Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

петак, 11. октобар 2019.

Миодраг Зарковић: О ордену

Не постоји оправдање за додељивање ордена Светог Саве човеку који седам година опстаје на власти искључиво због тога што на окупираном подручју Косова и Метохије затире и државу Србију, и српство, па и само светосавље.





Пише: Миодраг Зарковић



Александар Вучић је од 2012. године: поставио границу између КиМ и остатка Србије; потписао противуставни Бриселски споразум у којем се над целим КиМ примењује ”Устав Косова”; погазио уставни поредак Србије не би ли спречио Уставни суд да се изјасни о уставности Бриселског споразума; укинуо српску локалну самоуправу у четири северне општине КиМ; увео шиптарску локалну самоуправу у те четири општине (то што шиптарску самоуправу тренутно обавља нешто што се зове Српска листа само је још већа срамота); укинуо многе званичне и незваничне српске установе на северу КиМ, од митровачког суда који је предат у руке шиптарског ”правосуђа” па до цивилне заштите која је заправо представљала један од стубова одбране Северне Митровице; подигао преговоре о КиМ на највиши могући ниво чиме је наставио једнако погубну политику претходне власти...

На све то треба додати голготу коју пролази обичан народ на северу КиМ, оличену у претњама, уценама и притисцима да се изађе на шиптарске изборе (последњи пут смо то видели пре неколико дана, у недељу 6. октобра), да се предузећа и уопште правни субјекти региструју у шиптарском правном систему, затим у постепеном распростирању шиптарских полицајаца и специјалаца широм севера КиМ, који је иначе до тада за њих био недоступан, итд.

Ово је иначе било само овлаш набрајање његових већих непочинстава у погледу КиМ. Ништа боља није ни његова политика према Републици Српској (где му је сметао чак и референдум о државном празнику!), или Црној Гори, са чијим режимом одржава најблискије односе и помаже му у суманутом ”процесу века”, упрско томе што Подгорица континуирано крши људска права тамошњих Срба а на међународном плану вуче један за другим противсрпским потезом.



Александар Вучић је неко ко, од како је на власти, није повукао нити један једини потез за који би се могло рећи да је у складу са светосавском традицијом. Напротив, његово деловање углавном нарушава ту традицију, чак и у изјавама и јавним наступима.

Све до њега, Србија никада у својој историји није била непосредни учесник међународног иживљавања над сувереним државама којима је једини грех то што се супротстављају империјалном походу Запада. Напротив, раније смо се увек супротстављали таквим походима. Под Вучићем им помажемо, тако што у сарадњи са САД снабдевамо терористе на другом крају света. Било која од тих држава које разара српско оружје, може једног дана с пуним правом да покрене судски поступак против Србије. Ето још једног Вучићевог доприноса.



Миодраг Зарковић


Несхватљиво је да такав човек добије орден Светог Саве. То је унижавање и историјске улоге и вишевековног значаја Светог Саве.

Кажу неки да би требало уздржати се од осуда тог чина, како не бисмо још једном међусрпском завадом олакшали посао непријатељима. Такве бих поново упутио на горњи део ове објаве, па нека ми кажу да ли српским унутрашњим и спољним непријатељима помажу они који у Вучићу виде кобну националну штеточину, или пак сам Вучић који је урадио све што набројах.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Kosovo, #Metohija, #Srpska_Lista, #Izbori, #Izdaja, #Vučić, #Laž,  #Šiptari, #Albanci, #Ekstremisti, #Srbija, #Separatisti, #kmnovine,

среда, 09. октобар 2019.

Иван Максимовић: Издали веру и државу па накачили ордење за то

Српска јавност је огорчена одлуком патријарха Иринеја да додели орден Светог Саве Александру Вучићу, Милораду Додику али и - себи! Пре свега јер су сва тројица де-факто издала Косово и Метохију пре него што су се окитила ордењем и на дан обележавања 800 година аутокефалности Српске православне Цркве.

Ко је коме патријарх?


















Пише: Иван Максимовић



Реакције су бројне, разумевања мало. А како би га и било када се оваква одлука коси са истином, стањем на терену али и здравим разумом уопште?

Ово је понајвише изненадило оне који до сада нису желели да виде очигледно стање у СПЦ, а то је приврженост екуменизму кога је својевремено Свети Јустин Ћелијски називао - свејерес!

"Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес".
Из књиге "Православна Црква и екуменизам", ст 123 - 140. Хиландар 1995., видети овде

Оваква одлука није изненадила не мали број верника који је видео безочан пад у свејерес екуменизма патријарха Иринеја а за шта није требало ни мало богословског ни теолошког знања јер је то изјавио и сам патријарх у интервјуу за агенцију Танјуг 29. септембра 2010. године. За себе је тада рекао да је он екумениста и пацифиста и да подржава долазак папе у Србију на обележавање годишњице Миланског едикта која је била у припреми.

"И нека Бог да да га (Сабор) позове и да он дође" рекао је патријарх Иринеј⇗, молећи Бога за помоћ у зацарењу свејереси.

Долазак папе оценио је као "прилику за екуменски сусрет" погледајте и послушајте, а онда упоредите са горе наведеним речима Светог Јустина Ћелијског:



Онај део верника који није затварао очи на почетку али ни током каснијег застрањивања у свејерес екуменизма протеклих десетак година, није изненађен али огорчен јесте.

Јер ордење је додељено свој тројици која су прво издала Косово и Метохију па онда на груди окачила орден Светог Саве и то, када је Вучић у питању, "за очување Косова и Метохије у саставу Србије" иако он то не само да није чинио, нити је икада рекао да то чини, већ ни на овој церемонији није потврдио. Како и би када је управо он најистакнутији политичар у укупној историји Србије који се свим снагама труди управо да Косово и Метохија више не буду у саставу државе Србије? Али, кренимо редом.

Први и најтежи ударац СПЦ, нарочито на Косову и Метохији, била је незаконита и неканонска одлука да из Епархије рашко-призренске буде прогнан епископ Артемије. Без икакве кривице, која није не само утврђена већ није ни дефинисана до данас, ни 10 година након прогона, протеран је стожер одбране српске државе на КиМ и највећа препрека "косовској независности" како су га називали амерички политичари. А управо то је била прва одлука патријарха Иринеја одмах по избору на то место, што су многи протумачили као "враћање дуга" за указану му позицију.

Ондашња америчка амбасадорка у Србији, Мери Ворлик, са којом се патријарх састао фебруара месеца у јеку прогона владике Артемија⇗, када је оцењено да ће "СПЦ после смрти вољеног патријарха кренути модернијим путем".

Након тога је свака одлука црквених власти на Косову и Метохији и сама била неканонска. Тако је одмах постављен нови лажиепископ Теодосије а наредне 2011. године, Видовданске свечаности финасијски је подржала општина у оквиру "републике Косово" коју је представљао градоначелник Бојан Стојановић. Патријарх Иринеј се јавно, пред народом, срео са њим и "благословио" његов рад у тој сепаратистичкој "институцији"! 

Патријарх Иринеј у Грачаници са шиптарским градоначелником, спонзором Видовданских свечаности!

Врло брзо ће Бојан Стојановић постати први Србин који се састао са Рамушем Харадинајем и то - испод фотографије са патријархом српским који му је и дао благослов за даљи рад.


Док су Срби трпели страховите притиске Вучићеве камариле на северу покрајине да не пристану на илегалне сепаратистичке изборе којима се учвршћује албанска а поништава српска надлежност на КиМ, патријарх Иринеј ће позвати Србе на КиМ, испрва увијено а онда сасвим јасно и јавно да "изађу и изабере најбољег међу њима". Ово нису једини али су најсликовитији ирази издаје Косова и Метохије коју је починио Иринеј Гавриловић, намесник на месту патријарха СПЦ, слободно се може рећи - најнесрећнији међу српским патријарсима.

Главни лик у причи, а ко би то и могао да буде него Александар Вучић, прави поприличне проблеме код стављања у контекст издаје Косова и Метохије. Немогуће је набројати ни укратко, најважније уступке и помоћ коју је ружио шиптарским сепаратистима у њиховим настојањима да створе своју државу на КиМ.

И пре него што је дошао на власт, Вучић је још 2012. најавио "болне" потезе за српски народ. Сви су знали да се то односи на Косово и Метохију.

И опет, све што је радио ишло је у корист интереса америчког режима ан челу са Клинтновима које је, као што знамо, у последњем кругу и финансирао парама српског народа кога су тако брутално убијали масакрирали и терорисали од Крајине, преко Босне до Косова и Метохије.



А онда се 2013. укључио у Бриселски дијалог, за који се клео заједно са Томиславом Николићем да ће га поништити док није дошао на власт, а онда је омогућио да Ивица Дачић потпише споразум по коме је постављена граница између, до тада слободног севера КиМ и остатка Србије. 

Затим је уследило растакање српске полиције, Цивилне заштите и других државних служби које су штитиле српски народ, посебно на северу покрајине. Свим припадницима је понуђено да приступе сепаратистичким службама чиме је појачана шиптарска власт, контрола и надлежност. Овако испољена државничка слабост, предаја и очигледан чин издаје КиМ од стране државног врха на челу са Вучићем, подстакао је шиптарске екстремисте да активније покрену таласе насиље над Србима. Од тада почињу учесталији напади на Србе на северу КиМ како од наоружаних албанских јединица тако и од цивила који су у неколико наврата покушали и убиства српских младића и деце али и палили имовину, скрнавили црквене и приватне поседе.⇗

Запаљене просторије Црквеног одбора на Малом Звечану.

Упркос свему, Вучић је уложио војну и полицијску силу, специјалне јединице и Жандармерију да силом натера Србе на КиМ да прихвате сепаратистичку власт, да се интегришу и постану "косовари" а престану да буду Срби.

Антидржавни терор Вучићеве власти је настављен и уследило је укидање општинских органа, Судова чије су судије морале да полажу заклетву тзв "републици Косово" пред ратним злочинцем правоснажно осуђеним за убиство српских припадника МУП-а, Хашимом Тачијем.⇗ И све друге значајне државне институције доживеле су идентичну судбину. Сви ти притисци ни овај пут нису успели да натерају једва 15-так % Срба са КиМ да изађе на сепаратистичке квази-изборе. Па ипак, Вучић је сав озарен и радостан прогласио "победу" скривајући истину да су избори туђе и илегалне државе на КиМ бојкотовани од стране Срба. Такорећи, тог дана је објављено да ће добити орден Светог Саве за своју "борбу за Косово и Метохију". Тако испада да патријарх Иринеј награђује оне који се боре за независност Косова и Метохије.

Чак шта више, ово није једини случај. Управо у време борбе против сепаратистичких институција на северу покрајине, новембра 2013. године, патријарх Иринеј Гавриловић је доделио Орден Светог Саве Свере Јохану Квалеу, Норвежанину који је "у својству приватног лица" лобирао да Хашки трибунал ослободи Рамуша Харадинаја.

У писму које је Квале послао Трибуналу, између осталог, пише:
 Косово је нова држава која покушава да нађе пут ка потпуно развијеној парламентарној демократији, а Алијанса за будућност Косова је једина опозициона партија на Косову која има јасан профил, пре свега захваљујући Харадинају – похвалио га је Јохан Квале који је истакао да о њему има најбоље могуће мишљење јер га лично и дуго познаје.


Чак и да СПЦ то није знала, а што је било мало вероватно, то јест немогуће јер је "Блиц" ту вест са набитнијим наводима из писма, објавио 08. августа 2010. године⇗, остаје чињенца да је Квале обављао функцију "амбасадора Норвешке" у Приштини. Дакле, Квале је био представник државе која је признала независност Косова и Метохије а он носилац и представник управо те одлуке. Додељивањем Ордена Светог Саве⇗, патријарх Иринеј је индиректно али снажно и недвосмислено изразио сагласност и помирљивост са таквим ставом!

Свере Јохан Квале прима Орден Светог Саве од српског патријарха, у присуству узурпатора Теодсија и Саве Јањића.

Разлоге да Квалеу додели овај Орден, нико од представника београдске патријаршије, па ни сам Квале - никада нису изнели у јавност!

Све то као да није било довољно па је Квале у Дечанима добио чак и портрет!

Теодосије са Квалеом у Дечанима и са потретом норвешког лобисте на зиду манастирског конака у позадини, 2013. година.








 
Истовремено је Орден Светог Саве додељен и Александру Вулину и то у тренутку када се жестоко, коришћењем неизмерних медијских лажи али и употребом силе против Срба који нису желели да им се наметне јарам шиптарске власти на Косову и Метохији, чинио до тада најконкретније облике издаје свете српске земље. Ни разлози да се Вулину додели Орден, јавности никада нису саопштени.

Срећни добитници Ордена Светог Саве са Вулином, који ће касније изјавити да не верује у Бога, у средини.








Нажалост, примера издаје Косова и Метохије од стране представника београдске патријаршије, толико је много да ни овде изнето није ни загребало површину.

Што се Милорада Додика тиче, ни он није остао недужан у овој играрији, барем ако се држимо питања Косова и Метохије. По Божићу 2017. године на прославу Дана Републике Српске, Додикова администраја је позвала "Србе" из шиптарских квази - институција, а затим их је Додик у поздравном говору, који је уживо преносила РТРС, ословио као представнике тзв., "Косова" редом уз представнике страних драва! Више о томе овде

Неколико месеци касније, Народни покрет Отаџбина је осудио следеће Додиково калкулисање и трговину Косовом и Метохијом речима: "Не може се градити срећа једног дела српког народа на несрећи другог дела српског народа, а то су Срби са Косова и Метохије, којима се одрађује судбина да треба да живе у независном Косову". У истом саопштењу Срби са КиМ су подсетили и на раније Додикове издаје током борбе за очување КиМ што можете видети овде

Осим што је подржао сву дотадашњу политику Александра Вучића према КиМ, а она је као што знамо очигледно антидржавна и у корист албанских сепаратиста, Додик је пожурио и са подршком идеје о "разграничењу". Ово је било јасно и страним извештачима од којих је цењени руски публициста млађе генерације, Андреј Корибко, који је 2018. записао:

Председник Републике Српске у Босни недавно је изразио своју подршку Вучићевом плану о подели, тзв. „разграничењу“ Косова, али док покушава да одене своје аргументе као прагматизам, Додик је заиста само забринут за промоцију сопствених интереса.

Додик у тренутку признања тзв., "Косова"

Свакако да и ово није једини случај наказне политике према јужној српкој покрајини са чијом се издајом не успорава. Тако да имамо случај да су поводом 800 година аутокефалности Српске православне Цркве, од њеног патријарха награђени они који су свој труд уложили управо у разбијање и предају српских земаља, нарочито косова и Метохије.

А такво јавно спрдање са светињама и њихово унижавање, а за које су кроз историју небројено много Срба дали животе остављајући мајке, сестре, очеве, супруге и децу у сузама и болу због свог своје погибије, мора се реално и директно рећи, води само у пропаст и погибао. Судећи по овоме, уколико се одмах не промени срамни курс државних и црквених власти у Србији а народ све то дозволи, Србија неће моћи да избегне још једну Божију лекцију и призив а то значи ново страдање народа. Са оваквим властима, сасвим сигурно и највеће до сада.

Овај догађај ме је подсетио на разговор од пре десетак година са монахињом у њеним дведесетим годинама, а која у манастиру живи од своје 16-те. Све време је изгледало као да је "одсутна" гледајући у под док су окупљени узбуђено покушавали да јој "објасне" шта се дешава у Цркви. У једном тренутку је подигла поглед према нама, из кога се јасно видело да је много свеснија ситуације него што смо мислили, и рекла: "молите се децо, много се молите" наговештавајући зла времена која ће наступити. А по свему судећи, већ јесу.



#Patrijarh #Irinej #Orden #Svetog #Save #Kosovo #Metohija #Vučić, #Dodik #kmnovine
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

недеља, 25. август 2019.

Владика Артемије, први епископ у историји СПЦ који је лишен монаштва и изопштен из Цркве: Отпадник на правди Бога

У наредном прилогу доносимо интервју Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за недељник „Београдски глас“.

#Интервју #Владика #Артемије #Амфилохије #Епархија #Егзил #Косово #Метохија #Србија #Православље #Вера #Екуменизам
Епископ у егзилу, владика Артемије



 
Владика Артемије, први епископ у историји СПЦ који је лишен монаштва и изопштен из Цркве: Отпадник на правди Бога
Разговарала: Драгица Бг. Пушоњић
Београдски глас – Пре 15 година, као епископ Епархије рашко-призренске од 1991, владика Артемије (85) повео је спор без преседана у међународном праву. Од суда у Стразбуру тражио је заштиту и обештећење због насиља учињеног – под окриљем КФОР-а – над имовином СПЦ, свештенством и народом на Косову и Метохији. Убрзо одбија захтев Синода да повуче тужбу, касније долази и до канонског сукоба, па постаје први наш владика у историји који је екскомунициран, приде и кривично пријављен грађанском правосуђу.
Сад столује у Новој Никеји, центру Епархије рашко-призренске у егзилу. Ту, у манастиру који је подигао на својој очевини у ваљевском селу Лелићи, разговарали смо, између осталог, о разлозима његове неподобности за црквене и световне власти.

Против којих држава и зашто, уз благослов патријарха Павла, 2004. подносите тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру?
– Као епископ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске тужбу сам поднео против Енглеске, Немачке, Италије и Француске, које имају своје зоне одговорности на Косову и Метохији. Како тај суд није надлежан за питања која се тичу САД, тужбом није обухваћена Америка, мада има своју зону одговорности. КФОР је дошао 12. јуна 1999. на основу Кумановског споразума и Резолуције 1244, са задатком да обезбеди повратак свих прогнаних лица и миран живот свим грађанима. Тај задатак КФОР није извршио ни до данас.
КФОР је по доласку омогућио брз повратак само Албанцима који су избегли или прогнани, или намерно политички изманипулисани и отишли у избеглиштво да би створили хуманитарну кризу, јер то је био повод за интервенцију НАТО-а на Србију, тада СР Југославију. Али КФОР није обезбедио миран суживот свим грађанима. Повратком Албанаца почиње прогон српскога народа и то истога дана кад је стигао КФОР.
Под заштитом КФОР-а, другим речима НАТО-а плус Америка, у првих неколико месеци или током прве године, са КиМ је протерано око 250.000 Срба, ту су и Роми, и Црногорци, и други. За ових двадесет година на КиМ се вратило можда један или два одсто расељених, док је истовремено отишло много више.
Срба или Срба и Албанаца?
– О Србима говорим овде. Исељавање и прогон трају до данас и настављају се упркос свим услугама и уступцима које је, нажалост, власт у Србији – било ко да је на власти био, до ове данас – толерисала и омогућавала. Током прве четири године порушено је 115 цркава и манастира, а марта 2004. за два дана извршен је погром над српским народом. За та два дана протерано је око 4.000 Срба, спаљено више од 800 српских кућа и порушено још 35 цркава и манастира. Закључно са тим, 150 наших светиња је уништено, порушено или оштећено.
Све ово показује да мисија УН-а и КФОР-а није извршила задатак. Због тога сам као надлежни епископ за КиМ, у договору са тадашњим патријархом Павлом и још неким архијерејима, решио да поднесем тужбу за ово насиље над српским народом и нашим светињама. Тужба за накнаду штете поднета је у лето 2004, а за то сам добио сагласност и благослов Светог архијерејског синода. И судски процес је кренуо. После месец дана почиње кампања против мене као владике Артемија.

Дипломатски притисак на Цркву


Одакле и зашто та кампања?
– Нажалост, из Патријаршије. По подизању тужбе су код патријарха Павла реаговали амбасадори четири тужене земље. Италијански амбасадор се у посети патријарху пожалио јер је те године Свети синод одликовао Орденом Светога Саве војну јединицу која је чувала Дечане и Пећку патријаршију. И амбасадор тада каже: „Како то, Ваша светости, с једне стране додељујете одликовање, а с друге стране подижете тужбу против нас?“ Не знам да ли је било и других интервенција, али тада почиње кампања и одлучан притисак да повучем тужбу.
Да ли је патријарх Павле тражио повлачење тужбе за накнаду свеукупне штете нанете Цркви и српском народу?
– Тражио је Синод с Павлом на челу. Многе преписке биле су од Синода према мени и од мене ка Синоду по том питању. И та борба, буквално борба, трајала је све до маја 2005. када је Сабор СПЦ без мога пристанка повукао тужбу. Тиме се то питање, нажалост, тако завршило.
Истовремено је, ваљда у марту 2005, потписан меморандум између Светог синода патријарха Павла и не знам кога из међународне заједнице да обнављање порушених цркава иде преко тендера на којима могу да учествују сви. Дакле, и Албанци. И ту сам био одлучно против.
Зашто?
– Образложио сам да наше цркве не могу да обнављају они који су их рушили. И ова борба је вођена дуго, наравно да владика Артемије није успео да спречи такву одлуку Синода. Кренула је обнова стриктно оних цркава које су порушене у марту 2004. У обзир није узимано оних 115 порушених пре тога. И та обнова коју су Шиптари углавном вршили, њихове фирме и предузећа, а плаћала међународна заједница, Брисел или већ ко, није била враћање у првобитно стање, већ нека врста обнове да би се могло пред међународном јавношћу манипулисати: „Па, ево, Албанци су добри, брину о верским објектима Српске цркве!“ Такав приступ им је требао да би могли и даље да спроводе терор над Србима.
Око тога су се водиле борбе све до 2010. и мога прогонства, а у задње две, три године као да се Патријаршија пробудила и ваљда схватила која опасност прети око такве обнове цркава, па је макар вербално почела да се заступа за очување српске верске и културне баштине на КиМ. Кажем вербално, јер у пракси није учињено ништа.

Албанци чекају задњи потпис


Да ли је суд у Стразбуру узео у рад тужбу због кршења људских права на КиМ?
– Тужба је прихваћена. Остало је да се судски поступак даље одвија, па је зато тражено повлачење тужбе. Али прво је стопирана, онда и повучена.
Тад је била прва влада Војислава Коштунице, да ли су подржали тражење судске заштите?
– То не бих могао да кажем јер смо са председником Коштуницом имали коректне односе и сарадњу, уз многе сусрете о проблемима нашег народа на КиМ и стању у колевци српској. Али од 2008, после Коштунице, била је директна сарадња Патријаршије и власти у прогону владике Артемија на основу мога рада, заузимања и борбе за опстанак српског народа на КиМ и опстанак КиМ у Србији као саставног дела. Тада је бар на политичком плану почела политика попуштања.
У ком смислу?
– Албанци су постигли све што су хтели, а српска власт није имала стратегију. Увек је говорено: „ако они ураде то и то, ми ћемо онда, као, супротно томе“. Није било визије шта хоћемо, већ се гледало шта Албанци хоће и да их само у томе онемогућавамо. Као да тадашњим владама све до данашње није било јасно да и међународна заједница хоће исто што и Албанци.
Како су наши под притиском на све пристајали, дошло је до задње тачке коју треба ставити на слово „ј“. Ка томе су водили и воде преговори у Бриселу. И актуелни председник често говори да не могу Албанци да добију све, а ми ништа. Албанцима фали још само задњи потпис на признање Србије да је Косово независна држава. Зато преговори у Бриселу отварају многа питања.
Која?
– Зашто се воде под лажним именом као преговори Београда и Приштине? Не преговарају градоначелници двају градова него председник државе Србије и председник тзв. државе Косово. То нису унутрашњи већ међународни преговори у којима се, до дана данашњег, пристајало на сваки услов Албанаца.
Наша власт је наводила бројне, као озбиљне, разлоге. Говорило се, не дамо „Трепчу“, то је српско предузеће. Питао сам се тада је ли „Трепча“ важнија од Косова? Па Брезовица. Па север КиМ, али шта је са југом? Стигло се дотле да то више уопште нису преговори јер се говори о увођењу таксе на робу из Србије од сто одсто, што се представља као наводни кључ који ће решити питање КиМ. Као одлучни смо, док не повуку таксе, нећемо сести за преговарачки сто! А таксе су уведене претпостављам на наговор или уз пристанак међународне заједнице, Албанци их се тако чврсто држе зато да би, када их укину, да онда Београд, а не Србија, настави преговоре, па ће доћи став Брисела да је сад ред да и Београд нешто уради. Иако нисам политичар, питање је судбина мог народа и моје цркве, зато невољно морам да пратим токове политике у односу на будућност нашег народа и православне цркве.

Без подршке у мисији по свету


Од 1991. лобирали сте за КиМ: где све и јесу ли вас подржали држава и СПЦ?
– Нисам политичар, још мање дипломата, али био сам принуђен да се бавим и дипломатијом. Моја дипломатија се сводила на борбу за очување свога народа на КиМ и КиМ у саставу Србије. Од 1999. до 2010. више од двадесет пута био сам у Америци, увек у циљу борбе о којој је реч. У томе нисам имао подршку ни Србије, мислим на власти тадашње, па ни саме СПЦ.
Мислите и на патријарха Павла?
– Па, он је тада био патријарх. Тачно је само да сам за свако путовање тражио и добијао благослов патријарха, ништа нисам радио самовољно. Ишао сам и у све земље Европе, у Русију више пута, у Израел, Јужноафричку Републику.
Кина?
– Не, даље у Азију нисам ишао. Мој рад се није свиђао многима у земљи и свету јер сам био принципијелан, без уступака и компромиса. И на свим могућим пријемима код мене на КиМ и дочекивању представника УН, амбасадора и других међународних званичника имао сам кристално јасан став да компромиса око КиМ не може да буде. То је засметало многима.
Коме у Србији од световне, а коме од црквене власти?
– Рећи ћу овако: и грађанска власт, председници наши тада, били су под утицајем, надзором и контролом Брисела, ЕУ и Вашингтона. Ове силе су, нема сумње, вршиле притисак на тадашње власти у Београду да се тај чврсти став олабави, ублажи, да се крене у преговоре, за које смо рекли до чега су довели.
На све су пристали да би 9. јануара 2010, уочи избора садашњег патријарха Иринеја, неки амерички адмирал јавно рекао да ће на КиМ доћи кооперативан владика. Значи, Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада здушно радили и представници наших власти и, нажалост, Патријаршије. Нећу да кажем Српска црква, него Патријаршија. Доказа има много, довољно је прочитати књижицу „Викиликс“, објављена је у скраћеном обиму и на нашем језику, где се говори и о Артемију и његовој борби. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара, а већ почетком фебруара био је у посети америчкој амбасадорки Мери Ворлик. Између осталога, у разговору о Артемију он је њој обећао да ће питање Артемија решити. Није прошло много, покренуо је прогон владике Артемија.

Склоњен тајним гласањем


У књизи „Прилог измирењу раскола епископа Артемија“, из 2017, архимандрит Никодим Богосављевић образлаже зашто је свака одлука Синода и Сабора везано за вас била неканонска.
– То је тачно. И неуставна и неканонска. У Уставу СПЦ се о црквеним судовима изричито каже: „Нико не може бити кажњен ниједном црквеном казном без претходног саслушања.“ Са управе рашко-призренске епархије уклоњен сам 12. фебруара 2010, постављен је администратор док се, наводно, ствар не испита, што сам прихватио мира ради у кући, али мира није било. Очекивао сам да ће све расправити Сабор у мају. Три дана пре заседања Сабора администратор ми уручује оптужницу на 32 стране. Погледао сам, тамо нема клаузуле да се одређује рок за мој одговор на оптужницу. На том заседању решавали смо многа питања и на самом крају је прозван епископ који је писао оптужницу да је прочита.
А то је?
– Владика Фотије далматински. И он је прочитао. Била је тишина, читао је више од сата, а кад је завршио, каже патријарх мени: „Шта имате да кажете на све ово?“ Ништа, одговорио сам. И питао колики ми је рок одређен да одговорим, ако је то оптужница. „Нема га.“ Тад сам рекао да немам у џепу архиву на основу које бих спремио одговор на оптужницу јер ми је архива одузета још 12. фебруара 2010, кад сам суспендован.
За шта сте оптужени?
– Наводна канонска кривица. Немам на шта да се изјасним, додао сам, јер то није суђење по канонима кад нема рок за одговор. На суђењу владици Дионисију америчком 1964, у оптужници су му дата три месеца да се изјасни. Тражио је шест месеци, дали су му три, а мени ни један дан. Завршено је одлуком Сабора да сам разрешен епархијске службе.
Да ли се неко јавио за реч и да ли је одлука била једногласна?
– Одмах се ишло на тајно гласање, мислим да нису били једногласни, али била је већина. Нисам само разрешен епархије већ сам од Цркве и прогнан са КиМ. По канонима и Уставу СПЦ, ако епископ из здравствених и било којих других разлога буде разрешен епархијске службе, има право да изабере један од својих манастира у коме ће живети до скончанија свога. Ја сам ту милост тражио, али је нисам добио. Речено ми је отворено: „Не долази у обзир.“

Екуменизам је јерес


Ко вам је рекао?
– Мој брат Амфилохије Радовић. Тако сам прогнан на крајњи север, у манастир Шишатовац на Фрушкој гори. И то сам прихватио због мира у кући. Али ни ту ме нису остављали на миру јер је за мном кренуо велики број и мушког и женског монаштва са КиМ. Више од стотину.
Где су они живели?
– Првих дана, по сеоским кућама. Сваке недеље и празником прелазили су двеста, триста километара да буду на литургији у Шишатовцу. Уз њих је почело да долази и све више народа из Срема и других крајева, пратили су развој догађаја и знали о чему је реч. Сваке недеље је у Шишатовцу било по више стотина верника, па им је и то засметало, и исти митрополит Амфилохије пустио је вест да „Артемије гради себи шишатовачку епархију“. У томе је протекло лето 2010. и онда је настао прелом.
Какав?
– Борба је до тада углавном била за КиМ, наше светиње и народ, а онда се отворило ново поље. Почетком 20. века појавила се јерес екуменизам, чедо тог века које у почетку није било отворено ни масовно. Реч је о новој јереси: да се уједине све хришћанске деноминације, са конференцијама које је започињао Цариград, али тако да се не исправљају они који су кроз историју скренули са правога пута, већ да буду прихваћени какви јесу, да свако остане при своме, а да сви опште са свима. То је у најкраћем срж екуменизма од ког су у опасности све помесне православне цркве јер реч је о питању вере, истине Божје и спасења. Светски савет цркава створен је 1949. и од тада екуменизам добија на актуелности и убрзању.
СПЦ је члан од 1965.
– Јесте и то под клаузулом да је органски део тог тела, а претходно су приступиле мање-више све православне помесне цркве. И пре избора за епископа, а нарочито потом, борио сам се против таквога духа у нашој цркви. Јерес екуменизма је нарочито критиковао Свети Јустин Ћелијски, који је то називао „свејерес“: све јереси које су кроз историју узнемиравале цркву сада су ту, у тој једној. Патријарх Иринеј је током посете Бечу 2010. изјавио и посведочио за себе: „Ја сам екумениста и пацифиста“, ако се зна шта то значи. После те изјаве патријарха отворено сам иступио, осим по питању КиМ, и на том другом плану, боље је рећи на првом плану, јер је питање вере изнад и испред свега.
Шта сте писали Синоду?
– Послао сам 13. септембра 2010. писмо Синоду позивајући се на ту његову изјаву и на све раније неканонске одлуке у вези са мном и мојим монаштвом на које сам до тада пристајао ради мира. И рекао да се више нећу повиновати њиховим досадашњим и будућим неканонским одлукама. На то је стигла казна, забрана свештенодејства до следећег Сабора. Иако је и ово неканонска одлука, без икаквог саслушања, испоштовао сам је очекујући да ће Сабор у новембру коначно расправљати и све решити канонски.

Све наше катакомбе


Зашто нисте били на том заседању?
– Нико ме није позвао. Противно пракси да се кадровска питања решавају на крају Сабора, тада је већ на првој седници прва одлука била попуњавање Епархије рашко-призренске и одређен је епископ. Ко други, до мој монах и викарни епископ Теодосије. То је кап која је превршила чашу.
Доследан писму Синоду из септембра да се нећу повиновати неканонским одлукама, из Шишатовца сам кренуо на КиМ у моју епархију. Чуло је монаштво и са свих страна су у мој манастир Дубоки Поток кренули многи, да не кажем сви. Одслужио сам свету литургију са мојим монаштвом, али због интервенције новог „епископа“ и Патријаршије по други пут смо са КиМ прогнани и монаштво и ја. Увече је дошла косовска полиција, додуше Срби – али у служби косовске полиције, избацили су нас из манастира. Буквално су износили монахе и монахиње из конака и трпали их у кола, па избацили са КиМ. Буквално се тада родила Епархија рашко-призренска у егзилу. Остали смо оно што јесмо, али ван своје територије и почео је овај нови период нашег рада и живота.
Где сте сви ви отишли и каква је реакција Синода и Сабора?
– Због одласка у Дубоки Поток рашчињен сам епископског чина и враћен у ред монаха. Владика Артемије постаје монах Артемије, а касније долазе друге ствари. После избацивања са КиМ дошао сам у станчић у Београду, у Бистричкој 29. То није моје, али још користим кад дођем у Београд. Моји монаси су добили гостопримство у етно-селу Лозница код Чачка, на имању Милоја Стевановића, званог Грешни Милоје, и у селу Љуљаци. Ту су били црква и потпуно празан огроман конак који је подигао прота Тома Марковић, мој друг и пријатељ, а о свему се старао протин рођак Милан Марковић, који је отворио врата и примио део мога монаштва.
Ту сам, са монаштвом и мноштвом народа, одржао прву литургију у егзилу. Било је неколико стотина верника, прочуло се, сад информације путују брзо. Јављали су се људи и поклањали кућу, имање, давали на закуп, коришћење, све у свему тако су настајале наше катакомбе. Катакомбе су познате из првог времена хришћанства, кад је оно било гоњено и хришћани се крили по пећинама, подрумима, гробовима. По њима су наше катакомбе добиле име јер смо у прогонству, у егзилу, а сад их је више од 35.
И ова у Лелићу, у којој разговарамо, једна је од њих.
– Јесте и, мада најмлађа, сада је седиште. Катакомбе имамо и у БиХ, у Гринбаху крај Беча, у Франкфурту, Детроиту, Торонту, Лондону, у Русији три, четири и једну у Грчкој. Укупно имамо више од 150 монаха и монахиња, као и петнаестак свештеника. То нису свештеници који су дошли нама, већ породични људи, верници који су долазили на молитве, упознали се са монаштвом, научили нешто, показали се достојни да буду и служитељи Божји, и ми их рукополагали, па су сада изврсни свештеници и пастири.

Исцрпљивање суђењем


Како реагује Патријаршија?
– Више не реагује. Они су свој посао завршили.
Али први сте владика у историји СПЦ који је као отпадник лишен монаштва и изопштен из Цркве.
– Враћен сам у ред мирјана, то су урадили касније, 2015, јер је прогон настављен кроз године. Са њиховог гледишта сада ја нисам ни хришћанин.
Света тајна крштења се, ваљда, не може поништити или одузети?
– Искључили су ме из Цркве. Они су ме једноставно брисали.
Како то разумети: јесте ли ви, по доносиоцима одлука, сада Србин православац?
– То треба њих питати. Таква одлука не постоји, већ она о искључењу из Цркве, што значи да немам право ни на сахрану црквену сутра кад се упокојим. Немам право ни да се причешћујем у цркви. Немам право ни на какву молитву црквену.
То је анатема, проклетство Божје?
– Да. То јесте анатема.
Као код Лава Николајевича Толстоја, Јованке Орлеанке, Ђордана Бруна, протестанта Мартина Лутера…
– За Толстоја знам, за остале не знам, они нису били православни хришћани.
Шта је са кривичним поступком који је марта 2010. Синод иницирао пред грађанским правосуђем против вас и неколико ваших сарадника?
– Свесни да је неканонско све што су урадили, требало је то да у јавности нечим покрију. Шта је лакше него оптужити некога за лоповлук, проневеру црквених пара, злоупотребу службеног положаја? Пријава је поднета против двојице мојих сарадника, касније је проширена на још једног и мене. То траје, ево, девет година. Процес је у Вишем суду у Београду посебно интензиван у задње две, три године. Рочишта су сваки месец-два, испитују сведоке оптужбе, али ниједан није нас оптужио, или нешто доказао, док су многи или бар неки од њих у суду говорили нама у прилог. Без обзира на то каква ће бити одлука суда, ја сам већ дебело кажњен.
Десет година на челу носим натпис „оптужен“. Никог не интересује зашто, али, знате, то је онај што је покрао паре, што је оптужен. То није мала казна. Друго, у овим годинама, а имам 85, није лако тако често ићи у суд, уз степенице, додуше има лифт сада, седети тамо по два-три сата и да ни реч не проговориш, само слушаш разне актере. Али уз помоћ Божју све иде. Како Бог хоће, тако ће се и завршити.

Нисам примио Амфилохија


Негде у време убрзања ког помињете, на сајт СПЦ пуштен је текст епископа Атанасија о вашем стрмоглаву и томе да су вам годинама узалуд слали посреднике да напишете писмо покајања и да вас лепо врате у Цркву. Ко су изасланици, од кога, како сте разговарали?
– Никада нико није дошао у том циљу. Амфилохије је пре четири, пет година самоиницијативно дошао у Бистричку, ненајављен, увече око осам. Примио сам га. Говорио је два сата, ја сам ћутао два сата и за то време ако сам поставио неко потпитање два минута укупно. Толико о доласцима.
У задњих годину, две било је порука преко верника, не званичних и не писаних, да би они, ето, хтели да напишем неко писамце, макар две речи Синоду, Сабору. Чак не молбу, него да преразмотре моје питање. Немам намеру то да пишем, на незванично не реагујем.
Када вам је други пут дошао митрополит Амфилохије, који је са епископима Атанасијем, Иринејом и вама међу најпознатијим ученицима Св. Јустина Ћелијског? Амфилохије је плакао 2017. у манастиру Ћелије током беседе о вама као отпаднику…
– Плакао је, али говорећи о брату Артемију као злочинцу који гради куле по Лелићу „новцем закланог српског народа“. Као да је Артемије наручивао клање нашег народа на КиМ и то наплаћивао. Па који то мозак, који то језик може да тако нешто извали? Говорио је: „Кукала му мајка…“ И у Призрену је скоро, на прослави осам векова самосталности СПЦ, држао говор који опет не може без Артемија. „Безумник, нека га господ Бог уразуми и врати!“, то су његове речи. А у Бистричкој ме је убеђивао да се, по њему, нађе излаз.
Излаз је у оном писму?
– Тако је. Он 2017. у Ћелијама држи говор, о коме је малопре било речи, а 14. јуна 2018. поново ненајављен долази мени овде. Пред њега је изашао мој архимандрит Варнава, и он каже: „Је ли ту домаћин?“ Знате, он тражи домаћина! Мој Варнава каже да је владика ту и да га је питао. „И шта је рекао?“ Не жели да вас прими, каже Варнава. „Охо-хо“, чудио се Амфилохије, „па ја никога нисам вратио са мога прага! Па ја му носим благослов нашега Светога старца и братску љубав.“ А Варнава каже: „Што се тиче братске љубави, то оставите по страни.“ После свега што је раније (2017.) изговорио, он долази са братском љубављу. Е ту нисам хтео да га примим.
Да ли је могућ позитиван расплет?
– Свакој болести има лека, али сви болесници не долазе до њега. И за ово што се десило има лека. Отац Јустин је говорио да је излаз из свих безизлаза један, а то је покајање. Покајање онога ко је погрешио. Ко је прекршио каноне, ко је до овога свега довео, тај треба да се покаје, да исправи своје поступке, да стави ван снаге све неканонске одлуке и да почну разговор с владиком Артемијем, а не са Марком или монахом Артемијем. Тада бисмо се можда нешто и договорили, али би и тад постојао услов, међутим, не желим преко вас да шаљем услове. Почетак је исправљање канонских грешака, то није ствар појединца, већ Сабора који једини може анулирати своје одлуке.

Заборављени Срби јужно од Ибра


Ни КиМ није ствар појединца. Које су грешке српске власти у политици према КиМ, постоји ли и пре НАТО агресије континуитет лоших одлука?
– Корени су далеко дубљи и сежу у време пре Другог светског рата, нарочито током њега, а откад је дошао комунизам, питање КиМ иде све на ниже гране. Током рата Албанци су протерали 100.000 Срба, којима је повратак забранила држава Југославија, тај закон важи и данас. Рекао бих да је то почетак. Из Албаније су масовно долазиле читаве породице, са стадима оваца и стоке, насељавали су испражњене српске куће и тиме је стваран нови притисак на српски живаљ да се додатно исељава. Онда је КиМ издвојена као покрајина, што је вид одвајања од Србије као матице. И током и после комунизма власти стално иду на руку Шиптарима.
Шта би сад требало учинити?
– Како се каже, касно Марко на Косово дође. Нити сам на месту да кажем, нити би ме ико чуо и послушао. После доласка окупатора у виду КФОР-а, тад је требало и могло се учинити нешто одлучно, мада ни сад није касно, али треба хтети.
Хтети – шта?
– Да Влада и Скупштина Србије прогласе КиМ својом окупираном територијом. Тачка. Док је год окупирана, она је наша, и док је тако, имамо право да се боримо за њено ослобађање. А са животом на окупираној територији имамо искуство, нисмо мало били под турском, немачком и чијом све не окупацијом. То би било брана да КиМ не постане држава.
Да ли ће то учинити садашња власт?
– Неће. Пре више година прогласили су да ЕУ нема алтернативу, што је одрицање од КиМ унапред. Флоскула „ЕУ нема алтернативу“ своди се на то да ће све учинити да у ЕУ уђемо и без КиМ. Питање је хоће ли нас увести у ЕУ, а и да нас уведу, увешће нас у гробницу из које нема васкрсења. Ето, сад је циљ укинути таксе, наставити преговоре, ићи на компромисе. Око чега? Уби се председник говорећи о компромисима, о разграничењима, о не знам чему. Нема ни говора о проглашењу окупације.
Како живе Срби јужно од Ибра, којих има више него на северу, о коме се једино говори?
– На северу је око 50.000 Срба, а 70.000 је јужно од Ибра. Живе како могу, како се довију, трпе сталне нападе, убиства, крађе стоке, механизације, трактора. Ту важе закони Приштине које је Београд признао, јер у влади Косова учествује српска странка. А чија је то странка? Странка владајуће странке у Београду. Али да не идемо у политику. Често чујемо да има ко да заштити наш народ ако неће КФОР. Празне речи. Чиме су показали да га штитимо? Откад су пустили ту крилатицу, мало ли је било напада, убистава, рањавања, крађа и пљачки? Ни од КФОР-а ни од међународне заједнице не треба очекивати заштиту, они су ту да Шиптарима омогуће стварање државе. То је потребно и Америци и Европи, али се често позивамо да је „међународна заједница дужна да учини…“ То су бајке и прича тек нешто да се каже. У коју међународну заједницу имате поверење? С тим је одавно требало рашчистити, али…
Какав је био став патријарха Павла о КИМ и да ли је тачно да се пред смрт „исповедио“ Добрици Ћосићу да је и он за поделу?
– Био је одличан. Борио се и док је био на КиМ и као патријарх. То што кажете да се „исповедио“ као да пристаје на деобу КиМ, Боже сачувај! То је чиста клевета. Неки садашњи су можда на то спремни, па да би  њихов став добио на снази, приписују га патријарху Павлу. Дегутантно је тврдити тако нешто.

Народ се одазива ако Црква зове


У којој је мери анахрона догма да народ иде ка цркви, а не обрнуто (као што је принцип Католичке цркве), треба ли народ да иде цркви или црква народу?
– Није догма да народ треба да иде ка цркви уместо црква ка народу. Питање је шта се под црквом подразумева у конкретном случају. Господ је апостоле послао у народ и није им рекао: „Седите у Јерусалиму, чекајте да вам народ дође“. Значи да је црква упућена ка народу, да га води, брине о њему, да му служи, да га спасава што и јесте циљ. На народу је да се одазива цркви на њен позив и да одлази у цркву, да јој помаже и да је издржава. То је обострано. Иницијатива је, дакле, у представницима цркве, епископима, свештеницима и монасима, они су упућени као апостоли на мисију у народ. Е, колико успе њихова мисија, толико се народ одазива.

Прилагођавање режиму


Да ли је српски специјалитет то што је Црква по правилу слаба на државу уместо да је обратно?
– Није. Све помесне православне цркве мање-више тесно сарађују подржавајући текући режим а не државу. Друго је бити за државу, она је једна, она се не мења, али режими се мењају, па се често прилагођава сваком режиму, што је случај и са нама.

Сви кооперативни су НАТО лобисти


Ових дана је вест да група владика „из јужне струје, која је блиска са васељенским патријархом Вартоломејем“, у клановским борбама спрема „свилен гајтан“ патријарху Иринеју. О чему је реч, да ли би и зашто Александар Вучић спасавао патријарха?
– Нисам за то чуо, нити имам сазнања. А ако би дошло да неко спасава патријарха Иринеја, Вучић би имао разлога јер је Иринеј спасавао њега изјавама својим, да се он лавовски бори за КиМ, да је њега Бог послао, да он има поверење у њега итд. Те изјаве за Вучића много значе и он би имао разлога, ако би нешто било у вези са Иринејом, да га спасава. А да ли ће га спасити пред Господом, то оставимо Господу.
Има ли владика који су НАТО лобисти?
– Заиста не знам.
Да ли би вас зачудило ако би постојали?
– Па, пазите, сви који су кооперативни они су и НАТО лобисти. Пре свега узурпатор на КиМ. Он је и дошао као кооперативни епископ. У чему је његова сарадња, то не могу да анализирам.
У свему доживљеном, који су вам моменти најупечатљивији, шта су највећи успех и неуспех, највећа срећа и туга?
– О успеху ће други да говоре. И о неуспеху, такође. О срећи не говорим, она није јеванђелски појам, у Светом Писму не постоји појам „срећа“. Најтужније је бомбардовање српског народа, рушење цркава и манастира, „победа“ у којој војска одлази са КиМ. А конкретно страшан је масакр 14 жетелаца у Старом Грацком 23. јула 1999. Убиство деце у Гораждевцу, на реци. Дизање у ваздух аутобуса код Подујева. И многи, многи други случајеви. Тада је сваки дан доносио по неку такву вест, ту утехе није било. Ако бисмо могли да кажемо, утеха и нада је била једино у Бога. И тада, и данас и у вјеки вјекова.
Од оних који су вас екскомуницирали чује се да сте подлегли греху гордости јер је Бог истина, а не владика Артемије, а каже се и да нисте при чистој памети.
– То је Амфилохије рекао јавно, а на вама је да из овога закључите да ли је Артемије такав или није.
Да ли сте икада срели човека обузетог грехом гордости који је за своју највећу тугу видео патњу других, а не сопствену?
– То други нека цене.

Извор: Београдски глас, 21. 8. 2019, број 56.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Интервју #Владика #Артемије #Амфилохије #Епархија #Егзил #Косово #Метохија #Србија #Православље #Вера #Екуменизам