https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

понедељак, 30. август 2021.

Пaтријaрх Вартолoмеј у Кијeву: прве изјаве и први закључци

Пaтријaрх Вартолoмеј у Кијeву: прве изјаве и први закључци

Поглавар Фанара је у Украјини. Састаје се с руководством државе, наступа на форумима ветерана, али зато избегава сусрете са верницима УПЦ. Шта ће бити даље?

Верници Украјинске православне цркве – Московске патријаршије (УПЦ – МП) траже од патријарха Вартоломеја враћања својих цркава. Фото: УПН























Поглавар Фанара је долетео у Украјину, састао се са највишим руководиоцима државе и одбио да погледа у очи људима настрадалим од “љубави мајке-цркве”. О чему говоре први кораци патријарха Вартоломеја на нашој земљи и како се цела та ситуација може развијати даље?

Политички пројекат са кршењем Устава

20. августа 2021. године авион у којем је био поглавар Фанара је слетео на аеродром Бориспољ где су га већ чекали премијер Денис Шмигаљ и глава ПЦУ Сергеј (Епифаније) Думенко.

Д. Шмигаљ и С. Думенко дочекују патријарха Вартоломеја. Фото: Telegram-канал Д. Шмигаља

Сагласно Уставу Украјине премијер-министар јесте треће по статусу лице у држави, а сагласно дипломатској пракси премијери дочекују на аеродромима поглаваре страних држава, и то не све и не увек. На пример, 22. августа 2021. године Д. Шмигаљ није дочекао у Бориспољу канцеларку Немачке Ангелу Меркел.

“Симболична и важна посета за нашу државу. Делегација Васељенског Патријархата ће учествовати у прославама поводом 30. годишњице успостављања наше независности. Захвалио сам за ту подршку која се даје Украјини и украјинском народу од стране његове светости”, – написао је Д. Шмигаљ у свом телеграм-каналу после дочека главе Фанара.

Одмах по доласку у Кијев патријарх Вартоломеј се упутио на сусрет са Председником Украјине В. Зеленским.

Владимир Зеленски и патријарх Вартоломеј. Фото: president.gov.ua

На том сусрету се одвила протоколна размена љубазностима и биле су дате неке изјаве, о којима ће касније бити нешто детаљније.

А следећег дана, 21. августа 2021. године, патријарх Вартоломеј је дошао у Врховну Раду Украјине и видео се са њеним спикером Дмитријем Разумковим који је по Уставу друго лице у држави.

На тај начин, сва три главна руководиоца Украјине су се састала са патријархом Вартоломејем који није ни глава неке државе, ни премијер, ни било које официјелно лице. Са правне тачке гледишта, он је глава стране религиозне организације и не више од тога. Онда зашто се са њим састају сви главни руководиоци државе? И у ком статусу они то раде: као лица на дужности или приватно? На то последње питање се може одговорити недвосмислено, као лица на дужности. О томе сведочи како то да су се сви ти сусрети одвијали у официјелном амбијенту у име државе, тако и то да на крају тих, као и претходних, сусрета се доносе одлуке које имају правни карактер.

Не само ова посета, већ и целокупна сарадња Украјине и Фанара јесте политички пројекат који се реализује од стране украјинске власти са кршењем сопственог Устава.

Међутим, Устав Украјине који описује пуномоћ троје највиших лица на државној служби не даје им одговарајућу пуномоћ, да не говоримо о томе да је Украјина световна држава у којој је Црква одвојена од државе. Из тога се може направити закључак да не само ова посета, већ и целокупна сарадња Украјине и Фанара јесте политички пројекат који се реализује од стране украјинске власти са кршењем сопственог Устава.

Позиција ноја: не видимо ни конфликте, ни протесте

За време сусрета са главом Фанара Председник Украјине В. Зеленски је изјавио да је наша држава “уникатни пример мирног супостојања многих конфесија”. И  то у време када по држави се наставља талас насилних одузимања храмова, када се пребијају верници, а у судовима се налази на стотине пријава православних заједница УПЦ које улажу жалбе против незаконских пререгистрација. Религиозни сукоб у украјинском друштву очигледно постоји и то доста жесток. Али уместо тога да се праве кораци ка смиривању друштва, решава конфликт, власт одлучује да занемари проблем и изјави да он не постоји. Али тако се проблем неће решити само ће се још више раширити.

Још увече 20. августа дуж бориспољског аутопута су се изређале хиљаде верника УПЦ са плакатима на украјинском, енглеском и грчком језику, на којима је било написано да:

  • наш Предстојатељ јесте Митрополит Кијевски Онуфрије;
  • верници захтевају од главе Фанара да дође на сусрет са њима;
  • верници захтевају од Фанара да поправи оно што је урадио у Украјини.
Верници УПЦ дуж бориспољског аутопута. Фото: УПН


На путу кортежа патријарха Вартоломеја са аеродрома у Кијев таквих група је било неколико. И он није могао да их не види. Били су огромни транспаренти на којима су га верници позивали на сусрет.

Позивница патријарху Вартоломеја на сусрет са верницима УПЦ. Фото: УПН.

21. августа ближе ка времену сусрета патријарха Вартоломеја са Д. Разумковим код Врховне Раде се окупило преко 10 хиљада верника УПЦ који су по позиву ОС “Мирјани” дошли како би посведочили своју оданост УПЦ и показали глави Фанара чему је довело његово неканонско мешање у религиозну сферу Украјине. Дан пред посету, ЈУ “Мирјани” су упутили на Фанар официјелно писмо са позивницом за патријарха Вартоломеја да се састану и да се лично увери да већина украјинских православаца није сагласна да се потчини оним одлукама које је донела украјинска власт заједно са Цариградском патријаршијом.

Парохијани УПЦ код Врховне Раде. Фото: УПН


Дан пре тога неке социјалне мреже су дале информацију о томе да патријарх Вартоломеј ипак намерава да изађе пред вернике УПЦ, али у стварности је испало другачије. Главу Фанара су увезли у Врховну Раду кроз унутрашње двориште.

При том је то било урађено у стилу холивудских филмова, у пар тренутака, док се кортеж приближавао, капију су отворили и затворили је одмах после последњег аутомобила. Исто тако главу Фанара су “тајно” извели из Врховне Раде. Разумков га је испратио у унутрашње двориште, тамо “свесветог” су ставили у ауто и у истом таквом холивудском стилу моментално одвезли.

На тај начин глава Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио. И ако би се данашња дешавања одвијала у средњем веку, таква верзија би имала право на постојање. Али нисмо у средњем веку и било која информација одмах постаје позната целом свету.

Поглавар Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио.

У Украјину је патријарх Вартоломеј пристигао заједно са својим потчињенима. Један од њих је неки Николаос Папахристу – директор Управе медијима и комуникацијама патријарха Вартоломеја (да-да, има такву). Дан пред посету Папархисту је дао проширени интервју једном од портала ПЦУ у којем је показао одличну информисаност о протестима верника УПЦ против акција Фанара, и у целини о ситуацији у Украјини.

Зато ни мало не сумњамо да патријарх Вартоломеј има најпотпунију информацију и о заузимањима УПЦ, и о броју учесника Велике литије и о самом стајању мирјана испред Врховне Раде који су га неколико сати чекали зарад разговора. Шта више, ризиковаћемо да претпоставимо, да улазак кортежа Вартоломеја у Раду кроз споредни излаз организован је по његовој личној молби, да “не би изгубио лице”. Али да ли му је успела замисао? Једва.
 

“Његова свесветост” просто није имао храбрости да погледа у лице оне људе којих су тукли, понижавали и протеривали из својих храмова да би насилно натерали да се припоје пројекту ПЦУ. Није сваки у стању да погледа на резултат својих дела и сноси одговорност за њих, макар моралну.

Додуше, следећег дана, 22. августа, патријарх Вартоломеј у Софији Кијевској је наговестио то да је спреман да саслуша вернике УПЦ, али у оквиру неке “освештане црквене традиције”. “Ми, као црква-мајка, смо спремни да саслушамо проблеме, развејемо сумње, исцелимо бриге, излечимо ране милошћу Божијом све наше деце, увек, али у оквиру освештане црквене традиције”, – изјавио глава Фанара.

Треба схватити, да под “црквеном традицијом” патријарх Вартоломеј подразумева да избачени, његовом милошћу, из својих храмова верници морају да допузе код њега на коленима, пољубе ципелу и замоле да “развеје сумње”. Али они управо не сумњају. Они чувају оданост својој Цркви, свом Предстојатељу Блаженом Митрополиту Онуфрију и не намеравају да продају своју веру за тридесет сребрњака.

Патријарх Вартоломеј има манију гоњења?

Још пред долазак у Украјину јавност су зачудиле неке, тако рећи, претеране мере предострожности, које су предузете на акцијама са учешћем патријарха Вартоломеја. Можемо још схватити страх сусрета са верницима УПЦ где би морао да црвени због сопствених дела, али многе чињенице указују да глава Фанара избегава и боји се чак својих немногобројних присталица из ПЦУ, тог самог “омиљеног украјинског народа”, о којем тако често говори.

Дан пред долазак патријарха Вартоломеја у Украјину, у ПЦУ су објавили да за улаз на територију Софијске саборне цркве, где је 22. августа требало да се одржи служба са главом Фанара, неће моћи да се уноси вода, храна и плакати. Многе су такве мере предострожности зачудили, али то још није било ништа.

21. августа патријарх Вартоломеј је служио вечерње у Андрејевској цркви, Ставропигији Цариградске патријаршије у Кијеву. Док је трајало богослужење полиција је у потпуности затворила Андрејевски спуск, где се налази храм. То јест, чак и људи који су хтели да виде “свог патријарха” и да се помоле заједно са њим, нису имали ту могућност. Дакле, Андрејевска црква је била скоро празна, тамо су се налазили само “јерарси ПЦУ”, новинари и “вип-парохијани”: Петар Порошенко, Андреј Јураш, криминални ауторитет Александар Петровски (надимак “Нарик” – Ред.) и други. Свакако, не можемо да тврдимо, да ако полиција не би блокирала Андрејевски спуск, да би на службу дошли обични парохијани, али таква шанса је постојала.

Ако украјински народ толико воли патријарха Вартоломеја (а он воли украјински народ), шта ће му толико обезбеђења, још и на богослужењу? Кога се плаши?

А 22. августа одржана је заједничка “литургија” поглавара Фанара, Сергеја Думенка и других “јерараха” ПЦУ. Како смо већ рекли, забранили су да се тамо уноси вода, храна и плакати. Људе на територију Софије су пропуштали кроз металне рамове (тражили оружје?). И најзанимљивије – у “олтару” поред патријарха Вартоломеја су се целу службу налазили неколико чувара у оделима и, из неког разлога, затамњеним наочарама. Јако су се издвајали међу људима у одеждама и изгледали доста комично. Питамо се, ако украјински народ толико воли патријарха Вартоломеја (а он воли украјински народ), шта ће му толико обезбеђења, још и на богослужењу? Кога се плаши?

Обезбеђење у “олтару” на “литургији” ПЦУ. Фото: Фејсбук: Сергеј Чапнин


Прогањања УПЦ ће се наставити

Нажалост, претпоставке многих стручњака и аналитичара, да ће долазак патријарха Вартоломеја у Украјину проузроковати нов талас одузимања храмова, имају шансу да буду тачне. Верници УПЦ се већ довољно давно обраћају како украјинским властима, тако и ка фанариотима са захтевом да дају бар оцену том безакоњу и насиљу које чине присталице ПЦУ. Али уместо тога власти, и фанариоти фактички се солидаришу са противницима УПЦ. На сусрету са патријархом Вартоломејем 20. августа В. Зеленски је изјавио да религиозни фактор јесте “један од фактора које агресор примењује против Украјине као хибридно оружје”, очигледно наводећи тиме на УПЦ. А глава Фанара у интервјуу за “Укринформу” дан пред долазак за Украјину је изјавио да се Украјинска Православна Црква брине о страним интересима, а не о црквеним критеријумима.

На тај начин и украјинска власт, и Цариградска патријаршија су декларирали свој негативан однос према УПЦ. И то није једноставно негативан однос, већ приступ, суштину којег су јако сажето рекли староримски гонитељи хришћана: “вас не треба да буде”. Фанар је изјавио да УПЦ већ не постоји. Сергеј Думенко говори да све парохије УПЦ припадају ПЦУ, а украјинска власт се труди да уради све да тако и буде. Међутим, не треба заборављати да је све у рукама Божијим. Истину тих речи можемо у стварности видети у Украјини: УПЦ живи и шири се, а ПЦУ тражи подршку у кабинетима власти и чиновника Стејт департмента САД.

Сергеј Думенко међу фаворитима

У последње време поглавар Фанара се буквално расипа у комплиментима Сергеју Думенку. У истом том интервјуу за агенцију «Укринформ» он је изјавио да је С. Думенко – ефективан руководилац којем верују на Фанару. “Епифаније јесте разборит предстојатељ који уме ефективно и у духу канонске традиције православља да управља црквеним пословима”, – изјавио је патријарх Вартоломеј. А већ по доласку у Кијев је изјавио да након деценија Украјинци ће прослављати име и пример С. Думенка. “Ваш труд ће бити тежак, али деценијама касније потомци ће славити ваше име и ваш пример. Препознали смо вас као човека посла, као човека богоугодног, са непоколебљивом вером у Христа, љубављу према Цркви и вашој отаџбини”, – рекао је поглавар Фанара.

Да, за нормалног човека то звучи апсурдно и чак подругљиво. Али то нису само дипломатски книксени. То је одговор свим “архијерејима” ПЦУ који покушавају да играју своју игру у борби за власт у ПЦУ и у оквиру те игре траже своје канале комуникације са Фанаром. Сада је таквим “јерарсима” дат читак сигнал, да седе и не сумњају у вештине “ефективног руководиоца”.

Патријарх Вартоломеј: творац нове “реалности”

У интервјуу агенцији «Укринформ» поглавар Фанара је критиковао противнике Томоса за ПЦУ и изјавио: “Проблем тих људи је у томе што је њима тешко да признају реалност или не желе да је признају. Они такође не знају шта значи аутокефалност, као и у историји и канонској пракси њеног додељивања”. То јест патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

Патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

На пример, 10 хиљада људи који су га чекали поред Врховне Раде 21. августа, а такође оних 350 хиљада људи који су ишли Великом Литијом, – нису реалност. Блажени митрополит Онуфрије такође није реалност, како и преко 12 хиљада заједница УПЦ нису реалност. Зато Сергеј Думенко који нема никаквог светог чина, човек који назива речи Јеванђеља пословицама, – то је реалност.  Његове не многобројне присталице које се чак нису одлучиле да одрже пуноправну литију на дан покрштења Руси то је такође реалност. У његовој “вартоломејевској” реалности само он, патријарх Вартоломеј, може да дарује аутокефалију и није битно: дарује је он расколницима или православцима. А сви, који сматрају другачије, су објављени лаицима.

А 21. августа, налазећи се у Михајловском Златоврхом манастиру, патријарх Вартоломеј је изјавио да је Фанар “испочетка био сигуран чувар блага Цркве, иако у време процвата и бројне надмоћи он је могао да уведе и успостави пирамидалну форму хијерархије Источне Православне Цркве, али он је са гађењем одбацио ту мисао и није одступио ни од предате му еклезиологије, ни од успостављеног и освештаног од стране Сабора система “Пентархије””.

Под један, занимљива је сама формулација: “могли бисмо, ако бисмо хтели”. Овде се опет чује тврдња онога што је једном директно рекао један грчки епископ: “На Небу је, наравно, Господ глава Цркве, али на земљи глава Цркве је Цариградски патријарх”.

Није ваљда да фанариоти озбиљно мисле да могу да успостављају и преуспостављају Цркву по својој жељи? Цела црквена историја сведочи о томе да управо Господ управља том земаљском, историјском Црквом, и никаква “времена процвата и бројне надмоћи” ништа не значе без Промисли Божије.

Под два, наравно патријарх Вартоломеј ставља то у заслуге Цариградске патријршије, да је он себи није формално потчинио формално остале Источне Патријархате у време процвата Византијске империје и пада Православља. Али он говори да је еклезиологија, као, предата управо Цариграду, а сходно томе, управо та патријаршија јесте њен чувар. Тврдња је апсурдна пошто еклезиологија не може бити предата некој одређеној Помесној Цркви. Учење о Цркви јесте једно од догматских елемената православне вере, без ког та вера постаје мањкава, а значи не спасилачка. Не може се остати православцем и читати Симбол вере без “Верујем у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Међутим Фанар покушава све да убеди да Цариградска патријаршија – јесте једини чувар православне еклезиологије и само је њему доступно “свето знање” како треба да се обављају црквени послови.

Под три, Васељенски Сабори нису успостављали и чак нису освештали систем “пентархије”. То је систем пет најутицајнијих катедри: Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске формирао се на природан начин под утицајем највише политичких фактора. Васељенски Сабори су унели неке уредбе односа међу тим катедрама, али они уопште нису подизали постојање тих катедара и територија, на које се ширио утицај тих катедри у неку непроменљиву догму. Саборна правила су само описивала постојећу онда реалност иако, истини на вољу, треба рећи да и онда, и сада има људи који су тврде да Црква не може да постоји другачије, него у облику пет патријаршија. Ти људи искрено нису схватали када се Римска катедра одвојила од Васељенске Цркве и остало је четири патријаршије. Иначе, када је 1589. године Руској Цркви био признат статус патријаршије, присталице “Пентархије” су видели у томе повратак пољуљане теорије и тврдили да је, као, на место Рима стала Москва. Треба ли говорити о томе да све те теорије расуђивања немају никакве основе у Новом Завету и у најбољу руку јесу покушај да се регулишу међуцрквени односи у конкретним историјским околностима?

Данас такозвана теорија “Пентархије” је више историјски феномен, а не савремени устрој Цркве и, наравно, није еклезиолошка догма. И објашњавати помоћу те теорије било која права није више него спекулација историјским темама.

А под четири, ако већ говоримо о теорији “Пентархије” она управо и не претпоставља давање Цариграду неких  посебних права, а признаје једнакост пет постојећих у првом миленијуму патријараха. А ако кренемо даље и признајемо Московску патријаршију једном  од пет патријаршија “Пентархије” онда испаде да Цариград свугде није управу.

Шта ће бити даље?

Слободни смо да претпоставимо да нови талас одузимања храмова ако и почне, онда ће тешко бити велики. И та нада није основана на “савести” власти, већ на снази Цркве. Паства УПЦ последње године је постала приметно активнија и организованија у одбрани својих уставних права. Масовност Велике Литије, способност брзо окупити на десетине хиљада људи за молитвено стајање код Врховне Раде и других органа власти, покреће исту ту власт да размисли о томе каква ће бити цена даље антицрквене политике.

Са једне стране, сасвим је очигледно, да под утицајем Стејт департмента САД власт се вратила антицрквеној политици претходног председника. Али са друге стране сви јако добро разумеју да мантре о одсуству међуконфесионалних конфликата у Украјини су добре само за дипломатске пријеме, а у реалности покушаји да се још више врши притисак на УПЦ ће довести до још негативнијег односа украјинске заједнице према садашњој власти са одговарајућим цифрама на следећим изборима. При том, треба узимати у обзир да и спољно- и унутрашње политичка ситуација се склапа доста несрећно за ту власт. У теми гасовода Северни поток-2 Украјину су преварили и САД, и Немачка. Украјини намећу тему “зелене енергетике” која угрожава да дотуче остатке наше индустрије, а такође доведе до енергетског колапса. У друштву расте незадовољство поводом продаје украјинских парцела коју је В. Зеленски легитимисао како би задовољио наше западне партнере (вероватно боље је рећи кураторе). Већ је најављено прилично велико поскупљење гаса, струје, комуналија. При том, то поскупљење може бити такво да ће поставити велики део становника на руб преживљавања. Све те околности ће да играју против садашње власти и још један додатан фактор у облику реакције на антицрквену политику јој сад не треба.

Па и, вероватно, главни фактор који ће да утиче на политику украјинске власти при том не само у религиозној сфери – то је осетно смањење утицаја САД на ситуацију у свету. Симбол тога су постала последња догађања у Авганистану где су Американци морали хитно да се евакуишу, а Авганистанци који су служили САД вером и правдом су били бачени на уништење новим Талибанима. У многим државама су се политичари озбиљно замислили: да ли вреди безобзирно испуњавати одредбе америчке администрације, поготову што те одредбе противрече како интересима тих држава, тако и често важећем законодавству?

Што се тиче Цариградске патријаршије, она иде све даље и даље у својој тежњи да утврди своју привилегованост и посебност у Православном Свету. Фанар уместо да тражи путеве за повлачење у очигледно неуспелом пројекту ПЦУ, обрнуто изјављује да је тај пројекат “реалност”.

22. августа у Софији Кијевској патријарх Вартоломеј је рекао да није исправно називати Цариградску патријаршију анахронизмом и музејским експонатом. Али ако Фанар не промени мишљење у скорије време, онда није искључено да ће се управо то догодити.

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса - КМ Новине

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса "Народ мора да се освести и не само да усмено осуди екуменизам већ и конретним делима да се успротиви и екуменистима као главним разоритељима вере православне која је кроз векове ропства сачувала српски национални и народни идентитет" Порфирије не престаје да уверава народ у своју раслабљену веру и хришћанство које је у њему у дубокој кризи.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

''Толеранција'' и ''мултикултурализам'' на делу - хабадовци награђују српске злотворе и крвнике - КМ Новине

среда, 25. новембар 2020. | Уреднички колегијум ''Толеранција'' и ''мултикултурализам'' на делу - хабадовци награђују српске злотворе и крвнике Мило Ђукановић и Хашим Тачи добијају најмултикултуралније благослове на свету од лидера мултикултуралности Балкански рабин групе Хабад, Јоел Каплан, кога је Тачи прогласио почасним конзулом Приштине и одликовао га, благосиља толерантног и мултикултурног Хашима Тачија.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Екуменисти су одговорни за злоупотребу Јеванђеља и пропаст инославних - КМ Новине

"Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља." 1.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Наука и култура    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

среда, 2. јун 2021.

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса

Порфирије честитао новом градоначелнику Загреба стиховима Џонија Штулића и Индекса

"Народ мора да се освести и не само да усмено осуди екуменизам већ и конретним делима да се успротиви и екуменистима као главним разоритељима вере православне која је кроз векове ропства сачувала српски национални и народни идентитет"

"Народ мора да се освести и не само да усмено осуди екуменизам већ и конретним делима да се успротиви и екуменистима као главним разоритељима вере православне која је кроз векове ропства сачувала српски национални и народни идентитет" #Porfirije #Zagreb #Косово #Метохија #КМновине #Вести #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti  #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev
Илустрација: КМ новине




Порфирије не престаје да уверава народ у своју раслабљену веру и хришћанство које је у њему у дубокој кризи. Због тога представља најнеозбиљнијег патријарха који се икада нашао на челу Српске православне Цркве.

Избор на дужност градоначелника Загреба, Томиславу Томашевићу, честитао је Порфирије (Перић) цитирајући стихове Џонија Штулића и групе Индекси!

"Користим ову прилику да Вам упутим најсрдачније честитке поводом избора на дужност градоначелника Загреба, с искреном молитвеном жељом да Ваш мандат буде испуњен просперитетом и благостањем за све Загрепчане, без изузетка", написао је патријарх Порфирије у честитки новом градоначелнику Загреба.


"Својевремено је велики загребачки песник Бранимир Џони Штулић певао Када Загреб израња из сна, што ме је потакло да изразим наду, која је, уосталом, и нада свих житеља овога лепога града, да је пред нама ново јутро које ће променити све", навео је патријарх Порфирије преноси РТС.

Ово није гест уљудног понашања, не памти се прилика да је патријарх једне Цркве честитао долазак на место градоначелника града друге државе посебно не ако она има отворено непријатељски однос прем држави у којој он столује. Ово, заправо, представља отворени чин понижавања читаве Српске православне Цркве, њених верника, народа историје а понајвише жрава које су зверски поклане и страдале од Усташа само зато што су припадале православној вери и српском народу. 




Порфирије наставља:

"Нека би Вама и свим Вашим сарадницима Господ Исус Христос подарио мудрост, снагу и стрпљење да праведно и истинољубиво предводите Загреб и служите Загребу, на задовољство свих његових грађана", закључује патријарх Порфирије у честитки.

Овим Порфирије отворену исказује екуменску страну своје личности и убеђује нас да је она превагнула те да због тога он не сме да буде даље патријарх СПЦ како правила и налажу, с обзиром да се за иноверне, у овом случају чак припадника јеретичке римокатоличке фракције, јавно моли!

Ова, није претерано рећи нехришћанска а не само срамна честитка, дубоко вређа хришћанска осећања православних верника у Србији јер представља промоцију анти-хришћанских вредности. Од оних које представљају промоцију рок музике, која свакако није забрањена али због пропагирања развратног начина живота није била предмет нити саставни део православног општења, нити то може да буде од стране клира ако се до вере иоле држи.

Осим тога, Порфирије мимо искреног осећања православних верника наступа људски привлачно али тек супртоној, страни којој се обраћа а дубоко одвратно народу у коме живи и коме је припадао, те је ова честитка нехришћански и понижавајућа јер подилази градоначелнику главног града Хрватске која истовремено наставља прогон и понижавање српског становништва у Хрватској и то
чак после два геноцида која је извршила над Србима од Другог светског рата до данас!



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Патријарху Порфирију није стало до српског народа ни у Хрватској нити било где друго где је угрожен било Црној Гори, БЈРМ Македонији нити на Косову и Метохији. Он ни једном није упутио овако снажну и дрску (наспрам вере и Бога дрску) поруку онима који српски народ прогоне. Уместо тога међу првима се обраћа градоначелнику Згреба који ни по чему не представља пријатељску вредност према Србији и српском народу. Заиста - срамно и јадно!

Порфирију не само да није стало до достојанства, које би морао да чува на месту на коме се налази, на трону Светог Саве, већ још већи труд улаже у разградњу и слабљење вере код просечног па и утврђеног верника који будући богобојажљив не може да схвати да је патријрах спреман на то, посебно што се нико не буни због тога а све упућује на величину кризи у коју је СПЦ упала вођена екуменистима. Али народ мора да се освести и не само да усмено осуди екуменизам већ и конретним делима да се успротиви екуменизму и екуменистима као главним разоритељима вере православне која је кроз векове ропства сачувала српски национални и народни идентитет.

Уколико отпор не буде довољно снажан, постоји реална бојазан да ће српског народа нестати без вере и Бога који му је једина узданица у ово и свако друго време до данас.

* * *


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Митрополит Порфирије признао јеретика за светитеља - КМ Новине

петак, 22. април 2016. | КМ новине "Био сам одушевљен што је дошло толико људи, с толиким поштовањем, с вјером у Бога", рекао је митрополит загребачко-љубљански Порфирије у разговору за Вечерњи лист.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Митрополит Порфирије исповедио јерес - КМ Новине

Као што се и очекивало, после тријумфалног Сабора за екуменисте, наставило се пуним замахом ка организовању једне религије - „јединства у различитости". Стари, и „истрошени за пацифистичке хепенинге" епископи су послани у заборав, а на даљем спровођењу екуменизма активно је ангажована „млада гарда" екумениста.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Ut Unum Sint - КМ Новине

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ. Сама чињеница да особа која све то што изговара седи на трону Светог Саве, поражавајућа је. Говор, одржан 24. марта 2021.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

уторак, 20. април 2021.

Предраг Јакшић: Ut Unum Sint

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ.

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ. #ПредрагЈакшић #Екуменизам #Порфирије #јерес #Усташе #Степинац  #Косово #Метохија #КМновине #Вести #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti


Пише: Предраг Јакшић



Сама чињеница да особа која све то што изговара седи на трону Светог Саве, поражавајућа је. Говор, одржан 24. марта 2021. године (клик на везу), још је један од таквих који настављају његову стазу поплочану „добрим намерама“, на коју је отворено кренуо још пре него што је постављен ту где је сад. Пун је овај говор флоскула, „хришћанско" ово, „хришћанско" оно, а готово нигде Христа. „Хришћанско“, шта год, ништа је без Христа.

Као да је говорник врло добро знао да је дошао на световну скуп и да ту нема превише места за Христа и да се, стога, треба прилагодити, а он се показао управо такав - прилагодљив. И још када говор почне контекстуалним фалсификовањем једне од најпознатијих реченица из Јеванђеља, заиста преостаје само да се прекрстимо и да кажемо - „избави нас от лукаваго". И то чини још тако површно, лажнодидактички - „баш сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји...“(?!) А ако би га, пак, схватили озбиљно јер се на таквој функцији налази, онда бисмо тек били у проблему. Да ли је патријарх српски морао пре овог говора да отвори Нови Завет да би се сетио (или, не дај боже, сазнао) да постоји тај стих: „не судите да вам се не суди“? Неко ће рећи да је мислио на то како се баш задесило да се ту прецепила Књига и да је то можда Знак, но ако му је то била намера да каже, онда ништа сем тешке речи безумље није адекватно. Но, углавном, суштина оваквог почетка и јесте била у томе да „не судимо“ злотворима из НАТО пакта, државницима земаља који су нас бомбардовали и који и данас уништавају наше друштво, те да не судимо разулареној безумној маси тих истих земаља која је сиктала страхоте против српског народа током читавог тог периода и још увек није ућутала, а што за последицу има да се свакодневно ко зна колики број наших суграђана „преломи“ и прихвати тај „лакши пут“, пут Запада, пут „на

Порфиријев чин због кога би и обичан верник морао
да буде одлучен од Цркве - узимање благослова од
римокатоличког јеретика.
ком те неће мрзети и вређати“. Зна очигледно патријарх Порфирије на чијој је страни. Јер, у реду, хајде да не судимо, па макар то било на овај очигледно фалсификовани Порфиријев начин, али где је ту позив грешницима на покајање? Хајде што не треба да им судимо, али барем да их позовемо на покајање. Није ли то заправо хришћански? Није ли то оно што нам свима треба? Има ли храбрости наш патријарх да на покајање позове убице и злотворе? Има ли храбрости да их назове убицама, или барем грешницима? И то не да би им судио, већ да би им спасио душу? У реду је да се молимо за њих, наравно, али то им душе неће спасити, а није ли спасење душе своје и душе ближњих својих управо оно што је збиља Христово у „хришћанском“?

С друге стране, о „страдању од епидемије", како то патријарх Порфирије формулише у овом говору, готово да је сувишно и причати, а камоли то упоређивати са стварним страдањем у Првом и Другом светском рату или са страдањем од НАТО пакта 1999. године. А управо је такво поређење направио патријарх. Злоупотреба помињањем погинулих војника под НАТО бомбама и поређење њих са касиркама у самопослугама (?!) у данашњем „страдању од епидемије“ (?!), језиво је и веома јадно у исто време. Запитамо се да ли се овај патријарх сетио да, тада као владика, посети или пободри у „хришћанском духу“ ратне ветеране (неке од њих и на просјачком штапу) који су не тако давно месецима протестовали у центру Београда, у парку, спавајући у шаторима, испред палате онога коме је касније додељен орден Светог Саве од стране СПЦ, а који је тим ветеранима чак заврнуо и воду за пиће на чесми у парку? Иако је било владика које су се оштро противиле додељивању ордена овом несумњивом велеиздајнику, владика Профирије није био међу њима. И уколико посматрамо шта је све рекао до сада као патријарх, није то ништа изненађујуће. У првом је говору (беседи) Србе „са Косова“ одвојио од Срба „из Србије“, у другом је усташе (чак их ни не именујући) „исписао из народа“ (ког такође није изменовао) без обзира што се „тај народ“ не ограђује и готово ништа не замера тим истим усташама, негирајући њихове злочине (или обим тих злочина), у трећем, ево „не осуђује“ никога (ни случајно не рекавши да је тај „нико“ у ствари Запад, али (само)обмаћујући нас и себе „како је данас јасно широм света“ да смо се ми бранили од агресије, иако би требало да зна врло добро како тај Запад коме не смемо „судити“, и који влада добрим делом овог палог света, све ово време, и јуче, и данас, а тако ће причати и сутра, јавно говори управо супротно – да смо „сами криви“ и да је њихова „интервенција“ била оправдана, законита и правдена. Због те непромењене доктрине Запада, наш народ је под страшним патњама и данас, посебно на Косову и Метохији, али и свуда где се помене српско име и православље. Но, не треба судити, рече, али чак не рече ни да ће им Бог судити. Не чуди, стога, што је само неколико дана након овог говора, 28. марта, у беседи након Литургије у храму у Загребу прекорио присутне (и све нас јер је тај део беседе доцније емитован на ТВ Храму) што кад нам наиђу „невоље“ неке називамо „непријатељима“


Ма, да, нема непријатеља. Кад већ у претходном говору нема довољно Христа, логично је у овом другом нема уопште ђавола, ни демона, ни нечастивог. Зашто би. Да ли је наш патријарх поменуо ђавола и у једној својој беседи у последње време? Изгледа као да се плаши помињања таквих „архаичних“ термина, као да ће због „архаичности“ да изгуби симпатије  другосрбијанске, антитеистичке и екуменистичке пастве која је одушевљена његовим избором за патријарха? Јер када нема ђавола, нема ни непријатеља. Логично. Цитирајмо само на тренутак једног савременог духовника наше Цркве који каже ово: „демони нису никакве психозе, апстракције и теорије, него биће које заиста постоји (...) Зло није апстрактно, мада је данас модерно да кажемо „избаи нас од зла“. Ми се у Молитиви Господњој молим да нас Господ избави „од злога“, тј. конкрено од ђавола и злих људи, а не од апстрактног зла“. Непријатељи, наравно, да постоје, а онај највећи, непријатељ људског рода највише воли када се правимо да он не постоји и када контексутално фалсификујемо Јеванђеље. Па, не моле ли се свештеници, и не позивају ли и нас да се молимо, на почетку сваке Литургији Богу баш да нам помогне да одолимо сваком непријатељу и противнику? Но, патријарх више воли да каже „зло“ него „зли“, због чега (поводом НАТО бомбардовања) и каже да је на нас насрнуло „невиђено зло“. Не, насрнули су злочинци, непријатељи, служитељи злог, на челу са злим.

Читав тај патријархов говор из Загреба (клик на везу) омаловажавање је историјског сећања сопственог народа. Чињеница да се патријарх српски чак делимичо ограђује од Светог Саве, посредно од његовог православља и српства, јер рече да постоје различите перспективе („Свети Сава, којег многи неће разумети, јер га тумаче из своје перспективе, био је сав Христов“) и основано се поставља питање због чега није нагласио то православље човека који је био сав Христов зато што је одбацио латинску јерес и све што је могао кроз ту латинску јерес да добије од овог света и што му је и нуђено. И њему и његовом оцу Светом Симеону, тада још световном владару Србије. У крајњој линији релативизација и позивање на „перспективе“ није ништа друго него почетак пута у отпадништво. Том логиком патријарха Порфирија могао би се извући закључак да и ми Срби „не можемо разумети“ Степинца јер га тумачимо из „своје перспективе“, а он је по Хрватима „сав Христов“ и зато по њима јесте светац. Знамо да се, по патријарху Порфирију, о томе може разговарати у „мешовитој комисији“.




У овом говору, који је јасно екуменистичко предавање, патријарх посебно наглашава реченицу: „Да сви једно буду“. Ово је реченица коју изговара Исус Христос у молитви Оцу пре него што ће бити ухапшен, а након Јудине издаје. Но, зашто је патријарх у овом екуменистичком предавању нагласио баш ову реченицу и око ње изградио своју беседу, и то баш у Загребу? Да ли је „случајно“ што се тако зове најзначајнији савремени ватикански екуменистички документ - енциклика папе Јована Павла Другог издата 25. маја 1995. године у Риму („Ut Unum Sint“) којим се поново потврђују одредбе злокобног II Ватиканског концила? Позивам вас све да прочитате ову енциклику (клик на везу), у којој папа позива све хришћане да преиспитају своју „несрећну прошлост“ и позива на екуменско јединство под патронатом Католичке цркве (све ће нам по овој енциклики Католичка црква дозволити, ништа не морамо мењати, можемо Богу служити како хоћемо, имати догмате какве имамо, али само да се поклонимо папи), и да је упореде са говором и ставовима српског патријарха и да пронађу има ли сличности.

Но, ако неко мисли да је све то само „пуста догматика од које се не живи“, јер „људи смо“, питам се због чега патријарх прича о љубави коју је научио од оних који су протерали и убијали његов народа (иако се не кају ни данас због тога, већ славе тај злочин из године у годину), а да је до тада, док га та љубав није разоружала, живео „у предрасудама“? Иначе, то су ти људи који и данас негирају стотине хиљада поубијаних Срба, човека који је био „духовна потпора“ геноцида над српским народом проглашавају свецем, људи који испред железничке станице, у центру своје престонице, Загреба града са којим се наш патријарх „воли јавно“ (како сам каже насловом своје световњачке књиге), држе изложену локомотиву звану Црна Катица, којом су у логор смрти у Другом светском рату одвозили Србе и Јевреје. Јасно је да пред том локомотивом нема навода о овим историјским догађајима, и зашто би их било кад је Загреб по овој беседи очигледно испуњен љубављу према Србима. Стога је патријарх у овом говору стигао и да подсети на „љубав“ коју је доживео од људи „на високим положајима“ у Хрватској, а што су исти они којима је ова локомотива само експонат који представља „најстарију хрватску локомотиву“. Због чега су овог владику, сада патријарха, људи „на високим положајима“ обасипали љубављу? Где можемо пронаћи одговор на ово питање? Да ли се као митрополит загребачко-љубљански бунио када је практично забрањена и када је чак као тема „испарила“ ћирилица у Хрватској? Да ли му је сметало што ти политичари на високим положајима воле Србе у Хрватској као што амерички председници воле Индијанаце по резерватима (као страни фолклор у изумирању) и на исти тај начин о Србима говори и својим грађанима? Да ли му је сметало што се у Хрватској свакодневно фалсификује историја и системски краде српско културно и уметничко наслеђе и да ли је јавно (или икако) реаговао и то покушао да спречи? Да ли му ту љубав пружају можда управо због оваквих „беседа“ какву је одржао у сада у Загребу или недавно у Јасеновцу? О патријарховим наводима из овог говора како је, сада покојни, Милан Бандић био „пријатељ Срба“, просто је страшно и говорити. Човек који је био градоначелник града у коме је, како рекосмо, током свих 20 година његове владавине стојала (и још стоји) као један од симбола престонице управо та Црна Катица?! Но, руку на срце, није то можда само до градоначелника Бандића. Да ли је ову Црну Катицу икада обишао и окадио владика-патријарх Порфирије, јер она је од седишта Митрополије загребачко-љубљанске (која му је била кућа годинама), удаљена не више од 10 минута пешке? Ако јесте, било би лепо да и то покаже јавно, као што је „јавна“ та његова љубав са Загребом. Но, делује врло очигледно да због те љубави коју добија са „високих положаја“, патријарх Порфирије увек и нагласи да он о политици ништа не зна и да га то не интересује. Ипак, кад је у Загребу, ето га Бандић и слични, кад је у Београду, ето га Вучић и његови (одмах након повратка из Загреба састао се јавно са потпредседником Владе Србије), кад даје први интервју као патријарх за Јавни сервис, па, ето га и покојни Ђинђић. Иако нема разлога да се помиње, ипак је поменут, неће шкодити.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Но, све ово заједно неважно је. Језиво је пре свега то што је патријарх изјавио „забринуто“ да „Црква Христова постоји не да би делила, не да би стварала конфронтације, него да би сабирала у Христу“. Црква Христова не може да „дели“ јер  Црква Христова не може бити подељена, као што ни Истина Христова не може да буде „подељена“. Једина „подела“ је та да Христов мач сече Истину од лажи. Од Цркве Христове може само да се отпадне. Но, прича о могућности „подељене“ Истини, о „деловима“ Истине у „другим црквама" говори управо поменута папина енциклика (и слична ватиканска документа), а што и јесте један од главних савремених догмата Католичке цркве. Наравно, Католичка црква „пуну Истину“ приписује сопственој цркви, док „делове“ могу поседовати и други, па и „браћа православци“. Не чуди стога што патријарх Порфирије и помиње, не само католике, већ и некатолике који трагају за Смислом (?!), Жидове (како каже), муслимане и друге „са којима смо се заједно окупљали у овом храму и молили се Богу” (?!) Да, баш тако, рече патријарх. Ut unum sint.

Зашто би, међутим, било ко од верника који је слушао ову беседу српског патријарха сутра поново дошао у свој правослани храм кад је свеједно, може и у катедралу да оде (можда му је ближа?), или у џамију, у синагогу да се тамо „заједно моли“, или чак у супермаркет код хероја касирке да тражи Смисао? Нема Смисла без Христоса. Христос је глава Цркве и то Правослане Цркве, за разлику од Католичке чија је глава, како сами кажу „намесник Христов“, по догмату, „непогрешиви човек“ – папа, а што је богохуљењe и најгори облик отпадништва. О чему онда прича патријарх српски? Зна ли он ишта од овога? Наравно да зна јер је учен човек, али због чега онда све ово?

Између осталог, Порфирије Перић ће остати упамћен као први представник СПЦ који је јавно пружио подршку ЛГБТ особама. На фотографији, тада епископ, Порфирије изјављује подршку у име СПЦ(!) Ани Брнабић, лезбејки и Хрватици која је мимо воље народа на место премијера постављена на Видовдан.

Могу се делити људи, и увек ће се делити и ићи тамо где пожеле и на вољу им, но не може се делити Истина, не може се делити Црква Христова. Није то ствар људи и њихових жеља. Могу они желети колико год хоће да деле Цркву, али не може то, није то на њима. Није спорно право људи да верују у шта год хоће, да иду у своје храмове да се моле коме год желе, но није ли наша обавеза (а тиме и обавеза патријарха пре свих) да их у њиховој илузији не подржавамо, ма барем када причамо о Богу, јер ће због тога душу своју изгубити? Ако, наравно, знамо да они верују у неку лаж или илузију, што значи и ако знамо да ми верујемо у оно што је Истина. Да ли онда патријарх Порфирије верује да је наша православна вера истинита? Ако верује, како може да подржава људе у њиховој самозабулуди и још ту заблуду и лаж да уводи у православни храм? То није у складу са хришћанском љубављу. Није то никаква мржња према другима, не, то је упрвао права љубав, љубав за њихову душу и вера у вечни живот којим можемо живети сви ако спознамо Истину.


Та реченица „да сви буду једно“, значи да сви буду једно у Истини, у Оцу, Сину и Духу Светом, а то је у Православној цркви чија је глава Христос. А ако патријарх српски сматра другачије, нека му драги Бог опрости. Не знам само због чега онда и жели да буде на челу ове Цркве, кад може и неке „друге“ и када може и са неким другима да се окупља и „моли се Богу“.   

И шта је следеће? Да ли ће српски патријарх када се врати из града с којим се воли јавно, отићи и до књижаре Српске Православне Цркве и поизбацивати све оне књиге Светих Отаца наше Цркве који причају о латинској јереси? Да ли ће исто учинити и када оде до архива наше СПЦ и погледа шта су све писали Свети Оци, или до манастира Хиландара, или до Пећке Патријаршије где би уистину требало да столује? Јер испада после патријархових беседа да нам ништа од тога више не треба. Ut unum sint, Порфирије.

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срушени звоници - КМ Новине

Предраг Јакшић: Срушени звоници Све ми изузетно тешко пада. Сигуран сам да се много људи осећа исто тако. Гледам оне разрушене куће, оштећене цркве, срушене звонике и, пре свега, мртве људе, и чини ми се да опет ништа нећемо научити и ништа нећемо променити. А и како да променимо.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима - КМ Новине

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању