https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

недеља, 5. јун 2022.

НП Отаџбина: Српске светиње у БЈРМ припале комунистичкој ''нацији'' заснованој на анти-српству

Наслов
"Бројне грађевине и културна и духовна баштина ставарани у време Немањића па онда српких велможа Мрњавчевића, Бранковића, браће Дејановић дају се у руке онима који су на таласу комунизма створили посебну нацију засновану на антисрпству."

НП Отаџбина: Српске светиње у БЈРМ припале комунистичкој ''нацији'' заснованој на анти-српству
Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, задужбина краља Милутина / Фото: М-Скрижевски


Данашње саопштење Народног покрета "Отаџбина" из Косовске Митровице за тему има издајнички онос екуменске врхушке СПЦ према делу својих светиња и историје на тлу такозване "Северне Македоније". Преносимо га у целости.

***

Давање аутокефалности Македонској православној цркви од стране Српске православне цркве није у интересу ни српског народа, ни српске духовне баштине а сигурно да није у интересу ни Српске православне цркве.

Није познат разлог за овакав поступак највиших институција Српске православне цркве али је сигурна ствар да у њему има много политике. Ваља подсетити да оно што није могла да уради власт у време Јосипа Броза нажалост одрадио је диктаторски режим Александра Вучића.

Српски патријарси почев од његове светости господина Германа, па до патријарха Павла и до Иринеја нису били склони овако штетним концесијама организације на чијем чели су били. Давањем аутокефалности Македонској православној цркви Србија и Српска правослана црква одриче се своје богате историје и духовне баштине коју су српски народ и његове велможе на тлу Македоније стварали. Бројне грађевине и културна и духовна баштина ставарани у време Немањића па онда српких велможа Мрњавчевића, Бранковића, браће Дејановић дају се у руке онима који су на таласу комунизма створили посебну нацију засновану на антисрпству. Шта би на ово све данас рекли Коста Абрашевић, Михајло Пупин, Анђелко Крстић и остали многобројни ствараоци пореклом са простора територије зване Северна Македонија.


Мало је тужно да је нови српски патријрах себи дозволио да се одрекне онога што су преци данашњих Срба оставили потомцима чега се ови данас одричу. Манастир Нагоричане код Куманова као и манастир Матејче дефитивино више нису српски. Бројне задужбине Мрњавчевића, Бранковића Дејановића нажалост овим поступком више не припадају српском народу. Давањем аутокефалности македонској цркви отвара се пут за одвајање и Црногорске православне цркве, па онда хрватске, и косовке...
 
Да ли је то цена за сулуду и антисрпску идеју Александра Вучића која се зове Отворени Балкан?

Шта данас радити са више од деценију тамновања владике Јована кога су власти из Скопља годинама држале у тамницама и казаматима. Како објаснити осталим македноским владикама које је иначе именовала Српска православна црква и најпосле шта казати српском народу у Македонији кога деценијама македонски неокоминисти сатиру и гуше.

Карловачка митрополија је 1867. године дала аутокефалност влашкој или румунској православној цркви која је до тада била у њеном саставу али у оквиру тог договора направљен је такав споразум да све цркве на територоји данашње Румуније које су градили српски трговци, кнезови и грофови и даље буду властништво Карловачке митрополије односно СПЦ. По том споразуму ускраћено је право Румунској православној цркви да у ондашњој кнежевини Србији отвара своје парохије. Садашњи српски патријарх Порфирије то је морао да има у виду. А можда сам патријарх не робује српској патриотској мисли и идејама имајући у виду да је подржао поделу Косова и Метохије као митрополит заграбачко-љубљански а коју је заговарао Александар Вучић. Иначе је он једини високи српски црквени великодостојник који је римском папи пољубио руку (ово ипак није тачно, више их је - прим. ред.). Стално одлагање његовог устоличења за пећког патријарха буди сумњу да му до ове титуле није много ни стало.

Оно што карактерише садашњу владавину Александар Вучића јесу три битне ствари. Потписао је Бриселски споразум са сепаратистима у Приштини којим је дефакто признао независност самопрогашене републике Косово. Изборио се за аутокефалност Македонске православне цркве и треће, на помолу је увођење санкција Руској Федерацији за које је, из авиона се види, он већ дао свој благослов. И све је то урадио гласовима Срба који су национално оријентисани.

Давање аутокефалности македонској цркви обавио је зид ћутања у јавности Србије. Нема коментара, свесно се избегавају дискусије на ову тему. Можда је необично како национално мислећи Срби покушавају да оправдају овакав поступак своје цркве. То се пре свега односи на историчара Раковића, политичког аналитичара Стевана Гајића, професора правног факулетета Зорана Чворовића који ову одлуку правдају тиме да црква није желела тзв. украјинизацију Србије, тј. боље да српска црква да аутокефалност македонској цркви него да то учини васељенски патријарх. Помало тупаво и непрактично објашњење у које мало ко може да поверује.

Али једно је данас сигурно, Српска православна црква данас више није иста као она која је била пре давања аутокефалности македонској цркви.








Косовска Митровица
05.06.2022. године
Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 30. мај 2022.

Институт Арчибалд Рајс: Македонско црквено питање

Институт Арчибалд Рајс: Македонско црквено питање "Начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе."

Институт Арчибалд Рајс: Македонско црквено питање

 

Већ од самог почетка, било је јасно да у „дијалогу љубави“ није било ни речи о многобројним српским светињама на територији новопечене „аутокефалије,“ које ће премазивањем имена њихових српских ктитора променити своје историјско порекло, нити је било говора о верским и језичким правима хиљада становника аутокефалног Натостана који се нису одрекли свога српског имена и Светосавске цркве, а најмање је дијалошки уређено питање судбине тамошњих јерарха који су годинама прогоњени и чамили у тамницама зато што су остали лојални дојучерашњем канонском поретку и у богослужбеном јединству са Српском православном црквом. Сада смо се уверили да је „црквено помирење,“ лукаво уприличено и драматизовано на заседању Светог архијерејског сабора у мају 2022. да би са хоризонта јавне пажње потиснуло нерешавање дубоке кризе која је захватила Српску цркву у Сједињеним Државама, а и из других разлога који су за екуменисте и новотарце важни, било позоришна представа и ништа више. Ефемерни „успех“ Патријаршије на превазилажењу македонског раскола трајао је свега неколико дана, као што је засигурно било унапред договорено, да би се ствари верницима могле лажно приказати и да би им се очи добро замазале пред коначно разоткривање болне стварности. Та болна стварност гласи да је извршена црквена и национална издаја колосалних размера.

Наводно враћање „македонске цркве“ под окриље Српске цркве (или „свете цркве Србије“, како се изругивачки ословљава у фанариотском акту) сада се види да је било планирано као краткотрајна прелазна фаза, да би на седници Сабора Патријаршија могла да се позове на неки, макар варљиви успех. Прави циљ перфидне игре био је да се „Црква Србије“ усагласи са геополитичким смерницама глобалистичке интернационале, која обухвата и Фанар, и Ватикан, и НАТО пакт, и све остале факторе и богоборачке снаге које сада већ отворено и без зазора делују на подривању и цепању Православља као јединог преосталог есхатона, једине духовне силе која још увек задржава и успорава привремени тријумф сина погибли.

Прави смисао операције у вези са „нормализацијом“ канонског статуса македонске цркве схватљив је једино из геополитичког угла, пошто ништа од онога што се догодило нема везе са решавањем духовних или чисто канонских питања. На начин како се испољава, концепт сужавања канонске јурисдикције националних цркава у политичке границе матичних држава служи искључиво глобалистичкој агенди, а то се посебно односи на подручје Балкана. То је формула за даље дробљење и потчињавање балканских народа и преуређење политичког простора на штету свих, али пре свега српског народа и његове православне Цркве, која му је током читаве историје била главни стожер и идентитетско обележје. Задатак број један је сузбијање српског фактора.

Да се радило поштено и са оцрковљеном свешћу, васпостављање евхаристичког и канонског јединства, без потребе за даљњим кораком признања аутокефалије, задовољило би све разумне тежње и било би довољно да буду решена сва спорна црквена питања. То би и било тако, да се овим процесом не диригује са нецрквених командних пунктова и да тај процес не служи другим циљевима, попуно различитим од црквених.

То би уједно у потпуности решило питање које је за Цркву превасходно, а то је ваљаност светих тајни на територији Македоније и легитимитет њене јерархије. Али о тим основним стварима, пошто се налазе у најтешњој вези са правом мисијом Православне цркве, мало ко мари, у Београду, Скопљу, или Фанару, а најмање у паганским центрима глобалне моћи који корумпираним црквеним поглаварима диктирају политику.

Уместо таквог решења, укорењеног у бризи за очување црквеног поретка, добили смо циничан политички потез срачунат да се уклопи у настајућу геополитичку ситуацију на Балкану, а који би са глобалистичког становишта могао да послужи и као користан преседан за повлачење наредних потеза сличне врсте.

„Решење“ за које се у овом случају определила Српска патријаршија постаће модел за решавање сличних проблема са којима ће Српска православна црква имати да се суочи у блиској будућности, и бременито је опасностима по јединство и целовитост српске Цркве.


Ако се прихвати канонски новотарско начело „једна држава, једна црква,“ као што је Патријаршија управо учинила, а сви њени изговори и деманти да није тако без икаквог су дејства, вероватно ће следеће по реду бити постављање „црногорског црквеног питања,“ по истом обрасцу, али сада не више у бедној и неуверљивој верзији у полицијској станици регистроване НВО „Црногорска православна црква.“ De mortuis nil nisi bene, али предводник потенцијалног црногорског раскола по македонском узору тамо за собом је оставио врло солидан црквени апарат, по свему судећи наменски за сопствену употребу, само што га је смрт претекла. Тај апарат надмаша било шта што постоји у Македонији, а уз свесрдну подршку НАТО структура и недотученог бившег режима, и уз ефикасан ангажман служби, лако би се могао претворити у респектабилну „аутокефалну“ цркву. Када македонска операција буде довршена, са каквим би се аргументима Српска патријаршија могла одупрети захтеву сличном македонском, али из Црне Горе? Да и не постављамо питање са каквом би аргументацијом одбила да изађе у сусрет некој будућој конзисторији несвргнутих америчких епископа, уколико би и они, након провале њихове закулисне игре, сада отворено и без зазора изашли са сличним захтевом?

А затим, ређали би се други захтеви исте врсте, у режији истих разбијача, у Босни, Војводини и са Косова и Метохије, где се материјална основица будуће „аутокефалне цркве“ увелико изграђује отимањем српских светиња, да поменемо само иницијативе и уцене које ће се после недавно учињеног неминовно појавити и другде на српском црквеном простору. Наивно је претпоставити да су патријарх и његови сарадници, и колеге епископи који су, по Саопштењу, за македонску аутокефалију гласали једнодушно, толико ограничени интелектуално да су им могле промакнути овако очигледне ствари.

Али у стању које је обележено кварном „симфонијом“ покварених играча, као што је данас случај у Србији, начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе. Исти преварни механизам који је коришћен да се камуфлира предаја канонског простора Српске православне цркве у Македонији, прво привидним повратком на пређашње стање, па одмах затим, уз сагласност матице, озакоњењем коначног отцепљења, са мало креативности може бити примењено и у „решавању“ косовског питања. Чињеница да се и Црква и држава састоје из истог љигавог и плашљивог људског материјала, и да у обема преовлађује дубински исти приступ и менталитет, без обзира на то да ли је конкретно питање секуларне или верске природе, рушиоцима изванредно иде на руку.

Нека се зато не изненади нико уколико би се македонски сценарио ускоро почео понављати, упоредо и на политичкој и на црквеној равни. У каквом год облику се то догодило, и уз какво год прилагођавање изворног модела специфичним околностима, то ће имати тешке последице по српску Цркву и државу.

Тако је и планирано да буде. Извођачи радова су постављени не зато што су верујући хришћани или српски родољуби већ напротив, управо зато што им је све српско Алајбегова слама.


#Србија #Црква #Порфирије #Македонија

 


Мај, 25. 2022.

Институт Арибалд Рајс



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 30. август 2021.

Пaтријaрх Вартолoмеј у Кијeву: прве изјаве и први закључци

Пaтријaрх Вартолoмеј у Кијeву: прве изјаве и први закључци

Поглавар Фанара је у Украјини. Састаје се с руководством државе, наступа на форумима ветерана, али зато избегава сусрете са верницима УПЦ. Шта ће бити даље?

Верници Украјинске православне цркве – Московске патријаршије (УПЦ – МП) траже од патријарха Вартоломеја враћања својих цркава. Фото: УПН























Поглавар Фанара је долетео у Украјину, састао се са највишим руководиоцима државе и одбио да погледа у очи људима настрадалим од “љубави мајке-цркве”. О чему говоре први кораци патријарха Вартоломеја на нашој земљи и како се цела та ситуација може развијати даље?

Политички пројекат са кршењем Устава

20. августа 2021. године авион у којем је био поглавар Фанара је слетео на аеродром Бориспољ где су га већ чекали премијер Денис Шмигаљ и глава ПЦУ Сергеј (Епифаније) Думенко.

Д. Шмигаљ и С. Думенко дочекују патријарха Вартоломеја. Фото: Telegram-канал Д. Шмигаља

Сагласно Уставу Украјине премијер-министар јесте треће по статусу лице у држави, а сагласно дипломатској пракси премијери дочекују на аеродромима поглаваре страних држава, и то не све и не увек. На пример, 22. августа 2021. године Д. Шмигаљ није дочекао у Бориспољу канцеларку Немачке Ангелу Меркел.

“Симболична и важна посета за нашу државу. Делегација Васељенског Патријархата ће учествовати у прославама поводом 30. годишњице успостављања наше независности. Захвалио сам за ту подршку која се даје Украјини и украјинском народу од стране његове светости”, – написао је Д. Шмигаљ у свом телеграм-каналу после дочека главе Фанара.

Одмах по доласку у Кијев патријарх Вартоломеј се упутио на сусрет са Председником Украјине В. Зеленским.

Владимир Зеленски и патријарх Вартоломеј. Фото: president.gov.ua

На том сусрету се одвила протоколна размена љубазностима и биле су дате неке изјаве, о којима ће касније бити нешто детаљније.

А следећег дана, 21. августа 2021. године, патријарх Вартоломеј је дошао у Врховну Раду Украјине и видео се са њеним спикером Дмитријем Разумковим који је по Уставу друго лице у држави.

На тај начин, сва три главна руководиоца Украјине су се састала са патријархом Вартоломејем који није ни глава неке државе, ни премијер, ни било које официјелно лице. Са правне тачке гледишта, он је глава стране религиозне организације и не више од тога. Онда зашто се са њим састају сви главни руководиоци државе? И у ком статусу они то раде: као лица на дужности или приватно? На то последње питање се може одговорити недвосмислено, као лица на дужности. О томе сведочи како то да су се сви ти сусрети одвијали у официјелном амбијенту у име државе, тако и то да на крају тих, као и претходних, сусрета се доносе одлуке које имају правни карактер.

Не само ова посета, већ и целокупна сарадња Украјине и Фанара јесте политички пројекат који се реализује од стране украјинске власти са кршењем сопственог Устава.

Међутим, Устав Украјине који описује пуномоћ троје највиших лица на државној служби не даје им одговарајућу пуномоћ, да не говоримо о томе да је Украјина световна држава у којој је Црква одвојена од државе. Из тога се може направити закључак да не само ова посета, већ и целокупна сарадња Украјине и Фанара јесте политички пројекат који се реализује од стране украјинске власти са кршењем сопственог Устава.

Позиција ноја: не видимо ни конфликте, ни протесте

За време сусрета са главом Фанара Председник Украјине В. Зеленски је изјавио да је наша држава “уникатни пример мирног супостојања многих конфесија”. И  то у време када по држави се наставља талас насилних одузимања храмова, када се пребијају верници, а у судовима се налази на стотине пријава православних заједница УПЦ које улажу жалбе против незаконских пререгистрација. Религиозни сукоб у украјинском друштву очигледно постоји и то доста жесток. Али уместо тога да се праве кораци ка смиривању друштва, решава конфликт, власт одлучује да занемари проблем и изјави да он не постоји. Али тако се проблем неће решити само ће се још више раширити.

Још увече 20. августа дуж бориспољског аутопута су се изређале хиљаде верника УПЦ са плакатима на украјинском, енглеском и грчком језику, на којима је било написано да:

  • наш Предстојатељ јесте Митрополит Кијевски Онуфрије;
  • верници захтевају од главе Фанара да дође на сусрет са њима;
  • верници захтевају од Фанара да поправи оно што је урадио у Украјини.
Верници УПЦ дуж бориспољског аутопута. Фото: УПН


На путу кортежа патријарха Вартоломеја са аеродрома у Кијев таквих група је било неколико. И он није могао да их не види. Били су огромни транспаренти на којима су га верници позивали на сусрет.

Позивница патријарху Вартоломеја на сусрет са верницима УПЦ. Фото: УПН.

21. августа ближе ка времену сусрета патријарха Вартоломеја са Д. Разумковим код Врховне Раде се окупило преко 10 хиљада верника УПЦ који су по позиву ОС “Мирјани” дошли како би посведочили своју оданост УПЦ и показали глави Фанара чему је довело његово неканонско мешање у религиозну сферу Украјине. Дан пред посету, ЈУ “Мирјани” су упутили на Фанар официјелно писмо са позивницом за патријарха Вартоломеја да се састану и да се лично увери да већина украјинских православаца није сагласна да се потчини оним одлукама које је донела украјинска власт заједно са Цариградском патријаршијом.

Парохијани УПЦ код Врховне Раде. Фото: УПН


Дан пре тога неке социјалне мреже су дале информацију о томе да патријарх Вартоломеј ипак намерава да изађе пред вернике УПЦ, али у стварности је испало другачије. Главу Фанара су увезли у Врховну Раду кроз унутрашње двориште.

При том је то било урађено у стилу холивудских филмова, у пар тренутака, док се кортеж приближавао, капију су отворили и затворили је одмах после последњег аутомобила. Исто тако главу Фанара су “тајно” извели из Врховне Раде. Разумков га је испратио у унутрашње двориште, тамо “свесветог” су ставили у ауто и у истом таквом холивудском стилу моментално одвезли.

На тај начин глава Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио. И ако би се данашња дешавања одвијала у средњем веку, таква верзија би имала право на постојање. Али нисмо у средњем веку и било која информација одмах постаје позната целом свету.

Поглавар Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио.

У Украјину је патријарх Вартоломеј пристигао заједно са својим потчињенима. Један од њих је неки Николаос Папахристу – директор Управе медијима и комуникацијама патријарха Вартоломеја (да-да, има такву). Дан пред посету Папархисту је дао проширени интервју једном од портала ПЦУ у којем је показао одличну информисаност о протестима верника УПЦ против акција Фанара, и у целини о ситуацији у Украјини.

Зато ни мало не сумњамо да патријарх Вартоломеј има најпотпунију информацију и о заузимањима УПЦ, и о броју учесника Велике литије и о самом стајању мирјана испред Врховне Раде који су га неколико сати чекали зарад разговора. Шта више, ризиковаћемо да претпоставимо, да улазак кортежа Вартоломеја у Раду кроз споредни излаз организован је по његовој личној молби, да “не би изгубио лице”. Али да ли му је успела замисао? Једва.
 

“Његова свесветост” просто није имао храбрости да погледа у лице оне људе којих су тукли, понижавали и протеривали из својих храмова да би насилно натерали да се припоје пројекту ПЦУ. Није сваки у стању да погледа на резултат својих дела и сноси одговорност за њих, макар моралну.

Додуше, следећег дана, 22. августа, патријарх Вартоломеј у Софији Кијевској је наговестио то да је спреман да саслуша вернике УПЦ, али у оквиру неке “освештане црквене традиције”. “Ми, као црква-мајка, смо спремни да саслушамо проблеме, развејемо сумње, исцелимо бриге, излечимо ране милошћу Божијом све наше деце, увек, али у оквиру освештане црквене традиције”, – изјавио глава Фанара.

Треба схватити, да под “црквеном традицијом” патријарх Вартоломеј подразумева да избачени, његовом милошћу, из својих храмова верници морају да допузе код њега на коленима, пољубе ципелу и замоле да “развеје сумње”. Али они управо не сумњају. Они чувају оданост својој Цркви, свом Предстојатељу Блаженом Митрополиту Онуфрију и не намеравају да продају своју веру за тридесет сребрњака.

Патријарх Вартоломеј има манију гоњења?

Још пред долазак у Украјину јавност су зачудиле неке, тако рећи, претеране мере предострожности, које су предузете на акцијама са учешћем патријарха Вартоломеја. Можемо још схватити страх сусрета са верницима УПЦ где би морао да црвени због сопствених дела, али многе чињенице указују да глава Фанара избегава и боји се чак својих немногобројних присталица из ПЦУ, тог самог “омиљеног украјинског народа”, о којем тако често говори.

Дан пред долазак патријарха Вартоломеја у Украјину, у ПЦУ су објавили да за улаз на територију Софијске саборне цркве, где је 22. августа требало да се одржи служба са главом Фанара, неће моћи да се уноси вода, храна и плакати. Многе су такве мере предострожности зачудили, али то још није било ништа.

21. августа патријарх Вартоломеј је служио вечерње у Андрејевској цркви, Ставропигији Цариградске патријаршије у Кијеву. Док је трајало богослужење полиција је у потпуности затворила Андрејевски спуск, где се налази храм. То јест, чак и људи који су хтели да виде “свог патријарха” и да се помоле заједно са њим, нису имали ту могућност. Дакле, Андрејевска црква је била скоро празна, тамо су се налазили само “јерарси ПЦУ”, новинари и “вип-парохијани”: Петар Порошенко, Андреј Јураш, криминални ауторитет Александар Петровски (надимак “Нарик” – Ред.) и други. Свакако, не можемо да тврдимо, да ако полиција не би блокирала Андрејевски спуск, да би на службу дошли обични парохијани, али таква шанса је постојала.

Ако украјински народ толико воли патријарха Вартоломеја (а он воли украјински народ), шта ће му толико обезбеђења, још и на богослужењу? Кога се плаши?

А 22. августа одржана је заједничка “литургија” поглавара Фанара, Сергеја Думенка и других “јерараха” ПЦУ. Како смо већ рекли, забранили су да се тамо уноси вода, храна и плакати. Људе на територију Софије су пропуштали кроз металне рамове (тражили оружје?). И најзанимљивије – у “олтару” поред патријарха Вартоломеја су се целу службу налазили неколико чувара у оделима и, из неког разлога, затамњеним наочарама. Јако су се издвајали међу људима у одеждама и изгледали доста комично. Питамо се, ако украјински народ толико воли патријарха Вартоломеја (а он воли украјински народ), шта ће му толико обезбеђења, још и на богослужењу? Кога се плаши?

Обезбеђење у “олтару” на “литургији” ПЦУ. Фото: Фејсбук: Сергеј Чапнин


Прогањања УПЦ ће се наставити

Нажалост, претпоставке многих стручњака и аналитичара, да ће долазак патријарха Вартоломеја у Украјину проузроковати нов талас одузимања храмова, имају шансу да буду тачне. Верници УПЦ се већ довољно давно обраћају како украјинским властима, тако и ка фанариотима са захтевом да дају бар оцену том безакоњу и насиљу које чине присталице ПЦУ. Али уместо тога власти, и фанариоти фактички се солидаришу са противницима УПЦ. На сусрету са патријархом Вартоломејем 20. августа В. Зеленски је изјавио да религиозни фактор јесте “један од фактора које агресор примењује против Украјине као хибридно оружје”, очигледно наводећи тиме на УПЦ. А глава Фанара у интервјуу за “Укринформу” дан пред долазак за Украјину је изјавио да се Украјинска Православна Црква брине о страним интересима, а не о црквеним критеријумима.

На тај начин и украјинска власт, и Цариградска патријаршија су декларирали свој негативан однос према УПЦ. И то није једноставно негативан однос, већ приступ, суштину којег су јако сажето рекли староримски гонитељи хришћана: “вас не треба да буде”. Фанар је изјавио да УПЦ већ не постоји. Сергеј Думенко говори да све парохије УПЦ припадају ПЦУ, а украјинска власт се труди да уради све да тако и буде. Међутим, не треба заборављати да је све у рукама Божијим. Истину тих речи можемо у стварности видети у Украјини: УПЦ живи и шири се, а ПЦУ тражи подршку у кабинетима власти и чиновника Стејт департмента САД.

Сергеј Думенко међу фаворитима

У последње време поглавар Фанара се буквално расипа у комплиментима Сергеју Думенку. У истом том интервјуу за агенцију «Укринформ» он је изјавио да је С. Думенко – ефективан руководилац којем верују на Фанару. “Епифаније јесте разборит предстојатељ који уме ефективно и у духу канонске традиције православља да управља црквеним пословима”, – изјавио је патријарх Вартоломеј. А већ по доласку у Кијев је изјавио да након деценија Украјинци ће прослављати име и пример С. Думенка. “Ваш труд ће бити тежак, али деценијама касније потомци ће славити ваше име и ваш пример. Препознали смо вас као човека посла, као човека богоугодног, са непоколебљивом вером у Христа, љубављу према Цркви и вашој отаџбини”, – рекао је поглавар Фанара.

Да, за нормалног човека то звучи апсурдно и чак подругљиво. Али то нису само дипломатски книксени. То је одговор свим “архијерејима” ПЦУ који покушавају да играју своју игру у борби за власт у ПЦУ и у оквиру те игре траже своје канале комуникације са Фанаром. Сада је таквим “јерарсима” дат читак сигнал, да седе и не сумњају у вештине “ефективног руководиоца”.

Патријарх Вартоломеј: творац нове “реалности”

У интервјуу агенцији «Укринформ» поглавар Фанара је критиковао противнике Томоса за ПЦУ и изјавио: “Проблем тих људи је у томе што је њима тешко да признају реалност или не желе да је признају. Они такође не знају шта значи аутокефалност, као и у историји и канонској пракси њеног додељивања”. То јест патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

Патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

На пример, 10 хиљада људи који су га чекали поред Врховне Раде 21. августа, а такође оних 350 хиљада људи који су ишли Великом Литијом, – нису реалност. Блажени митрополит Онуфрије такође није реалност, како и преко 12 хиљада заједница УПЦ нису реалност. Зато Сергеј Думенко који нема никаквог светог чина, човек који назива речи Јеванђеља пословицама, – то је реалност.  Његове не многобројне присталице које се чак нису одлучиле да одрже пуноправну литију на дан покрштења Руси то је такође реалност. У његовој “вартоломејевској” реалности само он, патријарх Вартоломеј, може да дарује аутокефалију и није битно: дарује је он расколницима или православцима. А сви, који сматрају другачије, су објављени лаицима.

А 21. августа, налазећи се у Михајловском Златоврхом манастиру, патријарх Вартоломеј је изјавио да је Фанар “испочетка био сигуран чувар блага Цркве, иако у време процвата и бројне надмоћи он је могао да уведе и успостави пирамидалну форму хијерархије Источне Православне Цркве, али он је са гађењем одбацио ту мисао и није одступио ни од предате му еклезиологије, ни од успостављеног и освештаног од стране Сабора система “Пентархије””.

Под један, занимљива је сама формулација: “могли бисмо, ако бисмо хтели”. Овде се опет чује тврдња онога што је једном директно рекао један грчки епископ: “На Небу је, наравно, Господ глава Цркве, али на земљи глава Цркве је Цариградски патријарх”.

Није ваљда да фанариоти озбиљно мисле да могу да успостављају и преуспостављају Цркву по својој жељи? Цела црквена историја сведочи о томе да управо Господ управља том земаљском, историјском Црквом, и никаква “времена процвата и бројне надмоћи” ништа не значе без Промисли Божије.

Под два, наравно патријарх Вартоломеј ставља то у заслуге Цариградске патријршије, да је он себи није формално потчинио формално остале Источне Патријархате у време процвата Византијске империје и пада Православља. Али он говори да је еклезиологија, као, предата управо Цариграду, а сходно томе, управо та патријаршија јесте њен чувар. Тврдња је апсурдна пошто еклезиологија не може бити предата некој одређеној Помесној Цркви. Учење о Цркви јесте једно од догматских елемената православне вере, без ког та вера постаје мањкава, а значи не спасилачка. Не може се остати православцем и читати Симбол вере без “Верујем у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Међутим Фанар покушава све да убеди да Цариградска патријаршија – јесте једини чувар православне еклезиологије и само је њему доступно “свето знање” како треба да се обављају црквени послови.

Под три, Васељенски Сабори нису успостављали и чак нису освештали систем “пентархије”. То је систем пет најутицајнијих катедри: Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске формирао се на природан начин под утицајем највише политичких фактора. Васељенски Сабори су унели неке уредбе односа међу тим катедрама, али они уопште нису подизали постојање тих катедара и територија, на које се ширио утицај тих катедри у неку непроменљиву догму. Саборна правила су само описивала постојећу онда реалност иако, истини на вољу, треба рећи да и онда, и сада има људи који су тврде да Црква не може да постоји другачије, него у облику пет патријаршија. Ти људи искрено нису схватали када се Римска катедра одвојила од Васељенске Цркве и остало је четири патријаршије. Иначе, када је 1589. године Руској Цркви био признат статус патријаршије, присталице “Пентархије” су видели у томе повратак пољуљане теорије и тврдили да је, као, на место Рима стала Москва. Треба ли говорити о томе да све те теорије расуђивања немају никакве основе у Новом Завету и у најбољу руку јесу покушај да се регулишу међуцрквени односи у конкретним историјским околностима?

Данас такозвана теорија “Пентархије” је више историјски феномен, а не савремени устрој Цркве и, наравно, није еклезиолошка догма. И објашњавати помоћу те теорије било која права није више него спекулација историјским темама.

А под четири, ако већ говоримо о теорији “Пентархије” она управо и не претпоставља давање Цариграду неких  посебних права, а признаје једнакост пет постојећих у првом миленијуму патријараха. А ако кренемо даље и признајемо Московску патријаршију једном  од пет патријаршија “Пентархије” онда испаде да Цариград свугде није управу.

Шта ће бити даље?

Слободни смо да претпоставимо да нови талас одузимања храмова ако и почне, онда ће тешко бити велики. И та нада није основана на “савести” власти, већ на снази Цркве. Паства УПЦ последње године је постала приметно активнија и организованија у одбрани својих уставних права. Масовност Велике Литије, способност брзо окупити на десетине хиљада људи за молитвено стајање код Врховне Раде и других органа власти, покреће исту ту власт да размисли о томе каква ће бити цена даље антицрквене политике.

Са једне стране, сасвим је очигледно, да под утицајем Стејт департмента САД власт се вратила антицрквеној политици претходног председника. Али са друге стране сви јако добро разумеју да мантре о одсуству међуконфесионалних конфликата у Украјини су добре само за дипломатске пријеме, а у реалности покушаји да се још више врши притисак на УПЦ ће довести до још негативнијег односа украјинске заједнице према садашњој власти са одговарајућим цифрама на следећим изборима. При том, треба узимати у обзир да и спољно- и унутрашње политичка ситуација се склапа доста несрећно за ту власт. У теми гасовода Северни поток-2 Украјину су преварили и САД, и Немачка. Украјини намећу тему “зелене енергетике” која угрожава да дотуче остатке наше индустрије, а такође доведе до енергетског колапса. У друштву расте незадовољство поводом продаје украјинских парцела коју је В. Зеленски легитимисао како би задовољио наше западне партнере (вероватно боље је рећи кураторе). Већ је најављено прилично велико поскупљење гаса, струје, комуналија. При том, то поскупљење може бити такво да ће поставити велики део становника на руб преживљавања. Све те околности ће да играју против садашње власти и још један додатан фактор у облику реакције на антицрквену политику јој сад не треба.

Па и, вероватно, главни фактор који ће да утиче на политику украјинске власти при том не само у религиозној сфери – то је осетно смањење утицаја САД на ситуацију у свету. Симбол тога су постала последња догађања у Авганистану где су Американци морали хитно да се евакуишу, а Авганистанци који су служили САД вером и правдом су били бачени на уништење новим Талибанима. У многим државама су се политичари озбиљно замислили: да ли вреди безобзирно испуњавати одредбе америчке администрације, поготову што те одредбе противрече како интересима тих држава, тако и често важећем законодавству?

Што се тиче Цариградске патријаршије, она иде све даље и даље у својој тежњи да утврди своју привилегованост и посебност у Православном Свету. Фанар уместо да тражи путеве за повлачење у очигледно неуспелом пројекту ПЦУ, обрнуто изјављује да је тај пројекат “реалност”.

22. августа у Софији Кијевској патријарх Вартоломеј је рекао да није исправно називати Цариградску патријаршију анахронизмом и музејским експонатом. Али ако Фанар не промени мишљење у скорије време, онда није искључено да ће се управо то догодити.

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса - КМ Новине

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса "Народ мора да се освести и не само да усмено осуди екуменизам већ и конретним делима да се успротиви и екуменистима као главним разоритељима вере православне која је кроз векове ропства сачувала српски национални и народни идентитет" Порфирије не престаје да уверава народ у своју раслабљену веру и хришћанство које је у њему у дубокој кризи.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

''Толеранција'' и ''мултикултурализам'' на делу - хабадовци награђују српске злотворе и крвнике - КМ Новине

среда, 25. новембар 2020. | Уреднички колегијум ''Толеранција'' и ''мултикултурализам'' на делу - хабадовци награђују српске злотворе и крвнике Мило Ђукановић и Хашим Тачи добијају најмултикултуралније благослове на свету од лидера мултикултуралности Балкански рабин групе Хабад, Јоел Каплан, кога је Тачи прогласио почасним конзулом Приштине и одликовао га, благосиља толерантног и мултикултурног Хашима Тачија.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Екуменисти су одговорни за злоупотребу Јеванђеља и пропаст инославних - КМ Новине

"Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља." 1.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Наука и култура    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању