Вести:
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове

недеља, 08. октобар 2017.

О. Кирило: Срби имају најјаче оружје - молитву и пост

Јутрос, отац Кирило на беседи рече: на Косово дођоше амерички и још неки генерали, a ја им рекох: Cви ви отићи ћете одaвде брже но што сте дошли.

Отац Кирило, прогнани игуман манастира Драганац


Они се зачудише, и питаше:

- А чиме ћете нас отерати?

Рекох им: Ми Срби имамо најмoћније оружје!!! Они се тргоше и изненадише се.

- А које то, радознало упиташе?

Рекох им: Срби имају: пост, молитву и Бога у срцу и молитви својој...

Одоше а не разумеше.

И зато, браћо Срби и сестре Cрбкиње, молите се свакодневно; у име Оца и Сина и Светога Духа!

A ви, окупатори и домаћи издајници, напустите caдa земљу Србију и не рађајте се више, због зла који носите у себи.

А М И Н!
Преузето са: ФБ

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

субота, 02. септембар 2017.

Нова монашења и празник Успенија Пресвете Богородице у манастиру Св. Николаја у Лозници

Велики празник Успенија Пресвете Богородице ове године свечано je прослављен у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка.




Велика радост празника увећана је радошћу рођења нових монахиња епархије – тих предивних дарова Пресвете Богородице. На бденију, уочи празника, 14/27. августа, Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије замонашио је у чин мале схиме искушенице ове обитељи: Оливеру (Николић), Милицу (Јевтић), Весну (Будимировић) и две искушенице манастира Светог Никите Ремезијанског: Јовану (Михајловић) и Радојку (Радовановић). Новим монахињама Владика је дао монашка имена: Зинаида, Миропија, Вероника, Емилија и Теодула.
 
После чина монашења Владика Артемије се надахнутом беседом обратио новопостриженим монахињама, присутном монаштви и верном народу:

„Ево дара Свете Богородице који се доноси и дарује овоме манастиру светога Николе у Лозници и манастиру светог Никите Ремезијанском у Белој Паланци, јер вечерас рођене су пет нових монахиња, пет оних душа које су чуле речи Господње: “Ко хоће да замном иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде замном.“

У данашњем времену, у данашњем свету, времену и свету искушења, саблазни, грехова и свакоразних злочина других, постоје и даље душе које се на глас Божији одазивају. То су и ове наше сестре које су се вечерас удостојиле да после три и више година припремања у искушеништву буду удостојене да приме свети ангелски монашки лик. То је велика милост и дар Божији и Пресвете Богородице, али и велика обавеза. Чујем какве су  завете дале ове наше сестре, чули сте на шта су себе обавезале и чули сте сви шта је на крају молитве речено – да ће Господ када дође да суди узвратити, не по ономе шта смо обећали, него по ономе шта смо од обећаног извршили одржали, ово што су сестре обећале није нимало лако, није лако за човека, није лако за човекову природу, није лако само за човека. Тога су свесне и ове наше сестре и зато су на свако питање одговарале са смирењем. Не онако као што би у свету говарали да, хоћу, могу и тако даље, него: “Да али са Божјом помоћи“, јер без Божије помоћи, знају, да ништа не можемо добра учинити. Зато се ми вечерас молимо Богу да Господ њих укрепи на овоме путу којим су кренуле, путу ка Царству небескоме, ка Животу вечноме.“

Монашењу је присуствовало око 200 светосаваца из свих крајева Србије. Након монашења приређена је трпеза љубави за све присутне.

На сам дан празника Успенија Пресвете Богомајке, Епископ Артемије је служио у истом манастиру Свету Архијерејску Литургију уз саслужење Његовог Преосвештенства хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја и више свештенослужитеља епархије. Светој Архијерејској Литургији је присуствовало око три стотине верника. Многи од њих су се на Литургији сјединили са Господом Христом кроз Свето Причешће.

Након Свете Литургије Владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања кољива које су принели сестринство манастира и овогодишњи домаћин славе Хаџи Ђорђо Симић из Бијељине, а домаћини за идућу годину су чтеци: Бобан Терзић, Зоран Крстић и Драган Тимотијевић, сва тројица из Чачка.

У својој архипастирској беседи Владика Николај је, поред осталог, рекао:

„Ми православни славимо многе светитеље Божије и главна је слава њихова дан њиховог упокојења, дан њиховог уснућа. Како лепа и дивна реч, охрабрујућа реч, радосна реч – Успеније. Онај ко је уснуо, онај ће се и пробудити, онај који је уснуо, онај ће и васкрснути. Чудесно је све ово.
Мало је речено и мало је написано у Светоме Писму о Пресветој Богородици. Велика је тајна живот Њен и сва чудеса, чудесан живот Њен и велика је слава Мајке Божије. Неко од светих је рекао да је Господ Цркви Својој подарио велики дар, чудесни дар – подарио је Пресвету Мајку Своју, Пресвету Богородицу Цркви Својој – да Је славимо, да jој се дивимо, да jој се молимо, да славимо Ону Коју је Бог прославио више од свих земаљских бића. А каже се за Пресвету Богородицу да је Она била најчистије људско биће, чиста од греха, Једина – Једина чиста срцем и чиста душом и која никад није ни једном помишљу Својом Бога изневерила и нити покретом срца Свога ка било чему земаљском, ка било чему страсном и грешном. Она Која је славнија од Херувима и Она која је неупоредиво славнија од Серафима, Пресвета наша Владичица Борородица“.

Уследила је трпеза љубави за све присутне. Том приликом је пригодни програм извео хор „Преподобни Јустин Ћелијски“ из Барајева.


Прочитајте транскрипт беседе изговорене на монашењу.
Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.








Фотографије можете погледати на страници ЕРП у егзилу ОВДЕ

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 21. август 2017.

Преображење Господње свечано прослављено на КиМ (ВИДЕО)

Празник Пеображења Господњег прослављен је свечано и на Косову и Метохији, одакле доносимо извештај из једног од два катакомбна храма колико их ЕРП у егзилу овде има од прогона 2010.




Жива је и ватрена нада да ће по милости Божијој доживети преображење свог ума и својих срца сви други из стада Христовог, данас преварени привидним "статусом" СПЦ клира обученог у велелепне мантије док служе у вековним српским светињама, како би увидели да су у заблуди те се вратили стаду са чијег спасоносног пута су их вукови у јагњећој кожи по мраку отели прогнавши њиховог пастира, епископа Артемија.

Са том надом и молитвом за спас изгубљених Христових јагањаца, верни народ Епархије рашко - призренске у егзилу, окупио се у кат. храму посвећеном Светом Сави, у Жеровници код Звечана, где је сложно узносио молитве на Литургији коју је поводом празника Преображења Господњег служио јеромонах Евтимије, настојатељ овог храма, а њему прислуживао јереј Игор (Данчетовић) са народом верним православљу.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Наравно, празник је прослављен и у узурпираним храмовима Српске православне Цркве на Косову и Метохији али се не може рећи да они који у њима служе то чине свечано јер је немогуће одрећи се светиње а истовремено је поштовати. Њен статус, канони, осећај припадности вери православној и верност Богу, народу и држави, не постоје више. Сазнање јесте болно али и неопходно.

Они који се у тим грађевинама налазе не служе нити верује у начела и предање које су Срби вековима следили. Њихови су циљеви овоземаљски, службе оскрабвљене новотаријама, савест оптерећена служењем људима и то нимало добронамерним. Свакодневно смо сведоци да се вера православна на Косову и Метохији користи као параван за многе антинационалне и прљаве послове узурпатора црквене власти. Управо због тога прослављање празника у катакомбним храмовима, по типику које нам је Свети Сава предао, ма у како скромно рухо одевено, уистину је небески свечано.

Преображење у Жеровници
Верно стадо Христово и овом приликом се окупило да узнесе молитве Богу и прими благослов Свевишњег коме показују верност храбро истрајавајући у Истини под безакоњем које се над Епархијом рашко - призренском спроводи. Да би били "праве вере али и правога живота", како настојатељ овог храма, протосинђел Евтимије често напомиње да је неопходно, верници се окупљају у скромој богомољи подсећајући се тако да ништа на овом свету неће опстати до задњега дана осим речи Христових а како је и Сам најавио:  "Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи." те да је једино Јеванђеље пут који треба следити.

У својој празничној беседи протиснђел Евтимије је, између осталог, рекао и да је до Преображења Господ чинио много чудеса, отварао очи слепима, оживљавао мртве, лечио болесне "али овога пута Он је показао природу божанску, не моћ божанску".

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Од не малог броја народа који је присуствоваоЛитургији, већи де њих се причестио светим и божанственим Христовим Тајнама.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

субота, 19. август 2017.

Протосинђел Кирило: Наша Србска гробља

Хришћанска, православна гробља су најмногољуднија света места – градови и села. Гробља су света места једнога Православног народа.





 
Црква Православна рачуна све крштене и у правој вери преминуле, умрле људе у своје чланове, исто онако као и оне који су сада живи на земљи. Сви ти људи су фамилија Божија, родбина Христова. Поштовање гробова израз је поштовање предака од стране потомака. Гробља су најмногољуднији градови и села чији број износи када се број становника села или града помножи са бројем 50, тако да када се например град од 20.000 хиљада становника помножи са бројем 50, тај град има 1.000.000. гробова. Гробље је заиста посејана њива Божија из које ће да никне дивни усев, сходно речима Апостола: Сеје се у слабости, а устаје у сили. Сви ће васкрснусти једнога дана у сили и слави и обућиће се у сили. Јер, ако верујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести са Њим (1 сол.4,14). А Господ Исус каже: Заиста, заиста вам кажем ко одржи ријеч моју неће видети смрти вавјек (Јн. 8,51). Заповест Божија „љуби ближњега својега као самога себе“ односи се и на преминуле претке наше, као на живе, јер су и они ближњи наши у оном другом животу. Ми се молимо за њих и они се моле за нас. Ми смо обавезни да се са поштовањем и љубављу односимо према њима, јер Бог њихов је и наш Бог. У Богу су сви људи живи, јер је Господ Исус на Крсту уништио смрт и васкрснувши нама даровао живот вечни. У дан општег васкрсења Бог ће васкрснути наше претке и нас да све заједно уведе у живот вечни.

Ми Срби, имамо јединствена света гробља, које нема ниједан Хришћански народ на свету. Ми имамо свето гробље на Косову, на Газиместану, где је читаво поље засејано Светим гробовима, где су сви Срби ратници на челу са Светим великомечеником Царем Лазарем положили своје животе за један дан за Крст Часни и Слободу златну, за Истину и Правду Божију, за Веру Православну.

Ми Срби, имамо јединствено гробље ,,Ћеле Кулу“ у Нишу где су сви војници бранитељи своје отаџбине, свога народа, своје вере и своје земље на челу са војводом Стеваном Синђелићем положили своје животе за један дан.

Ми Срби, имамо јединствено свето гробље ,,Плаву Гробницу“ на Крфу у Грчкој на дну Јонског мора где је сахрањено неколико хиљада војника ратника који су се борили за Крст Часни и Слободу златну и одбрану своје вере, свога народа и своје отаџбине.

Ми Срби, имамо јединствено свето гробље ,,Логор Јасеновац“ где су неколико стотина хиљада Срба стрељани, заклани, маљем убијени, пресудом преког суда – без суда, убијени од фашиста Хрвата.

Ми Срби, имамо јединствена света гробља у јамама: Пребиловаца и другим јамама у Херцеговини, Хрватској и Словенији у којима су живели Срби, само зато што су Срби без суда су бацани у јаме, чији број износи стотине хиљада, убијених од хрватских фашиста и југословенских комуниста.

Ми Срби, имамо јединствена света гробља без гробних хумки у многим градовима Србије који су стрељани током другог светског рата и после рата од стране комуниста: у Београду, Крагујевцу, Нишу, Крушевцу, Краљеву, Чачку, Ужицу, Пожаревцу, Зајечару, Лесковцу, Прокупљу, Врању, Пироту, Шапцу, Новом Саду, Приштини, Кос. Митровици, Призрену, Пећи, Урошевцу, Вучитрну и другим градовима и селима Србије.

Сва напред описана српска гробља су света места српскога народа на земљи из који су душе пострадалих Срба у Царству небеском у небеској Србији. А небеска Србија која постоји преко хиљаду и пет стотина година сада је највећа и најјача држава на свету од неколико милијарди светитеља који нас бране да не будемо уништени као Православни народ. Зато сви планови наших непријатеља у протеклом временском периоду нису успели да нас униште.

Протосинђел Кирило
Ми Срби, имамо гробља на нашу жалост, срамоту и проклетсво која су почела да се оснивају после другог светског рата која су сами Срби себи основали. Та гробља су убијене и нерођене деце, која су сами родитељи Православни Срби убили абортусом. Према статистичким подацима од преко 70 година број убијене нерођене деце износи преко 10.000.000. Овај злочин су сами Срби учинили од кад су почели да одступају од Бога и преступају Божији Закон у коме шеста заповест гласи : Не убиј. Овај злочин су Срби учинили угледајући се на јеретике запада који су још пре више од 1.000 година прогласили Божији морални Закон неважећим, а донели су и увели своје хедонистичке законе у којима поред осталог, абортус – убијање нерођене деце није злочин. Православни Срби угледајући се на јеретике Запада и сами су донели и усвојили закон по коме, абортус – убијање нерођене деце, није злочин и није кажњиво, иако је супротно Божијем Закону у коме стоји заповест : Не убиј.

Иако су Православни Срби одбацили Божији Закон и увели свој закон у ком абортус – убијање нерођене деце није злочин, они тим чином нису могли да укину Божији морални Закон и да укину Страшни Суд Божији, на који сваки човек мора да изађе у свој дан и да буде осуђен за свој злочин по правди Божијој.

О Господе праведни, страшни и Многомилостиви помози нам да се опаметимо и схватимо свој злочин и да престанемо да га убудуће чинимо. Помози нам да се покајемо за свој највећи злочин и грех.

А ти Господе опрости нам и помилуј нас као Многомилостив Спаситељ наш. Теби Господе Исусе Христе Боже наш, слава и хвала вавек. Амин.



Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

недеља, 30. јул 2017.

Св. Архистратиг Гаврило - храмовна слава катакомбе на Брезовици 🎥

Најјужнија катакомба у Србији налази се на Брезовици, на обронцима Шар-планине и посвећена је Светом архангелу Гаврилу.




И ове године катакомба је своју храмовну славу, 13/26. јула, свечано прославила Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА  📷


Након Литургије владика Максим је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су част светог архангела Гаврила принели братство манастира и овогодишњи домаћини славе: Снежана Антонијевић из Београда и Вера Остојић из Чајетине. За идућу годину за домаћина славе пријавио се Велимир Пантић из Граца (Аустрија).


  ПОГЛЕДАЈТЕ ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА  📷

У својој беседи хорепископ Максим је говорио о значају прослављања Светог Архистратига Гаврила као начину за одужење и узвраћање љубави коју је он показао према људском роду:

"Овај свети архистратиг Гаврило, и након чудесног оваплоћења Богочовека Христа, није престајао да показује своју необичну љубав и старање према нашем роду људск ом, роду хришћанском. По предању Цркве он је онај анђео који се јавио мироносицама и он им је први донео још једну радосну и сверадосну вест да је Христос васкрсао. По предању Цркве он се јавио Богочовеку Христу у Гетсиманском врту да га као човека теши пред крсно страдање".

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:   🎥

КМ Новине / ЕРП у егзилу


Извор: КМ Новине ::  © 2014 - 2017  :: Хвала на интересовању

среда, 14. јун 2017.

Пети Молитвени црквено-народни сабор у Лозници код Чачка

"Данашњи овај празник, ово наше сабрање данас, браћо и сестре, треба да нам буде охрабрење, да нам буде подстицај да наставимо овим путем да идемо, да се никада нашег пута не постидимо, да нашу Веру увек јавно исповедамо, и пре свега да своју Веру животом својим сведочимо".







Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим

(Пс. 118, 127-128)

Ове псаламске речи уче нас како је владање потребно за очување верности Богу. Без верности Богу, тј. без верности Светом Православљу, нема ни љубави према Богу. Своју љубав према Светом Православљу и мржњу према лажном путу – свејереси екуменизма, Светосавска Србија јасно исповеда делом и речју. Делом – кроз „ограђивање“ по 15. канону Прво-другог цариградског сабора и „Лозничким сабором“; речју – „Саборском посланицом“, која је главна порука „Лозничког сабора“. Милошћу Божијом, и ове, 2017. године, 29. маја/11. јуна, у Недељу Свих Светих, у манастиру Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, одржан је Молитвени црквено-народни сабор, пети по реду. Сабор је био посвећен светилницима Васељене – Свима Светима а главна порука овогодишњег сабрања архијереја, свештенства, монаштва и верног народа била је осуда прошлогодишњег Критског сабрања и свејереси екуменизма.

Саборовање је започело Светом Архијереском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије. Епископу Артемију су на Литургији саслуживали: Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај, Његово Преосвештенство хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим, Његово Преосвештенство хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум и 30 свештенослужитеља Епархије. Сабору је присуствовало бројно монаштво и око 1700 светосаваца из свих српских земаља и расејања. Многи од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће.


У својој архипастирској беседи Владика Артемије је поучио своју паству:

“Чиме су ови светитељи постали то што јесу и удостојили да их Црква слави на данашњи дан, поред онога што сваки дан има своје светитеље, да их данас све заједно слави? Шта су то они посебно учинили? Чиме су они Богу угодили? То нам, браћо и сестре, говори данашње свето Јеванђеље. Темељ њиховога живота на земљи јесте пре свега и изнад свега, Вера у Господа Исуса Христа. Вера Права, Вера Истинита, Вера она коју је Христос проповедао, апостоли проширили, свети оци утврдили и одогматили, а свети мученици својом крвљу запечатили. То је Вера Православна, то је Вера којој и ми припадамо, то је Вера за коју се ми данас боримо, то је Вера којом живимо и коју преносимо на наша млађа поколења. Да би живећи по тој Вери Господњој и ми се удостојили удела ових светитеља Божијих које данас саборно славимо.

Данашњи овај празник, ово наше сабрање данас, браћо и сестре, треба да нам буде охрабрење, да нам буде подстицај да наставимо овим путем да идемо, да се никада нашег пута не постидимо, да нашу Веру увек јавно исповедамо, и пре свега да своју Веру животом својим сведочимо. А сведочимо је ако живимо по закону Божијем, по заповестима Христовим које је Он у Цркви Својој оставио да се помоћу њих спасавамо.“

После Свете Литургије уследило је послужење за све присутне. Након послужења одржана је традиционална Духовна академија. На академији су говорили настојатељ манастира Светог Саве у Жеровници – протосинђел Евтимије (Милентијевић) (на тему: „Сви свети“) и ктитор катакоме Светог Архиђакона Стефана у Ариљу – Милош (Стефановић) (на тему: „Само Срби да се Богу врате“). Водитељ програма Бојана Рајковић је на академији прочитали рад јеромонаха Гаврила (Кондрашова) из Русије на тему: „Стогодишњица Октобарске револуције – последице по Руску Православну Цркву“. Између појединих предавача програм Академије је био обогаћен прелепим појањем монахиња епархије, чланова породице јереја Јарослава (Кадилова) из Пољске и сестара из катакомбе у Гринбаху. У програму Академије узео је учешће и гуслар  Маринко (Марковић) из Тутина. На крају Академије, од стране хорепископа Максима, прочитана је Саборска посланица. Посланица је усвојена громким аплаузом. Својом посланицом, и уопште својом борбом за чистоту Свете Вере Православне, Светосавска Србија опет и опет кличе:

„Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.
(Јосиф Вријеније)


Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.




НАПОМЕНА: Забрањено је фотографије користити за неистинито, непотпуно, злонамерно извештавање или клеветање ЕРП у егзилу...

Posted by kmnovine.com on уторак 13. јун 2017.


Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 29. мај 2017.

Епископ Артемије: Данас је нама припала у део борба против екуменске пошасти 🎥

Епископ Артемије: Данас је нама припала у део борба против екуменске пошасти 🎥 О празнику Светих Отаца I Васељенског Сабора, а поводом храмовне славе манастира у Лелићу, служена је Света Литургија у недељу, 15/28. маја.






Светом Архијерејском Литургијом ће началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије а саслуживали су: хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај, хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим, хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум и бројни свештенослужитељи епархије.

У својој беседи епископ Артемије је подсетио да прослављамо Свете богоносне Оце јер су они, после Светих апостола, утврдили и одогматили нашу свету веру православну.



Свети Оца одогматили и објавили праву веру

"Света Црква Христова, коју је Господ основао на земљи, од самог почетка водила је љуту борбу са разним заблудама, јересима и јеретицима, али је свима одолела. У 4. веку, један опасни јеретик Арије, негирао је само божанство Господа Христа говорећи да је он само човек на кога је сишла Благодат Духа Светога. И онда, пошто је то било рушење самога темеља Цркве, појавила се потреба да цела Црква стане у одбрану своје праве вере. И Свети Оци сабрани са свих крајева Васељене у Никеји граду у Малој Азији, њих 318 је било на том Сабору, они су изразили, одогматили и објавили праву веру а то је; да је Господ Исус Христос једне суштине и једне природе са Оцем и Духом Светим". 

Епископ Артемије је још додао да је та вера много пострадала а да Црква Христова бива гоњена и данас те да је нама припал у део борба против пошасти Екуменизма, јереси 20. и 21. века.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 🎥




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

среда, 03. мај 2017.

Недеља Мироносица у манастиру Светог Саве у Жеровници и беседа 🎥

Другу недељу после Васркса Света Црква је посветила светим женама Мироносицама. Спомен ових миомирисних душа Христових свечано је прослављен у Недељу Мироносица, 17/30. априла, у манастиру Светог Саве у Жеровници.






Тим поводом Свету Архијерејску Литургију у манастиру је служио Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење протосинђела Евтимија (Милентијевића) и протосинђела Висариона (Шуловића). Литургији је присуствовало око стотину верника а неки од њих су се сјединили са Господом Христом кроз Свето Причешће.

Владика Николај је у својој веома надахнутој архипастирској беседи поучио присутни народ да наука Васкрслог Господа Христа није обична људска теорија него практична наука и да се мора испуњавати у свакодневном животу да би се разумела. „Они који испуњавају све оно што је Господ заповедио у Светом Јеванђељу наћи ће пут спасења и познати Васкрслог Господа Христа као Сина Божијега“, – нагласи је владика.

У својој беседи владика је о женама Мироносицама рекао: „Свете Мироносице, са Пресветом Богородицом на челу, слава су рода људскога и похвала рода женскога. Оне су имале велику љубав према Господу и нису Га оставиле док је био под Крстом. Све жене које верују у Господа Христа, које га чувају у срцу своме, које свете заповести Његове испуњавај, јесу Мироносице. Љубав ону коју су имале свете Мироносице и ми да задобијемо. Поред ње нам ништа друго неће требати. Победићемо сваки страх, победићемо сваки грех, зацариће се у нама све Божанске врлине, и смирење и кротост и вера, нада, љубав“. 


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽
Горан Петровић's Slidely by Slidely Slideshow

Након Свете Литургије владика је пререзао славски колач сестрама при овој катакомби, које свете жене Мироносице традиционално прослављају као своје заштитнице.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју су приредиле сестре слављенице.






Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 27. фебруар 2017.

Недеља сиропусна и Преподобни Симеон Мироточиви у Љуљацима

"Нема другога средства и начина, нема другога детерџента којим бисмо могли душу своју да оперемо и очистимо сем свете тајне покајања и исповести".





У Недељу сиропусну Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г Артемије, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру светог Јована Крститеља у Љуљацима уз саслужење архимандрита Варнаве (Димитријевића), протосинђела Варсануфија (Стошића) и јерођакона Паладија (Матића).

Литургији је присуствовало око стотину верника. После Свете Литургије Владика Артемије је пререзао славски колач јеромонаху Мартинијану, који је своје монашко име добио по Преподобном Мартинијану, светитељу кога је Света Црква прослављала тога дана. У својој архипастирској беседи Владика је поучио своју паству о начину повратка изгубљеног Раја:

„Ми се данас налазимо пред вратима тога закључанога Раја и треба да уђемо у њега. Како? Где нам је кључ? Како да отворимо врата Раја? Исти кључ, браћо и сестре, којим је Рај закључан, тим истим кључем ми данас откључавамо тај Рај и улазимо у њега. Адам је изгубио Рај нарушавњем поста, а ми задобијамо Рај држањем поста. Зато је ова света недеља постављена пред сами почетак Светог Великога Поста који нас припрема за улазак у Рај. А Рај то је уствари Васкресење Христово и наше васкрсење са Њим. Зато се ми припремамо да уђемо у тај Рај постом и молитвом, светом тајном покајања и исповести. Јер нема човека да живи а да не греши у овоме животу, па је зато Господ знајући слабост наше људске природе одредио и одговарајући лек како да се против греха боримо и како да душу своју чистимо. Нема другога средства и начина, нема другога детерџента којим бисмо могли душу своју да оперемо и очистимо сем свете тајне покајања и исповести. Дакле пут спасења, пут уласка у Рај је исти онај којим је Рај изгубљен. Нама данас изгледа то тешко, изгледа нам немогуће. Није! Господ је у данашњем Светом Јеванђељу рекао како је лако задобити спасење. Оно се налази у нашим рукама. Јер каже Господ: „Ако ви опраштате грехе ближњима својима и Отац ваш Небески опростиће вама грехе ваше.“ И с друге стране: „ Ако ви не опраштате грехе ближњима својима у односу на вас, дакле онда и Отац ваш Небески неће опростити вама греха ваших.“ Ето то је сав пут спасења. Зар је то тешко помирити се са братом, затражити опроштај и опростити и ти њему и он теби да бисмо опроштени и збратимљени кренули заједно путем спасења. И тада можемо да очекујемо да Господ опрости нама грехе наше који су неупоредиво и неизмериво већи од греха било ког човека према нама, који нас је нечим увредио, ожалостио, оштетио и било шта друго. Ми далеко веће грехе имамо према Оцу своме Небескоме почевши од Адама па до данас. То је наша непослушност према заповестима Божијим, према Закону Божијем“.

После сечења славског колача и пригодне беседе, приређено је послужење за све присутне вернике.

Прочитајте транскрипт🔗 беседе изговорене на Литургији.



ФОТО ГАЛЕРИЈА:  📷




Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

Небеским благом Немањића, Србија је откупљивала своје васкрсење! (ФОТО)

У недељу, на почетку светог Васкршњег поста славимо и великог угодника Божијег, родоначелника лозе Немањића, српске државности па и српске Цркве, Светог Симеона.




  • Литургију у катакомбном храму Светог Саве у Жеровници, на северу Косова и Метохије, служио је настојатељ овог храма протосинђел Евтимије. По резању славског колача о. Евтимије је одржао беседу у којој је између осталог говорио и о родоначелнику лозе Немањића, Светом Симеону.
 
"Он је толико велики да о њему може да се прича данима, да се пишу томови књига и опет се не би изрекло и казало оно што приличи његовој слави и величини.

Тако велики и тако моћан владар а био је итако велики угодник Божији и од његовог капитала духовног, чули смо у Јеванђељу „сабирајте блага на небу“ (Јев. Мт зч. 17. (6,14-21)), од тог духовног блага које је он сабрао и његове младице коју је он родио, ми и данас постојимо као православни хришћани и ми се надамо у спасење душа наших. То је тај капитал који су они положили у темеље српске државности. Иако је наша држава била много пута паљена, и сечена и рушена остајао је коремнн из кога је Србија поново ницала и васкрсавала. И кад су непријатељи мислили да је Србија мртва, да се не може обновити, она је на чудесан начин била обнављана зато што је тако велики и свет корен у њу положен, немањићки свети корен. Свети Симеон, отац наше нације, отац српске Цркве али и отац Светога Саве, највећег из рода нашега који нас је обогатио небеским и вечним благом. Он који је био тако велики и снажан владар, али у исто време и праведан, заштитник православне вере и искоренитељ јереси, милостив, љубитељ монаштва, устројитељ цркава и неимар велики, праведан али страшан непријатељима он се, пред крај свог живота, одриче престола и свега у свету и прима монашки чин и постаје сиромах Христа ради, постаје испосник.

Тако велики владар који је имао све на дохват руке, у оно време када је Србија била моћна и цењена, не као што је то данас, он је све то оставио и постао испосником да би његова кончина била са каменом под главом и иконом Мајке Божије на грудима. Ето, то је сила вере Христове, тако преображава човека од онога који је некада тежио неком богатству и слави, до онога који схвата да је све то бреме и све то одбацује јер је пролазно, јер је трулежно. Сви су они кренули путем његовог најсветијег сина, Светог Саве, сви су схватили таштину, пролазност и несталност овога света и похитали су и похрлилида угоде Христу и задобију оно што је непроменљиво, што је вечно, што је нетрулежно, што је неупоредиво са било чим земаљским. Тако и он, смирени монах некада моћни владар, показује нама пример да и ми кренемо тим путем, путем поста, јер смо због недржања поста избачени из Раја, и због поста можемо поново наследити Рај. Да се научимо вери хришћанској, да живимо по њој као што су нам они оставили. Веру и пример по коме су и они живели, тако велики пример да су многи за њима кренули и великаши и цареви постали смирени монаси и монахиње и уопште хришћани, тако и ми и до дан данас имамо тај светли пример наших отаца и по крви и по вери да се угледамо на њих, да подражавамо њима да би смо се удостојили да наследимо њихове молитве. Да будемо достојни наследници и потомци њихови не само по имену него и по делима и по духу, да им будемо блиски, да будемо у јединству са њима. Да не маримо много за оне који не желе да иду њиховим путем него да ми знамо куда, због чега и зашто идемо и да нас њихове молитве одрже да останемо на њиховм путу, на светосавском и светосимеоновском путу и да по речима Светог владике Николаја и ми издржимо и одржимо на том путу све што је потребно да угодимо Богу и да нас тако и они препознају као своје, да нас и Бог онда препозна као своје, да нам и он да благослов и да чујемо оне благе речи које он упућује својим угодницима где каже: „приђите благословени“, значи они који су примили благослов од Бога и од отаца својих, „Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).

Свако може имати нелажну наду ако будемо ишли и трудили се на путу хришћанском. То није лак пут али није ни претежак али оспод је рекао да "Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" (Мт 11,12), значи није лако ићи уским путем али ми знамо зашто идемо и да је вредно ићи тим путем. Да онда наследимо њихове молитве и да нас Бог прими у Царство Небеско, да ми заједно са њима тамо славимо Оца и Сина и Светога Духа кроз све векове и сву вечност. Амин"!

ФОТО ГАЛЕРИЈА:  📷






Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању


уторак, 27. децембар 2016.

Епископ Артемије: ''Ревнитељи'' без ревности

Ниједан који је ставио руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк. 9, 62).




То, између осталог значи: Онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити – у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем.

У нашем 21. веку, веку свеопште апостасије и потонућа у свејерес ЕКУМЕНИЗМА ( а пре тога у јерес папизма), поједини се одважују да се боре, да остану у предању свете Православне вере и црквеног поретка, и крећу тим спасоносним путем: речима, беседама, изјавама, списима. Међутим, неусуђују се да одлучно прекину са онима који иду или остају на путу отпадништва. Остају борци (за неко време) који зборе а не творе, а најзад престају и да зборе. Ревнитељи за ”отачка предања” који мисле о спасењу и о путу који томе води, свесни су тога, али растанак са неким навикама, посебно по питању очувања ”јединства Цркве”, коначни корак у раскиду са екуменизмом одлажу за… сутра са изговором: ”још није моменат”. Чекају ”знаке” с неба, а не виде их свуда око себе. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све прекину. Они би хтели да се од њих (екумениста) одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи, а у суштини је питање неспремност на било какву и колику жртву ради очувања праве Вере. Међутим, та намера одлагања се готово увек проигра. У прво време је тај несклад веома упадљив. Али већ то ”сутра” и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од ”сутра” до ”сутра”, савест (и ревност) се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ЋУТАЊЕМ. (Мало ли је данас таквих, пре свега међу ”пастирима” цркве?). А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божјим. Најгоре је то што је обраћање (поновно буђење ревности у пракси, не само у речима) таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа.

Такви ”ревнитељи” илити ”антиекуменисти” не само да показују себе да ”нису приправни за Царство Божије”, него служе и као саблазан за многе. Они су ти који не само да сами не улазе у Царство Божије, него спречавају и оне који би хтели да уђу. Тако, убеђени да иду путем спасења, припремају себи сугубу погибао, од чега нека би нас Господ избавио.

17. 12. 2016.

+Епископ АРТЕМИЈЕ



Извор: Епархија РП у егзилу    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 10. новембар 2016.

Епископ Артемије: Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму

Предавање је одржано 23. октобра 1996. године на “Међуправославном богословском-научном скупу“ одржаном на острву Егини у манастиру Свете Тројице, чији је ктитор сам свети Нектарије, а поводом 150 година његовог рођења.

Фото: Илустрација






Општа тема скупа била је: „СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ – ДУХОВНИ, МОНАШКИ И ЦРКВЕНИ ВОЂА“. Скуп је трајао три дана (21 – 23. октобра), на коме је узело учешћа 25 предавача, и велики број слушалаца (око 300 душа). Сав рад скупа преношен је директно преко радио станице пирејске Митрополије, те је могао да га прати половина Грчке. Предавања су праћена и адекватном дискусијом у којој је учествовао велики број присутних. Међу предавачима, поред Грчке, биле су заступљене следеће Православне Цркве: Српска, Руска, Бугарска и Румунска. После завршетка овог предавања развила се веома жучна дискусија, која је трајала преко сат времена. У њој су узели учешћа многи од учесника скупа и јасно се диференцирали: ко је за следовање светим Оцима, а ко – за пагубни пут Екуменизма.

Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму

1. О животу светог Нектарија, а нарочито о датуму његовог блаженог упокојења 1920. године, више пута је истицано од стране претходних говорника. Исто тако познато је да је „Екуменизам”, у своме данашњем облику и поимању, настао знатно доцније, конкретно 1948. године као ССЦ (Светски савет цркава). Имајући те две чињенице у виду, наша тема могла би изгледати мало анахрона. Па ипак није тако. Одбор ове прославе, који је предложио и овако формулисао ову тему, свакако је имао разлога за то.

И заиста, ако Екуменизам, у правом смислу те речи, и није постојао у време светог Нектарија, постојали су његови корени, његове претече, према којима је Свети Нектарије итекако заузимао свој став, или боље рећи, понављао је у себи став ранијих Светих Отаца Цркве, од којих се он ни по чему није хтео разликовати, чиме је и постао један од њих. Тај став Светог Нектарија према претходницима Екуменизма, па и према Екуменизму начелно, размотрићемо доцније, пошто најпре погледамо развојни пут Екуменизма од самих његових зачетака.

Први облик Екуменизма јесте онај папски и римокатолички, који је вековима користио Унију као средство за постизање јединства хришћана, наравно, безуспешно, иако је то коштало Православну Цркву многих страдања и невоља кроз хиљадугодишњу историју. Та врста Екуменизма је тема за себе коју би сада заобишли.

Други вид Екуменизма, много опаснији и пагубнији, родио се у крилу Протестантизма, али са истим циљем – сједињења хришћана и „цркава”, но без јединства у вери и истини. Овај Екуменизам као ССЦ и јесте предмет нашег излагања.

2. Појам Екуменизма изражава се данас појмом ,,Светског савета цркава”. И само име његово показује сву јеретичност ове псевдоцрквене организације. У учењу хришћанске вере постоје многе истине које су добиле у догматским дефиницијама од стране Светих Отаца Цркве на Васељенским Саборима један одређени израз, који не трпи различита поимања. Тако су Свети Оци II Васељенског Сабора одржаног у Цариграду 381. године формулисали догму вере у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ (КАТОЛИЧАНСКУ - не "католичка") И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, а не у ,,МНОГЕ” (цркве), од којих би неки облик „савета” или „јединства”, или неки облик „надцркве” могао произаћи.

Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и – Саборна) заједно сва Истина ,,сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа.

Тако, сама идеја једног „савета” (или „савеза”), или „сједињења” цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег „светитеља” имају од великих екумениста? Ни једног!

3. Историја Екуменизма као ССЦ има своју предисторију. Као појава, Екуменизам не садржи ништа ново: ради се о старој идеји, која је оживљена у задњих, отприлике, 100 година. Годинама и деценијама људи пишу, дискутују и говоре о екуменизму тако да можемо да кажемо да се ради о једном веома компликованом проблему.

Пре свега, Екуменизам је једна еклисиолошка јерес, јер први његов напад усмерен је против самих темеља Православне вере, против Свете Цркве, у настојању да је промени (Цркву) у једну екуменску организацију, лишену богочовечанске благодати Тела Христовог, крчећи тако пут за појаву антихриста.

Темељи савременог Екуменизма постављени су већ крајем прошлога века 1897. године на Ламбетској Конференцији, која је, као прво, формулисала један догматски МИНИМУМ, који је имао за циљ очекивано екуменско уједињење (унију) „хришћанских” цркава. Овај догматски минимум долази од идеје да сједињење треба тражити у Светом Писму (а не и у Светом Предању), у Символу Никео-Цариградском, и у две Свете Тајне: Крштењу и Евхаристији. Као друго, утврђен је принцип толеранције у односу на учења других „цркава” и спремност за увођење „компромиса љубави”. И као треће „откриће” Ламбетске Конференције била је добро позната „теорија грана” (branch theory), која на неки начин изједначава све „цркве”. Ово зло семе, чим је посејано, брзо је никло и разрасло се невероватно, као и сваки коров.

Са стране Православних у развоју екуменског покрета допринеле су много две циркуларне посланице Васељенског Патријарха Јоакима III. Прва 1902. год. упућена поглаварима сестринских Православних Цркава, дотиче теме односа Православних Цркава између себе, према римокатолицима и протестантима, као и питање календара. Одговори на ову посланицу сестринских Православних Цркава, и повратни одговор Велике (Цариградске) Цркве (1902 -1904.), заокружују ову преписку, која представља први званични текст Васељенске Патријаршије у односима са другим Православним Црквама.

Друга енциклика „свим Црквама Христовим” (дакле, и неправославним) послата 1920. год. пружа претпоставке за очекивану сарадњу „међу различитим црквама” и за „подгревање хришћанске љубави”, као и пројекат од једанаест тачака за њено остварење у пракси.

У овом периоду (од 1904 – 1920) много се говорило о промени црквеног календара, проблему који је узнемиравао и Светог Нектарија. Наш Светитељ је сматрао односну промену за једно велико зло, али је истовремено, пре свога упокојења, дао савет игуманији Ксенији да, ако се случајно деси ова промена календара, његов манастир на Егини нек следи званичну Цркву, што се заиста, и десило.

Овде треба још једном подвући да првобитне организације које су претходиле ССЦ, као „Међународна мисионарска конференција” (Единбург 1910.), Светско удружење за ширење међународног пријатељства преко цркава (1914.), покрет „Живот и дело” и др. биле су чисто протестантске творевине. Нажалост, од 1922. год. Православни почињу активно да учествују на разним конференцијама и скуповима екуменског карактера, припремајући тако Прву Генералну Скупштину ССЦ у Амстердаму 1948. године. На том скупу било је присутно доста представника Православних Цркава, као Патријаршија: Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Архиепископија Кипарске и Грчке, као и Руске Митрополије за Северну Америку (сада позната као „Православна Црква Америке”). Одбиле су, међутим, да учествују на том скупу Цркве Источних Земаља „иза гвоздене завесе”, које су чак и осудиле ССЦ као јерес. То је био први пут у историји екуменског покрета да се Православље по питању односа према њему показало подељено. Интересантно је поменути да је и римокатоличка црква имала негативан став, забранивши учешће римокатолика и као посматрача.

Она ни до данас није постала „званично” чланица Екуменског покрета, сачувавши своју доследност, иако у пракси итекако међусобно много шурују.

Међутим, ова ревност појединих Православних Цркава за заштиту божанских истина Цркве, није дуго трајала. Период неодлучности и колебања трајао је негде до 1965. године, када видимо да су све Православне Цркве постале органски делови ССЦ, па међу њима и Српска Православна Црква, иако међу последњима. Посебно после заседања централне Комисије ССЦ 1959. г. на Родосу, Православни између себе просто су се такмичили ко ће од њих бити већи екумениста, ко ће учинити већи компромис, уступак или попуштање неправославнима, све у име неке „љубави”, која је много чешће и више била лицемерје и користољубље, него истинска јеванђелска љубав.

Од 1961. год. православни екуменисти (ако су та два појма уопште спојива међусобно), почели су да сазивају читав низ конференција и скупова са циљем да реализују своје екуменистичке програме и циљеве. Тако, 1964. г. сазвана је на Родосу III Свеправославна Конференција, где је донешена одлука за успостављање дијалога са јеретицима (свих врста) „на равној основи”, и свака помесна Православна Црква задужена је да одржава посебне „сестринске односе” са јеретицима. Главни вођа свих ових екуменистичких замки био је Васељенски Патријарх Атинагора, који је започео сталне сусрете са Папом, „извршио” узајамно скидање Анатема из 1054. године, реализовао заједничке молитве (насупрот светим Канонима) итд. Затим, његови наследници и помоћници до данас, држе се истога пута, превазилазећи у компромисима и снисхођењу чак и самог Атинагору.

Други представници осталих помесних Православних Цркава, делују такође сагласно са овим екуменским програмом, тако да њихови поступци немају ништа заједничко са учењем и деловањем Светих Отаца и са свештеним Канонима Христове Цркве. Међе које су поставили Оци наши нарушене су од стране такозваних „православних екумениста”; границе између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара уклоњене су.

Све ово, по Светом Старцу оцу Јустину Поповићу, представља јудинску издају Православља, страшну издају Господа нашег Исуса Христа и целокупне Цркве Његове. Да је то заиста, тако, довољно је погледати Епископско исповедање вере пред хиротонију, и упоредити га са праксом савремених поборника екуменизма.

У том исповедању, онај који се хиротонише за Епископа, свечано изјављује пред Богом, Анђелима и људима: „Примам богонадахнуте списе и учења старијих и новијих Светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу Светих Апостола… Оне пак који друкчије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђе – мислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божје и упропаститеље спасења људи… Све јересиначалнике, и њихове једномишљенике одбацујем и анатемишем и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!” (Ср. Гал. 1. 8).

И још додаје: „Примам и прихватам Светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које Свети Оци прихватише и потврдише… Исповедам све одредбе ПРАВЕ ВЕРЕ које су они изложили. Примам и све свештене Каноне које саставише Свети Оци и предадоше их Цркви… Изјављујем да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања… А све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем…”.

Ко дакле, од савремених православних екумениста може с правом да понови речи Светих Васељенских Сабора, који своје догматске одлуке скоро редовно почињу формулом: „Следујући Светим Оцима…” или: „по учењу Светих Отаца…” итд.? Када је на VII Васељенском Сабору прочитан Никео-цариградски Символ вере, Оци Сабора су изјавили: „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потписујемо… То је вера Апостолска, вера Отачка, вера Православна, вера која утврди Васељену… Ми следујемо древној одлуци Цркве да чувамо одредбе Светих Отаца. Тако мислити ми смо научени и утврђени Светим Оцима нашим и њиховим богопреданим учењем”.

По Светом Максиму Исповеднику, „Црква признаје за истините и свете оне Саборе, који показаше да су њени истински догмати истинити”. Слично говори и Свети Кирило Александријски: „Сви који имају здрав смисао (=ум), старају се следовати учењу Светих Отаца”, јер се по Светом Апостолу „само са свима Светима може разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина премудрости и разума Божијег, и познати љубав Христова, која превазилази свако знање” (Еф. 3, 18 – 19: Рим. 11, 33).

У свим битним питањима вере и побожности потпуно се слажу сви Свети Оци. „Отац не противуречи Оцима, јер су сви они били заједничари једнога Духа”, вели Свети Јован Дамаскин.

Ваистину, нема ни једног Светог Оца који би се сложио са ставовима и праксом савремених екумениста, и који би благословио све оно што се радило у Камбери (1991), што се потписало у Баламанду (1993), што се видело у Риму (1995), и где све не. Више је него очигледно да ни Свети Нектарије, без обзира на сву његову толерантност и трпељивост, нити би тако нешто чинио, нити би то благословио. Напротив! Ма колико да је он био човек љубави за све људе, што је несумњиво, ипак је најпре био човек православне вере и православног става. Сам он то исповеда говорећи: ,,Епископ треба да увек остане у моралним принципима Јеванђеља и никада да их не напушта или да их преступа тобоже због догматских разлика”.

Шта значи ово, ако не понављање, само на други начин, онога што је рекао Свети Максим Исповедник, говорећи: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све – како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С).

Овде треба подвући један моменат који увек има велику важност за Цркву, а посебно у наше време. У почетку наведеног места, Свети Максим саветује личним примером, говорећи да се он не радује мучењу јеретика, него се напротив радује и заједнички весели њиховом обраћењу. Није рекао Светитељ да се он, као и Црква Божија, радују напредовању у постизању јединства са јеретицима, него се радују њиховом обраћању. Јер само обраћање од заблуде ка истини и од таме ка светлости, може да им обезбеди вечно спасење. Управо и једино то, за Светог Максима, има јединствену и вечну вредност. Свети Отац не познаје компромис са јеретицима, не ради на уједињењу са њима него на поновном присаједињењу њих Једној и Јединој Цркви Божјој, која чува своје јединство у јединству праве и спасоносне вере.

Сличан став према јеретицима, дакле и према Екуменизму као свејереси, имао је и Свети Нектарије, као и сви Свети Оци кроз векове.

Савремени „православни екуменисти”. који мисле, говоре или раде супротно Светим Оцима, шта заједничко имају са њима? Нека сами о томе озбиљно промисле.


Епископ рашко-призренски
+ АРТЕМИЈЕ



Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању