Вести:
Приказивање постова са ознаком Култура. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Култура. Прикажи све постове

недеља, 03. децембар 2017.

Немања Миљковић: Правда

Немања Миљковић: Правда Срби на Косову и Метохији су жртве које су себи саме најчешће и једини сведоци. Отворених очију један од њих, одбија да буде жртва туђих интереса те својом песмом сведочи страдање и положај свог, српског народа данас.

#Nemanja, #Miljkovic, #Zvecan, #Kosovo, #Metohija, #Srbija, #Pesma, #Pravda, #Umetnik, #pesnik, #mlad, #groblje, #Kosovska, #Mitorvica, #juzni, #deo, #pravoslavno, #srpsko, #jezik, #umetnost, #kultura,
Српско гробље у јужном делу Косовске Митровице











Немања Миљковић, млади песник из Звечана зна да не може у овоме свету да нађе правду за страдање свог народа чија је једина "кривица", у ствари, грех овога света према њему. Упркос томе он је одлучио да не престане да је тражи. За начин је одабрао песму, стих, реч...

Ипак, Миљковић није залудни мислилац који тек одбија да прихвати чињенично стање правдајући га стегама наметнутних околности, већ он изражава своју свест о томе истовремено наглашавајући да на то неће пристати, нити престати да тражи правду на коју његов народ има пуно право.

Својом упорношћу без сумње доводи у положај несигурности оне који су за такво стање одговорни а умишљено неповредиви настављају да га одржавају. Преносимо вам једну његову, до сада необјављену песму.




                  Правда

                  Тражим наоколо
                  гледам
                  али је нема.
                  Нема је за мене,
                  ни за друге
                  боље људе.

                  Тражим
                  иако знам да је нећу добити,
                  али срце још увек куца.
                  Оно се бори
                  као становник славнога Рима
                  за своје грађанско право.

                  Узалуд тражим
                  и молим за закон за све
                  без изузетака,
                  али
                  као да га поштују
                  само обични, прости људи,
                  пиони чудовишта која владају.

                  Нема неправде,
                  па ни оне
                  коју су нам нанеле звери
                  с оне стране реке,
                  која ће остати некажњена.

                  Правда

                  То је све што тражимо
                  ми ником битни
                  од вас злих,
                  спремних да нас баш такве
                  жртвујете
                  зарад личних интереса.

                  Тражим
                  наоколо гледам
                  али је нећу добити.

                  Тражим иако је нема.
                  Тражим.

                  И даље је тражим...


#Nemanja, #Miljkovic, #Zvecan, #Kosovo, #Metohija, #Srbija, #Pesma, #Pravda, #Umetnik, #pesnik, #mlad, #groblje, #Kosovska, #Mitorvica, #juzni, #deo, #pravoslavno, #srpsko, #jezik, #umetnost, #kultura,
Немања Миљковић

"Правда" је настала као тренутни, помало неочекивани сусрет са реалношћу на Косову и Метохији, каже немања за КМ Новине.

"Песма је резултат суочавања са страшним призорима на српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице. Разбијени споменици, раскопани и отворени гробови из којих вире кости покојника.. призори које сам сањао ноћима" каже овај млади песник.

Немања није размишљао о томе да своја осећања каналише кроз жестоке речи на некој од друштвених мрежа, како то код младих обично бива и на чему се све заврши, већ је изабрао присебан, племенит и начин у духу традиције српског народа, песму. Још увек јаког емотивног набоја пожелео је да је објави и тако представи свом народу као документ памћења. Ипак, уследило је још једно изненађење.

"Емоције сам прво сложио у глави, а онда сам саставио песму. Отишао сам у редакцију "Јединства" јер ми је главни уредник, Радосав Јанићијевић, са којим сам раније разговарао о томе, обећао да ће је објавити само да је донесем "сутра ујутру у 10". Кад сам стигао уредник је прочитао песму и рекао "песма је изврсна али ја то не смем да објавим. Види, ти си млад, пиши љубавне песме, а Србију, правду, отаџбину... то избаци, нико неће то да чита. Ево ти моја збирка песама и по томе се орјентиши. Значи само љубавне..." са чуђењем и рукама заузетим збирком љубавних песама главног уредника "Јединства", јединог српског листа са Косова и Метохије, Миљковић је напустио редакцију, не мало изненађен.

Неочекивано одбијање да о страхотама српског народа на Косову и Метохији сведочи једини лист на српском језику, за Миљковића је представљао озбиљан ударац. Извесно време након тога није написао ни стих. А онда се полако враћао себи и наставио да ради оно што осећа да је исправно.  И даље ствара, пише и жели да активно сведочи о тренутку у коме живи јер маштати мимо сопствене реалности која често превазилази саму машту, кукавички је. Уметник је, будући обдарен умећем стварања представа о свету, позван да тиме и сведочи свет око себе. Данас, на Косову и Метохији, тај позив обавезује као ретко када.

Може се само претпоставити број оних који су наишли на овакав зид и скретницу у стварању, али и "квалитет" младих људи који су изабрали да такву препоруку следе и своје каријере граде уз скуте "писаца љубавних песама" и оратора толеранције у доба епског страдања свог народа. Но, прстен се не би ни правио од дијаманата да су зрна соли. Сасвим очигледно, Миљковић својим чврстим карактером и одлучношћу представља баш такав камен млађе генерације српских стваралаца што ће га неминовно довести у сукоб са решеношћу овог света да затре клицу слободе и достојанства. Не само иронија већ је то и једини начин да се таленат избруси а стваралац заблиста у свом правом сјају.



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 14. август 2017.

Нишки фестивал установио награду ''Милорад Мандић - Манда'' а одбио филм у коме је он глумио!

Нишки фестивал установио награду ''Милорад Мандић - Манда'' а одбио филм у коме је он глумио! "И да, можда неко мисли да је “Повратак” лош филм, не кажем. Можда је. Али се питам у односу на шта је лош?" - каже редитељ одбијеног филма.

#Филм, #Повратак, #Ниш, #фестивал, #одлука, #одбијен, #редитељ, #Предраг, #Јакшић, #жири,
"Повратак" - одбијени филм?
За не веровати је да је филмски фестивал у Нишу од ове године установио награду која носи име прослављеног српског глумца Милорада Мандића - Манде, недавно преминулог, а одбио да у програм уврсти филм "Повратак"⇗ сценаристе и редитеља Предрага Јакшића, у коме је овај глумац одиграо значајну и једну од својих последњих улога а чија је премијера уследила након глумчеве смрти!

  ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА: 🎥


Редитељ одбијеног филма, на друштвеној мрежи Фејсбук је реаговао поводом овакве одлуке:

“Повратак” није уврштен на Фестивал глумачких остварења у Нишу. Срамота је да “бранша” сматра да нема места за филм у којем се, после више од 100 филмских улога у Америци и Канади, Лазар Роквуд, српски глумац, први пут појављује у домаћем остварењу и игра нешто што би многима на српском филму морало да буде “обавезно глумачко штиво”, филм у којем се у озбиљним улогама појављује плејада младих глумаца, у којем се после дуго времена на велико платну враћају две значајне глумице, Дубравка Мијатовић и Весна Станојевић, филму у којем играју доајенке домаћег глумишта Рада Ђуричин и Горјана Јањић.
#Филм, #Повратак, #Ниш, #фестивал, #одлука, #одбијен, #редитељ, #Предраг, #Јакшић, #жири,
Филму у којем српски глумци играју равноправно и раме уз раме са америчким глумцима. Да не причамо о томе да на фестивал који је од ове године установио награду “Милорад Мандић Манда” није уврштен филму у којем је Манда одиграо веома значајну улогу. Не знам ко је селектор или ко су селектори, али ко год да су, згађен сам њиховом одлуком" написао је Јакшић.

У филму "Повратак", о коме нема медија да није извештавао⇗, поред наведених домаћих глумаца играју и оскаровац Џон Севиџ кога знамо из филма "Ловци на јелене", "Коса" и других култних остварења, али и НикМанкусо и Мајкл Паре⇗.

"И да, можда неко мисли да је “Повратак” лош филм, не кажем. Можда је. Али се питам у односу на шта је лош? Који су то глумачки критеријуми? Довољно је погледати селекцију и биће јасно о чему причам" закључује Јакшић.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 🎥


"Експлицитно позивање на библијски текст, претећа и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста изабрао за сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне српске продукције" записао је о о овом остварењу Владимир Коларић, теоретичар филма.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

недеља, 04. јун 2017.

Сави Јањићу недостају шиптарска деца у Дечанима

Малишани шиптарске школе из села између Ђаковице и Дечана, предела одакле су протерал све Србе, посетили су српски православни манастир Високе Дечане што је Сави Јањићу и тамошњем монаштву причинило посебно задовољство.

"Званичници" који обилазе Дечане у оквиру радних посета, а изузетно су медијски праћени, одавно су искључиво они који раде на отимању Косова и Mетохије а радо су виђени од стране Саве Jањића и викара Теодосија.




Наиме, он је на свом Фејсбук налогу објавио вест о посети "албанске деце" наводећи да је то пријатан догађај за њега и тамошње монаштво узурпиране светиње.

"Дјеца из трећег разреда основне школе из Грамочела, села између Дечана и Ђаковице, која су јуче са својим учитељима посјетила Дечанима. То је било пријатно изненађење за нас јер наставници из локалних албанских школа не доводе дјецу у манастир. У последњих 18 година било је свега неколико посјета дјеце из албанских школа и то углавном организованих од ОЕБСа или неких невладиних организација.
Отишли су из Дечана радосни и одушевљени љепотом манастира. Ко једном крочи у Високе Дечане, мора да их воли
" писало је на фејсбук налогу саве Јањића.
:)"

Дјеца из трећег разреда основне школе из Грамочела, села између Дечана и Ђаковице, која су јуче са својим учитељима посј...
Posted by Sava Janjic on петак 2. јун 2017.

Нема сумње да ће млади Шиптари волети Дечане јер их њихови ментори већ генерацијама уче да је то њихова "задужбина" и њихово "култрно наслеђе". Томе се не противи чак ни Сава Јањић, напротив, он чак има прецизан распоред када би о требало озваничити и то можете погледати ОВДЕ




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 29. мај 2017.

Поводом најављене шиптарске провокације са Јахјагом у Београду

Поводом најављене шиптарске провокације са Јахјагом у Београду Уз званичну подршку издајничког режима и свесрдну помоћ плаћеничких србомрзачких невладиних организација, у Београду се током текуће недеље већ четврти пут одржава шиптарски фестивал под називом „Mirëdita, dobar dan”.





Како сами организатори кажу, овај фестивал настоји да београдској јавности представи „културну сцену Косова“, а жалoсно је што је овај сепаратистичко-провокаторски пир прерастао у традицију. Наравно, ради се о покушају да се у свест србског човека усади монструозна теза како је Косово сусед Србије а не њена територија и заветно место србског народа.

Иако полузатвореног типа и не претерано рекламиран, фестивал је од самог почетка узнемирио духове и наишао на осуду многих који су се с правом запитали како то да је држава уопште дозволила да се један такав догађај одигра у србској престоници. Ове године, фестивал почиње у среду, 31. маја 2017. године, а трећег дана фестивала планирано је и учешће бивше тзв. председнице лажне државе Косово, Атифете Јахјаге која у сред Београда жели да говори о томе како су наводно Срби силовали Шиптарке током рата. Ранијих година, напредњачки властодршци не само да су дозволили, већ су и несебично помогли одржавање овог срамног фестивала. Уз велики број припадника МУП-а који су обезбеђивали учеснике и посетиоце фестивала, бриселске марионете из врха власти су организаторима уступили једну државну културну установу каква је Београдска филхармонија, у којој је овај провокаторски циркус свечано отворен. Ове године, за поприште шиптарске провокације предвиђени су Дом омладине и „Центaр за културну деконтаминацију“ у Београду.

Ово на фестивалу нећете видети. Година 1908., Срби сахрањују једног од својих коме су Шиптари одсекли главу у време страшног терора над српским народом.


Традиционално одржавање овог фестивала, само је jош један у низу доказа да је Вучићева марионетска страховлада неспособна да учини било шта у интересу србског народа и наше отаџбине. Допуштајући одржавање оваквих дегутантних представа, Вучић и његови послушници индиректно признају самопроглашену терористичку квази-државу Косово, пљујући притом на све србске жртве страдале на Косову и Метохији током дивљања шиптарских хорди од краја прошлога века до данас.

Ранијих година, на отварању овог шиптарског фестивала као и приликом сличних прошиптарских манифестација, припадници полиције спречавали су србске националисте у изражавању свог неслагања са овим срамним догађајима, као у случају када су активисти Србске Акције испред Београдске филхармоније развили транспарент са натписом „Косово је Србија“, а припадници МУП-а их одмах легитимисали и физички уклонили са лица места, повредивши тако право на слободу кретања наших активиста. Још срамнији епилог по „органе реда“ збио се када су наши активисти који су носили протестни транспарент са поруком „Хоћемо истину о геноциду над Србима“, задржани од стране полиције све док шиптарска провокација није окончана, а транспарент им је од стране „органа реда“ насилно и противзаконито одузет, иако на њему није било никакве увредљиве поруке.

Реаговање на провокацију
Видећемо како ће се ствари у вези најављене шиптарске провокације одвијати током наредних дана с обзиром да издајнички Вучићев режим повремено покушава да глуми патртиотску бригу за национални интерес, али како год било, ми поручујемо напредњачким изродима и свим бриселским плаћеницима, да нико и никада неће угасити пламен борбе за србско достојанство и борбе за ослобођење и уједињење свих србских земаља.



Извор: Србска акција    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

среда, 26. октобар 2016.

Турци веру примили од Арапа а културу и вредности од Византије

Турци веру примили од Арапа а културу и вредности од Византије Опште је познато колико су ствари Турци преузели из византијског / римског културног наслеђа - купатила, јела, музичке инструменте, технику...





Веру су примили од Арапа, а оно што вреди у њиховој култури (скоро све) су преузели од Византије.

Чак су и симболи на њиховој застави - полумесец са звездом, преузели из византијске традиције. На овим сликама можемо видети те симболе на византијским артефактима далеко пре доласка Турака у Малу Азију:

1) лево је новчић античког Византиона као колоније грчког полиса Мегаре са полумесецом и звездом из IV века пре Христа (на месту Византиона касније изникао Константинопољ)

2) у средини је бакарни новчић из периода Алексија I Комнина са полумесецом и крстом изнад (XI век)

3) десно је новчић из периода цара Теодора II Ласкариса са полумесецом и крстом изнад (XIII век)


Извор: Историја Византије

Превео и припремио:
Марко Пејковић


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

субота, 01. октобар 2016.

И заборави човек Чији је

И заборави човек Чији је "Губећи самоконтролу, Човек је почео постепено да губи одлике које га чине Човеком. Погледа прикованог за небо видео је орла, који док лети изгледа као да је господар целог плаветнила."


















Пише:Гордана Павловић, Српска књижевница



И БОГ СТВОРИ ЧОВЕКА

Тиха ноћ ме полако увлачи у вртлог мисли...

Ковитлају се, сударају, разилазе, па поново спајају. Размишљам о сличности и разликама

између људи и животиња.

У Старом завету, на самом почетку, описано је стварање света:

1. дан је створена светлост.

2. дан је створен свод небески и растављена вода под сводом од воде над сводом-настаде

небо.

3. дан, одели се вода од копна, а на земљи је израсло разно дрвеће и трава са плодовима.

4. дан се створише светла-Сунце за дан, а Месец и звезде за ноћ, да нам означе време, дане,

године...

5. дан Бог створи рибе и птице.

6. дан Бог створи ситне и крупне животиње на копну, разне врсте.

А онда Бог створи Адама, па Еву, од земаљског праха, удахну у њих живот, са поруком да су људи створени да се воле, узајамно поштују и испуне несебичном божанском љубављу...

И постаде свет...

Првобитни људи су учили од животиња. Посматрали су како и чиме се хране, па су радили то исто да би преживели. Живели су у заједницама, где се тачно знало ко је задужен за коју обавезу. Посматрали су небо, Месец, Сунце и орјентисали се према њему. Али су се увек држали заједно. Од вукова су научили да су тако јачи и да се лакше може све поднети. Јако добро су разликовали добро и зло и строго кажњавали оне припаднике племена који су били себични и грамзиви...

Али, како је време пролазило свет се мењао. Мењала се свест о томе која је сврха живота, мењао се начин живљења, навике, понашање. Човек је променио свет око себе и дозволио да поприми и прими у себе и оно што није смео и није требао.

Развио је технологију, науку, олакшао живот на милионе начина. А онда је ту исту технологију почео да користи за убијање и истребљивање других народа, због похлепе, територије,новца, нетолеранције, зла које је запатио у себи! Постао је немилосрдан. Иако окружен животињама, није их посматрао и није учио од њих.

Из беса и хира, из потребе за доказивањем ловио је вука, од којег је истовремено осећао силан страх. Јер вук је синоним за моћ, власт, храброст, победу, интелигенцију, а с друге стране и препреденост, лукавост и опрезност. У лов је ишао са себи сличнима, у чопору, са мислима од којих су настале изреке да:

"Вук длаку мења, али ћуд никада."Временом постаде: "Човек је човеку вук" - она која у мени изазива језу, да се неко истовремено представља и као пријатељ, а у ствари је звер, онај који нас прогони, а нуди заштиту! Невероватна трансформација и упијање зверског у Човека!

Уместо да од медведа научи како се води брига о потомству и схвати колико је важно неговати добре односе у породици и са околином, Човек је урушио породицу, као основни темељ друштва. Уместо да научи како да буде мудар, заштитнички настројен, он се вођен саможивим прохтевима постајао гори од медведа са неконтролисаном снагом, у жељи да изазове страх. Није научио од њега када је право време за корак напред, а када за повлачење.

Губећи самоконтролу, Човек је почео постепено да губи одлике које га чине Човеком. Погледа прикованог за небо видео је орла, који док лети изгледа као да је господар целог плаветнила. То је једина птица која може да гледа директно у Сунце без последица! Својим понашањем и летом орао је јасно поручивао Човеку да мора да буде достојанствен,поштован, снажан, усредређен на циљ, правичан и да се ослободи свих земаљских - материјалних окова, да се ослободи свих негативних мисли и духовно се обогати. Јасно му је дао до знања: "Лети, лети и постављај више циљеве"

Отворено и искрено, поручивао му је да се клони свих лукавих, закулисаних радњи, јер је ИСТИНА најважнија. Ако се проблем гледа директно у очи и његово решење ће бити мудро, са потезима којима ћемо се поносити.

Али Човек није желео тај тежи пут, већ је одабрао лакши по себе, не размишљајући о последицама. Грабио је плен халапљиво, остављајући иза себе сузе, бол и патњу. Остављао је горчину, која му је поплочала пут доласка до циља, до којег није бирао средства. Такав Човек постаје духовно сиромашнији и при крају свог века схвата да никада није могао погледати у Сунце као орао, као ни другим истинским људима, правдољубивим, у очи без гриже савести...

И Бог створи Човека...

А Човек се окрену од Бога и од природе и од другог Човека и од животиња и постаде гори од звери. Окрену небо и земљу, незајажљиво гладан моћи да господари, одређује живот и смрт, бесомучно жељан новца, територије, славе. Избаци из себе душу, срце, емоције, заборави историју, претке, порекло, згази све што је милосрдно и хумано.

А од праха створен, и у прах ће се поново претворити... Оно између је Живот! Тежак, лаган, тужан, радостан, болан, весео, али је Живот -дарован Човеку од Бога да буде Човек-свесно биће!

Да схвати да не може да лети ка Сунцу као орао, а да се не опече, да не може бити поштован, ако му Истина није водиља, да је Правда спора, али достижна, да се зло још горим враћа, да се свака суза коју проузрокује плаћа!

Да научи од природе, птица, животиња и мудрих оно најбоље, да схвати је гесло живота - Љубав - најјача покретачка сила, да лепа реч гвоздене браве разбија, да је пружена рука милосрђа највећа рука на свету, да се врати духовности и вери, да воли своју Отаџбину, да добротом и племенитошћу задоји потомство. Нема више времена за чекање...

И Бог створи Човека...





Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

субота, 24. септембар 2016.

Ђорђе Башчаревић: Женска оглавља Старе Србије (ФОТО)

Ђорђе Башчаревић: Женска оглавља Старе Србије (ФОТО) Женска градска одећа српкиња са Космета доживела је велике измене у периоду од 18-ог до 20-ог века.

Све приказане капе су реконструкције аутора текста.


















Пише: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер



Од периода након косовског боја женска градска одећа је била све више под непосредним утицајем турске ношње, али са извесним модификацијама, додавањем или изостављањем одређених хаљетака, посебним оглављима, начином чешљања косе итд. Сваки од ових елемената је давао посебно локално обележје.

Варошкине од давнина воле да се обилато ките накитом. За време турске владавине на Космету, српкиње када су ишле у варош, покривале су лице белим ''јагалуком'' (марамом).


Капа градске средине (непозната локација) реконструкција аутора

Универзално оглавље градске средине је била капа ''фес'' једноставнији фес носио се свакодневно, а богато украшен за свечане прилике, носиле су га невесте и удате жене. Једноставнији фес је подразумевао плитку капу са ниском дуката изнад чела и великим дубљоном на челу. Свечане капе су подразумевале филигрански тепелук од сребра на врху капе, али и бројне брошеве и украсне игле које једноставној плиткој капи дају јак визуелни ефекат.

Призренски фес 19. Век; реконструкција аутора

Коса се чешљала једном недељно, а плете се у један бич- плетеницу (коцељ) која се спушта низ леђа. На главу се стави плитак фес, а преко њега сребрн тепелук златом окићен, он се пришије за фес. Фес се причврсти за главу свиленом шамијом, да не спадне. Са феса се на чело спушта велики дукат - дубљон (код удатих жена дубљон је прекривен до пола осталим кованицама, а девојке носе откривен дукат).


Тас фес Ђаковица, почетак ХХ века, реконструкција аутора

Изнад дубљона се ставља ниска бисера или дуката ''илалак'' . Са десне стране се на главу ставља накит ''аскија'' сеже до испод уха, начињен је од ниски бисера, поткићених златницима. Минђуше су се носиле од једне лире или више мањих турских златника, спојених златном полугом.

Филигрански фес из Косовске Митровице, крај 19. Век, реконструкција аутора




https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l  Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.
 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Албанија: уништавање српске имовине Скадра и Дрима

Албанија: уништавање српске имовине Скадра и Дрима Трагови живота које су оставили наши преци и познате властелинске породице расути су на просторима Скадарског језера и Дрима. Много времена делови тог мозаика били су далеки нашим истраживачима. Толико, да су историјске чињенице уступиле место народним предањима.






Наши стручњаци недавно су упловили у велики подухват. Кренули су да спајају делове мозаика о томе како је пре много векова текао живот око Скадарског језера, да мапирају шта је од тих трагова преостало. Објективом својих камера хватали су урушене или порушене цркве и манастире које су градили Војислављевићи, Немањићи, Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Црнојевићи… Пре свега, на простору који је данас омеђан албанском границом.

Њихов путопис у фотографијама чини поставку изложбе „Хришћанска духовна и културна баштина на просторима Скадарског језера и Дрима“,  у београдској Галерији фресака. Изложба је настала сарадњом Народног музеја у Београду, Центра за очување културне баштине „Извориште“, Удружења српско-црногорске националне мањине „Морача – Розафа“, а уз подршку Канцеларије за дијаспору.

Албанија нам је била посебно занимљива, због тога што је деценијама била недоступна нашим стручњацима. Све смо радили на основу текстова који су писани пре Првог светског рата или у међуратном периоду. Нисмо имали новије податке о томе у каквом су стању српски споменици. Чим нам се указала прилика, кренули смо у истраживање – прича нам Бојан Поповић, директор Галерије фресака.

Оков повеље византијског цара Алексија III Анђела којом је
манастир Хиландар додељен Стефану Немањи – 12. век – Збирка музеја у Скадру

Екипа из Београда није била велика. Поред Поповића, чинили су је историчар Симон Ђуретић, који се већ више од две деценије бави заштитом и очувањем идентитета српског народа, његовим духовним и културним наслеђем у региону и дијаспори, и Владан Милутиновић, председник невладине организације „Извориште“. За евиденцију баштине српског народа у Албанији врата им је отварао мештанин Павле Брајовић, председник удружења „Морача-Розафа“.

Простор поред реке Бојане у Скадру на коме се налазила црква Св. Николе, подигнута у 14. веку, срушена до темеља у време “културне револуције” шездесетих година 20. века
Слика наших споменика у Албанији данас је далеко тужнија него што је била пре сто година – истиче Поповић. Последњи трагови српске државности се, ипак, некако држе и одолевају времену. Наши споменици страдали су у стихијама, нагризао их је зуб времена, али највише су оштећени током владавине Енвера Хоџе. Када је 1968. извршена културна револуција, богомоље у северној Албанији су добрим делом страдале. Затваране су, заграђене, претворене у задружне домове.


Србин за хиљаду евра

У Албанији постоји један велики парадокс. Мада међу њима има много православаца, муслимана и католика који за себе кажу да су Срби, у званичној евиденцији албанске државе нема ниједног Србина. Јер, сви они који су се у време владавине Енвера Хоџе декларисали као Албанци, сада би морали да плате казну од хиљаду евра да би поново постали Срби! После званичног пописа, у Албанији има 450 Црногораца, неколико хиљада Македонаца, док се у делу „под разно“ као Србин изјаснило 50.000 становника.

Од десетог па до краја средњег века, питомо скадарско подручје са обиљем слатких вода, језера и река Мораче, Дрима и Бојане, близином мора, примило је многе цркве и манастире. Подизани су у прстену око Скадарског језера, његовој обали, као и на рекама. Црква Светог Сергија и Вакха на Бојани култно је место у околини Скадра. Према месту у Палестини, у којем се подвезивао свети Сергије, Скадар је и добио своје друго име Росафа.

У последњих сто година ово место је веома пропало – прича Поповић. За разлику од Жиче и Студенице, ова црква је обнављана током векова. Обнављали су је Јелена Анжујска и њени синови Стефан Драгутин и Стефан Урош Други Милутин. Обнављали су је и други владари, о чему сведоче ктиторски натписи. Црква је 1900. године стајала цела, о томе постоје записи, али ју је река Бојана добрим делом оштетила. Од те значајне грађевине данас постоји само половина јужног дела.

Ту су били гробови владара зетске династије, касније и Балшића. Археолошка истраживања, међутим, никада нису рађена. Можда је те гробове разнела Бојана, а можда ту постоје и данас. Фреске у њој никада нису изучене. Постојала је огромна фигура Богородице, али је данас нема. Само на одласку видели смо делове фигуре једног светог ратника и нешто мало фресака из Милутиновог времена. Изложба у Београду је залог томе да направимо међународну екипу да се спасу и документују ти остаци.


Албанска православна црква надлежна

Канонска надлежност над свим овим споменицима припада Албанској православној цркви. Срби тренутно имају само једну цркву у Враки. Сви ти сакрални објекти заштићени су као албански споменици културе. Наравно, уколико су заштићени.

Црква Св. Срђа и Вакха, село Ширћ – Скадар (на обали реке Бојане) – цркву подигла Јелена Анжујска (жена Краља Уроша I) 1290. године – цркву обновио њен син Милутин 1311. године. На слици: остаци јужног зида

Велико изненађење за наше истраживаче био је музеј у Скадру. Њихова збирка нумизматике и епиграфике представља праву ризницу, која тек треба да се проучи.

Сви ти градови, који су чинили прстен око Скадра, имали су своје ковани новац у средњем веку – објашњава Владан Милутиновић. – Балшићи су имали специфичну нумизматику која се чува у том музеју. Открили смо и плочицу из 12. века византијског цара Алексија III Комнина. На њој је Алексиј III представљен с царем Константином, који држи крст. Требало би правилно протумачити натпис. То би могао да буде горњи део плочице, где се налазила византијска повеља којом је Хиландар предат Србима, Стефану Немањи и Светом Сави. Доњи део окова је у Хиландару. Надам се да ће сарадња са музејом у Скадру да се продуби, како би имали јаснију слику. За средњовековце то су сензације, које нису откривене до сада.

Црква Пресвете Богородице, крај 13. века, остаци темеља – цркву подигла Јелена Анжујска – Дањ – Вау Дејсе, срушена у “културној револуцији” 1968. године

Наши саговорници истичу да су на овом путовању наишли не само на много експоната, већ и на цркве за које нису знали да постоје. – Поповић је у литератури нашао неколико средњовековних цркава за које нису знали ни у Албанији – каже Милутиновић. – Наш циљ је да све споменике идентификујемо и заштитимо. – Ретко су ове цркве долазиле у руке конзерватора – каже Поповић. – Колико ми је познато, конзервирана је црква у Дривасту, али само зато што је била део пројекта изградње етно-парка.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯



Извор: magacinportalfacebookreporter, Вечерње новости

Извор: Расен    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању