Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

уторак, 19. март 2019.

Патријарх Иринеј примио помоћницу државног секретара САДза културу и образовање

Зашто је "Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду помоћницу државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава гђу Мари Ројс"?

Помоћница државног секретара САД код Патријарха српског / Фото: СПЦ.рс



 
Ова вест објављена је на сајту СПЦ и то као кратка. У њој се још каже да су "пријему присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду г. Кајл Скат (Патријаршија води рачуна да га не назове Скотом), саветник помоћнице државног секретара г. Бари Роганов, шеф Одељења за медије, културу и образовање г. Тим Стандарт, секретар за политичка питања гђа Џенифер Стојановић, аташе за културу г. Мајк Брук, преводилац гђа Ана Црнојевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић".






 
Без икакве намере да се било ко осети осети униженим, али какву корист може донети посета "помоћнице државног секретара", очигледно нижеразредне службенице америчке Владе, српском патријарху? Основно је и само једно од питања која се намећу након овог сусрета.

То што она представља "државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава" већ изазива подозрење и страх. Знамо да у америчком образовању и култури највише место заузимају управо промотери недоличног понашања, форсирају се разне теорије о "правима" које разбијају не само породицу већ подривају и менталну базу појединца, ма ком он полу или групи да припада. У последње време све је више пријава на недоличан садржај и у српским уџбеницима нарочито оним намењеним најмлађима, кроз које се врши индоктринација деце и промовише педерастија, трансексуалност и слична девијантна понашања.

Осим тога, сведоци смо свакодневног активног лобирања за шиптарске интересе на Косову и Метохији у свим водећим медијима. Да ли се можда и о томе ради? Патријарх је здушно подржао Вучића тврдњама да се "као лав бори за Косово" а Влада Србије (читај Вучић) патријарха наградила са милион долара на име неизмиреног пореза који верске заједнице у Србији, па самим тим ни СПЦ, иначе не плаћају. Све је отвореније и исказивање нетрпељивости против ћирилице у Србији укојој,нрочито са Запада, свакодневно стижу савети да се оканемо прошлости и окренемо "будућности".

Свако од ових питања је оправдано и тражи конкретан одговор, нарочито што у краткој вести београдске патријаршије о овом сусрету, богато илустроване фотографијама, нема ни помена о разлозима сусрета.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

ЕКСКЛУЗИВНО: Вељко Ђурић Мишина поводом најаве отварања тајних ватиканских архива

Спорни процес посвећења или kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca.

Илустрација: Њујорк Тајмс, Ентони Русо

  • Зашто међу Хрватима у целој њиховој историји нема више од троје светих и троје блажених (беатификованих)?
  • Познавање историје римокатоличанства у хрватском народу указује на то да није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, јер „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“
  • Грађански рат у дојучерашњој југословенској републици Хрватској 1991–1995. године имао је назнаке повампирења Правашко-усташке идеологије
  • Доказано је да је није истина (да је лаж)  да је Степинац трован од комунистичких власти ФНР Југославије
  • Степинац је делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова НДХ сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола
  • Процес канонизације није исти у Римокатоличкој цркви са процесом посвећења у аутокефалним православним Црквама
Реч „канон“ има више значења. Тако прота Мирољуб С. Ружић (у тексту „Канонизација или Прослављење Новопросијавших Православних светитеља“ објављеног на сајту www:svetosavlje.org) наводи да „канон“ значи и „прав штап“ који служи за повлачење правилне линије па отуда појмови „канонско право“, „канони Васељенских сабора“, као и правило манастирског живота.

Од речи „канон“ настао је и појам „канонизација“. Та именица преведена на српски језик може да гласи „посвећење“. Процес канонизације у Римокатоличкој цркви и посвећења у аутокефалним православним Црквама није исти.

У тексту који следи реч канонизација биће коришћена у случају Римокатоличке цркве а посвећење у православним Црквама (односно у источном хришћанству).

О процесу посвећења у Православној цркви (СПЦ) има више текстова, нарочито на руском језику.

Римокатоличка црква је „универзална“ и њена моћ, не само духовна, покрива цео свет, док православне Цркве брину за духовност првенствено оног народа чије је име у њеном наслову. Тако, на пример, СПЦ духовно покрива припаднике српског народа ма где он обитава, бира свог првосвештеника, одлучује самостално о светитељима…


Услови за блаженог (беатификацију) код римокатолика

Код римокатолика је могуће да припадници нижег клера моле своје бискупе и надбискупе да покрену канонизацију. Тога нема у православљу мада су се последњих десетак година појавили гласови са предлозима о посвећењу почившег Тадеја Штербуловића витовничког или блаженопочившег патријарха Павла Стојчевића!

Код римокатолика процес проглашења новог свеца се састоји од два степена: први је беатификација а други канонизација. А сваки од њих има своје етапе. То је објаснио свештеник Фабијан Вераја (1923–2014), вишедеценијски радник у Конгрегацији за каузу светих чије је седиште у Ватикану („Sveci se ne rađaju, nego postaju“: www.katolicki-tjednik.com).

Римокатоличка црква процес посвећења регулисала је кроз законодавство, најпре кроз Codex iuris caninici обнародаван 1917. године, потом кроз нарочиту апостолску конституцију (Divinus perfectionis Magister) и посебним нормама које је 1983. године прогласила Конгрегација за каузе светих, оба донета на иницијативу папе Јована Павла II (Карол Војтила).

Према тумачењима монсињора Вераје, бискупија у којој је умро кандидат за блаженика започиње поступак прикупљања сведочанстава и доказа о његовом смерном животу. По окончању тога посла, материјал се предаје Конгрегацији за каузу светих. Поменута конгрегација формира своју комисију која проучава материјал, утврђује да ли се већ поштује онај који је предложен за беатификацију и даје мишљење, које потом доставља свим осталим члановима.

Први услов за беатификацију јесте потврда да је дотични заиста живео свето, то јест да је остварио идеал хришћанске натпросечне савршености (in gradu heroico) или да је својом мученичком смрћу посведочио личну верност Исусу Христу.

Други услов је једно чудо које се догодило на гробу или коришћењем ствари које су припадале тој особи.

Надбискуп Степинац, војни викар НДХ (други с лева) на суђењу 1946. осуђен је на 16 година затвора и присилног рада као ратни злочинац због сарадње са усташама




Кардинали и бискупи изричу свој суд о подобности кандидата и то достављају самом папи. Папа објављује своју одлуку о проглашењу новог блаженика и тиме је заокружен један део процеса. Он, наиме, допушта да се одређена личност може називати блажеником, и поштовати у строго одређеним границама (на пример, блажени Алојзије Степинац може се јавно прослављати искључиво у богослужбеним објектима у Хрватској и једној цркви у Риму).

Други део процеса, према тумачењима поменутог теолога Вераје, започиње одређеним богоугодним делом (чудом) које треба да потврде сведоци и гомила разнородне документације са неспорним чињеницама. За чудо се сматра догађај (углавном се ради о оздрављењу) који се не може објаснити природним законима већ се сматра да је то воља Божија. Када се све то заврши, Конгрегација за каузу светих доставља папи своју потврду о чуду које се десило око гроба блаженика. Папа обзнањује декрет којим блаженика проглашава свецем и тада започиње његово слављење у целокупној Римокатоличкој цркви.

Историја Римокатоличке цркве у Хрвата зна за два случаја проглашења светаца без доказаних чуда (Никола Тавелић и Марко Крижевчанин).

Познато је да Хрвати, који од примања хришћанства из Рима, имају само троје блажених (Иван Мерц, Марија Пропетога Исуса Петковић и Алојзије Степинац) и три свеца (Никола Тавелић, Марко Крижевчанин и Леополд Богдан Мандић). Тешко је одговорити на питање зашто их нема више, мада познавање историје римокатоличанства у том народу указује на то да и није било више личности које би заслужиле светост, како тврди монсињор Вераја, додајући да „гдје нема довољно вјере нема ни чудеса“. Он наводи да Хрвати нису покренули процесе за канонизације Леополда Мандића и Марка Крижевчанина.


Клер Римокатоличке цркве и НДХ на заједничком послу прекрштавање Срба 1941. - 1945.

Незанимање припадника вишег клера у Хрвата за проглашење светим неког члана црквене заједнице може бити и знак (не)искрене духовности. То је на други начин у случајевима поменуте двојице (Мандића и Крижевчанина) надокнађено иницијативом са стране.

+++

Вишевековна политика Ватикана на Балканском полуострву видљива је кроз форсирање хрватства у корпусу православног српског народа кроз процесе дугог трајања као што су унијаћење и прекрштавање. То је у суровим околностима било одрађено у НДХ од 1941. до 1945. године, када су се на заједничком послу нашли држава и клер Римокатоличке цркве предвођена председником Бискупских конференција надбискупом загребачким Алојзије Степинцем.

А заветни посао формално је окончан почетком фебруара 1942. године наредбом владе Независне Државе Хрватске да се сви прекрштеници сматрају Хрватима!


Присилно прекрштавање Срба у току Другог светског рата у Славонији, оригинална фотографија прекрштавања  православних Срба у  цркви

Таква наредба у својој ироничној верзији гласила би да су, на пример, у познатом покољу у Глини, побијени Хрвати римокатолици!

Правашко-усташка идеологија је на известан начин 1945. године доживела пораз али није изгубила рат, како би то казали војници. Сецесијом Хрватске из СФР Југославије и грађански рат у тој дојучерашњој југословенској републици 1991–1995. године имали су и назнаке повампирења поменуте идеологије.

Када је у таквим околностима број Срба сведен на око три-четири процента од укупног становништва Хрватске, онда је постала јасна претња усташких главара из 1941. године да ће после масовног затирања, протеривања и покатоличавања од Срба остати „само зло сјећање“ или констатација да ће „друмови пожељети Србаља, али Србаља нигде бити неће“.

Легализација тог процеса дугог трајања канонизацијом Алојзија Степинца задобила би подршку у римокатоличком свету и скинула сваку кривицу са народа, хрватске државе и Римокатоличке цркве.

Канонизација у једном делу Римокатоличке цркве, у овом случају међу Хрватима, треба да покрене много енергије која мора да буде добро вођена и усмеравана ка жељеном циљу. Беатификација Алојзија Степинца довела је до уједињења хрватског народа и, поред осталог, до стварања сасвим нове слике о историјским збивањима која је, на посебан начин, кројио и дотични блаженик.

Измишљотина Римокатоличке цркве у Хрвата даје Степинац трован од стране власти у ФНРЈ

Добро упућени у процес канонизације кардинала Алојзија Степинца (као и папе Пија ХII) знају да то није црквено већ првенствено политичко питање настало у време понтификата папе Јована Павла II.

Отварају се архиве Ватикана из периода Другог светског рата када је у Ватикану столовао конроверзни Папа Пије 12.

Процес проглашења кардинала блаженим није праћен с еуфоријом каква је видљива у последњих две-три године, то јест од када је садашњи папа понудио Српској православној цркви (СПЦ)  разговоре ради разјашњења спорних питања Степинчевог живота, а нарочито његово (не)деловање у НДХ.

Познато је како је садашњи папа реаговао на тврдње о јављању Госпе у Међугорју, знамо о његовом односу према екстремним бискупима у Хрватској и, на крају, о канонизацији блаженог Алојзија Степинца.

У том контексту треба посматрати и његову понуду СПЦ (као и онај документ који је својевремено на Куби прошле године потписао са руским патријархом Кирилом).

Степинац је био једно време чак и подобан: Поводом Дана устанка народа Хрватске 27. јула 1945,  Степинац (први с лева) на почасној бини са Владимиром Бакарићем, високим хрватским комунистичким функционером и официром ЈНА





Један од услова за проглашење Степинца блаженим односио се на његову мученичко страдање за Исуса Христа („трован је по наређењу комунистичких власти“) и то је доказивано одређеном документацијом и исказима сведока. Данас смо сведоци да је та тврдња била без основе! Али је послужила сврси.

Додуше, није то ни једина нити последња неистина када је реч о беатификацији кардинала Степинца!

+++

Римокатоличка страна има своја гласила и у њима је могуће пронаћи одређене вести са више података из животописа надбискупа Степинца. Наравно да у томе предњачи милитантни (и у одређеној мери проусташки) загребачки недељник Glas koncila.

О литератури о животу поменутог блаженика не треба ни говорити: има је превише чак и за свеца! Друга је ствар у вези с квалитетом већине тих текстова.

Кад је реч о надбискупу Степинцу међу Србима, ствар је веома сложена. Међу српским савременим историчарима нема ниједног који је проучавао Римокатоличку цркву у Другом светском рату и објавио шири научни рад.

Има неколицина оних који су се бавили судбином српског народа у НДХ. У протекле две-три године објављене су неколике књиге у којима је надбискуп Степинац „главна личност“:

Јован Пејин, Степинац. балкански Томас де Торквемадо, Косовска Митровица 2016; Момчило Диклић, „Светац“ Може ли Алојзије Степинац бити светац, Београд 2016; Nikola Žutić, Nadbiskup Stepinac. Ideologija i politika 1934-1946, Beograd 2017.; Бојан Драшковић, Пастир посрнулог стада, Београд 2018.; Љубодраг Димић, Никола Жутић,,Алојзије Степинац, држава, црква, надбискуп”, Београд 2017; Predrag Ilić, Stepinac i holokaust u NDH, Beograd 2018.

На хрватској  страни објављени су следећи радови:

Robin Harris, Stepinac, njegov život i vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2016.; Esther Gitman, Alojzije Stepinac. Pillar of human rights, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2018

Доказ тесне сарадње Ватикана са режимом НДХ: Папа Пије 12. са усташким жандармима у сред рата 1943. године


 +++

Део архиве политичког и војног врха НДХ усташе и клер износили из земље

Они историчари који проучавају НДХ, а таквих је међу Србима веома мало, добро знају да се највећи део архивске грађе, настале у годинама постојања те нацистичко-клерикалне творевине, налази у Хрватском државном архиву (раније Архив Хрватске), а мањи део у Војном архиву (раније Архив Војно-историјског института) у Београду. Један мали део налазио се у некадашњој југословенској Служби државне безбедности (СДБ) а њу је, додуше пробраној на посебан начин, 1990. из Београда однео у Загреб последњи руководилац Здравко Мустаћ.

Познато је да су највреднији део архиве политичког и војног врха НДХ приликом бежања из Загреба носили са собом. (Део тога могло се шездесетак година касније видети на интернету на порталу под насловом „pavelicpapers.com“.)

Није спорно да су министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић и др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу Степинцу предали личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске. Надбискуп их је сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола.

Комунистичке власти дочепале су се свега тога захваљујући доушницима из најближе околине тог првосвештеника. Део откривеног блага (120 плоча са говорима Анте Павелића, фотографије, новине) поклоњен је Јосипу Брозу. То, међутим, ни дан-данас није доступно јавности, мада је могуће претпоставити где се налази.

Папа Франћеско обраћа се са балкона верницима на тргу Светог Петра у Риму


 
Архивску грађу која се односила на Римокатоличку цркву и надбискупа Степинца, према тврђењима данашње хрватске штампе, власт независне Хрватске 1992. године предала је Каптолу, то јест надбискупу загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу. После извесног времена, Каптол је највећи део те архиве предао Хрватском државном архиву. У тим примопредајама нестало је нешто архиве која је одвећ интересантна за Римокатоличку цркву. Могуће је претпоставити да је садржај тих докумената негативан по биографију надбискупа Степинца. И то може да буде кључни разлог што није доступна јавности.


Нестанак дела докумената из хрватског државног архива којиговоре негативно о Степинцу

Уосталом, ниједан апологета надбискупа Степинца не помиње комплетан садржај његовог писма са прилозима упућеног папи маја 1943. године! У прилог ове тврдње наводим следеће радове: Margareta Matijević, „Stepinčev ’Dossier‘ Svetoj Stolici (31. 05. 1943)“, u: Croatica Christiana periodica, 21, Zagreb 1997, 107–139;  Jure Krišto, Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska 1941.–1945., 1–2, Zagreb 1998; Esther Gitman, „Nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac pred sudom Titovih komunista, povjesničara i sadašnjega srpskog režima“, u: Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj, Zagreb 2016, XXXV–LXVI.

Степинац и Павелић тесно су сарађивали у току целог Другог светског рата, а доказ је и високо усташко одликовање којим је режим НДХ одликовао надбискупа Степинца крајем 1943. године









 
У архивској грађи коју је Фрањо Туђман дао Каптолу 1991/92. године били су и надбискупови дневници. Дигитална верзија пет рукописних књига данас је доступна истраживачима. Познато је да ниједан историчар из Србије није гледао ни ту верзију. Додуше, то је прошле године прегледао правник Предраг Илић.

Садржај надбискупових белешки је одвећ интересантан за архијереје СПЦ у истраживању односа надбискупа Степинца према Србима у годинама НДХ 1941–1945. (Више о овој теми видети на интернету: Вељко Ђурић Мишина, „О дневнику надбискупа загребачког др Алојзија Степинца“.)

+++

Познато је да је садашњи римски бискуп Франческо својевремено понудио СПЦ директне разговоре са представницима Римокатоличке цркве у Хрвата. Одржано је пет састанака без неких великих и значајних закључака. Тешко је закључити ко је и шта добио у тим разговорима. По свему судећи, највише је добио папа Франческо – довео је две стране за исти сто да разговарају.

Представници СПЦ и државе Србије у посети Ватикану код папе Франћеска

Хрватска страна није пружила готово ништа што би било убедљиво.

Циници кажу да би српска страна могла своје учешће да сажме у следећој реченици: „Па, ето, покушали смо!“


Пише: Вељко Ђурић Мишина




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

субота, 02. март 2019.

Митрополит непризнате ''Црногорске цркве'' Михаило, подржава Фату Орловић у рушењу православног храма

Документарно-играни филм „Нана Фата босанска хероина“, који говори о муслиманки која жели да уклони православни храм из своје близине, премијерно је приказан у Сарајеву.

#Crkva #CrnaGora #Nepriznata #Raskol #Ekumenizam #Bosna
Фото: Анадолија






Аутор филма, режисер и продуцент је Енес Хотић, организатор премијере Савез бошњачких невладиних организација, а суорганизатор Фонд Меморијала Kовачи.

Осим старице Фате Орловић из Kоњевић Поља код Братунца, недалеко од једног највећих стратишта Срба овог краја, премијери су присуствовали бројни њени "поштоваоци" пише Кликс.ба










Један од њих је и такозвани "митрополит Црногорске православне цркве" Михаило, заправо неканонског удружења грађана, који је допутовао је из Црне Горе а "понајвише у жељи да лично упозна ову племениту и добру жену", како је рекао.

Он јој је указао јој је поштовање и подршку да устраје у дугогодишњем настојању и правној бици за измештање из њеног дворишта "бесправно изграђене православне цркве".

Митрополит неканонске организације наглашава да је и у Црној Гори актуелан сличан проблем јер је на планини Румији изнад Бара, према Албанији, Српска православна црква поставила објекат цркве, "српске осматрачнице“, како је он назива.


Прије ће нана Фата истјерати грађевину из њеног дворишта, чији објекат митрополит назива и националистичком провокацијом те "скаламеријом“ будући да је бесправно подигнут, него што ће Црногорци ријешити њихов проблем на Румији, казао је.

Нана Фата је у њеном од раније препознатљивом маниру поновила да ће и даље истрајавати у намери да бесправна грађевина буде уклоњена с њеног имања и да би она захтевала исто и кад би то била бесправно подигнута џамија те било који други објекат без њене сагласности. Иначе поштује богомоље као богомоље, казала је.
Могла је и одустати од мукотрпне борбе с неправдом јер има децу која живе у Америци, али неће, рекла је, већ жели оградити властито двориште па макар по њему "ходале вране“.
 
 ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  🎥



Ни сама не зна како је могла издржати дугогодишњу неправду и правну битку, истиче ова старица, а посебно оптужбе да је она националиста уместо оних који су јој у авлији подигли грађевину без њене сагласности.

Аутор филма Енес Хотић рекао је уочи премијера да филм одсликава сву патњу и бол Бошњака повратника у мањи босанскохерцеговачки ентитет.

Нана Фата је репрезентативни примјер те врсте зулума, али је у међувремену постала симбол повратничког поноса и пркоса, додао је.








 
Организатори премијере навели су да је намера филма да скрене пажњу домаће и светске јавности на отпор Бошњака повратника у Републику Српску недаћама којима су изложени, оличен у Фати Орловић у чијем је дворишту 1996. године подигнут обекат православне цркве те поред бројних судских рочишта и пресуда у њену корист, није уклоњен.

Нана Фата је постала примјер како се борити за ђедовину и домовину Босну и Херцеговину, речено је.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Кликс.ба    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

среда, 17. октобар 2018.

Патријарх Иринеј и не може а да не изда Косово кроз подршку Вучићевој политици

Изјаву да се "Вучић за Косово бори као лав", патријарх Иринеј је недавно поновио уз тврдњу да наду и утеху уливају Вучићеве изјаве да он неће наметати своју вољу. Следи коментар на изјаву.

Патријарх Иринеј на миси







Није ни чудо.

Патријарх који је више пута рекао сам за себе да је екумениста (и никада то није порекао), који се молио са јеретицима, палио Меноре, који супротно црквеном праву гони правоверног епископа Артемија (и смењује на тај начин са положаја и неке друге, додуше неправоверне епископе), који је на Криту пре две године потписао документе којим се женевски екуменизам Светског савета ''цркава'' и постојање многих ''неправославних Цркава'' проглашавају за нову ''догму'' Цркве (чиме је пљунуо на онај део Символа Вере који каже да је Црква само Једна), и који је учинио и многе друге преступе према Православљу - и не може а да не изда Косово кроз подршку Вучићевој про-шиптарској политици.

Ако је издао веру за коју би морао живот да положи по дефиницији, зашто би му био проблем да изда државу и народ?

Марко Пејковић, ФБ



КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

среда, 12. септембар 2018.

Екуменисти у СПЦ су започели и довршавају издају КиМ

”Косово је наше памћење, наше огњиште, жижа нашег бића. А одузети једном народу памћење, значи – убити га и духовно уништити.”*[1]

Август, 2011.


  • Последњих неколико година србске историје карактерише раније небивало јединство колонијалне евроунијатске управе и екумениста, који издадоше и продадоше веру, народ и државу. Као последица њиховог злочиначког савеза, народ је смућен, подељен, склон шизофренији и без свести о злу које нам прети уништењем
Најбољи пример шизофреније која влада у народу србском представља однос према екуменистима у СПЦ, који су најпре издали Господа, а сада су спремни на све остале видове издаје. Уместо да осуђује издајничкe поступкe екумениста, који су и довели до тешког стања на КиМ, већина на то заборавља и прихвата њихову патриотску глуму као истинску борбу против издаје. Зар се заборавилo да је отворена издаја КиМ почела протеривањем владика Артемија од стране екумениста, колонијалне евроунијатске управе и шиптара по налогу Вашингтона, Брисела и Ватикана? Међусобна оптуживања екумениста и Александра Вучића само је представе за наивне. Врана, врани не вади очи!

Екумениста и евроунијата јединственину издаји!

Од доласка на власт Вучић има подршку Иринеја Гавриловића и осталих екумениста. То је дошло до изражаја када је такозвани патријарх 2013. године позвао Србе на шиптарске изборе и тако започео издајнички процес признавање терористичке творевине ”Косово”. Користио је сваку прилику да похвали и отворено подржи Вучића, па чак и онда када не сме да ћути и прихвати нешто што је против учења Цркве. На Видовдан прошле године, за председника владе изабрана је лезбејка Хрватица Ана Брнбарић, а Иринеј уместо да осуди такво понижења, без имало стида пружио јој је подршку. Нема сврхе даље набрајати, довољно је само поменути изјаву Иринеја Гавриловића почетком ове године, да је сам Бог послао Вучића и да се Вучић бори лавовски за КиМ. Зар још неко после свега може да верује ”патријарху”, који каже да је екумениста и пацифиста,  да се истински бори за КиМ?
Издајнички двојац Сава Јањић – Теодосије Шибалић, све што је чинио и што чини у интересу је шиптарских терориста, односно отимања КиМ. Они одржавају интезивне контакте са ОВК убицама, који су скинули униформе и постали политичари. Сава и његови дечанци међу првима су узели шиптарска документа и угостили су велики број шиптарских терориста и светских зликоваца. Теодосије, духовни оцеубица, који је преотео епархију законитом владици Артемију, пре Дачића и Вучића пружио је руку зликовцу Тачију. Сава и Теодосије су успешно припремили терен да се насилно протера владика Артемије, а затим су по незаконитом преузимању Епархије рашко-призренске, разбили јединство Срба на КиМ. По доласку Вучића на власт, наведени двојац дао му је несебичну помоћ да окрене Србе против Срба, док шиптари стоје по страни и чекају да се сами уништимо.
Да су заиста искрени Иринеј, Амфилохије, Атанасије, Теодосије, Сава и остали екуменисти у СПЦ, који се данас представљају као борци против издаје КиМ, прво би се покајали за екуменизам и поново постали Православци, затим би вратили владику Артемија на своју Епархију рашко-призренску и онда би анатемисали Вучића, лезбејку и све остале које раде против Господа, народа србског и државе Србије, односно издају КиМ. Све друго је обмана да се оправда оно што се не сме правдати, а то је издаја Бога и Рода.
Сви који верујете екуменистима, слушате их и дајете им подршку, наивни сте или неискрени. А, све док не престанемо са наивношћу и неискренешћу, бићемо обични робови у колонији званој Србија!
Верујем у Бога и Србство и надам се да међу нама има још довољно Срба који су достојни својих часних предака, као што су били Карађорђе Петровић, Гаврило Принцип, Дража Михаиловић… , да волимо своју отаџбину као што су је они волели, и да смо спремни да је по њиховом примеру бранимо. Све друго су лажи и обмане! У борбу Србине, за слободу, против издајника екумениста и евроунијата! Нема повлачења, нема предаје! Пред нама је коначни избор, слобода или нестанак!
”Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ”


Грешни раб Божији
Горан Живковић
[1] *Књига”Плач Старе Србије”.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Царса    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

уторак, 07. август 2018.

Ко не зна српске екуменисте, скупо би их платио!

Многи се можда питају зашто патријарх Иринеј, Амфилохије, Сава Јањић, Теодосије и остатак Сабора имају потребу да глуме патриоте с времена на време – укључујући ту и последњу поруку Сабора у вези КиМ у којој (као) позивају све политичаре да не признају Косово и не деле га са Шиптарима?

#Teodosije, #Sava_Janjic, #Aleksandar, #Vucic,



1) Један разлог је посве ирационалан – лицемерје и релативизам су толико дубоко ушли у психу српских екумениста, да оно што је нормалном човеку ненормално њима је посве нормално (њима је бело исто што и црно, лаж и истина су једно те исто, 2 и 2 некада могу бити и 5 а не 4…). То је снажно повезано са њиховом егоманијом и потребом да их воле сви и свуда на овом свету (потпуно супротно од оног што је говорио Господ). Они веле – „Ми можемо све, ми смо мађионачари и велики мештри, можемо да обрлатимо све и сваког – ко је то лупио да морамо служити само Богу? Не. Можемо и Мамону!” Из тог демонског става проистичу изјаве српских екумениста да можемо у ЕУ и на Запад (али и да смо добри са Русијом), да може лого лажне државе Косово да се користи на територији Косова ако паре капљу на Саве Јањића рачун (али не и у остатку Србије), да може да се кује у звезде епископ Рима и брат у Христу папа Фрања (а то што је служио мисе у част Степинца док је био у Аргентини, што његови сарадници клече у молитвеном трансу пред Степинчевом лешином и то што је јеретик, то пуј пике не важи). Примера је милион.
2) Међутим, други разлог је итекако рационалан. Но, ту је потребно поделити епископе који столују у Србији и оне (на челу са Амфилохијем) који столују ван Србије или ван територије над којом Србија има ефективну контролу као што је КиМ  и који су потписали Апел против Вучићеве политике у вези КиМ, за разлику од епископа у Србији који то нису потписали, јер се боје Вучићеве шибе:
а) Патријарх понекад глуми патриоту како би отупио на време оштрицу народног незадовољства према њему које ће свакако уследити, јер патријарх зна да ће када буде кључно, стани-пани, пресудно у вези КиМ – несумњиво подржати Вучићеву издају. И до сада га је подржавао када је Вучић бирао геј активисту на Видовдан за премијера, када је рекао да се Вучић лавовски бори за КиМ, а сад мало као глуми Вучићевог противника. Међутим, када се буде ломило – подржаће Вучића.
Нема шансе да патријарх запрети Вучићу и посланицима СНС-а екскомуникацијом, крвавим литијама и протестима како су то знали да ураде патријарх и епископи у време Конкордата Стојадиновићу и његовима. Неће патријарх, нити његови екуменистичке владике, монаси и свештеници жртвовати ни примања, ни манастирске зидине, ни топлину свештеничких конака ни љубав својих незаситих попадија (а камоли живот!) због тамо неког Косова. Патријарх ће рећи што и Вучић – то што је Вучић пустио Шиптаре у УН не значи да смо признали Косово, па ни то што је шиптарски амбасадор у Београду не значи признање, то је просто нормализација односа ради мира и будућности. Јер, за екуменисте је црно исто што и бело, сетимо се, за екуменисте закључак на основу истих логичких премиса у исто време може бити и тачан и нетачан, имајмо то у виду.
б) Амфилохије има другачији рачун. Он је сада најгрлатији противник Вучића, али не зато што му је стало до Србије и српства, већ зато да би добио одличан алиби – „Ето ђецо моја, ја сам био тај који је до краја бранио Српство на КиМ, али онај несој Србијанци нису били у стању да сачувају Косовски Завет. Ја и ви смо они који треба да преузму барјак Српства од Београда! Зато нам треба дати аутономију а потом и аутокефалију Митрополије као Цркве!” И од Црне Горе Амфилохије потом може правити нови Пијемонт – тада већ лажног – Српства на Балкану. У складу са тим је и Амфилохијева изјава да је Метохија нешто што припада држави Црној Гори, а не Србији.
Амфилохије у дилу са Ђукановићем има задатак да еутаназира све православне у ЦГ и да их по истом лицемерном и релативистичком трику који примењује и патријарх у Србији (али из нешто другачијих побуда) преведе жедне преко воде.Односно, да их тотално одели од СПЦ и српског интегрализма и државе Србије под геслом да су они као Србогорци некакви виши Срби или надраса која заслужује најпре аутономију, а онда и потпуну посебност.
Ко не зна српске екуменисте, скупо би их платио!
***
1.8.2018.
САВА ЈАЊИЋ И ЊЕГОВ ПОСИЛНИ ТЕОДОСИЈЕ ШИБАЛИЋ ПРИМАЈУ КЕШ ОД ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА ЗА МНОГО ШТО ШТА, А НЕ САМО ТЗВ. КИРИЈУ О КОЈОЈ САВА ТРУБИ ОВИХ ДАНА

Илустрација преузета са ФБ странице Истина је само једна…
Ових дана Сава Јањић и његов кеди (на енг. caddie – потрчко који носи голф штапове богаташима који играју голф) Теодосије, и то по Амфилохијевом диктату, глуме патриоте које су тобоже против независног Косова, поделе и Вучићевог издајничког режима. Истовремено, зомбиране и бесловесне „патриоте” падају у транс и по ко зна који пут бивају обмануте Амфилохијевим сатанским триковима. Једино што је тачно у њиховим изјавама, то је да је Вучић издајник, али су и они издајници и то утолико већи, с обзиром да су клирици СПЦ који би требало да имају и више свести и већу спремност на жртву од неког мирјанина који је упао у прелест егоманије. С друге стране, тачно је што је и Вучић рекао за њих двојицу – да примају кеш од српских крволока и терориста из Приштине.
Сава је потом покушао невешто да се измигољи тврдњом да он никада парицу није примио од Шиптара, већ само некакву „кирију” за издавање некаквих просторија СПЦ косовским властима. То је наравно брутална лаж у маниру америчког шпијуна и шиптарског сарадника Саве Јањића. Из нових депеша Викиликса које приказујемо овде, видећемо сви како је Сава са Теодосијем био тај који је алаво и разуларено тражио шиптарски кеш по сваку цену, макар то значило директно подривање борбе Србије против косовске независности. Баш зато што је владика Артемије желео да их спречи у том науму, морао је да лети из Епархије по америчком налогу (дакле, нису само Бајден и антиекуменизам разлози за прогон). Ко има уши да чује нека чује! „5 март 2008 – Косовски тврдокорни Епископ Артемије Радосављевић је на косовску независност одговорио тако што је наредио свом свештенству да прекине сваки контакт са било којом организацијом или особом која подржава независност Косова, укључујући ту и косовску владу и стране дипломате. Такође, Артемије сматра ништавном Комисију за имплементацију реконструције (RIC) која жели да обнови 35 цркава уништених у мартовским нередима 2004, будући да је та Комисија углавном финансирана од стране косовске владе. Без обзира на то, умерени клирици СПЦ као еп. Теодосије Шибалић и отац Сава Јањић из Дечана и даље желе да сарађују на пројектима са међународним организацијама и њиховим албанским суседима. Осим Артемијевог покушаја да угаси ову Комисију као једину организацију у којој Београд, Приштина и СПЦ сарађују, председница Комисије страхује колико ће њени пројекти бити одрживи, с обзиром на Артемијево ометање црквене сарадње”. У потпису – Тина Кајданов, тзв. амерички амбасадор у Приштини. (извор: https://wikileaks.org/plusd/cables/08PRISTINA99_a.html) „8 април 2009 – После дугог периода неактивности од годину дана и више, Комисија за имплементацију реконструције би могла ускоро да настави свој рад. Председница Комисије Ема Кармајкл нам је 2. априла рекла да јe СПЦ дала сагласност на дизајн позивница Комисије за учешће на њеним тендерима. СПЦ је пристала да позивнице Комисије које се буду објавиле у Србији буду без логоа косовске државе, а да оне које се буду објавиле на Косову могу да имају лого косовске државе. Ово мало прилагођавање, плус лобирање оца Саве Јањића из Дечана у Синоду СПЦ, утицали су на то да српска држава и раније подељени Синод – потпуно подрже ову Комисију. Сава нам је рекао да је Синод 6. априла, на челу са митр. Амфилохијем, потпуно разбио покушаје Епископа Артемија Радосављевића да заустави Комисију. Као резултат тога, Кармајкл нам каже да је Комисија спремна да у најкраћем року крене са тендерима”. У потпису – Тина Кајданов, тзв. амерички амбасадор у Приштини. (извор:https://wikileaks.org/plusd/cables/09PRISTINA147_a.html) *** 9.7.2018. САВА ЈАЊИЋ И ТЕОДОСИЈЕ КАО АМЕРИЧКИ БУЗДОВАНИ У ДИВЉАЧКОМ ПРОГОНУ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА И СТВАРАЊУ „НЕЗАВИСНОГ КОСОВА” – ИЗ ПРОЦУРЕЛИХ ДЕПЕША АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ У ПРИШТИНИ
36853553_10155488784571606_4237416933256855552_n
Фотографија преузета са ФБ странице ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ
Депеша од 24. новембра 2008: „17. новембра, отац Сава Јањић је позвао нашег политичког секретара како би му рекао да је недавни Сабор СПЦ подржао Теодосија Шибалића и даље изоловао тврдокорног епархијског епископа Артемија Радосављевића. Током ранијег састанка са нама (14. новембра), Сава је отворено бринуо о могућности да Артемије добије подршку, током тада текућег Сабора, за кажњавање ‘непослушног’ Теодосија. Али, 17. новембра, Сава нам је јавио да је ‘бољег расположења’, пошто га је Теодосије уверио да је Артемије поражен.”  У потпису Тина Кајданов, први амбасадор САД у Приштини.
Извор на енглеском – https://wikileaks.org/plusd/cables/08PRISTINA583_a.html
Депеша од 10. фебруара 2010: „Комисија, коју је послао Синод СПЦ да испита финансијске извештаје у епархији Артемија Радосављевића, открила је финансијске нерегуларности и преваре. Артемије је на оптужбе одговорио тако што је рекао да је то завера страних влада и можда ће покушати са својим тврдокорним политичким и верским групама да направи раскол, представљајући себе као спасиоца Косова. Али, то му неће успети. Уклањање Артемија са епископског трона би био главни позитиван корак за СПЦ на Косову. Ми ћемо утицати на владу Косова да буде спремна да радо дочека отворенијег епископа СПЦ на Косову када дође тренутак за то.”  У потпису Кристофер Дел, други амбасадор САД у Приштини.
Извор на енглеском – https://wikileaks.org/plusd/cables/10PRISTINA73_a.html
Из овога и комарац види да свако ко лупета о финансијским махинацијама владике Артемија или да је он расколник – лаже. И то масно лаже за амерички рачун као ужасан издајник православља, државе Србије и српства, јер прича исто што и Американци, тј. оно што су они сатански измислили. На слици: издајник православља и српства Сава Јањић у грохотно-демонском смеху са својим меценом Џозефом Бајденом у Дечанима, након што су дивљачки протерали владику са Косова за америчко-шиптарски рачун. Владика Артемије је, као што је свима познато, пре него што је прогнан, забранио Бајдену да долази у Дечане.

*Ради оних читалаца које може збунити назив ФБ странице „ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ”, уредништво је у одељку информације о страници поставило објашњење, које овде у целини преносимо: «Вера у Господа Христа даје човеку силу да у овоме свету греха и смрти светошћу савлађује грех и смрт и испуњује себе бесмртношћу и вечношћу. Јеванђељска вера саоваплоћује човека Христу, чини га заједничарем свега Христовог, и он доживљује као своје све што је Христово: И Његово Рођење, и Његово Преображење, и Његово Страдање, и Његово Васкрсење. И на чему се испуњује чудесна Благовест: ЈА ВИШЕ НЕ ЖИВИМ, НЕГО У МЕНИ ЖИВИ ХРИСТОС (Гал.2,20). У сваком Хришћанину продужује се богочовечански живот Христов. Хришћанин се благодаћу изједначује са Христом: у животу, у мислима, у жељама, у делима; он, по речима светог Златоуста има оно што и Христос.» Народ је таквог Хришћанина препознао у владики Артемију. Истина је само једна, да је Љубав наша Исус Христос, али имајући у виду горе написане речи Светог Аве Јустина Ћелијског, верни народ је у времену зла и мрака препознао воштаницу видела у вл. Артемију и то усред тадашњег великог медијског притиска на њега. Имајући, дакле, узрок свог постојања у овој борби, родила се ова група душа назвавши се прикладно том тренутку: «Истина је само једна – владика Артемије». У њему смо препознали пастира који нас води ка Христу и учењу наших Свeтих Отаца, пастира гоњеног коме треба припомоћи, а не глупости да је Владика = Истина како тумаче они који су непријатељи владике Артемија.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: ФБ Репортер    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању