У Беркову надомак Kлине тренутно живи 13 српских породица. Навикнути да се годинама боре са недаћама, не смета им што у селу нема ни продавнице ни лекара, али им недостаје више људи.
Берково чине горња и доња махала. Смештено је на пола пута између Kлине и Ђураковца, опасано је брдима и кроз њега протиче Источка река. Од четрдесетак кућа, које је након што су их порушили шиптарски екстремисти изградио УНДП, Срба има у свега 13. Будимку Живковић затичемо у послу. Ова старица живи сама, муж јој је преминуо, а ни деце нема.
"Сама, Бога ми, браћа далеко, по Kрагујевцу, Kраљеву, по Србији растурени ко јаребице, нико с никим. Била сам тамо 11 година и онда сам дошла овде, не могах више да будем на терету, и они имају фамилију, било је 10 чланова и ја једанаеста. Имала сам, држала сам једног деверичића, оженила сам га и после се подели… С мужем сам живела 30 година, нисмо имали децу, имала сам кућу, имала сам услове за десет чланова, да живим ко мали Бог, али таксират овај рат, све су ми изгорели, порушили, онда ми ово мало скрпише”, каже Будимка Живковић.
У њеној махали живи свега четворо Срба, комшије понекад наврате, али је зато Јетимка, керуша коју је избавила од вукова, увек уз Будимку.
“То је моја ћерка, то ми је душа, занимам се. Имам две мачке, само беже од ње”, каже Будимка Живковић.
Већина Берковчана није желела пред камеру. Иако за сада немају проблема, на опрезу су па се и преко дана закључавају. Драгиња Живковић се пре 11 година са супругом вратила у родни крај. Посла по кући увек има, али јој деца недостају.
"Ја овако затворено, на овај прозор, на онај у спаваћој соби… то једино. Можда изађем на 10-15 минута, ето колко ваздуха да узмем, није да страхујем да ће неко да ме нападне, али сигурније се осећам кад сам затворена, кад затворим метална врата споља. Са овим комшијама овде, ја сад могу да грешим душу и да причам све и свашта, али човек мора да прича онако како јесте, нико нас не дира, стварно”, каже Драгиња Живковић.
Пре годину дана је у Берково пребачена народна кухиња из Видања. Нисмо успели да је снимимо, јер су радници били на терену. Председник Привременог органа општине Kлина Божидар Шарковић поручује да је повратак могућ, уз одређене услове.
“Kао и сваке године имамо два програма која редовно спроводимо, програм пролећне и јесење сетве, који обухвата све породице. Имамо и новчану помоћ за најугроженује породице, као и програм једнократне помоћи, од 5 до 15.000 динара по породици. Народна кухиња помаже свакој социјално угроженој породици. Ми смо се некако навикли што се тиче снабдевања и снабдевамо се у Kлини и Осојану. Оно што Привремени орган планира у овој години то је помоћ Владе Србије, кроз један мало већи пројекат, а то је погон за прераду поврћа и воћа. Надам се искрено да ћемо тај програм ове године да спроведемо. Највећи проблем је самозапошљавање, људи не могу да се упосле, нема посла, све остало ћемо некако да превазиђемо”, рекао је Божидар Шарковић.
А да ли се мештани Беркова надају масовнијем повратку?
"Овде повратка нема, друго је Осојане, Видање, Гораждевац је друго, а овде код нас не, моја деца прва неће, јер им треба посао. Син има троје деце, ајде да кажемо да син дође код нас, ћерке удате, то је већ друга кућа, њему треба посао, како да храни оно троје деце, себе и жену’’, пита се Драгиња Живковић.
У Беркову је до ‘99. живело око 50 српских породица.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Летос сам са једним познаником отишао у Свилајнац до Радослава, његовог пријатеља и сарадника у послу. Док смо седели у дворишту и пили кафу приметих крај ограде струкове парадајза на којима су висили лепи црвени плодови.
Пише: Данило Пушоњић
По њиховој различитости у облику и величини могло се закључити да нису третирани никаквим пестицидима, хемикалијама, ГМО семенима.
– Добар ти парадајз, Радославе! – рекох.
– Добар, добар! – узврати он досипајући кафу. – Ево, ће ти кажем колко ме коштало. Отиднем ја на пијацу и купим 5 струка по 40 динара, то му дође 200 динара. Нисам га ничим прскао, само заливао редовно и до сад смо убрали 9-10 килограма, а ево има још да се бере...
Насмејах се Радослављевој домаћинској прорачунатости, а након што смо дегустирали свеже убран парадајз, сочан и укусан какав само може бити, почех да размишљам ко је овде луд. Ја дошао из Београда, престонице Србије, а овако квалитетан парадајз тамо се не може наћи ни у најснабдевенијим маркетима. Како сад то? Према мњењу које влада у читавом свету, људи који живе у граду су господа која ужива све благодати савремене цивилизације, рачунајући и изобиље разноврсне хране, а они који живе на селу нису достојни ни помена и све што има најмањи призвук села просто је срамота. Али где се у том „напредном” граду може јести овако укусан парадајз?
Пре неки дан био сам на Палилулској пијаци, купио парадајз, пресекао га на пола и имао шта да видим. Готово сав плод нека тврда зеленика, нити има укус нити мирис. Пола сам бацио. И тако стално. На београдским пијацама такође се налази углавном затровано воће и поврће, ништа боље од оног увозног у Максију, Темпу, Веру, Идеи. А и ако није из увоза онда је из производње „сељакаˮ који га шприцају средствима за убрзани раст и примењују све хемијско-технолошке подлости да би имали већи принос, односно профит ( част изузецима ).
У Србији, где је обрадива земља прве класе и где постоје идеални услови за пољопривреду, ми једемо отужни парадајз из Турске, Албаније, Македоније, пасуљ из Казахстана, кромпир из Шпаније итд.
Како смо доспели до тако понижавајућег стања?
Мислим да је овај проблем настао као последица ранијих, лукаво смишљених потеза наших непријатеља на које смо насели, иако нам је такав начин размишљања у великој мери био и наметнут. Предратна Србија била је махом сељачка земља, а тако је мање-више било и са другим земљама по свету. Значи село 70-80 одсто, а градско становништво остатак. По завршетку Другог светског рата две главне идеологије деле свет и доминирају планетом – на Западу либерални капитализам, на истоку комунизам. Наизглед различите и супротстављене, а у ствари лице и наличје једне исте светске преваре, у режији твораца и превараната за успостављање светске хегемоније и сливање капитала у њихове џепове.
Вук у јагњећој кожи по имену Мозес Мордекај Леви – познатији као Карл Маркс – зачетник идеологије зване комунизам лукаво је преварио већи део човечанства паролама о „бескласном друштвуˮ и „светској радничкој интернационалиˮ, што је нама Србима довело Јосипа Броза Тита као тобожњег „ослободиоцаˮ и „усрећитељаˮ. Под изговором „прогресаˮ, дијалектичког материјализма, борбе против буржоазије, комунисти су уништили српско село и разорили патријархалну породицу која је била стуб државе и нормалног друштвеног поретка. Па су тако обећавали мед и млеко и позивали на нову „напреднуˮ философију живота, супротну учењу дотадашње хришћанске науке. Убеђивали су народ да ништа старо не ваља и да га треба заменити „новимˮ и „бољимˮ, према концепцијама Маркса, Енгелса и других радничких вођа. Али сва та прича о „прогресуˮ сељаку је одузела економски суверенитет и национални идентитет, а они који су народу просипали причу о класној равноправности живели су бахатије од било којих буржуја против којих су се наводно борили, присвајајући њихове виле по Сењаку и Дедињу и башкарећи се у свили и кадифи.
И који су данас резултати „напредних процесаˮ тог Новог светског поретка, који је нама дошао најпре са комунизмом, а затим се додатно учврстио са либералним капитализмом?
Данас су села пуста и зарасла, породице су већином разбијене, а градови су постали тамнице под управом белосветских превараната и њихових локалних полтрона. Потомци некадашњих сеоских газда и домаћина сада се гурају по градском превозу, шверцују се јер немају за карту, доживљавају понижења да их избацују као последње протуве, раде за 200- 300 евра што је довољно за паризер, паштету, бели хлеб Сава ( који је све само не хлеб ), поврће из увоза најгорег могућег квалитета.Индрустријализација је уништила и опустошила села и набила становништво у стамбене блокове као у концентрационе логоре, одузевши му слободу, независност, здраву храну, здрав живот и друге лепоте које су људи имали на својим ливадама и њивама. Али упркос том суноврату, и данас постоје сетна сећања на комунизам па тако и од једног старијег комшије чујем: „Ето, није вам ваљао Тито, јесу ли ти сад ови добри? За време Тита ја и моја Миланка добијемо регрес, па купимо сланину, нов фрижидер, уплатимо Бисерну обалу у Чању. Од две плате одем и купим „фићуˮ. У мензи на траци по неколико јогурта узмем, а куварица Јела, ја јој намигнем, а она ми сипа по две кутлаче гулаша са месомˮ.
Да није тужно било би смешно. Банално, али је тако – сланина, путовање на море, нов усисивач, пун тањир у мензи, одлазак у кафану на сифон киселе и белог вина, шкембиће и Лепу Брену – то су разлози да се прекине традиција, веза са дедовином, веза са црквом. Наравно, комунисти су се добро замаскирали па су простодушност српског човека злоупотребили да би га лакше заводили причама о земљи дембелији, која сасвим сигурно стиже чим се прекину везе са Богом, прецима и „мрачном” прошлошћу. Велики број српских домаћина, свештеника, интелектуалаца и осталих који нису хтели да прихвате комунистичке лажи немилосрдно су побили, а њиховој деци су још од малих ногу натукли капу са петокраком и око врата везали црвену мараму, испирајући им мозак безбожним учењима и песмицама о Титу.
Комунисти су добро знали где да ударе, па су зато на све начине подривали традиционалну породицу и село. Исмејали су и унизили сељака толико да је бити сељак постала ствар највеће срамоте. Револуционарка Клара Цеткин хушкала је жене да се боре за нека своја тобож угрожена „праваˮ и наметнула 8. март за њихов празник. Празник чега – својеглавости, дрскости, раскалашности, немара према мужу и породици?! Са такозваном „еманципацијомˮ жена бракови су почели масовно пропадати да би данас постали готово немогући, доспевши на ниво фолклора и заостатка прошлости. Што се мушкараца тиче, када су од сељачких синова постали „радничка класа на властиˮ они су се масовно одали алкохолизму и швалерацији, чиме су се почели и јавно хвалисати и истицати такво понашање као „шмекерско“.
Живети у селу и даље је срамота, а „господскаˮ радна места у граду су: контролор у Бус-плусу, радник у „клаџиˮ, портир, возач у Максију, конобар, шанкер... И да не нижем друга робијашка радна места са платом од 25000-35000 динара, на којима ради градска „господаˮ. Па и она боље плаћена места по банкама, поштама или успешнијим фирмама, ментално и физички изнурују човека до потпуног живчаног слома и озбиљних психосоматских проблема. Дочекасмо и ту комедију да девојка постане градски полицајац. Женствено нема шта, просто је сан сваког мушкарца да има жену полицајца и да му у кућу долази са пендреком и тонфом. Гурање по градском превозу не доликује ни стоци, а камоли човеку ( погледати како то изгледа у „напредномˮ Токију у Јапану.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 🎥
Јутарње гутање врућег бурека пуног адитива, у покрету, на брзака, зовемо напретком и прогресом. Док „напредни” Београђанин једе робијашки „Саваˮ хлеб, без икакве хранљиве вредности, „заосталиˮ Радослав сече кришке најквалитетније погаче коју је сам умесио, а код нас се продаје по папреним ценама у „Рогенартˮ и сличним фенси-радњама. Зар није вређање здравог разума да оволика земља прве класе буде празна, а да човек у граду и кад има новац нема где да купи квалитетно, хранљиво, сочно и непрскано поврће и воће, каквим је раније сваки сељак, па и онај најсиромашнији, могао да се гађа? Чекам ред у „Веруˮ, испред мене напирлитана госпођа према чијем изгледу би се рекло да ће покуповати пола оне витрине са сиревима, а она узима парченце које нема више од 100 грама. Па се размишљам, сир се купује на граме, ко зна какав и ко зна одакле, а моја покојна баба Стана није знала шта ће са кацама најквалитетнијег сира и кајмака, какви се у Београду више ни за суве дукате не могу наћи.
И нико неће да каже да је савремени град неодржив и да нема перспективу. И да је такав начин живота испод људске части и достојанства. Но упркос томе, људи у Београду ходају дигнуте главе као да им крв иде на нос, па нико никог не примећује. Све кипи од сујете и таштине, од силне памети, знања, школа, факултета који штанцују пи-арке, менаџере и друге продавце магле, а по врху свега су ту и политичари, јавне личности, „интелектуалциˮ леви и десни и други умишљени мали богови. И сви заједно на људе попут Радослава гледају са висине, јер је он „љаксеˮ и „ретроˮ, а не „урбанˮ као они. Фрула, гајде, гусле и друга музика коју он слуша за њих је „сељанаˮ јер сви треба да слушамо рокенрол, рејв, панк, турбо-фолк, лупање и дрндање електричних гитара и друго главоразбијајуће смеће. Искомплексирани и блазирани Београђани прихватили су клошарску културу Лондона и Њујорка, те свима који желе да добију сертификат „Београђанинˮ наметнули су за идоле „Ролингстонсеˮ, „Секс Пистолсеˮ или неког несрећног Милана Младеновића који се уништио дрогом, а по коме су назвали плато код Дома омладине. И ти слабићи и комплексаши се као „грађани светаˮ уздижу над изворном српском музиком и културом, одричући се себе и порекла ( О рокенролу као оружју за разбијање хришћанства и српског морала, препоручујем диван текст архимандрита Лазара Абашидзеа http://borbazaveru.info/content/view/2373/1/ )
Сад имамо нутриционисте и друге паметњаковиће који нас уче шта је то органска храна. Хроно ово, хроно оно. Па Радослав је за све те мудросере академик за пољопривреду. До скора су сва српска села била „хроноˮ. Кокошке су кљуцале по дворишту, краве пасле траву, златица се скупљала у лавор, кукуруз се окопавао ручно, све без концентрата, хормона, пестицида, хемикалија. Сва је храна била здрава, укусна и пуна витамина. И то није било у некој праисторији, већ до пре петнаест-двадесет година.
Радослав и његова рачуница о „пет струка парадајзаˮ треба да нам буде водиља у будућности када је у питању производња хране. И не само та његова рачуница, него и његова простодушност, радовање природи, башти, животињама, њиви. Он није оболео од западног синдрома гордости и умишљене грађанске величине. Он изгледа крепко, весело и здраво за разлику од већине „грађанаˮ који већ са тридесет имају подвољке и стомаке, али се онако мекушни, бледуњави и неуротични ипак шепуре асфалтом, фенси-клубовима, тржним центрима и међусобно се такмиче у најдебилнијим помодарствима. Он се није постидео својих дедова, ливаде, њиве, крава, волова, кокошака, мачке, свиња, пчела. Свега онога што је сачувало Србију и због чега постојимо и данас. Док деведесет посто Београђана пије бенседине и пати од депресије, Радослав једва да зна шта је то. Он не шета „фифиˮ или тренутно модерног „померанианаˮ, не скупља измет за њима, не облачи кучету џемперић нити га води код фризера као мноштво посрнулих „грађанаˮ. Исто то сам видео код једнако искомплексираних Московљана у Русији који уместо деце, такође шетају „сабакеˮ и опонашају све могуће западне трендове. Радослав има своје куче Лизу које има кућицу, трчи по дворишту, чува кућу, најављује госте пожељне и непожељне, што и јесте права улога пса у домаћинству.
На целу причу се надовезује и тренутно дешавање на Косову, где Шиптари уводе таксу од 100 одсто на српске производе. Дакле једним потезом непријатеља, подизањем такси на основне намирнице, народ се доводи у ситуацију да не може себи да приушти хлеб, млеко и друге потрепштине. Ето шта је у ствари циљ комунизма, либералног капитализма и осталих превара Новог светског поретка. Да обичног човека склони са земље, где је био независан у производњи хране и самим тим га доведе у ропски положај. Монопол на производњу хране узели су у руке творци тих идеологија, и сада могу да се играју са народом као мачка са мишем. Зато је комунистима и капиталистима сметала породица, патријархални систем и село, где је сваки појединац био независан од државе и свако је себи производио хлеб. Где су породичне задруге биле јаке, ослоњене на себе и спремне да у било ком тренутку стану иза сваког свог члана, да га помогну, подрже или бране од напасника ако затреба.
Једно је сигурно. Овако више не може. На првом месту брак мора вратити стари сјај, село мора бити насељено, а од државе подстакнуто и финансијски подржано, градови морају бити расељени, садржаји на телевизији строго пробрани. Ваља протерати све канале који пропагирају ријалитије, холивудско смеће и друго ништавило и неморал. Свако од Вас сигурно познаје неког Радослава, тако да за почетак купујте храну од њих, како би они финансијски опстајали, а ви добијали храну неупоредиво квалитетнију и здравију од оне коју набављате у продавницама. Тиме би и хоштаплери који држе монопол над трговином храном изгубили на значају. Ми у ствари треба да се вратимо уназад истим оним корацима којима су нас „прогресивне снагеˮ довеле до овог стања. Одбацимо умом и срцем њихове лажи, сетна сећања на Тита и Југославију, најновију утопију уласка у ЕУ и обнављајмо самосталну Србију. Срби треба да населе своја села и производе здраву храну као некада, а ону прогресивну пластичну ваља оставити Ротшилдима, Рокфелерима, комунистима, либералним капиталистима, феминисткињама, разним караконџулама, наказама и другим творцима све одвратнијег Новог светског поретка.
Србију су створили Стефан Немања, Цар Душан, Свети Сава, Карађорђе, Деспот Стефан Лазаревић, Српска Православна Црква и српски сељаци. Они треба да нам буду узор и у будућности. „Не можете служити Богу и Мамонуˮ каже се у Светом Јеванђељу, што значи да нема апсолутно никаквог смисла очекивати било какво добро од твораца такозваног „напреткаˮ који нас од 1945. до данас гурају у све веће расуло. Веће су нам шансе за избављење ако се од њих што више удаљимо и вратимо се Цркви ( неекуменистичкој ), природи, пољопривреди и селу. Једино тако можемо поново постати слободни људи у слободној земљи.
Михајло Макић: Хеј Србине, стави прст на чело, па сачувај своје родно село! Народни мудрац је казао „Ако је село снажно и јако, онда је и држава снажна и јака ". Српски сељак је одувек био човек за све прилике. Некада је на селу живело више народа него у градовима.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Случај брачног пара са Уба који је изгубио бебу, а онда се судио дуже од деценије - отворио је стару дилему о правном статусу нерођеног детета.
Фото: Илустрација
Оптужени гинеколог прошлог месеца је правоснажно ослобођен кривице за смрт њихове бебе, а током процеса различити судови и вештаци имали су опречне ставове о томе да ли уопште има кривичног дела када је жртва - фетус. С обзиром на то да нерођено дете у кривичноправном смислу нема својство лица, што је став Врховног касационог суда у овом предмету - не постоји узрочно-последична веза између радњи окривљеног и последица које су наступиле. Закључак је да је правилна одлука првостепеног суда да се окривљени ослободи услед недостатка доказа. Бивши београдски судија Kрсто Бобот, сада адвокат, објашњава да је Апелациони суд у Београду испоштовао закон и донео валидну пресуду. Тим пре, како каже, ако је после више медицинских вештачења утврђено да нема довољно доказа. Он објашњава да је реч о врло "осетљивом" кривичном делу, али да је закон ипак јасан: - Дете док се не роди нема правни субјективитет. Односно, као што је и објаснио Апелациони суд у својој одлуци, нерођено дете у кривичноправном смислу нема својство лица. Стога, не може да постоји узрочно-последична веза између радњи које се стављају окривљеном, а то је тешко дело против здравља људи и последице која је наступила, односно смрти нерођеног детета. Он додаје да постоји један изузетак, још од римског права. - Зачето дете има се сматрати рођеним, ако је то у његовом интересу. Ово правило, међутим, примењује се само у наследном праву, али и тада, дете се мора родити живо. У случају о којем говоримо, међутим, дете се није родило и зато његова смрт није узрочно-последична веза између радњи окривљеног и последице која је наступила - објашњава Бобот. Многи се ипак питају шта је онда са случајевима абортуса, односно да ли се он може сматрати кривичним делом, па чак и убиством, уколико се изврши након што беба "оживи". - Фетус нема својство лица - објашњава Бобот. - Kоначно, члан 120 Kривичног закона ("Сл. гласник РС", бр. 85/2005, 88/2005 - испр., 107/2005 - испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016), који говори о кривичним делима против живота и тела, јасно каже да ће онај, ко бременитој жени, са њеним пристанком, изврши или започне побачај, бити кажњен од три месеца до три године затвора. Уколико се, пак, догоди да побачај буде урађен након четвртог месеца трудноће, закон предвиђа веће казне, односно до пет година затвора. Не треба заборавити да је рани абортус у Србији дозвољен, али само уз пристанак мајке и дозволу лекара из надлежних установа чији га лекари могу и извршити. У ретким случајевима, кад лекар утврди да је он неопходан и у каснијим данима трудноће, он може бити изведен, али уз посебну дозволу надлежних лекарских комисија и опет уз пристанак мајке. Извор: Вебсајт Новости, 22.01.2019. Извод из вести, Параграф.рс У свету све драстичније стање по питању легализације абортуса. Пре само недељу дана у Њујорку је абортус дозвољен чак и када је је порођај близу, ако је здравље мајке угрожено, гласи нови закон који је потписао гувернер ове америчке државе Ендру Kомо. Претходни закон, који је био на снази задњих 50 година, дозвољавао је абортус у прве 24 недеље, ако наставак трудноће доводи у питање живот труднице. Овај закон донет је на 46. годишњицу процеса "Роу против Вејда", који је био прекретница за легализацију абортуса у САД-у. Усвајање, боље рећи наметање, овог закона пема коме је дозвољено извршити абортус до пред само рођење детета, у току је и у другим савезним америчким државама.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Сетите се како је некада давно зли и похлепни јеврејски цар Ирод на сатански жртвеник принео 14000 витлејемске деце. Данас је на делу један, у суштини исти злочин, само уместо Ирода наредбу издаје евроунијатска власт, а уместо витлејемске, то су србска деца.
Икона светих 14000 младенаца витлејемских, деце од две године и ниже, убијене по наређењу цара Ирода
Сведоци смо да се силом одводе деца из нормалних србских породица, затим промене више хранитељских породица, и на крају губи им се сваки траг. Тужна је реалност да већина Срба, опчињена медијима Великог брата, не препознаје овај ужасни проблем и причу о њему сматра обичном теоријом завере.
Симбол тог страдања је породица Тркуља, Иван и Наташу којима је ЦЗСР Звездара без икакве законске основе отео шестогодишње дете у октобру 2017. године и поред одлуке суда да им се дете врати, то није учињено, нити могу да га виде. Срби, памет у главу; сви ми који имамо децу смо потецијална мета, а када мечка у виду службеника ЦЗСР и полиције заигра пред нашим вратима, тад је касно. У великој заблуди су сви они који мисле да њихову децу неће дирати, јер овде се не ради ни о каквом насиљу у породици или угрожености права детета, већ je једини мотив трговина србском децом, а повод је анонимна пријава. Још у већој заблуди су они који сматрају да снагом својих мишица или оружјем могу заштитити децу, јер тим хладним службеницима ЦЗСР заштиту пружа полиција, која то ради без имало осећаја за правду извршавајући усмена наређења. За нас Србе породица је црвена линија због чије заштите смо спремни и немогуће да урадимо. Због тога верујем да у овом посрнулом и грешном народу има још довољно снаге да се подигне из ријалити сна, и да се, што хитније, створи сверодитељски фронт за одбрану наше деце.
Зато Срби, због наше деце, уз Божију помоћ, на саборност! Да пружимо отпор и зауставимо оне које нам децу отимају, муче или духовно и физички убијају.
Покрет-Живим за Србију Општински одбор Шабац
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Народни мудрац је казао „Ако је село снажно и јако, онда је и држава снажна и јака “. Српски сељак је одувек био човек за све прилике. Некада је на селу живело више народа него у градовима.
Пише: Михајло Т. Макић
Српски сељак је увек умео да своју државу храни, а кад је требало и да је од непријатеља брани и одбрани. Њега краси поштење, гостопримство, сналажљивост, љубав према отаџбини, снага, борбеност и независност.
Какав је положај српског села данас у Србији? Слика села је суморна и тужна. Држава обећава, али резултати изостају, ако их има онда су симболични. Званични подаци показују, да је у српским селима напуштено преко 50 хиљада кућа, око 1000 села имају мање од по 100 становника, без вртића и домова културе је преко 3000 села, пошту нема око 3000 села, преко 4000 села нема асвалтиране путеве. У многим селима живе махом стара лица, велики број младића између 35 и 40 година није засновало породицу. Око 1900 села је замрло. У њима станује коров, пустош и тишина. Од око 4500 села само 330 не одумире, пружају жилав отпор савременој цивилизацији. Сваке године Србију напусти око 30 хиљада лица и толико више умре него што се роди.
Какав је положај локалних заједница у Србији. Слика је и у њима, суморна и тужна. Велики је број неразвијених општина у Србији. Према Закону о регионалном развоју у Србији постоје развијене, неразвијене и недовољно развијене општине.
У другу групу, где је степен развијености од 80% до 100% од републичког просека, налазе се, Александровац, Ада, Бач, Бачки Петровац, Бор, Врање, Зајечар, Кладово, Краљево, Лапово, Лозница, Лучани, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Оџаци, Параћин, Пожега, Рума, Сокобања, Тител, Топола, Ћуприја и Шид.
У трећу групу,где је степен развијености од 60% до 80% од републичког просека налазе се, Алексинац, Аранђеловац, Бајина Башта, Баточина, Богатић, Бољевац, Велика Плана, Велико Градиште, Владимирци, Деспотовац, Димитровград, Жабаљ, Ивањица, Ириг, Ковачица, Ковин, Коцељева, Лесковац, Љиг, Мајданпек, Мали Иђош, Неготин, Нова Варош, Нови Пазар, Опово, Прибој, Прокупље, Рашка, Свилајнац, Сечањ,Смедеревска Паланка, Србобран, Трстеник, Ћићевац, Уб и Чока.
У четврту групу, где је степен развијености испод 60 % од републичког просека, налазе се Алибунар, Бабушница, Бела Паланка, Блаце, Бојник, Босилеград, Бујановац, Варварин, Владичин Хан, Власотинце, ГаџинХан, Голубац, Дољевац, Жабари, Жагубица, Житиште, Житорађа, Кнић, Књажевац, Крупањ, Куршумлија, Кучево, Лебане, Љубовија, Мали Зворник, Мало Црнуће, Медвеђа, Мерошина, Мионица, НоваЦрња, Осечина, Петровац, Пландиште, Прешево, Пријепоље, Ражањ, Рача, Рековац, Сврљиг, Сјениица, Сурдулица, Трговиште, Тутин и Црна Трава.
Села на југу најугроженија
У девастирана подручја где је степен развијености испод 50 % од републичког просека спадајуБабушница, БелаПаланка, Блаце, Бојник, Босилеград, Бујановац, Варварин, ВладичиХан, Власотинце, ГаџинХан, Голубац, Дољевац, Жабари, Жагубица, Житиште, Житорађа, Кнић, Крупањ, Куршумлија, Кучево, Лебане, Љубовија, МалиЗворник, МалоЦрнуће, Медвеђа, Мерошина, Мионица н НоваЦрња, Осечина, Пландиште, Прешево, Пријепоље, Ражањ, Рача, Рековац, Сврљиг, Сјеница, Трговиште, Тутин и Црна Трава.
Најугроженији је простор Србије, који се налази дуж административне линије централне Србије и Косова и Метохије. У овој зони постоје више села која су угашена. Нестајањем ових села јавља се демографска асиметрија између административне линије Косова и Метохије и централне Србије. На том делу простора настаје демографски вакуум.Густина насељености са српске стране је око девет становника по квадратном километру а са косовскометохијске стране је густина насељености око 130 становника по квадратном киклометру.
Да ли се Србија домаћински односи према буџетским средствима својих грађанна, да ли их рационално користи? Одговор је негативан. Наиме, Србија је у периоду од јануара 2008. до јуна месеца 2015.године потрошила 35,2 милиона евра на име плаћања казнених пенала на неискоришћена средства а одобрена кредитна средства од иностраних банака. Србија је такође платила 4,4 милиона евра на име казнених пенала на име неискоришћених новчаних кредита из инстранства за период од јануара 2017. године до марта месеца 2018.године. Сав терет од 39,6 милиона евра пада на грбачу грађана Србије, а пре свега на грбачу српског народа.
Позивам државу Србију да по хитном поступку, а на основу одредаба члана 93.и 94. Пословника Народне скупштине Србије, законом уреди и донесе и спроведе следеће мере:
Најбрже се одлази из тешко приступачних села
Да становницима у неразвијеним подручјима, укључујући и сва села, призна право на потпуну бесплатну здравствену заштиту, смањи плаћање пореза за 50%, одобри бесповратна средства за покретање приватног бизниса, повећа месечни додатак за децу за 50%, врши откуп свих врста пољопривредних производа, додели бескаматне грађевинске кредите за изградњу и реновирање објеката, додели једнократне новчане помоћи младим брачним паровима по милион динара, додели адекватну новчану помоћ брачним паровима који немају децу, увођењем додатка на зараде од 50% на зараде дефицитарним кадровима (лекарима, инжењерима...) доделом бескаматних грађевинсих кредита.
Средства за реализацију свих ових мера обезбедила би се нас следећи начин:
1. Повећањем цене за регистрацију сваког возила по 1000 динара, којих у Србији има око 2000.000,
2. Наплатом по 100 динара за свако возило које пређе наплатну рампу, обзиром да кроз Србију годишње прође око 32.000 000 возила,
3. Наплатом сваком домаћинству годишње по 1000 динара за свако електрично бројило, којих у Србији има око 3.500.000,
4. Повећањем цене по паклици цигарета за 10 динара .У Србији има око 2 500.000 пушача,
5. Повећањем цене по свакој флаши пића за 10 динара, обзиром да се у Србији годишње произведе више милион флаша годишње.
Откуп производа би био од велике помоћи и подстрека да се обнови живот на селу, а потреба постоји.
Уставни основ за доношење ових законских мера, налази се у одредби члана 97. став 1. тачка 8. Устава Србије. На основу ових одредби Србија, поред осталог уређује и обезбеђује и систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавање, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, друге економске и социјалне односе од општег интереса.
У Деспотовцу, дана 1.1.2019.године
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Шиптарска "РТК" (Радио телевизија Косова) доноси репортажу о Србима који у Обилићу више "немају мултиеничке" проблеме, због чега су КМ Новине принуђене да у попуности разобличе ову лаж...
Обилић
- све српско разорено је и уништено, осим онога што је могло да буде
употребљено попут станова. Одмах затим почели су да ничу нови "симболи".
РТК пише: Срби који живе у општини Обилић углавном се суочавају са
социо-економским проблемима и више их не муче међуетнички проблеми. У
самом Обилићу остало је да живи свега неколико српских повратничких
породица и то у близини такозваног Школског центра, али их у већем
броју има у околним селима: Црквеној Водици, Милошеву, Племетини,
Бабином Мосту и Јаниним Водама.
⚫ Да нема "мултиетничких проблема" проблема вероватно би више Срба и неалбанаца живело у Обилићу него што их је "свега неколико повратничких" уз нужност увећања њиховог броја сабирање, такође просталих, из околних села овог некада рударског градића који се наслања на повшински коп Белаћевац.
РТК пише: Мештани мултиетничког села Црквене Водице сматрају да локално
руководство не улаже пуно у њихово село. Новица Милошевић сматра да у
Црквеној Водици нема будућности за млађе генерације. Објашњава нам да
готово сви Срби већ "имају некретнине у Србији", а за родно село их веже
једино још посао.
Међутим, у Црквеној Водици више нема међуетничких проблема. Српска и
албанска деца иду у исту школу и играју се на истом игралишту. Ипак, из
те образовне институције нико није желело да говори за наш програм, али
Новица Милошевић подсећа да је Косово вековима уназад било мултиетничко.
“Увек је било и сад је мултиетничко. Нема никавих проблема, раније,
после рата је било, али сад је уреду. Школа је мултиетничка, игралиште
је мултиетничко, у продавницу иду сви, народ живи. Нема проблема, никоме
се не ратује, нисмо ми измислили овај свет. Милијардама година уназад
било је две куће албанске, две куће српске. На целом Косову је било
тако, негде више Срба, негде више Албанаца, али смо живели, и опет народ
живи, и множимо се и опстајемо”, каже Новица.
Добре међуетничке односе нам је потврдио и Арбен Смаиљи из Црквене
Водице. Он каже да су мештани са територије општине Обилић незадовољни
једино због загађења ваздуха које узрокује Термоелектрана.
“Увек смо живели добро. Ја овде живим 45 година. Није нам добар ваздух, иначе ово остало је добро”, наводи Арбен.
А Добри Грујић каже да су сви Срби, који су били у могућности, већ
отишли из Црквене Водице. Како каже, међуљудски односи су се погоршали
јер су остали само они који имају неке користи на Косову.
“Народ је постао љубоморан, завидан, а економска ситуација је
катастрофа. Ако не припадаш некој странци надрљао си, све се пореметило и
поварило. Човек када има једног пријатеља је богат човек, а када има
више пријатеља онда је најбогатији, а овде код нас више тог богатства
нема”, сматра Добри.
⚫ Новица Милошевић да будућности у овом селу крај Обилића - нема. Будућности пре свега нема - за Србе. Они су изоловани и о прво по етничкој линији па тек онда по свему другом. Наиме, уколико траже посао, некакву помоћ од "надлежних" који су повлачење српских институција од сране актуелног режима у Београду, де факто препуштени албанским квази-институцијама а оно што је истина јесте да на понижавајући начин бивају одбачени пре свега јер су Срби зато што ојађени сепаратистички "систем" није у стању ни за Албанце да обезбеди посао, камоли за Србе.
Свесни тога, Срби с правом говоре да за млађе генерације нема будућности па ни наде јер да се албанизују 100% то нико не жели. Зато је довољно када каже да их за то село осим посла више ништа не веже. Хоћете ли то чути у било ком другом насељу Србије где не постоји мултиетнички проблеми? Тамо где се барем имања могу слободно обрађивати за разлику од српских која су свуда на КиМ узурпирана?
Ипак, новинарка РТК смело закључује да у том месту више нема мултиетничких проблема. Што се заједничке игре тичедовољно је поменути недавне случајеве: Привођење српског младића у Ораховцу који је био принуђен да од шиптарских наоружаних нападача заштити српску децу, као и бацање бомбе која срећом није експлодирала, на омладинско центар и игралиште на коме се Срби окупљају.
Недовољно упознати са ситуацијом на терену морају да знају да Срби не смеју, нарочито не шиптарској телевизији, да износе реалне податке о ситуацији јер би тиме себи нацртали мету на чело. Како од локалних Шиптара, тако и код њихових квази-институција, ретки који говоре често очајнички полажу наду да ће им исказана мирољубивост помоћи да пронађу неко запослење. Ипак, овде треба истаћи реченицу коју новинарка Српкиња бира за свој програм "Милијардама година уназад
било је две куће албанске, две куће српске"...
Следећи саговорник, Албанац Арбен, потврђује добре комшјске односе и да су "увек" такви билишто може да наведе он који ту живи 45 година. Следећи саговорник, Добри Грујић, је реалнији јер каже да су "сви Срби, који су били у могућности, већ
отишли из Црквене Водице.
Међуљудски односи су се погоршали
јер су остали само они који имају неке користи на Косову". Ово је занимљиво а да би смо схватили потребан нам је и остатак прича - који иначе важи за свако место на Косову и Метохији где живе Срби па макар их била двојица а то је да такво стање настаје од насилног наметања решење на локалном нивоу по неуставном Бриселском споразуму. "Српска листа" Александра Вучића изродила је нове аге и бегове који сада долазе из редова српског народа, уживају привилегије сепаратистичких квази-институција којима служе и тако постају класичне модерне потурице и Јањичари. тако да иако, истини за вољу има мање физичких напада и убистава Срба, мултиетничке проблеме надвладали су често ови "међуљудски" између српских послушника и остатка народа.
РТК пише: У Црквеној Водици има око 50 српских кућа, док у суседним Јаниним Водама
данас живи око шест српских породица. Радица Спасић са супругом и два
сина обрађује велико имање и не планирају да напусте Јанине Воде.
Радица има и унучиће, који су такође емотивно везани за родно село.
“Па остаћемо овде, него? Ова деца мала, па кад им кажеш да "иду у Србију"(?)
плачу, кажу ми смо се родили овде. Овде смо ми много радили, имамо
земљу, велико имање, доле имамо воћњаке”, каже Радица. Она, међутим
наглашава да се мештани Јаниних Вода суочавају са честим крађама.
Општина Обилић је и пре сукоба на Косову 1999. године била мултиетничка,
међутим након немира 2004. из самог града су се одселили сви Срби. Тада
се општинска Канцеларија за Заједнице, уз помоћ Међународних
организација фокусирала на повратак расељених Срба са територије општине
Обилић. Шеф те канцеларије Славиша Ађанчић, међутим није задовољан
бројем повратника у сам град Обилић, али очекује да се то промени у
наредном периоду.
⚫ Новинарка која извештава у два наврата каже да "у Србији" на тај начин де факто издвајајући простор Косова и Метохије од остака Србије, за њу је то нормално јер ради за шиптарску телевизију а сепаратисти другачије да извештавају и не желе.
Редакција КМ новина подсећа читаоце да оно што се такође скрива јесте то да крађа стоке и те како има "моноетички карактер", наиме пре свих на мети су Срби. Након што је годинама уназад од Срба покрадено, такорећи све што је могло да се украде, лопови који углавном након крађа за собом остављају траг до албанских а не српских села, у последње време ради "опстанка посла" почели су да залазе и у шиптарска дворишта.
Међутим, оно у чему се сви Срби на КиМ слажу, а на основу вишегодишњег искуства у патњи, јесте да су те крађе систем за принуду Срба да напусте своја имања јер се на тај начин увећавају страхови, стрес, несигурност, незаштићеност - посебно јер ни један од починиоца до сада "није откривен" иако ће и локални Срби прсто уперити у кривца јер се временом све прочује. Али најважнија димензија тог злочина јесте да Србима који не могу да нађу запослење, на тај начин одузимају основна средства преживљавања!
Овде занимљиво и то да новинарка која говори о томе да Срби у појединим местима немају међуетничке проблеме и сама живи сасвим извесно у сеоској средини јер су сви Срби протеани из урбаних средина. Данас се то сматра нормалним а заправо представља фашистички поредак заснован на расној и етничкој подели какав су трпели, на пример, Јевреји.
Али, круна ове лажне вести јесте та да иако наслов каже да "у Обилићу Србе више не муче мултиетнички проблеми" у самом тексту нема ни једног саговорника из Обилића већ искључиво из околних села удаљених по неколико километара. Заправо се каже да је у том градићу остало тек "неколико повратничких породица" дакле сви су били протерани али се неколицина њих вратила.
Тако да у ствари Срби те проблеме немају јер више ни Срба тамо нема, протерани су!
Да ово не схватите погрешно, редакција КМ Новина има већу жељу да се живот Срба нормализује али лагање о томе да то јесте не постиже се нишза осим супротног ефекта, да они који врше притиске наставе да их врше а они који на том ростору живе, када ово прочитају, изгубе сваку наду да ту и даље остану. А таква, лажна вест, је фашизам и злочин најгоре врсте према сопственом народу због чега и новинар и уредник, као и читава редакција, сносе озбиљну одговорност!
ЕУ елита годинама плански продавала земљама југоисточне и централне Европе шкарт робу.
Специјалитети Западне Европе не могу се купити у земљама бившег комунистичког блока.
Мултинационалне компаније за Запада и земље које чине „језгро“ ЕУ (Француска, Немачка, Холандија, Данска, Белгија,Луксембург, Италија, Аустрија) годинама наменски производе и продају стотине производа шкарт квалитета „новијим“ чланицама ЕУ, бившим комунистичким земљама
ЕУ неквалитетну робу масовно производила и пласирала поред Словачке, Мађарске, Чешке, Бугарске, Хрватске, Словеније, Румуније, Грчке и у свим земљама Југоисточне Европе: (Србији, Македонији, Албанији, Црној Гори, БиХ) и то углавном по вишим ценама
Оваквом преваром власници компанија и фабрика из ЕУ стекли су нелегално стотине милиона евра екстра-профита и истовремно тровали грађане другог реда из поменутих земаља
Милиони бесних и незадовољних потрошача се осећају да су намагарчени
Скоро незапажено прошла је вест из седишта ЕУ у Бриселу од 13. септембра „да је Европска унија донела одлуку да забрањује даљу производњу шкарт робе за „источно тржиште“. Европски парламент је великом већином од чак 464 гласа „за” изгласао извештај о различитом квалитету производа за источно и западно тржиште и забранио такву даљу праксу компанија из ЕУ.
Ово подразумева промену Директиве о непоштеној пословној пракси, али и оснивање посебног европског тела које би се бавило додатним регулисањем и контролом тржишта. “Ово је била неправда за грађане великог дела ЕУ. С правом се осећамо као грађани другог реда“ , истакла је једна од парламентарки.
Тако је стављена тачка на запањујућу чињеницу откривену пре више година (прве сумње потичу из 2015. ) да велике и моћне мултинационалне компаније и фирме из земаља које чине „језгро ЕУ“ (Француска, Немачка, Холандија, Данска, Белгија,Луксембург, Италија, Аустрија) производе робу сасвим различитог квалитета за своје потрошаче и потрошаче из свих других земаља, ван тог уског круга.
ЕУ једва признала постојање расистичке праксе
После првобитног шока у јавности 20-так земаља-чланица ЕУ (2015. и 2016.) али и земаља Југоисточне Европе и протеста и осуда због такве необјашњиве и непоштене праксе настале су велике расправе у стручним и политичким круговима и у самој ЕУ и ван ње. Институције ЕУ нису званично признавале на почетку да се то догађа, али притиснуте фактима и доказима, морале су да констатују да таква „расистичка“ пракса постоји. Дат је налог да се спроведу темељна истраживања.
И производи ИТ технологије за источноевропске земље су шкарт квалитета
И истраживања су у 2016. и 2017. години показала да се наизглед исти производи слабијег квалитета често пласирају у земље Централне и Југоисточне Европе. Реч је о различитим производима, од детерџената до дечје хране који су били неквалитетнији и нездравији, а продавали су се чак по вишим ценама од оних који се продају на Западу.
Откривено је да у питању није била само производња прехрамбених производа – шкарт храна, већ и разна роба и производи и делови из аутомобилске индустрије, моторна уља, гуме, производи кућне хемије и козметике –све до производа у ИТ технологији. Чак и дечија храна произвођена је у језгру земаља ЕУ наменски, плански, у посебном погонима (фабричким линијама) за тржиште бивших комунистичких земаља и земаља Југоисточне Европе по знатно нижим стандардима и слабијег квалитета од истих производа намењених сопственом тржишту.
Тако су Чеси, Мађари, Словаци, Словенци, Румуни, Бугари, Хрвати, Грци иако грађани ЕУ, годинама били уствари третирани као грађани другог реда -друге класе. А исто важи и за земље Југоисточне Европе (Западног Балкана), вечите кандидате за чланство у ЕУ.
Пословни и трговачки неморал ЕУ: чак се и вина разблажују за грађане бивших комунистичких земаља
Како је у пракси изгледало то неједнако третирање иначе „равноправних грађана ЕУ“ илустроваћемо на неколико примера: установљено је да рибљи штапићи, које производи фабрика из Данске, имају у паковањима за источно тржиште седам одсто мање рибљег меса, него у трговинама на западу Европе! Свакако да је зарада од таквог „нелегалног бизниса“ била велика.
Иако су паковање и бренд идентични чоколаде за „источне, комунистичке земље“ су имале мање какаоа и лешника, показале су анализе. Власници фабрика чоколаде ту чињеницу су правдали наводним сазнањима да „источњаци“ воле чоколаду са мање лешника“!?
Трећи пример је сведочанство камионџије који је сипао исту марку и врсту моторног уља у свој камион у земљама Југоисточне Европе и други пут у земљама из „језгра ЕУ“. Разлика у показивању када треба поново променити уље, по сведочењу возача, била је сваког пута по 3-4 хиљаде километара више у корист уља из „језгра ЕУ“. Очигледно се показало да је уље купљено на истоку Европе дупло слабијег квалитета.
Двоструки аршини ЕУ: Квалитет производа из ЕУ слабији, а цене веће
И последњи пример: контрола квалитета вина увезених из Западне Европе у земље Централне и Југоисточне Европе показало је да су та вина, кад се упореде са оригиналним, разводњена- слабија!
„Шкарт“ храну ЕУ је прогласила нелегалном
Подсетимо, да овај скандал не би био ни разоткривен да Словачка није искористила позицију председавајућег Европске уније (ЕУ) да се на највишем нивоу заједнице покрене питање неједнаких стандарда у производњи хране и остале робе за државе централне Европе и бивших комунистичких држава.
Иницијативу Словака су подржали и Чешка и Хрватска, касније и друге земље и онда је тај притисак довео до овог решавања проблема на нивоу Европе. Ипак треба бити опрезан и сачекати неколико месеци да се утврди и потврди да је ова пракса, која је тако осладила обогаћеним капиталистима из „језгра ЕУ“, укине – тачније да престане.
Прошле јесени притиснут аргументима , у говору о стању Уније у Стразбуру (13. септембра) председник ЕK Жан-Kлод Јункер је обећао акцију рекавши: “Нећу да прихватим да се у неким деловим Европе људима продаје храна слабијег квалитета него у другим земљама иако су паковање и бренд идентични”.
НЕХУМАНО: Дечије
играчке су прављене као некада за време апертхејда: за белце (децу из
језгра земаља ЕУ) и црнце (децу из Централне и Југоисточне Европе)
Бугарски премијер Бојко Борисов је овај проблем окарактерисао као “апартхејд” по питању хране, док је један званичник мађарске владе рекао да је то “највећи скандал у недавној прошлости”. Није било лако да се у бирократизованој Унији, пуној Комисија, шкарт храна прогласи нелегалном, али се то под политичким притиском многих земаља – чланица ЕУ ипак прошле године – десило.
Председник Европске комисије због пољуљаног ауторитета и угледа ЕУ овим скандалом сада истиче да „се мора доказати да не постоје грађани друге категорије. Сви грађани имају једнака права због једнаког достојанства“.
У сваком случају оваквом преваром власници компанија и фабрика из ЕУ стекли су нелегално стотине милиона евра екстра-профита и истовремно тровали грађане другог реда из поменутих земаља. Да ли ће и како оштећене државе и грађани бити обештећени?
Милиони бесних и незадовољних потрошача се осећају да су варани и намагарчени.
На крају, логика намеће важно питање за интересе грађана Србије: кад су овако пролазиле земље Централне Европе и Источноевропске земље које су чланице Европске уније, какви ли су тек производи стизали у Србију, кад нисмо у Унији?
Излог у ЕУ: да ли ће земље Југоисточне Евопе и даље увозити из ЕУ робу за отпад, за контејнере
Да ли су били и колико штетни по здравље грађана, да ли оставили штетне последице? Да ли је и када и ко у Србији проверавао квалитет тих роба?
И последње што такође сигурно не знамо је чињеница важи ли ова најновија одлука ЕУ о престанку продаје и пласмана шкарт производа само за земље – чланице ЕУ, или и за земље које су ван Уније, као што је Србија и остале земље Југоисточне Европе?
Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.
Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
