Вести:
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове

субота, 28. април 2018.

Празник Мироносица на КиМ: Хорепископ Николај - ми, православни хришћани, смо сведоци Христовог васкрсења! (ВИДЕО)

Другу недељу после Васркса Света Црква је посветила светим женама Мироносицама. Спомен ових миомирисних душа Христових свечано је прослављен у Недељу Мироносица, 9./22. априла, и у манастиру Светог Саве у Жеровници.







Тим поводом Свету Архијерејску Литургију служио je Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење настојатеља овог манастира, протосинђела Евтимија (Милентијевића) и јереја Игора (Данчетовића). Литургији је присуствовало нешто мање од стотину верника а неки од њих су се сјединили са Господом Христом кроз Свето Причешће.

Владика Николај је у својој веома надахнутој архипастирској беседи рекао да после оне страшне ноћи када је Господ био предат на распеће безакоцима јерусалимским, који су дисали силном мржом на Господа Христа и на оне који су у Господа поверовали, страх се увукао у све па и у свете апостоле и некако сви су се разбежали. Велика је храброст била потребна у том тренутку отићи на гроб Христов што су свете жене Мироносице учиниле, упркос сатанском страху који су сејали непријатељи Господа Христа:

"Велика радост, велика ревност и велика храброст победише онај страх. И ми се радујемо са њима. Шта су свете Мироносице, ша је свети Јосиф Ариматејски, шта су ти први хришћани? Па, они су сведоци васкрсења Господа Исуса Христа! Шта смо ми православни хришћани који православно верујемо, који смо тај дар наследили са вером нашом, тај наскупоценији и најдрагоценији бисер који смо наследили од светих предака наших? И ми смо сведоци васкрсења Господа Исуса Христа, и ми сведочимо, свако на свом месту и у своје време, вером и добрим делима. Милостивошћу, праведношћу, ревношћу светом и кротошћу. И смирењем и љубављу према Господу Исусу Христу! Сведочимо и мирис, тај бесмртни мирис, тај Христов миомирис бесмртности, васкрсења. Силе божанске које извиру из светог васкрсења просвећују све нас од првих хришћана, од жена Мироносица, св Јосифа Ариматејског и свих хришћана кроз векове"!

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Након Свете Литургије владика је пререзао славски колач сестрама при овој катакомби, које свете жене Мироносице традиционално прослављају као своје заштитнице.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју су приредиле сестре слављенице.




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

уторак, 24. април 2018.

Беседа владике Артемија на монашењу у Барајеву уочи Мироносица

Недеља Мироносица донела је Епархији рашко-призренској у егзилу обиље духовних дарова. Први дар Светих Мироносица био је новопострижени монах из братства светојустиновске обитељи у Барајеву.

Владика Аремије са хорепископом Наумом и новопостриженим монахом Методијем.







Наиме, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије је, на Великом вечерњу, уочи Недеље Мироносица, 8/21. априла, у чин мале схиме замонашио искушеника поменуте обитељи, Миљана (Ђурђевића) давши му монашко име Методије (по Светом равноапостолном просветитељу словенском Методију, брату Светог Кирила Словенског).

Након монашења Владика Артемије се присутном народу обратиo пригодном беседом:

„Христос Воскресе! браћо и сестре. Ево Васкрсење Христово доноси радост свакој души која поверује у Господа Христа. Ево Недеље Мироносица, које се удостојиле прве да виде Васкрслог Господа и да објаве људима, пре свега апостолима, а онда и другим људима. Ево сила Васкрсења Христовога делује у Цркви Његовој већ две хиљаде и више година. Ево примера нашег новога оца Методија који је такође сведок Васкрсења Христовога, јер да није светлост Васкрсења обасјала његову душу, шта би га могло покренути на овај монашки пут, колико узвишен толико и тежак, него чувши реч Христову: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Он као и многи пре њега хиљаде и стотине хиљада преподобних отаца одазвали су се на речи Христове, кренули за њим и стигли где? У Царство небеско, тамо где је циљ свакога од нас, Господ је ради тога дошао на земљу, ради тога је постао човек – да људима дарује живот вечни, да их учини житељима Царства небескога. Монашки пут рекох, колико узвишен, јер води узвишеноме циљу, толико је и тежак. Чули сте какве је завете дао отац Методије вечерас. Чули сте шта је све обећао Господу Христу, то човек својим силама не може да испуни и да одржи. Он је то знао, зато је и смирено одговарао: „Да, али с Божјом помоћи. Знам да сам не могу чинити ништа добро, али уз помоћ Божију и труд мој, трудим се да буде тако“. Зато отац Методије, који је вечерас постао слуга овога манастира, постао молитвеник не само за себе и своју братију, него и за све нас овде сабране и за цео наш Православни хришћански народ. Јер чули смо да се род демонски, тј. грех и страсти једино изгоне молитвом и постом. А исто тако отац Методије има потребе да и ви њему помогнете да носи свој крст који је примио на своја плећа. А како ћемо му помоћи? Молити се за њега. Сви ми дужни смо да га унесемо у своје молитве. Да се молимо Богу да га Бог укрепи, да га оснажи, да му дарује снаге и благодат Светога Духа да може да испуни све своје монашке завете. Само тако, браћо и сестре, узајамна молитва њега за нас и нас за њега везује нас са Васкрслим Господом и отвара нам пут за Царство небеско да тамо заједно са свима светима и ми славимо Васкрслога Господа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.“

Након монашења приређена је трпеза љубави за све присутне.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



  ФОТО ГАЛЕРИЈА:



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

уторак, 27. фебруар 2018.

Манастир Преподобног Симеона Мироточивог у Дежеви свечано прославио храмовну славу

Преподобном Симеону Мироточивом посвећен је мушки манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у Дежеви код Новог Пазара.








Пошто је спомен овог предивног угодника Божијег (13/26. фебруара) ове године пао у понедељак друге седмице Великог поста, прослава храмовне славе обављена је у Теодорову суботу, 11/24. фебруара. Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије уз саслужење: архимандрита Варнаве (Димитријевића), јеромонаха Јакова (Купрешка) и јерођакона Паладија (Матића). Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 200 верника из разних крајева наше отаџбине. Многи од њих су се причестили Пресветим и Животворним Тајнама Христовим.

Након Литургије Владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Преподобног Симеона Мироточивог принели манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: Богослав, Дејан и Дарко Томовић из Новог Пазара. За наредну годину пријавили су се: Марко Премовић,  Иван Глишовић и Љиљана Глишовић из Рашке.

У својој архипастирској беседи Владика Артемије је најпре говорио о небеском заштитнику обитељи а затим је поучио своју паству:

“И ми данас имали смо још једну велику радост, а то је, пуноћа, у ствари, духовне радости овде на земљи. Ово је први дан у току овог Великог поста, у току ове прве седмице када се верни народ причешћује Телом и Крвљу Господа и Бога Спаса нашег Исуса Христа. Причешће, браћо и сестре, јесте најприснија веза коју човек на земљи може да оствари са Богом, јер ми у Причешћу примамо само Тело и Крв Господа Христа и кроз то постајемо Његови сутелесници и чланови тела Његовога, Цркве Божије на земљи. Али, сви знате за Причешће да се треба достојно и припремити. Ја верујем да сте ви сви се припремили за овај свети дан, да сте постили онако како Црква заповеда, да сте се исповедили за своје грехе које као људи сви чинимо и онда приступили Светом Причешћу, јер само тако спремни и припремљени, Свето Причешће нам бива на спасење душе и тела и на живот вечни. Али, иако смо се многи исповедили, за своје грехе и казали свештенику, да ли смо се сви и покајали за своје грехе, да ли смо се одлучили да убудуће, те грехе које смо исповедили, не понављамо, да се одлучније боримо против своје слабости, против страсти, против греха, против гордости своје, против зависти своје и свега онога што је противно закону Божијем. Јер у томе и јесте покајање. Исповест је само једна видљива страна свете Тајне Покајања, а то је да испричамо оно што имамо на души својој, али много важније оно што се у нашој души догађа. То је та одлука да престанемо даље грешити. Јер, Причешће се прима као што сте чули на исцелење душе и тела. Али они који се недостојно причешћују, а на жалост има и таквих, њима то Причешће не бива на спасење, него на суд и на осуду, јер каже свети апостол Павле: „Ко недостојно једе и пије Тело и Крв Господа Христа, суд себи једе и пије.“

Празнично славље настављено је трпезом љубави коју су за све присутне припремили домаћини славе и братство манастира.

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

недеља, 28. јануар 2018.

Светосавска посланица - Савиндан 2018.

Светосавска поланица Епархије рашко - призреснке у егзилу, о Савиндану 2016. годне. Свакако прочитати!




Веома се радујемо, браћо и сестре, да смо данас на овај велики празник у овако великом броју окупљени овде, у овом Божијем храму да заједнички прославимо предивног угодника Божијег из рода нашега – Светитеља Саву. Име Светога Саве данас је најприсутније име у српском народу на свим светским меридијанима где год Срби живе. У свим храмовима, у свим школама – од основних до универзитета – име Светога Саве данас је изговорено безброј пута. И не само ове године, него је тако вековима сваке године. Многе песме су изрецитоване устима најмлађих потомака и поштовалаца Светога Саве, деце наше, многа пригодна предавања су одржана у његову част, многе књиге написане о Светом Сави, многе беседе изговорене о њему, па ипак никада довољно, никада све није речено. Јер Свети Сава је духовни океан, којега Срби вековима проучавају и испитују, и увек откривају нове и нове тајне личности Светога Саве, увек и стално долазе до сазнања да је он употпуности недокучив и неистражив. У томе и јесте највећа тајна Светога Саве, тајна сваког Светитеља и угодника Божјег.

И ми данас овде, драга браћо и сестре и драга децо светосавска, рећи ћемо нешто о Светом Сави, не да би смо њега похвалили, да би смо њега узвеличали, јер је он од Бога узвеличан као нико из нашег рода, него себе ради, да би смо макар мало обележили и обасјали пут којим наша генерација данас пролази, како са правога пута не бисмо скренули, и изгубили се у лавиринту стаза и беспућа. Он је и нама данас, као и свим генерацијама које су нама претходиле, неопходни путовођа и учитељ „пута који води у живот“, као што се пева у његовом тропару.

Име Светога Саве, његово грандиозно дело које је радио и урадио у српском народу и за српски народ на свим пољима народног бивствовања, неодвојиво је и непојмљиво одвојено од његове охристовљене личности, као што се једно дрво не може ни схватити ни објаснити без његових плодова. „Свако се дрво по плодовима његовим познаје“ (Мт. 7, 17-20). А плодови и дела Светога Саве су многобројни, те стога несагледиви и необухватљиви у потпуности у једној, овако сажетој, пригодној посланици.

Свети Сава је уткан у све поре живота српскога народа свога времена, али и свих познијих векова до данас, све их је оплеменио, облагородио, осветио. Благодатно зрачење таквога живота и рада пратила су наш народ кроз векове, ево преко осам стотина година. Његова светлост нам је зрачила у тами ропства, његова рука нас је водила када смо остајали без државе и политичког вођства, његов ум нас је саветовао шта нам ваља чинити кад год смо били у недоумици и на историјској раскрсници.

Само захваљујући његовој помоћи с једне стране, и спремности Срба да га следе и слушају као свог духовног оца, учитеља и просветитеља, с друге стране, ми смо се одржали на историјској позорници до дана данашњега. И данас, када смо по ко зна који пут, поново пред историјском одлуком, ми свој опстанак видимо само у што вернијем следовању пута који је пропутио и нама у наслеђе оставио Свети Сава. Ван његовог пута, све друго су странпутице, ван његовог духа, све друго су злодуси, ван његове просвете, све друго је мрачњаштво. Сагледавајући сав тај значај Светога Саве за род наш кроз векове, просветљени ум светог Владике Николаја, кликнуо је:

„Благо мајци која Саву роди,
„И Србима док их Сава води“.

Стога, не тражимо другога вођу. Следујмо и данас Светога Саву. Јер, само вођени њиме, нашим оцем и учитељем, остаћемо и опстаћемо на овој историјској ветрометини, без обзира на тешкоће и невоље кроз које, посебно данас, пролазимо. Протекле године за наш српски народ, за нашу Свету Цркву, биле су изузетно тешке, страдалне и мученичке. Сукоби, крвопролића, прогони, бежања, терор и многе друге невоље притискале су и још увек притискају наш народ, посебно онај на Косову и Метохији, а са њиме и нашу Цркву, која је од Светога Саве била и остала народна црква, која свој народ никад није напуштала ни заборављала, него је увек била са њим и у добру и у злу све до дана данашњега. А данас, данас по први пут како државне тако и духовне вође српскога народа, траже нове путеве, постављају нове циљеве, који су дијаметрално супротни ономе што је Свети Сава говорио и чему нас је учио. До данас, стално и свуда у свим нашим историјским невољама осећали смо да нас рука Светога Саве води, осећали смо да нас дух његов храбри, док су у нашим ушима одзвањале његове благе и умилне речи:

„Придите чада, послушајте мене,
страху Господњу научићу Вас,
показаћу вам како радит треба,
у чему је пропаст, у чему је спас“.

До данас српски народ се трудио да следи тај богомудри призив и наук Светога Саве, без обзира на тешкоће и жртве које је на том путу подносио. Српски народ и данас жели да остане на светосавском путу, у светосавској вери којој нас је он научио, али авај, народне вође то више нити чују нити следују. Свети Сава је и данас за православне Србе гора висока, ко је може догледати? Он је дубина морска, ко је може испитати? Његов живот и дело су неисцрпни рудник духовног блага, ко га може измерити? Тешко је рећи у чему је Свети Сава највећи. У сваком сегменту његовог живота, у сваком његовом делу, он је ненадмашан и неупоредив. Његова мера је – безмерност. Његова визија – недостижност. Говорити о сваком сегменту његовог живота и рада, захтевало би многобројне томове књига, чак читаве библиотеке. Оне, ваистину, и постоје, оне су писане кроз векове и пишу се непрестано. И никад све рећи о Светоме Сави. Он превазилази сваку реч људску. Он је шири од сваке мисли људске. Јер он је испунио себе Неописивим и Неистраживим Господом Исусом Христом. Живот Светог Саве је поновљени живот Господа Христа, као што је то живот и било ког другог Светитеља. Сваки од њих може поновити и на себе применити речи светог апостола Павла: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).

Ми се данас налазимо у периоду судбоносних преговора о будућем статусу Косова и Метохије. Најпре бриселски, а онда и унутрашњи тзв. међусрпски дијалог. То никога не оставља спокојним и индиферентним. Независно ко је непосредно укључен у преговарачки тим, осећамо да у преговорима, хтели – нехтели, сви учествујемо. Сваки на свој начин: мислима, осећањима, молитвом, добрим саветом… Но, имајући у виду ко иницира те преговоре, и чија ће задња бити, изазива бојазан и стрепњу у срцима нашим. У том контексту, желели бисмо да Вашу пажњу данас обратимо на само један сегмент из пребогате ризнице живота и дела Светога Саве, на оно време које је најсличније нашем времену. У време Светога Саве и брата му краља Стефана Првовенчаног, Србија и српски народ имали су око себе велики број непријатеља који су претили младој српској држави, њеном опстанку и развоју. Свети Сава, иако духовни вођа српског народа и архиепископ Цркве Божије у Србији, није био индиферентан ни према земаљској судбини свога народа и своје отаџбине. Стога је свесрдно помагао брату Стефану да ове спољашње претње отклони и преброди. У том настојању није жалио себе. Излагао је себе великом труду и напору, тешким и заморним, али и опасним путовањима, одлазећи чак и у таборе непријатеља свога народа, да би својом мудром, богонадахнутом и дипломатском речју од непријатеља створио пријатеље. И у томе је успевао. А данас, наше духовне вође да ли су дорасли таквој узвишеној мисији? Према досадашњем њихом раду и ставу, тешко је имати оправдану наду.

Сличне потребе за дипломатским мисијама Светога Саве биле су саставни део његовог светоотачког живота и рада, посебно после крунисања брата му Стефана за краља. Тако су, захваљујући мудрости, а још више молитвама Светога Саве, његове дипломатске мисије, у више наврата уродиле слатким плодовима, јер су избегнути непотребни сукоби и ратови, а самим тим несагледиве жртве и страдање недужног народа. Тим успесима Светога Саве, нема сумње, допринела је и подударност циљева Цркве и државе, архиепископа и краља, а циљ је био опште добро народа, развој и просперитет државе у сваком погледу, као и слободна делатност Цркве у вршењу своје узвишене мисије.
Када би и данас постојало такво међусобно разумевање и свестрана сарадња државе и Цркве, када би и данас циљ деловања и једне и друге био општенародно добро, мир и слобода, напредак и просперитет целога друштва, а не појединаца или појединих партија, сигурно је да не бисмо били на маргинама светских збивања, изоловани и ограђени мржњом и претњама са свих страна, расцепкани и разједињени унутар самог народа и државе Србије, чега није поштеђена ни сама светосавска Црква Правослвна.

Пут и пример Светога Саве, али и пут и пример његовог брата, богољубивог краља Стефана Првовенчаног могли би нам бити од велике користи и данас, ако бисмо сви били спремни да следујемо њиховим путем у служби Богу и роду, а да се оканемо својих себичних личних, или ускопартијских интереса. Онда би смо и ми данас са више наде и оптимизма кретали у преговоре и решавање горућих питања везаних за Косово и Метохију, али и шире за цео наш народ. Тај пут би и за нас данас био пут који води у живот, у бољу будућност не само нашега, него и свих народа са којима, по промислу Божјем делимо ово парче земље под ногама нашим и ово небо над главама нашим.

То је порука и поука Светога Саве на овај предивни и преславни празник његов, порука и поука која нам је данас потребнија него икада раније, јер и положај нашег народа и наше државе у целини, тежи је и неповољнији данас него икада раније.
Зато, ускликнимо сви молитвено Светоме Сави:

„Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози“!

верујући да ће нас он чути. Амин, Боже дај!

Честитајући Вам још једном данашњи велики свесрпски празник Савиндан, остајемо Ваши молитвеници пред Господом

Епископ АРТЕМИЈЕ,
Хорепископ Николај,
Хорепископ Максим и
Хорепископ Наум
О Савиндану 2018.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

субота, 06. јануар 2018.

Божићна посланица епископа Артемија (ВИДЕО)

"Од Божића, онога првога од пре две хиљаде и више година, све се мења. Данас Бог походи народ свој, даде нам Сина свога Јединородног да нас преко њега поново врати к Себи, да нас усини и да нам дарује достојанство царских синова."

 #Божић, #Посланица, #Епископ, #Артемије, #егзил, #епархија, #рашко, #призренска, #КМ, #Новине, #кмновине,
Епископ РП Артемије, у егзилу


А Р Т Е М И Ј Е
По милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
У  Е Г З И Л У

Свему свештенству, монаштву и свим правоверним
синовима и кћерима Српске православне цркве
сверадосни хришћански поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!



Када се Господ Исус родио од Свете Дјеве,
све је блистало у светлости: Пастири
су свирали, Мудраци су хитали на
поклоњење, Анђели су појали;
а Ирод се узнемирио, јер се
у телу јавио Бог, Спас Душа наших.
(Стихира на Господи возвах…)

Таквим и сличним химнама, драга наша децо духовна, Света Црква Православна, дочекује Онога кога су Пророци пророковали на стотине година раније, Онога кога је Архангел Гаврило благовестио Светој Дјеви Марији речима: „Радуј се благодатна… ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус“ (Лк. 1, 28–31), Онога за Кога је анђео Господњи сведочио Јосифу да је „зачет од Духа Светога“, наредивши и њему да новорођеном Богомладенцу надене име Исус, „јер ће Он спасти народ свој од грехова њихових“ (Мт. 1, 20–21). И још анђео говори да је управо то испуњење онога што је Господ казао преко пророка који говори: „Ето девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1, 22–23).

У то неколико јеванђелских речи, браћо и сестре, које анђели објавише, налази се сва тајна и сав смисао Божића. Нарочито у имену ИСУС, које значи СПАСИТЕЉ, чиме је назначена мисија Богомладенца у овоме свету. Дошао је Син Божји, међу људима се појавио ЕМАНУИЛ – с нама Бог. На први Божић, када се оваплоћени Бог родио у пећини витлејемској наступило је ново време, настао је нови савез између Бога и људи. То је најважнији догађај после настанка света, стога и најрадоснији за човека и за цео род људски. Данас, на Божић, окупила нас је по нашим скромним храмовима (катакомбама) светлост витлејемске звезде, радост која испуњава наше душе и срца, јер знамо и осећамо да нам се данас „Младенац роди, Син нам се даде“. Каква милост Божија, какав дар неба грешној земљи, каква благовест сужњима у тамници, јер гле, до рођења Богомладенца Христа род људски где се налазио, са ким је био? Налазио се у тами и сенци смрти, у канџама троглаве немани: греха, смрти и ђавола. Бог је био далеко од нас и ми од Бога, јер је наша душа била испуњена грехом иза кога се увек крије ђаво. Тиме смо ми протерали Бога из свога бића, јер смо били туђи и страни Богу.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Од Божића, онога првога од пре две хиљаде и више година, све се мења. Данас Бог походи народ свој, даде нам Сина свога Јединородног да нас преко њега поново врати к Себи, да нас усини и да нам дарује достојанство царских синова. Долазак Христа Спаситеља у свет у корену је изменио живот људи и саму нашу природу. Дошао је Син Божји – Емануил, и јавио се на земљи као човек да људе ослободи оне троглаве аждаје, која је ненасито гутала човека за човеком, покољење за покољењем, народ за народом, јер смо сви били робови греху. До доласка Господа Христа, људи нису знали ни правога Бога ни правога човека. Заборавили су свога Творца, па су себе оградили многобројним лажним боговима и идолима којима су се клањали и којима су служили.

Немоћан је људски језик, браћо и сестре, да речима искаже сву дубину тајне данашњег Празника, али га срце осећа и, поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божја се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу сиђе и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек да би човека учинио богом по благодати. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А до тог догађаја, ко је био с нама? Ако није био Бог, био је Његов противник – ђаво. Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају, па до последњег човека, господарио је родом људским и држао га у канџама смрти, јер, како каже св. Апостол: „Плата за грех је смрт“.

Програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано прослављамо, јесте управо то да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. Ужасан је био живот човека на земљи где ђавола има а Бога нема. Али Господ је дошао, „с нама је Бог“, Он нас спасава од греха, избавља од смрти и ослобађа од ђавола, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, нико од царева, нико од војсковођа, нико од научника, јер и они су сви били робови смрти. Једино Он, Бог који је постао човек, могао је да из човека истера грех, то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех, а кроз то над људима уствари царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Господ је своју мисију извршио беспрекорно и целосно. Но Он очекује да и ми људи, сваки за себе учинимо оно што је неопходно да плодови Божића постану наша вечна својина. Господ Христос је својим рођењем на земљи започео и извршио најграндиозније дело, најсудбоноснију револуцију, која је икад изведена у историји рода људског, револуцију и бунт човека против самога себе, против свакога греха, најпре у себи па онда и око себе, против свакога зла, против свакога ђавола. Та свесна борба против тог зла и јесте борба за спасење човека. Зато је празник рођења Христовог – Божић, најрадоснији хришћански празник који је најдубље уткан у живот сваке људске душе, сваке породице, сваког хришћанског народа. То је празник највише украшен и окићен народним обичајима који се, истина, у детаљима разликују од места до места, но који у суштини увек симболишу и изражавају саму суштину догађаја који се празнује.

Суштина Божића је та, да Витлејемски Богомладенац представља за сваког човека Хлеб Живота, Светлост Истине, животворну топлоту, вечну младост и непомутиву радост. Зато се Божић у српском народу радосно прослављао и у ропству и у слободи, и у богаству и у сиротињи, и у краљевским дворовима и у сиротињским колибама, па и у народним збеговима и нашим катакомбама. Ту радост коју доноси „Божић Бата“ највише осећају и најпуније доживљавају невина деца, јер осећају да је њима најближи Онај Који се те ноћи уочи Божића родио, а Који је касније толико љубави показао баш према деци, поставивши их чак за пример и узор одраслима: „Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“.

Стога и ми данас, драга децо духовна, запевајмо програмску песму Анђела коју слушаху пастири у витлејемској ноћи: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Јер, увек и свуда на прво место долази прослављање Бога на висини, не неког и било каквог земаљског „бога“ и идола, којих је данас препун цео свет, него оног Бога, Који је тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао за спасење света. Прослављање Бога био је и остао једини узрок и услов мира на земљи, данас толико потребног свима људима и народима. А то двоје – доводи до добре воље међу људима, која опет омогућава и мир на земљи, и прослављање Бога. Све је богомудро међусобно повезано и проткано. Зато је Божић најстарији извор неисцрпне вечне радости за људско биће, за сваког човека. Зато се ми хришћани раздрагано поздрављамо о Божићу, и после Божића до Богојављења, чудесним и сверадосним поздравом: „Христос се роди“, и одговарамо: „Ваистину се роди“.

Као што Богомладенац Христос испуњује нас духовном радошћу и обасипа нас својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечни Живот, и ми смо дужни, драга наша децо духовна, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Питамо се у недоумици, чиме ми можемо Богу узвратити, шта Му као даре принети, шта Бог од нас очекује? Једино ми Богу можемо и треба да узвратимо, пре свега, вером правом, вером чистом и неисквареном; па усрдном молитвом „о всјех и за всја“; па љубављу према Богу и ближњему; па нашим трудом на испуњавању Његових Еванђелских заповести: постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Па и то све приносимо Богу не што то Њему треба, већ нама, јер тим нашим трудовима и добрим делима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове, спремним за улазак у Царство Небеско.

Са таквим мислима и духовном радошћу, браћо и сестре, Ми Вам од срца честитамо и срећну наступајућу 2018-у годину, желећи Вам сва непролазна и вечна блага од Богомладенца Христа, и још једном Вас поздрављамо са


МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем

+ Епископ АРТЕМИЈЕ
+ Хорепископ НИКОЛАЈ
+ Хорепископ МАКСИМ
+ Хорепископ НАУМ

О Божићу 2017. г.



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

петак, 05. јануар 2018.

Светоотачко и црквено предање о правилној прослави Божића

За многе православне Србе, карактери веровања и делова обичаја који се разликују не само од села до села већ и од куће до куће, збуњујући су јер их препознајемо као стране нашој православној вери.








Многи не желе или не смеју да их се одрекну како не би, из свог незнања кога су свесни, можда још више погрешили.

Преносимо део из књиге „Практична вероунаука“ која је настала „као насушна потреба нашег времена. Дуго је трајао процес обезбожења нашег народа. Преко 50. година. Народ је заборавио не само догматске и етичке принципе наше свете вере православне, него и сам начин практиковања вере живе у личном и породичном животу. Заживела су многе заблуде, усвојене погрешне праксе по многим питањима вере“ каже се у предговору ове књиге.

Она представља збир питања и одговора који су и по свом броју остали симболични – 33. „Симболичан број – број Христових година проведених овде на земљи међу људима. За тридесет и три године Исус Христос је оставио људима све што је потребно за њихово спасење и живот вечни. У ова тридесет и три одговора „Практичне веронауке” сматрамо да смо дали основна знања из вере и живота по вери, неопходних да бисмо били хришћани не само по имену, него и по животу“.

Дванаесто питање се односи управо на правилан начин прославе Божића а за који су верници сами питали тражећи одговор заснован на црквеном и светоотачком предању. Овај, као и све остале одговоре у овој књизи, пружио је Еписко Рашко – призренски (данас у Егзилу) Господин Артемије.



ПИТАЊЕ 12

Пошто је слављење Божића дуго времена било потиснуто и спутано у нашем народу, заборављени су у великој мери божићни обичаји који су дуго живели код Срба, и опала је божићна радост. Објасните нам како треба да славимо Божић. Објасните обичаје везане за дане Божића!



ОДГОВОР:

Увек је лакше рушити него ли градити. И у физичком смислу, а још више у духовном. Лакше је нарушити и упропастити своје здравље, него га поново стећи. Како за појединца, тако и за читав народ. Срби су веома брзо и лако “раскрстили” са својом вековном традицијом, вером, обичајима. Преко ноћи и за чинију сочива. Веома смо поводљиви и нестабилни. Не држимо до себе и својих духовних вредности. А тешко се лечимо. Тешко се враћамо својим коренима и својим прецима. Сујета и гордост нас спречавају. И тако остајемо далеко од “Дома Очевог”.

У Вашем питању је констатовано много тих жалосних чињеница, које нам нимало не чине част. И њихових последица, као нус производа. Али, изгледа, и жеља да се надокнади пропуштено, да се поврати изгубљено. Боље икад, него никад. Али то често није могуће. Никада се, на пример, не може вратити и надокнадити она божићна радост, толико својствена и блиска деци, оним генерацијама које су олако и непромишљено (од стране старијих) исте биле лишене.

Ипак, покушаћу да на постављена питања, макар укратко, одговоримо, ради данашњих и будућих генерација, као и ради нас старијих, еда би се исправило што се исправити може.

Божић – први од великих хришћанских празника, празник који је узрок и темељ свим осталим празницима. Да није било Божића, не би било ни Васкрса, ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.

Божић је празник када се Бог на земљи родио као човек, као Младенац, Богомладенац, “мали Бог”. Божић (=Богић) је деминутив од Бог. Христос Бог се роди на земљи као човек. Зашто? Да нам својим рођењем објасни наше рођење, да нам открије сву тајну зашто се човек рађа на земљи, сваки човек. Свети Оци су одгонетнули ту надумну тајну: Бог постаде човек, да би човек постао бог, “бог по благодати”. У томе је сва тајна Богочовековог чудесног рођења на Божић. У томе и сво Његово Еванђеље, и сва Црква, и све што је у њој: све свете тајне и све свете врлине, и у њима све свете божанске силе.
Од рођења Господа Христа на земљи, међу нама људима је – сва пуноћа Божанства, сав Бог присутан телесно у нашем човечанском свету: да би се ми испунили том пуноћом Божанства. И тако остварили циљ, од самог Бога постављени циљ нашем људском бићу, нашем људском животу, нашем људском постојању. А једини прави и бесмртни циљ сваког човека, шта је? Узрастање у меру раста пуноће Христове, повратак наш Богу и сједињење са Њим, обожење. Како ћемо ми, бедна људска бића, постићи тај узвишени циљ?Помоћу светих Тајни Христових у Његовој Светој Цркви, и светих врлина у њој.

Живећи у њима и помоћу њих, сваки се од нас испуњује свима божанским силама које су људском бићу потребне за побожност и живот и у овом и у оном свету. На тај начин сваки постаје “бог по благодати”, постаје помоћу свемилостивог Господа – Богочовека Христа, који једини јесте и занавек остаје Бог по природи. Тај препород човека почиње светим Крштењем, а завршава – обожењем. Крштењем се облачимо у Христа; Причешћем се сједињујемо са Христом и постајемо христоносци и богоносци. Божић нас учи да смо дужни живети као што пристоји малом “богу по благодати”. А то значи да живимо Христом и ради Христа, јер је Он једини сверазумни и сверадосни смисао сваког људског бића.

Те дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је превео на свој језик и изразио их у предивним и богатим божићним обичајима. Више него било који други празник. И више него било који други православни народ. Ти обичаји, у суштини су исти у свим крајевима где православни Срби живе, али се у појединостима и разликују од места до места, од села до села. Нарочито су ти обичаји осиромашени у тзв. урбаним срединама, по градовима, премда се и тамо одржавају, макар символично.

Основни елементи божићних обичаја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник. Погледајмо укратко шта сваки од ових основних елемената представља и њихов духовни смисао.

БАДЊАК је младо храстово дрво које се у шуми сече на Бадњи дан (дан уочи Божића), веома рано, пре сунчевог рођења. Ту се окреше од грана, а на самом врху оставе се гранчице. Тако окресано дрво се донесе и прислони уза зид куће. То је почетак радости за домаћу чељад, нарочито за децу, која истрчавају напоље да виде да ли бадњак својом висином пролази кров куће. Прислоњен уз кућу, Бадњак сачека вече. Тада, већ по мраку, домаћин га исече на фурунаше, и онда се обавља свечано уношење бадњака у кућу. То чини сам домаћин, поздрављајући укућане са: “добро вече, сретно бадње вече” а домаћица и деца дочекују га у кући, загрејаној и осветљеној, одговарају на свечане поздраве домаћина и посипају га житом. Бадњак се затим налаже на ватру, било на отвореном огњишту (што је данас реткост) или у шпорет, и ватра се не гаси целе ноћи.


http://www.joetravel.rs/

Иза бадњака (кога уноси од три пута), домаћин уноси добар свежањ миришљаве, пшеничне СЛАМЕ, са истим поздравом као и за бадњак. За децу је то најрадоснији моменат, јер мајка у сламу баца орахе, јабуке и бомбоне, а деца, тражећи то, развлаче сламу по целој одаји, пијучући уз радостан смех и жагор. Када се тај “ритуал” заврши, поставља се посна вечера за сву чељад, којој претходи заједничка, домаћа молитва. Након, пак, вечере, деца се препиру и отимају које ће на слами то вече спавати, јер се то сматра за посебну “част”.
Бадњак и слама, разумљиво, тесно су повезани са рођењем Христовим у Витлејемској пећини, те имају дубоки духовни смисао. Бадњак – младо храстово дрво, велике калоричне вредности, символише самога Богомладенца Христа. Као што Бадњак те ноћи осветљава (са огњишта) и загрева целу кућу, тако и Христос својом божанском науком и својом благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују и за њим иду, да не ходе по тами, него да имају светлост живота. Поред тога Бадњак нас у мислима враћа у ону хладну витлејемску ноћ, када је праведни Јосиф ложио ватру у овчијој пећини да огреје новорођеног Богомладенца и његову Свету Матер. Слама, пак, веома јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.

Ујутру пак, на сам дан Божића, док Бадњак још гори на ватри, у кућу долази ПОЛОЖАЈНИК, неко од ближе фамилије или из комшилука, који “чара” ватру, оним врхом Бадњака који је стајао до тада у углу, ређајући молитвене жеље за дом, домаћина и његову чељад: “Колико варница, толико благослова Божијега, толико блага и напретка, толико среће и здравља” и тд, после чега га домаћица “дарује”: кошуљом, чарапама и пешкиром. Положајник овде символизује саме Анђеле Божије који се јавише витлејемским пастирима у пољу код њихових стада и објавише им радосну вест о рођењу Христовом. Символизује такође и саме витлејемске пастире који се први поклонише новорођеном Богомладенцу, а у даљем смислу и источне Мудраце који му принесоше на дар злато, тамјан и измирну.

На сам дан Божића, домаћица, поранивши пре свих, доноси са извора свежу воду и меси ЧЕСНИЦУ – пшеничну погачу, у коју замешује и један сребрни новчић. По доласку домаћина из цркве са ране литургије, сви се окупљају око божићне трпезе. Тада домаћин ломи чесницу на онолико делова колико чланова породице има. А деца, заборављајући на укусна божићна јела, свако претражује своје парче чеснице, надајући се да је сребрна пара баш њему допала. Јер се сматра и верује, да оно дете коме допадне комад чеснице са новчићем, те године биће посебно напредно и благословено.

Јасно је по себи да ова чесница такође представља самога Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам Он рекао: Ја сам хлеб живота. А на Тајној Вечери пре своје Крсне Жртве, дао је себе за храну вернима под видом хлеба и вина, рекавши: “Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…”

И најзад, укратко одговор на питање: Како треба да славимо Божић? Из реченога је јасно: Вратити у живот свој и своје породице ове предивне божићне обичаје, колико нам то прилике дозвољавају. А пре тога, и више од тога, припремати себе и своју чељад (нарочито децу) за дочек Богомладенца Христа током шест недеља Божићног поста, које је света Црква одредила за очишћење душе и тела: постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести и светим Причешћем. Тако ћемо нашу душу и наше срце припремити да се Богомладенац у нама роди, да Му буде у души нашој топло и светло. Таква припрема наша, биће довољна за достојно слављење Божића, и поред недостатка горе наведених обичаја, премда и они нису за заборав. А исто тако треба знати, ако не буде ове унутрашње припреме и труда на чишћењу душе наше, онда, ма колико држали оне спољашње и дивне обичаје, наше слављење Божића нити ће Богомладенцу Христу бити угодно, ни нама спасоносно.

И још само нешто. Од Божића до Богојављења православни Срби се међусобно поздрављају: “Христос се роди”! и отпоздрављају са: “Ваистину се роди”! Тиме исповедамо своју веру у Господа Христа као Сина Божијега, који се ради нас људи оваплотио, у пећини родио и у јаслама лежао, да би нас пале од греха подигао.

У тој вери се и поздравља сверадосним Божићним поздравом: “Мир Божји, Христос се роди! – Ваистину се роди!

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

недеља, 05. новембар 2017.

Свечана прослава имендана Епископа Артемија у Барајеву

Свечана прослава имендана Епископа Артемија у Барајеву Светог Великомученика Артемија Света Црква прославља 20. октобра/2. новембра. Име овог великог сведока Васкрслог Господа Христа носи Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије.

#Imendan, #Vladika, #Artemije, #Velikomucenik, #Barajevo, #Manastir, #Eparhija, #asko, #Prizrenska, #Egzil, #KM, #Novine, #kmnovine,


Свог небеског заштитника Епископ Артемије је прославио у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву.

У светојустиновској обитељи преосвећени Владика Артемије је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење својих хорепископа: Николаја, Максима и Наума и деветнаест других свештенослужитеља. Овом радосном литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво епархије и око две стотине светосаваца из разних крајева наше земље.

Чин освећења славског колача и благосиљања жита извршио је Хорепископ Николај, а присутном народу се архипастирском беседом обратио Хорепископ Наум. У својој беседи Владика Наум је говорио о врлинама и страдању за Христа Светог Великомученика Артемија, нагласивши да је мученик Христов на земљи обавио добру трговину: уложио је малу и времену муку и трпљење а задобио велику и непролазну небеску славу. Светог Артемија је владика упоредио и са плодном земљом која је, примивши семе речи Божије, Богу донела стоструки род мучеништва. Као живи пример врлине који треба следити владика је навео и Владику Артемија, тј. његово исповедништво, очинску љубав, трпљење и смирење. На крају је Владика Наум честитао свом духовном оцу и епископу имендан уз молитвену жељу да се у његовој архипастирској служби прослави име Господа Исуса Христа и да од Господа у онај дан чује оне умилне речи: „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега“ (Мт. 25, 21).

Након Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне. Овом приликом је хор „Преподобни Јустин Ћелијски“ извео пригодни програм. Пригодном беседом се присутнима обратио архиманадрит Варнава. У име верника при новооснованој катакомби Светог Преподобномученика Харитона у Русији отац Варнава је слављенику уручио панагију. И многи други монаси и верници су овом приликом слављенику уручили пригодне поклоне.

Свечано празновање Светог Великомученика Артемија у Барајеву овековечено је фотографијом, која ће свакако имати посебно место у епархијском албуму. ⇗

Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском у егзилу Господину Артемију – многаја љета!



  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 16. октобар 2017.

Сабрање православних у Русији 2017.

Као што је било најављивано ранијих недеља, у граду Краснодару на југо-западу Русије одржано је сабрање православног свештенства и монаштва који су се позивом на Канон 15. Прво-Другог Цариградског сабора оградили од надлежног епископа који јавно проповеда јерес.










Поменуто 15. правило Двократног Сабора Светог Фотија Великог, Патријарха Цариградског (861. год.) с тачношћу тврди да „Оно што је одређено за пресвитере и епископе, и митрополите, управо то и тим пре доликује патријарсима. У том смислу, ако се неки пресвитер или епископ, или митрополит дрзне да прекине општење са својим патријархом, и да не помиње његово име, по одређеном и установљеном чину, у Божанственој светој тајни, али, пре Саборног објављивања и његове потпуне осуде, довешће до раскола – таквом је свети Сабор одредио да буде потпуно рашчињен из свештенства, ако само буде разобличен у свом безакоњу. Уосталом, ово је одређено и утврђено о онима, који се, под изговором неких оптужби, удаљују од својих епископа и патријараха и доводе до раскола, и раскидају јединство Цркве. Јер они који прекидају општење са предстојатељем због неке јереси, коју су осудили свети Сабори или Оци, кад овај проповеда јерес целом народу и шире јерес отворено у Цркви, такви, ако и прекину општење са поменутим епископом пре саборног разматрања, не само да не подлежу епитимији, установљеној одредбама, већ су и достојни части, која приличи православним. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом разбили јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела”.

Сабор у Краснодару који је одржан почетком октобра био је међународног карактера и на њему су учестовали клирици и мирјани Московске Патријаршије РПЦ, Румунске Православне Цркве као и монаси са Свете Горе, а позив је био упућен и представницима Српске Православне Цркве - Епархији рашко-призренској у егзилу, као јединој епархији СПЦ која се у складу са Каноном 15. оградила од екуменистички настројене Београдске Патријаршије која у јуну прошле године активно учествовала на Сабрању на Криту, а на редовном Мајском заседању ове године усвојила (=потврдила и прихватила) извештај (=одлуке) са "Критског сабора", а чиме је исповедничка Епархија рашко-призренска у егзилу и званично препозната од остатка православног света као исповедничка и канонска епархија.

У наставку преносимо обраћање Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима које је прочитано на сабрању у Краснодару, а које су присутни прихватили са одушевљењем.


Молитвени црквено - народни Сабор у Лозници код Чачка ЕРП у егзилу организује из године у годину.


Обраћање уваженом Сабрању православних у граду Краснодару, 2017. године, упућено из Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Српске православне цркве.



Преподобни и часни оци, браћо и сестре, Христос посреди нас!

Ми православни Срби, сабрани у исповедничкој, али и прогоњеној Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у егзилу, сједињени у вери православној и возглављени свагдашњим пастиреначалником Цркве - Христом Богочовеком, а предвођени нашим предстојатељем - епископом Артемијем, како из редова свештеног клира, тако и из редова монаштва и верних, поздрављамо нашу једноверну, православну браћу широм православне васељене, са жељом да Христос, основ нашег јединства и братске љубави, свагда буде посред нас.

Овом приликом посебно и срдачно поздрављамо вас, сабране на овом синаксису са добром намером да испуните најсветију дужност сваког поколења нас православних хришћана, а то је: одбрана и очување Цркве Христове и њених свештених догматских темеља, садржаних у неизмењеној, апостолској, светоотачкој и православној вери. Јерес екуменизма је једно од најопаснијих оружја које је ђаво усмерио против православне Цркве, и то баш у овом нашем времену у коме нас је Бог створио. Пошто ми сами нисмо бирали време када ћемо се родити, то слободно можемо закључити да оваквим Својим промислом и допуштењем Бог све нас призива на подвиг исповедања вере православне. Овакви скупови и сабрања имају као циљ очување и одбрану православља, али и да покажу хоћемо ли ми бити поколење које ће, уз Божју помоћ, бити способно да испуни ту дужност да одбрани и сачува веру православну? Пошто је Црква православна у целости угрожена, то је неопходно да се сви православни саборно и јединствено покрену у одбрану Цркве, ма ког језика и нације били. Зато нас ово тешеко време упућује на речи светог апостола Павла (који се хвалио тиме што је апостол незнабожаца), који каже да у Христу више нема ни Јудеја ни Јелина (Гал 3, 28).


Свети исповедници вере православне, почев од светих апостола, преко светог Максима Исповедника, светог Григорија Паламе, светог Марка Ефеског, па до светог Јустина Ћелијског и његовог достојног духовног сина, носиоца и наследника његовог светоотачког, православног и анитекуменистичког предања, владике Артемија, своју огњену ревност за чистоту вере православне сједињавали су и сједињују са својим истинским смирењем. Јер, Бог се гордима противи, а смиренима дарује благодат (Јк 4, 6), у случају наведених, Бог дарује благогодат исповедништва и одбране вере православне. Гордост је мајка сваког греха, па и греха јереси, зато је немогуће супротставити се греху јереси следовањем мајци овога греха - гордости. Гордост, по речима светог Јустина Ћелијског, разара Цркву, из овога јеванђелском логиком вођени, закључујемо да смирење изграђује Цркву. Из тог разлога оружје наше борбе треба да буде чиста вера православна сједињена са истинским смирењем, без којег нећемо моћи следити пут светих, непоколебивих, али увек смирених исповедника вере у Цркви Христовој. Ако оком чисте вере православне и оком смирења сагледамо историју борбе православних са јересима видећемо да је главни предводник те борбе био и остао Сам Дух Свети – Утешитељ, и Утемељитељ Цркве на Камену вере – Богочовеку Христу. Он Сам је утеха и данашњим православним слугама Својим, који су на удару савремене пошасти екуменизма и глобализма. Сам Дух Свети полако, али сигурно, саздаје фронт одбране вере православне и данас, али ми треба да имамо довољно ревности за веру и исто толико смирења, како бисмо вођени Њиме постали део тог општег православног фронта за одбрану Цркве и вере православне, јер Дух Свети је Бог смирења и Бог смирених. Такође, ако очима православне ревности и светоотачког смирења погледамо данашње стање у православној васељени, потресаној разорним дејством и ширењем јереси екуменизма, видећемо да је ситуација слична као и у време светог Марка Ефеског. Као што је њега Бог подигао као православног епископа да остане на линији одбране вере православне од душегубне, неправославне и антицрквене уније са папистима, тако је и сада Бог подигао православног епископа Артемија, који је још пре седам година прекинуо општење са београдским патријархом Иринејем, који је јавно и речима и делима себе декларисао као следбеника и пропагатора јереси екуменизма (поред мноштва заједничких молитава са папистима отворено је изјавио:„ја сам екумениста и пацифиста“). Пошто знамо да без епископа нема Цркве, знамо да је још теже (не и немогуће) без епископа бранити Цркву, то сматрамо да ће данас свако ко искрено жели да сачува Цркву и веру православну разумети да владику Артемија Бог дарује данашњим исповедницима вере као својеврсни духовни ослонац и укрепљење, без чијег благослова, благодатно-пастирског деловања и савета (а не деспотског наметња своје власти) ће тешко бити на фронту очувања наше вере. Без таквог ослонца и духовног (никако бирократског) ауторитета тешко ће се избећи штетна самовоља, разногласије и све оно што представља плод недостатка истинског пастирско-духовног ауторитета, а што ће свакако у самом старту довести до потпуног распадања било каквог фронта православно стојећих.

Овакав наш став може разумети само онај ко зна шта је Црква православна и њено догматско-канонско предање, и ко се данас бори за веру православну са искреном ревношћу, али и смирено, неоптерећен личном сујетом, умишљеним елитизмом, или националном припадношћу, и ко не робује жељи да се намеће као некакав „предводник“ свима православно стојећима. Данас треба по истрајности, делима и смирењу да будемо прави исповедници вере, а не да пред светом глумимо исповеднике. Као што су некада сви православни са радошћу хрлили као светом Марку Ефеском, сматрамо да ће сваки искрени ревнитељ и у преосвећеном владици Артемију препознати, по духу и ревности, истог духовног пастира и истинског чувара светоотачке вере и предања.

Екуменизам Цркви наноси љуту рану, ми православни треба да се сабирамо у један јединствени православни фронт, који ће бити својеврсни „духовни мелем“ и „лек“ за насталу рану на Цркви. Но, да би заиста наше ревновање било духовни мелем и лек, оно мора бити уравнотежено мером смиреног следовања светим оцима, а то подразумева да јерес екумензма осуђујемо увек и на сваком месту, не бојећи се ни црквене ни земаљске власти, да се од црквених великодостојника, који следе ову јерес ограђујемо, канонском оградом садржаном у 15. канону Прво-другог цариградског сабора, али уједно треба следити став по коме не поричемо таинствену благодат онима у Цркви православној који не пропагирају јерес екуменизма, али који због малодушности, индиферентности и недостатка ревности остају под влашћу следбеника ове јереси. Уколико не следимо такав одмерени став, наше ревновање неће бити мелем и лек за рану на Цркви Христовој, већ љута со, која ће ту рану само проширивати. Зато не треба презирати слабе у вери (као што су, вођени гордошћу, то чинили некадашњи расколници и јеретици новацијани), нити их радикалним ставовима и држањем одгурнути од нас, већ их јаким аргументима, а благим речима, братским, али исповедничким примером и држањем, привести у ред оних који се боре за очување вере православне.

Основа остварења нашег саборног и јединственог православног фронта јесте пре свега наша заједничка вера православна, и наше међусобно признање једни других, као канонских и у црквеном смислу валидних чланова Цркве и црквеног клира. Без оваквог предуслова немогућ је било какав разговор, а камоли постизање неког јединства, то је јасно само по себи. Као додатни основ у активном одупирању јереси екуменизма предлажемо две тачке, једна је догматске, а друга канонске природе. Прво је недвосмислена осуда екуменистичке јереси, чиме констатујемо главни проблем, који нарушава јединство Цркве православне, будући да нарушава јединство вере у њој. Друга тачка је својеврсни „канонски лек“ за ову рану на телу Цркве, а то је прекид црквеног, односно литургијско-администриативног општења са предстојатељима, патријарсима и епископима, који активно или пасивно пропагирају, подржавају или следе екуменистичку јерес.

На постизање саборности у одбрани вере православне, на напред наведеним основама, позивали смо све православне ревнитеље широм васељене, у више наврата, а посебно на нашем овогодишњем Молитвеном, црквено-народном сабору у Светониколајевској обитељи у Лозници, код Чачка. Овакве саборе одржавамо једном годишње у нашој Епархији, уз традицију да на сваком од њих усвојимо саборску посланицу. Напред наведени основ, који предлажемо за постизање јединства на фротну одбране вере православне детаљније је изложен у нашој овогодишњој Саборској посланици. Сматрајући да она најпотпуније изражава наш став по питању главне теме којом се данас овде бавите, овом приликом вам управо упућујемо нашу овогодишњу Саборску посланицу, те предлажемо да се она прочита на вашем цењеном сабрању.

Са надом да ће наш став допринети раду вашег скупа у конструктивном смислу, срдачно вам честитамо на организовању истог, са искреном жељом да он буде успешан, као и да таквих сабора буде што више, на општу радост свих верних, на постизање јединства међу православно стојећима и на пораз непријатеља Цркве и вере православне. Уз овакве наше жеље упућујемо и молбу да нас званично обавестите о закључцима донетим на овом сабрању.

С благословом Божјим,

Хорепископ новобрдски и панонски
Српске Православне Цркве

+М а к с и м


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ПЖВ живот вечни    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању