Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

среда, 21. август 2019.

Ђукановићу Европа помогла да се обрачуна са СПЦ

Црногорски председник Мило Ђукановић у интервјуу БН ТВ изјавио да не види никакав сукоб са Српском православном црквом јер ради по савету ЕУ стручњака.

#Мило #Ђукановић #Имовина #СПЦ #Српска #Православна #Црква
Мило Ђукановић


Ђукановић верује да ће "сачувати једну добру атмосферу између државе и вјерских заједница које функционишу на државном простору Црне Горе".

"Ми, у државним структурама не видимо никакав простор за тај сукоб и нисмо у доношење закона ушли са идејом да се сукобљавамо, него да покушамо да донесемо један нови закон, као дио новог правног система Црне Горе, који треба да супституише закон из времена бивше Југославије из 1976. или 1977. године. Наравно, када доносите такав закон којим се дефинише однос државе и цркве онда не можете избјећи и да не дефинишете питање имовине", рекао је Ђукановић.

Kаже да је то питање очигледно било врло проблематично за Српску православну цркву у Црној Гори.

"Kонсултовали смо европске експерте из области права и они су нам дали за право да можемо ићи тим путем којим смо кренули и да ће то бити у сагласју са оним што су правни стандарди Европе у тој области", рекао је Ђукановић, преносе медији у Црној Гори.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Мило #Ђукановић #Имовина #СПЦ #Српска #Православна #Црква #кмновине

уторак, 20. август 2019.

Капетану Драгану забрањено православље у хрватском затвору

Драгану Васиљковићу, познатијем као Капетан Драган, управа хрватског затвора у Лепоглави ускратила је посету његовог свештеника, оца Ђорђа Ђура, који је допутовао чак из Аустралије како би га посетио у затвору и исповедио.

 #Капетан #Драган #Хрватска #Затвор #Усташе #Нацисти #Људско #Право #кмновине






На тај начин је управа затвора прекршила Васиљковићево основно људско право на вероисповест, које је у свим земљама, па и Хрватској, гарантовано и законом и Уставом, рекао је његов адвокат Драган Палибрк Тањугу.

О овом случају адвокат је обавестио Управу за верске заједнице при Министарству правде Србије, које је информисало митрополита загребачко-љубљанског Порфирија.

Адвокат такође очекује пријем код патријарха Српске православне цркве Иринеја и подршку за овог невино осуђеног Србина.

Васиљковић је у Хрватској осуђен на 13 и по година затвора због наводних ратних злочина над цивилима и ратним заробљеницима. Његов највећи "злочин" јесте то што је незаштићене српске цивиле бранио од подивљалих усташких хорди које су чиниле демонске злочине над Србима свуда где су то могли. Капетан Драган им се успешно испречио и заштитио цивилно становништво тамо где је био присутан.


Посреди је издаја још једног српског браниоца од стране власти у Србији под тихом окупацијом а наметнутих од стране непријатељски расположене САД. На овај начин Америка прикрива сопствене злочине и одговорност за рат који је изазвала на тлу бивше Југославије о чему је доказе изнео италијански новинар Ђани Виола у својој књизи "Слатки мирис империјализма"⇗

Капетану Драгану казна истиче 20. марта 2020. године.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Капетан #Драган #Хрватска #Затвор #Усташе #Нацисти #Људско #Право #кмновине

петак, 16. август 2019.

Подвижници са јахтом на Пељешцу

Чувени херцеговачки подвижници, преосвештени и свакој власти преподобни Григорије Дурић и парох дубровачки Стево Ковачевић, одмор на дубровачкој ривијери наставили су обиласком Пељешца на скромној барци.




Да не би било погрешних тумачења и нејасноћа, скромним подвижницима постављам неколико јавних питања на која би они требало да одговоре, не мени већ јавности и својим вјерницима који преживљавају на ивици борећи се да прехране своје породице.



– Са којом сте јахтом-једрилицом упловили у малу лучицу-увалу Кобас на Пељешцу?

– Да ли се ради управо о овој луксузној јахти-једрилици, усидреној тренутно у Дубровнику, која је дуга отприлике 25 метара и има 4 собе, апартман.


– Да ли је јахта којом крстарите Јадраном у власништву словеначког инвеститора Марка Вилфана, директора и власника фирме „Ла Вита е бела ин Д.О.О“ преко које купује луксузне некретнине у Дубровнику?

– Да ли је тема пријатних разговора уз вечеру на Кобасу и у Дубровнику била трговина и изнајмљивање некретнина у Дубровнику?

– Да ли море и навигавање позитивно утиче на опоравак од душевних патњи и болова узрокованих клеветом?

– Какви су били морски плодови, бранцин и орада, у коноби Лукас у мјесту Кобас на Пељешцу? Да ли је боља маренда или медитеранска вечера?

– Да ли је незгодно спавати на барци, посебно ако љуља и море је немирно?

– Да ли је отац Стево рибарио на Пељешцу, јел се шта риба нахватало?

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 

Очекујем да скромни подвижници дају наредних дана одговоре на ова питања, која вјерујем занимају и вјернике и Цркву. Није се лако подвизавати на Пељешцу. Два подвижника, Григорије и Стево, до сада су ми узели преко 17 000 марака, хришћански и богоугодно, а ако затреба још ћу их помоћи, јер крстарити Јадраном није баш лако.

Небојша Вукановић




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Н. Вукановић    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Григорије #Дубровник #jахта #Ковачевић #Стево

недеља, 28. јул 2019.

Тако новотарски безумници ''бране'' Косово и Метохију - ''Бака прасе'' у Дечанима

"Ова дечанска вест само показује колико је српско богословље (а са њим и савремена побожност), посрнуло, у какву се каљугу стропоштало са Јустинових и Николајевих висина"



Светиња источна, вредности западне


Ово је вест са званичне фејсбук странице велике српске светиње Високих Дечана:

O. Ненад Илић са сином Богданом (познати јутјубер Бака Прасе) у посјети Дечанима. Јуче су били у Грачаници а данас и сјутра ће да посјете Пећку Патријаршију и Призрен.
Posted by Манастир Високи Дечани - Visoki Dečani Monastery on Четвртак, 25. јул 2019.

https://www.facebook.com/Decani.Manastir/posts

Српски калуђер, модератор ове станице, на много негативних коментара одговара новом објавом у којој каже да је ово јединствена прилика „већини од 1.300.000 дјеце која прате све његове објаве на јутјубу да се заинтересују за Грачаницу, Дечане, Патријаршију, Љевишку и друго пребогато духовно и културно наслеђе које овдје имамо.

Некој од дјеце који га воле "Бакин" долазак ће да буде мотив да и сами дођу... Не знате колику радост је његов долазак причинио дјеци која живе у енклавама на Косову и Метохији, у Грачаници, у Хочи, Ораховцу, показао им је да нису заборављени од свих него напротив да је њихово мјесто толико вриједно да највећа звијезда јутјуба у Србији (шта год неко мислио о њему) долази код њих, да их воли и да им посвећује пажњу.“

Вест објављена и на Твитеру, да некоме не промакне:


Хоће ли дечански калуђер објавити овакву вест и када у Дечане дође нека знаменита српска старлета, или познати херој из "Парова" и "Задруге"? Да ли он заиста верује да све те ријалити звезде, скупа са Богданом, могу просветити своје фанове сликајући се испред Дечана и Грачанице? Притом и донети богочовечанску утеху и радост косовском живљу?


Ова дечанска вест само показује колико је српско богословље (а са њим и савремена побожност), посрнуло, у какву се каљугу стропоштало са Јустинових и Николајевих висина. Христос је за савремене богослове само Тело и Крв у путиру. Нема његове богочовечанске личности, нема таворске светлости у врлинама Његовим, нема душе и нема греха, нема пакла о којима Он недвосмислено говори у светом Јеванђељу. Постоје само овакве човекобожачке сентименталности и сујете, које дечански калуђер исповеда у својој објави.



Мени је драга породица свештеника Илића, иако се исувише заиграла. Љубав Христова је савршена, дуго трпи и покрива све наше грехе, све нас Богдане који се ваљамо у блату свог властитог ега и властитих сласти. Чини ми се да Илићи својим поступцима и слободоумљем то желе и да докажу, притом и да разобличе наше љубави човечанске, често неискрене, лицемерне, фарисејске. Ако је то тако онда они заборављају да читав њихов експеримент жалости Христа и узнемирава побожне, те је зато и неодговоран, претеран и неумесан.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Борба за веру    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#SPC #Srpska #Crkva 
#Amerika #Zapad #Vrednost   #Rastakanje #Novotarci #BakaPrase #Jutjub #Zoutube #kmnovine

субота, 27. јул 2019.

Ударна вест: Српска Православна Црква у Америци и Канади званично више не постоји

"Епископски Савет (Мирко, Максим и Лонгин) поднео ”Св. Арх. Синоду” Београдске патријаршије на одобрење ”Нови Устав” у којем су унешене многе забрињавајуће измене, од којих је најважнија та да наша црква у САД и Канади мења име у ”Српске православне епархије у Америци”

#SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine
Прослава 800 година аутокефалије СПЦ у Либертивилу





 
После вашарске прославе 800 година аутокефалије СПЦ у Либертивилу крај Чикага коју је водио самопроглашени потомак мајмуна епископ Максим Васиљевић, двојица агената ЦИА и Фанара епископи Мирко (Иринеј) Добријевић и Максим, уз саучешће потпуно немоћног Лонгина, успели су да учине нешто што се многима чинило немогуће – да укину СПЦ у Америци и Канади наметањем ”Новог Устава” у којем је уместо досадашњег званичног имена наше цркве које је гласило Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци унето ново име – Српске Православне Епархије у Америци.

Овим су успешно завршили претпоследњу етапу предаје наших епархија Истанбулској Патријаршији.

Како им је то пошло за руком? Да би себи обезбедили ”несметани рад” Добријевић, Максим и Лонгин су онемогућили епископу Канадском Митрофану и целој његовој епархији учешће на Сабору, а такође нису позвали ни владику Кирила из Јужне Америке. Као што су неки од наших делегата већ упозорили у ранијим писањима овај Црквено-Народни Сабор заиста је личио више на вашар него заседање (досада) највишег законодавног тела наше Цркве у Северној и Јужној Америци.


 #SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine
Сабрање рушитеља СПЦ 


Поред скандалозно високе цене коју су поставили за учешће на Ц.Н. Сабору ($250 по делегату) употребљене су већ испробане мере одузимања времена кроз замајавање и изнуривање делегата. По сведочењу нашег делегата из Чикага господина Петра Г. првог дана Сабора у понедељак 15. јула, духовни злочинац епископ Мирко Добријевић је самоиницијативно и мимо усвојеног Дневног реда служио своју новотарско-унијатску мису (коју назива литургију) уместо јутарњег богослужења и тиме одложио почетак рада Сабора за сат-ипо времена када су делегати најодморнији и најсвежији. Сабор је отворио и делегирао управо он - језуитски дипломац Мирко Добријевић. Опет су исчитавани досадни записници и извештаји, док је главна тема за тај дан – питање затварања Богословског Факултета Св. Саве у Либетривилу остављено тек за увече. Као што знамо, Максим се већ годинама залаже за затварање ове школе, да би се наши богослови школовали код морално и верски посрнулих Грка у Америци и тиме постали следбеници јереси, који ће као и Максим разбијати СПЦ изнутра, а уједно и једва дочекати да наше епархије, односно њихове будуће парохије падну у загрљај ”своје мајке Цркве” – Цариградске Патријаршије. Прљави посао читања овог извештаја припао је Максимовом потрчку проти Николи Чеку, којем је лично Максим забранио да пред делегатима прочита мишљење Св. Арх. Синода. Међутим овај предлог да се затвори наша једина богословска установа наишао је на жесток отпор како предавача (професора), тако и осталих учесника Сабора, тако да је ово питање брзо гурнуто ”под тепих” и још увек се не зна шта ће се десити са једином богословском школом наше Цркве у расејању.

Треба напоменути да су се организатори овог квази-Сабора досетили још једне лукаве методе како да што пре растерају делегате. Клима уређаји су радили на минимуму тако да су се учесници Сабора буквално кували, а некима је и позлило.

Наравно, најважније питање ”уставних промена” остављено је за други радни дан Сабора, чије засједање је опет почело са сат времена закашњења јер су Мирко и Максим поново пали у ”молитвену екстазу” па нису могли тако брзо да изађу из цркве. Треба напоменути да су другог дана Сабора трећина делагата већ отпутовали. ”Нови устав” представио је високорангирани масон и нескривени агент ЦИА адвокат Љубиша Миличић, иначе главни руководећи човек у Лонгиновој епархији који ”ведри и облачи”. (један од ЦИА обучаваних чланова преговарачког тима Слободне Митрополије Новограчаничке који је покојног митрополита Иринеја навео да брзоплето потпише акт о уједињењу са Београдском Патријаршијом).

У већ устаљеном арогантном маниру, он је делегатима саопштио да је Епископски Савет (Мирко, Максим и Лонгин) поднео ”Св. Арх. Синоду” Београдске патријаршије на одобрење ”Нови Устав” у којем су унешене многе забрињавајуће измене, од којих је најважнија та да наша црква у САД и Канади мења име у ”Српске православне епархије у Америци”, дакле Канада је потпуно изостављена. Делегатима је саопштено да они немају шта да гласају јер је ”Нови устав” већ одобрен од стране Синедриона (Синода) Београдске Патријаршије. Одмах иза њега наступио је колега мастер-масон Мирко (Иринеј) Добријевић који је почео да оговара на питања делегата. Према нашим информацијама, само четворица свештеника и три делегата су устали против овог нелегалног документа којим се брише име Српске Православне Цркве, а њихова имена су следећа: Прота Живојин Јаковљевић из Њујорка, прота Дејан Тијосављевић из Хјустона, прота Саша Петровић из Небраске и проф. Богословског факултета у Либертивилу прота Бранислав Кончаревић, затим делегати Петар Гатарић из Чикага, Горан Давидовац из Чикага и Божо Шестић из Аризоне. Сви остали свештеници и делегати били су као парализоовани змијским погледом Мирка (Иринеја) Добријевића и нису стигли (или нису смели) да се јаве за реч. Иако су горе споменути свештеници и делегати бурно реаговали и аргументовано доказали да је ”Нови Мирков устав ” потпуно незаконит и нелагалан, јер само Црквено-Народни Сабор има ингеренције да усваја измене и допуне Устава, Мирко Добријевић је покушавао да их убеди како се ради о ”малим и небитним променама” а за тим је пожурио да што пре прочита молитву за распуштање Сабора, тако да није дошло до гласања о усвајању или одбацивању овог велеиздајничког документа. Дакле, Мирко наставља са својим рушилачким радом против Српске Цркве као и у Аустралији где је направио хаос и раскол, па тако хоће и овде у Америци. Крајњи циљ је да се оствари оно што су Мирко (Иринеј) и Максим потписали (а патријаршија у Београду благословила) на анти-православном Сабору на Криту, а то је да све српске епархије у дијаспори пређу под јурисдиккцију турског патријарха у Истанбулу. Сви услови за ову отимачину су већ испуњени.

И тако, име Српске Православне Цркве у Америци и Канади избрисано је после више од 100 година њеног постојања на овом континенту и то у овој години обележавања 800 година њене аутокефалије. Други ”поклон” Светом Сави се и није могао очекивати од већ много пута доказаних издајника и непријатеља српског народа као што су Мирко Добријевић и Максим Васиљевић.

Да ли ће се Српски народ сагласити са овом велеиздајом остаје да се види? Иако ситуација изгледа безнадежно, ипак постоји алтернатива, а то је оживљавање Слободне Српске Митрополије Новограчаничке која званично још увек постоји и која ће ускоро бити једина тапија српском народу на овим просторима за очување српске православне духовности – Светосавља, као и националног идентитета. Све српске Црквене Општине широм Америке и Канаде ускоро ће се наћи пред избором – предати се без борбе српским непријатељима, и отиснути се на пут без повратка или сачувати оно што нам је у наслеђе оставио Свети Сава и придружити се Митрополији Новограчаничкој која ће бити народна, слободна и независна.

Др. Србољуб Поповић,
Лос Анђелес

Канцеларија Слободне Српске Православне Митрополије Новограчаничке

 


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Борба за веру    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#SPC #Amerika #Srpska #Crkva #Autokefalnost #Izdaja BIA #CIA #Špijunaža #Rastakanje #Raskol #kmnovine

уторак, 19. март 2019.

Патријарх Иринеј примио помоћницу државног секретара САДза културу и образовање

Зашто је "Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду помоћницу државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава гђу Мари Ројс"?

Помоћница државног секретара САД код Патријарха српског / Фото: СПЦ.рс



 
Ова вест објављена је на сајту СПЦ и то као кратка. У њој се још каже да су "пријему присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду г. Кајл Скат (Патријаршија води рачуна да га не назове Скотом), саветник помоћнице државног секретара г. Бари Роганов, шеф Одељења за медије, културу и образовање г. Тим Стандарт, секретар за политичка питања гђа Џенифер Стојановић, аташе за културу г. Мајк Брук, преводилац гђа Ана Црнојевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић".






 
Без икакве намере да се било ко осети осети униженим, али какву корист може донети посета "помоћнице државног секретара", очигледно нижеразредне службенице америчке Владе, српском патријарху? Основно је и само једно од питања која се намећу након овог сусрета.

То што она представља "државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава" већ изазива подозрење и страх. Знамо да у америчком образовању и култури највише место заузимају управо промотери недоличног понашања, форсирају се разне теорије о "правима" које разбијају не само породицу већ подривају и менталну базу појединца, ма ком он полу или групи да припада. У последње време све је више пријава на недоличан садржај и у српским уџбеницима нарочито оним намењеним најмлађима, кроз које се врши индоктринација деце и промовише педерастија, трансексуалност и слична девијантна понашања.

Осим тога, сведоци смо свакодневног активног лобирања за шиптарске интересе на Косову и Метохији у свим водећим медијима. Да ли се можда и о томе ради? Патријарх је здушно подржао Вучића тврдњама да се "као лав бори за Косово" а Влада Србије (читај Вучић) патријарха наградила са милион долара на име неизмиреног пореза који верске заједнице у Србији, па самим тим ни СПЦ, иначе не плаћају. Све је отвореније и исказивање нетрпељивости против ћирилице у Србији укојој,нрочито са Запада, свакодневно стижу савети да се оканемо прошлости и окренемо "будућности".

Свако од ових питања је оправдано и тражи конкретан одговор, нарочито што у краткој вести београдске патријаршије о овом сусрету, богато илустроване фотографијама, нема ни помена о разлозима сусрета.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

ЕКСКЛУЗИВНО: Вељко Ђурић Мишина поводом најаве отварања тајних ватиканских архива

Спорни процес посвећења или kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca.

Илустрација: Њујорк Тајмс, Ентони Русо

  • Зашто међу Хрватима у целој њиховој историји нема више од троје светих и троје блажених (беатификованих)?
  • Познавање историје римокатоличанства у хрватском народу указује на то да није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, јер „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“
  • Грађански рат у дојучерашњој југословенској републици Хрватској 1991–1995. године имао је назнаке повампирења Правашко-усташке идеологије
  • Доказано је да је није истина (да је лаж)  да је Степинац трован од комунистичких власти ФНР Југославије
  • Степинац је делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова НДХ сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола
  • Процес канонизације није исти у Римокатоличкој цркви са процесом посвећења у аутокефалним православним Црквама
Реч „канон“ има више значења. Тако прота Мирољуб С. Ружић (у тексту „Канонизација или Прослављење Новопросијавших Православних светитеља“ објављеног на сајту www:svetosavlje.org) наводи да „канон“ значи и „прав штап“ који служи за повлачење правилне линије па отуда појмови „канонско право“, „канони Васељенских сабора“, као и правило манастирског живота.

Од речи „канон“ настао је и појам „канонизација“. Та именица преведена на српски језик може да гласи „посвећење“. Процес канонизације у Римокатоличкој цркви и посвећења у аутокефалним православним Црквама није исти.

У тексту који следи реч канонизација биће коришћена у случају Римокатоличке цркве а посвећење у православним Црквама (односно у источном хришћанству).

О процесу посвећења у Православној цркви (СПЦ) има више текстова, нарочито на руском језику.

Римокатоличка црква је „универзална“ и њена моћ, не само духовна, покрива цео свет, док православне Цркве брину за духовност првенствено оног народа чије је име у њеном наслову. Тако, на пример, СПЦ духовно покрива припаднике српског народа ма где он обитава, бира свог првосвештеника, одлучује самостално о светитељима…


Услови за блаженог (беатификацију) код римокатолика

Код римокатолика је могуће да припадници нижег клера моле своје бискупе и надбискупе да покрену канонизацију. Тога нема у православљу мада су се последњих десетак година појавили гласови са предлозима о посвећењу почившег Тадеја Штербуловића витовничког или блаженопочившег патријарха Павла Стојчевића!

Код римокатолика процес проглашења новог свеца се састоји од два степена: први је беатификација а други канонизација. А сваки од њих има своје етапе. То је објаснио свештеник Фабијан Вераја (1923–2014), вишедеценијски радник у Конгрегацији за каузу светих чије је седиште у Ватикану („Sveci se ne rađaju, nego postaju“: www.katolicki-tjednik.com).

Римокатоличка црква процес посвећења регулисала је кроз законодавство, најпре кроз Codex iuris caninici обнародаван 1917. године, потом кроз нарочиту апостолску конституцију (Divinus perfectionis Magister) и посебним нормама које је 1983. године прогласила Конгрегација за каузе светих, оба донета на иницијативу папе Јована Павла II (Карол Војтила).

Према тумачењима монсињора Вераје, бискупија у којој је умро кандидат за блаженика започиње поступак прикупљања сведочанстава и доказа о његовом смерном животу. По окончању тога посла, материјал се предаје Конгрегацији за каузу светих. Поменута конгрегација формира своју комисију која проучава материјал, утврђује да ли се већ поштује онај који је предложен за беатификацију и даје мишљење, које потом доставља свим осталим члановима.

Први услов за беатификацију јесте потврда да је дотични заиста живео свето, то јест да је остварио идеал хришћанске натпросечне савршености (in gradu heroico) или да је својом мученичком смрћу посведочио личну верност Исусу Христу.

Други услов је једно чудо које се догодило на гробу или коришћењем ствари које су припадале тој особи.

Надбискуп Степинац, војни викар НДХ (други с лева) на суђењу 1946. осуђен је на 16 година затвора и присилног рада као ратни злочинац због сарадње са усташама




Кардинали и бискупи изричу свој суд о подобности кандидата и то достављају самом папи. Папа објављује своју одлуку о проглашењу новог блаженика и тиме је заокружен један део процеса. Он, наиме, допушта да се одређена личност може називати блажеником, и поштовати у строго одређеним границама (на пример, блажени Алојзије Степинац може се јавно прослављати искључиво у богослужбеним објектима у Хрватској и једној цркви у Риму).

Други део процеса, према тумачењима поменутог теолога Вераје, започиње одређеним богоугодним делом (чудом) које треба да потврде сведоци и гомила разнородне документације са неспорним чињеницама. За чудо се сматра догађај (углавном се ради о оздрављењу) који се не може објаснити природним законима већ се сматра да је то воља Божија. Када се све то заврши, Конгрегација за каузу светих доставља папи своју потврду о чуду које се десило око гроба блаженика. Папа обзнањује декрет којим блаженика проглашава свецем и тада започиње његово слављење у целокупној Римокатоличкој цркви.

Историја Римокатоличке цркве у Хрвата зна за два случаја проглашења светаца без доказаних чуда (Никола Тавелић и Марко Крижевчанин).

Познато је да Хрвати, који од примања хришћанства из Рима, имају само троје блажених (Иван Мерц, Марија Пропетога Исуса Петковић и Алојзије Степинац) и три свеца (Никола Тавелић, Марко Крижевчанин и Леополд Богдан Мандић). Тешко је одговорити на питање зашто их нема више, мада познавање историје римокатоличанства у том народу указује на то да и није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, додајући да „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“. Он наводи да Хрвати нису покренули процесе за канонизације Леополда Мандића и Марка Крижевчанина.


Клер Римокатоличке цркве и НДХ на заједничком послу прекрштавање Срба 1941. - 1945.

Незанимање припадника вишег клера у Хрвата за проглашење светим неког члана црквене заједнице може бити и знак (не)искрене духовности. То је на други начин у случајевима поменуте двојице (Мандића и Крижевчанина) надокнађено иницијативом са стране.

+++

Вишевековна политика Ватикана на Балканском полуострву видљива је кроз форсирање хрватства у корпусу православног српског народа кроз процесе дугог трајања као што су унијаћење и прекрштавање. То је у суровим околностима било одрађено у НДХ од 1941. до 1945. године, када су се на заједничком послу нашли држава и клер Римокатоличке цркве предвођена председником Бискупских конференција надбискупом загребачким Алојзије Степинцем.

А заветни посао формално је окончан почетком фебруара 1942. године наредбом владе Независне Државе Хрватске да се сви прекрштеници сматрају Хрватима!


Присилно прекрштавање Срба у току Другог светског рата у Славонији, оригинална фотографија прекрштавања  православних Срба у  цркви

Таква наредба у својој ироничној верзији гласила би да су, на пример, у познатом покољу у Глини, побијени Хрвати римокатолици!

Правашко-усташка идеологија је на известан начин 1945. године доживела пораз али није изгубила рат, како би то казали војници. Сецесијом Хрватске из СФР Југославије и грађански рат у тој дојучерашњој југословенској републици 1991–1995. године имали су и назнаке повампирења поменуте идеологије.

Када је у таквим околностима број Срба сведен на око три-четири процента од укупног становништва Хрватске, онда је постала јасна претња усташких главара из 1941. године да ће после масовног затирања, протеривања и покатоличавања од Срба остати „само зло сјећање“ или констатација да ће „друмови пожељети Србаља, али Србаља нигде бити неће“.

Легализација тог процеса дугог трајања канонизацијом Алојзија Степинца задобила би подршку у римокатоличком свету и скинула сваку кривицу са народа, хрватске државе и Римокатоличке цркве.

Канонизација у једном делу Римокатоличке цркве, у овом случају међу Хрватима, треба да покрене много енергије која мора да буде добро вођена и усмеравана ка жељеном циљу. Беатификација Алојзија Степинца довела је до уједињења хрватског народа и, поред осталог, до стварања сасвим нове слике о историјским збивањима која је, на посебан начин, кројио и дотични блаженик.

Измишљотина Римокатоличке цркве у Хрвата даје Степинац трован од стране власти у ФНРЈ

Добро упућени у процес канонизације кардинала Алојзија Степинца (као и папе Пија ХII) знају да то није црквено већ првенствено политичко питање настало у време понтификата папе Јована Павла II.

Отварају се архиве Ватикана из периода Другог светског рата када је у Ватикану столовао конроверзни Папа Пије 12.

Процес проглашења кардинала блаженим није праћен с еуфоријом каква је видљива у последњих две-три године, то јест од када је садашњи папа понудио Српској православној цркви (СПЦ)  разговоре ради разјашњења спорних питања Степинчевог живота, а нарочито његово (не)деловање у НДХ.

Познато је како је садашњи папа реаговао на тврдње о јављању Госпе у Међугорју, знамо о његовом односу према екстремним бискупима у Хрватској и, на крају, о канонизацији блаженог Алојзија Степинца.

У том контексту треба посматрати и његову понуду СПЦ (као и онај документ који је својевремено на Куби прошле године потписао са руским патријархом Кирилом).

Степинац је био једно време чак и подобан: Поводом Дана устанка народа Хрватске 27. јула 1945,  Степинац (први с лева) на почасној бини са Владимиром Бакарићем, високим хрватским комунистичким функционером и официром ЈНА





Један од услова за проглашење Степинца блаженим односио се на његову мученичко страдање за Исуса Христа („трован је по наређењу комунистичких власти“) и то је доказивано одређеном документацијом и исказима сведока. Данас смо сведоци да је та тврдња била без основе! Али је послужила сврси.

Додуше, није то ни једина нити последња неистина када је реч о беатификацији кардинала Степинца!

+++

Римокатоличка страна има своја гласила и у њима је могуће пронаћи одређене вести са више података из животописа надбискупа Степинца. Наравно да у томе предњачи милитантни (и у одређеној мери проусташки) загребачки недељник Glas koncila.

О литератури о животу поменутог блаженика не треба ни говорити: има је превише чак и за свеца! Друга је ствар у вези с квалитетом већине тих текстова.

Кад је реч о надбискупу Степинцу међу Србима, ствар је веома сложена. Међу српским савременим историчарима нема ниједног који је проучавао Римокатоличку цркву у Другом светском рату и објавио шири научни рад.

Има неколицина оних који су се бавили судбином српског народа у НДХ. У протекле две-три године објављене су неколике књиге у којима је надбискуп Степинац „главна личност“:

Јован Пејин, Степинац. балкански Томас де Торквемадо, Косовска Митровица 2016; Момчило Диклић, „Светац“ Може ли Алојзије Степинац бити светац, Београд 2016; Nikola Žutić, Nadbiskup Stepinac. Ideologija i politika 1934-1946, Beograd 2017.; Бојан Драшковић, Пастир посрнулог стада, Београд 2018.; Љубодраг Димић, Никола Жутић,,Алојзије Степинац, држава, црква, надбискуп”, Београд 2017; Predrag Ilić, Stepinac i holokaust u NDH, Beograd 2018.

На хрватској  страни објављени су следећи радови:

Robin Harris, Stepinac, njegov život i vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2016.; Esther Gitman, Alojzije Stepinac. Pillar of human rights, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2018

Доказ тесне сарадње Ватикана са режимом НДХ: Папа Пије 12. са усташким жандармима у сред рата 1943. године


 +++

Део архиве политичког и војног врха НДХ усташе и клер износили из земље

Они историчари који проучавају НДХ, а таквих је међу Србима веома мало, добро знају да се највећи део архивске грађе, настале у годинама постојања те нацистичко-клерикалне творевине, налази у Хрватском државном архиву (раније Архив Хрватске), а мањи део у Војном архиву (раније Архив Војно-историјског института) у Београду. Један мали део налазио се у некадашњој југословенској Служби државне безбедности (СДБ) а њу је, додуше пробраној на посебан начин, 1990. из Београда однео у Загреб последњи руководилац Здравко Мустаћ.

Познато је да су највреднији део архиве политичког и војног врха НДХ приликом бежања из Загреба носили са собом. (Део тога могло се шездесетак година касније видети на интернету на порталу под насловом „pavelicpapers.com“.)

Није спорно да су министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић и др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу Степинцу предали личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске. Надбискуп их је сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола.

Комунистичке власти дочепале су се свега тога захваљујући доушницима из најближе околине тог првосвештеника. Део откривеног блага (120 плоча са говорима Анте Павелића, фотографије, новине) поклоњен је Јосипу Брозу. То, међутим, ни дан-данас није доступно јавности, мада је могуће претпоставити где се налази.

Папа Франћеско обраћа се са балкона верницима на тргу Светог Петра у Риму


 
Архивску грађу која се односила на Римокатоличку цркву и надбискупа Степинца, према тврђењима данашње хрватске штампе, власт независне Хрватске 1992. године предала је Каптолу, то јест надбискупу загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу. После извесног времена, Каптол је највећи део те архиве предао Хрватском државном архиву. У тим примопредајама нестало је нешто архиве која је одвећ интересантна за Римокатоличку цркву. Могуће је претпоставити да је садржај тих докумената негативан по биографију надбискупа Степинца. И то може да буде кључни разлог што није доступна јавности.


Нестанак дела докумената из хрватског државног архива којиговоре негативно о Степинцу

Уосталом, ниједан апологета надбискупа Степинца не помиње комплетан садржај његовог писма са прилозима упућеног папи маја 1943. године! У прилог ове тврдње наводим следеће радове: Margareta Matijević, „Stepinčev ’Dossier‘ Svetoj Stolici (31. 05. 1943)“, u: Croatica Christiana periodica, 21, Zagreb 1997, 107–139;  Jure Krišto, Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska 1941.–1945., 1–2, Zagreb 1998; Esther Gitman, „Nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac pred sudom Titovih komunista, povjesničara i sadašnjega srpskog režima“, u: Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj, Zagreb 2016, XXXV–LXVI.

Степинац и Павелић тесно су сарађивали у току целог Другог светског рата, а доказ је и високо усташко одликовање којим је режим НДХ одликовао надбискупа Степинца крајем 1943. године









 
У архивској грађи коју је Фрањо Туђман дао Каптолу 1991/92. године били су и надбискупови дневници. Дигитална верзија пет рукописних књига данас је доступна истраживачима. Познато је да ниједан историчар из Србије није гледао ни ту верзију. Додуше, то је прошле године прегледао правник Предраг Илић.

Садржај надбискупових белешки је одвећ интересантан за архијереје СПЦ у истраживању односа надбискупа Степинца према Србима у годинама НДХ 1941–1945. (Више о овој теми видети на интернету: Вељко Ђурић Мишина, „О дневнику надбискупа загребачког др Алојзија Степинца“.)

+++

Познато је да је садашњи римски бискуп Франческо својевремено понудио СПЦ директне разговоре са представницима Римокатоличке цркве у Хрвата. Одржано је пет састанака без неких великих и значајних закључака. Тешко је закључити ко је и шта добио у тим разговорима. По свему судећи, највише је добио папа Франческо – довео је две стране за исти сто да разговарају.

Представници СПЦ и државе Србије у посети Ватикану код папе Франћеска

Хрватска страна није пружила готово ништа што би било убедљиво.

Циници кажу да би српска страна могла своје учешће да сажме у следећој реченици: „Па, ето, покушали смо!“


Пише: Вељко Ђурић Мишина




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању