буде прикључен „Заједници српских општина“, дакле институцији такозване „републике Косово“, да би он „био инкорпориран у ЗСО и да тако имамо потпуни надзор над тим образовним системом" рекао је Славко Симић један од чланова ове листе која спроводи националну издају најширих размера!

Славко Симић
Када Србин посланик такозване „републике Косово“, изговори „да би наш образовни систем буде инкорпориран у ЗСО и да тако имамо потпуни надзор над тим образовним системом" шта би друго то могло да значи осим да над Универзитетом који функционише у оквиру система Републике Србије „инкорпорирањем“ у систем албанских сепаратиста баш они стекну потпуну контролу и „над тим образовним системом“.

Међутим, против овакве праксе ничим се, као ни у време оно, не оглашава ни српска патријаршија нити ико из Српске православне цркве. Овакво прећутно али активно прихватање шиптарске надмоћи упадљиво је од тренутка прогона епикопа рашко - призренског Артемија и верног монаштва. До прогона, између осталог, управо је и дошло како би српски отпор ослабио и из овог правца.

Тако се стварају услови у којима ће српски учитељи морати, као некад због Бугара, да плаћају радна места због Европске уније која кроз своје пипке СНС - "Српска листа" разграђује и гаси српско школско на КиМ за интересе Шиптара.

Примера је нажалост много али документа која је потписао директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, о "интеграцији" српског Универзитета у Косовској Митровици, неумољиво доказују намеру српских власти.





Овде треба имати на уму да је Ђурић у неколико наврата нагласио значај самог Универзитета за Србе на КиМ и њихов останак. Тако да се искључује свака грешка у почињеним актима.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању