Вести:
Приказивање постова са ознаком Јово Вукелић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Јово Вукелић. Прикажи све постове

среда, 12. фебруар 2020.

Јово Вукелић: Шта значи бескрајна и набујала река верујућих људи

Литије доносе и осветљавају светлију будућност Црне Горе

 #Crna_Gora #Litije #Zakon #Protest

  • Ове стотине хиљада људи у Црној Гори које већ недељама протестују и бране од отимања своје најсветије су одлучили да промене, да преокрену стање у коме су живели. Они се не плаше, они су храбри и упорни. Они су душа и срце, разум и памет Црне Горе, а не отуђена врхушка на власти. Они овог пута сигурно побеђују. Не требају им ни пушке ни пиштољи!
  • Масовна света река народа доказ је да комунисти нису успели да убију Бога у људима
  • Режиму против оваквог и оволиког народа не могу помоћи ни специјалне јединице, ни борна кола, а ни НАТО

Пише: Јово Вукелић



Тај сулуди закон донет крајем прошле године у Скупштини Црне Горе, коме је главни циљ да отме свету имовину Српске православне цркве, била је та кап која је прелила већ пуну чашу жучи напуњену Ђукановићевим дугогодишњим антисрпским испадима, поступцима, изјавама, гафовима, подметањима и манипулацијама.

Народу је једноставно тог часа прекипело, иако је имао повода да и раније и бурније реагује после признања Косова за независну државу од стране режима у Црној Гори, или прогона и укидања ћирилице са свих јавних места у држави, прогона свих оних професора и других људи који су протестовали што им се се српски језик, којим вековима говоре, претвара прво у матерњи, а потом се измишља нови назив и даје име – црногорски језик. Или прогона свих оних личности који су се јавно декларисали као Срби!?






Прекретница после које нема повратка на старо

Кад је ових дана народ у Црној Гори устао и масовно похрлио из топлих кућа и станова ове зиме, по снегу, киши, ветру и хладноћи на улице да са иконама и црквеним заставама брани своје најсветије, са заставом тробојком –симболом Црне Горе, уз црквене духовне песме и народне песме на уснама певајући о српској славној историји и часној братској вези Србије и Црне Горе - било је искуснијем и мудријем јасно да је ово тај час када је дошло до прекретнице после које нема повратка на старо!


Грађани су овог пута, коначно нашли најбољи пут да излију, искажу и из себе истисну дуго спутано незадовољство Ђукановићевим репресивним и антисрпским режимом. Тај велики поток, сада већ моћна и набујала река овако исказаног народног незадовољства је јединствен догађај на овим просторима.

Незабележен и по масовности и по броју и по невероватној упорности и смирености грађана који су одлучни да не попусте осионом диктатору који им стално поручује да он неће одустати од тупавог закона и да га неће повући!?!


Света река народа у одбрани своје цркве и имовине

Литије и молебани, ти достојанствени масовни скупови грађана, и старих и младих, и болесних и здравих, и сиромашних и имућнијих догађају се већ недељама у свим варошицима и градовима. Чак и из села по пртини у снегу стижу људи из брдских и планинских крајева до главних путева и сливају се у ту свету реку да искажу своју приврженост цркви, вери и заштити црквених светиња.



Брзо је испевана већ популарна песма „Не дамо светиње“ у одбрану црквене имовине и светиња која је брзо постала и химна која одјекује улицама и градовима Црне Горе. А гуслари су, већ у складу са вековном народном традицијом, срочили више песама о одбрани цркава и те песме се сада уз гусле певају по селима, варошима и градовима у Црној Гори.

Посебно је збуњујућа и изнађујућа масовност и велика саборност ових мирних и достојанствених скупова где се пева и (греје) уз свеће исказује воља да се заштити имовина српске цркве, која је одувек била већинска црква у Црној Гори.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:



У то, овде је јасно да на молебанима и у литијама не учествују само припадници црногорске опозиције већ грађани без обзира на партијску припадност. Масовност,тачније стотине њиљада грађана су доказ да су учесници литија симпатизери или чланови скоро свих политичких партија у Црној Гори, сем оних радикалних - монтенегринских.

Ови величанствени скупови и њихова масовност изненађење су и за саме свештенике Српске православне цркве и у Црној Гори и у Србији. Ко се могао надати да ће после осам деценија (од 1941. године) крвавих и упорних прогона свештеника од стране комуниста, њиховог безразложног бруталног убијања као и уништавања великог броја цркава у Црној Гори, паљења црквених књига, рушења црквених звоника и ломљења светих звона у току Другог светског рата и првих година после тог рата - у народу остати икаква искра веровања и вере.



Комунисти нису успели да убију Бога у људима

Можемо претпоставити колика је тек збуњеност и изненађење бројих страних аналитичара и стручњака за Балкан пред овом достојанственом експлозијом народног бунта и испољавања незадовољства, али и велике слоге и одлучности да се одбрани своје! Толико је велика та збуњеност, колико се сада примећује, како би наш српски народ рекао да „ћуте ко заливени“. Ћуте, наравно, јер они никада нису разумели хтења и вољу овог народа.

„У људима су убили Бога“, говорили су нам старији, описујући комунистичко доба и послератне године, да се није смело славити ништа што је било везано за цркву. Слављење славе је била за комунисте после рата - јерес, крштење деце се сматрало издајом комунизма и социјализма, а венчање у цркви је био чин оцењиван као провокација према власти... Људи су сахрањивани без опела свештеника са звездом петокраком и без крста. И на гробовима су широм земље исклесане десетине хиљада петокрака, које и данас сведоче о том добу убијања вере и стварања неслободе. То је трајало деценијама, страх да кажу да су верници (или да иду у цркву) је био присутан код већине грађана. Последица је била страшна: многи људи су престали да верују у Бога. Није било верских слобода!


Резултат слика за комунисти У људима су убили Бога


Мора се констатовати да сада оволика снажна везаност великог броја људи, да кажемо већине грађана Црне Горе, за православну цркву и веру није лако објашњива никоме: ни социолозима ни верским аналитичарима, књижевницима, песницима, филозофима, па ни највећим духовницима православне цркве ... О политичарима да и не говоримо.

Многи верујући говоре о правом чуду, о Божијем провиђењу, о јасном испољавању снаге вере у Бога на овим масовним народним скуповима...

Не улазећи у прогнозе и претпоставке колико ће ово испољавање снажне народне воље и јаке вере трајати и како ће се окончати молебани и литије можемо закључити да после ових догађаја кључни односи у друштву и држави неће бити исти. Десиће се крупне промене, промениће се принципи деловања и јавног понашања у политичком животу.


Овај народ је и душа и срце, разум и памет Црне Горе, а не врхушка на власти

Треба се надати и веровати да ће ови скоро невероватни догађаји донети више слободе сваком појединцу и моралније понашање свих јавних личности у политичком животу. Тај прекорет треба очекивати,надамо се без проливања крви и физичких сукоба, јер је укочен нормалан развој друштва и онемогућена изградња бољих и искренијих односа међу људима.

Већи степен солидарности је неопходан, неправде треба исправљати и смањивати неразумне разлике у сулудом богатству појединаца настале на експресној пљачки и експлоатацији грађана од тајкуна о политичара и бизнисмена блиским властима...

Ови грађани који сада исказују, после деценија трпљења, своју снажну вољу тешко ће дозволити да поново буду „узјахани“, искоришћавани, плашени, варани, обмањивани и пљачкани. Напредак неће бит ни лак ни брз, али пут ка бољем и достојанственијем животу је прокрчен, трасиран и назире се крај бездушним диктатурама, притисцима, наметањима и манипулацијама.

Рећи ће скептици да од свега овог нема ништа! Да ће препредена власт манипулацијама и утеривањем страха утишати народно незадовољство...

Дубоко верујем да то не мисле оне стотине хиљада људи у Црној Гори које већ недељама протествују и бране од отимања своје најсветије! Напротив! Они су одлучили да промене , да преокрену стање у коме су живели. Они се не плаше, они су храбри и упорни. Они су душа и срце, разум и памет Црне Горе, они представљају државу Црну Гору, а не отуђена врхушка на власти. Они овог пута сигурно побеђују. Не требају им ни пушке ни пиштољи!



Режиму против оваквог и оволиког народа не могу помоћи ни специјалне јединице, ни борна кола, а ни НАТО.
Показали су православни Срби да имају и душу и срце, и веру и идеју!

То је једино оружје које ефикасно руши ову и овакву тиранију!




author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2020 ::   Хвала на интересовању

субота, 01. фебруар 2020.

Јово Вукелић: Уочи најављених преговора Ђукановић - Вучић

У ситуацији у којој председник Црне Горе не исказује никакве намере да одустане од усвојеног Закона најављено је протеклих дана од власти из обе државе да ће ускоро почети разговори, преговори два председника Ђукановића и Вучића
#Milo #Đukanović #Aleksandar #Vučić #Crna_Gora #Litije #Zakon #Svetinje #Srbi


  • Нико није против разговора два председника, али одавно је прошло оптимално време и пропуштене су добре прилике за успостављање пријатељских и добросуседских односа Србије и Црне Горе.
  • Када су у протеклом периоду од неколико година озбиљни проблеми све снажније избијали на видело у односима црногорске државе и власти према Србима у Црној Гори – Србија и њена влада и председник су неразумно и необјашњиво ћутали и нису ништа предузимали да заштите Србе и боре се за њихова основна права.
  • Срби у Црној Гори су шиканирани од стране власти и владе Црне Горе у свим аспектима живота, изложени су монтенегринском апартхејду, свим облицима дискриминације и угрожена су им елементарна људска права.
  • Када су Срби из Црне Горе и њихове најзначајније институције указивали на тешке проблеме сегрегације, српски државни врх и председник Србије су се правили луди и игнорисали упозорења о томе да ће се стање још више погоршати.
  • Сада, када је сутуација са Србима у Црној Гори ескалирала до усијања покушајем државе Црне Горе да одузме (после ћирилице и шансе да се запосле у државним органима) и имовину Српске Православне Цркве никаква половична решења неће повратити поверење Срба у власт у Црној Гори, а ни поправити очајне и неискрене односе Србије и Црне Горе

Пише: Јово Вукелић, Између сна и јаве



Антисрпска кампања у Црној Гори траје годинама и то стално истичем у свима разговорима са пријатељима и текстовима које пишем о овој теми. Та хистерична кампања против Срба, свега српског и Србије упоредива је само са оних неколико година мржње коју је исијавала држава Хрватска у настанку почетком 90-тих година (1991-1994) , у време оружаних сукоба на тлу бивше Југославије.

Ова оркестрирана и врло пажљиво планирана антисрпска кампања у Црној Гори огледа се од раног јутра у првим пропагандним емисијама државне телевизије ЦГ, као што је емисија „На данашњи дан“ где се може чути:

  • да је Србија била агресор на Црну Гору,
  • да су Срби и Србија окупирали Црну Гору,
  • да је српска војска чинила злочине и убијала Црногорце,
  • да су српске власти отеле државност Црној Гори
  • да Срби негирају црногорску нацију… 



Брутално прекрајање историје српско-црногорских односа

Зависно од датума у календару та неспутана мржња према Србима се „сеје“ међу грађанима Црне Горе и та гебелсовска пропаганда траје већ већ две деценије! Тако су сви уџбеници историје прекројени и историја односа Србије и Црне Горе је представљена као непријатељска, а Срби и Црногорци се приказују стално у сукобу и антагонизму у последњих стотињак и више година.




Главни циљ је показати да Црногорци никако нису Срби и да нису ни блиски са Србима, већ су дуго у непријатељским односима. Други циљ је да се потисне из свих публикација, књига, школске литературе и јавних написа ћирилица као оригинално српско писмо. У свим државним органима Црне Горе ћирилица је протерана, „каштигована“ како би се рекло у тим крајевима. А у школама се не учи српски језик, нити пише ћирилицом, већ се учи матерњи језик и говори (још кад би то било изводљиво) новокомпонованим црногорским језиком и писмом, чак су измишљена и нека бесмислена нова слова азбуке у том склепетаном и набуџеном новојезику, којем се смеју сви језички стручњаци и лингвисти.

Али то за осорну, препотентну, надмену и агресивну власт у Црној Гори, оличену у вођи Милу Ђукановићу није уопште важно. Они стварају и шире драматичну причу о угрожености Црне Горе, о агресији великосрпске политике, о хегемонистичким акцијама Србије против Црне Горе…

Наравно, сваком савремнику, било да живи у Србији или Црној Гори, је јасно ниједна од тих тврдњи није тачна, већ су то измишљотине „монтенегрина“ да се скрије политика затирања Срба у Црној Гори и њихова маргинализација.


Папа долази у Црну Гору без сагласности СПЦ

У таквој политичкој ситуацији у Црној Гори, која траје годинама, и огледа се у непријатељским поступцима власти, владе и државних органа према Србима и Србији, ћирилици и православљу, на ред за шиканирање је дошла и Српска Православна Црква (СПЦ), коју државни врх Црне Горе сматра главним носиоцем великосрпског хегемонизма и затирања свега црногорског. Шиканирање се огледа у прогонима свештеника СПЦ и свим облицима укидања нормалне сарадње већинске цркве и државе.

Тако је и постало могуће да римски понтефикс Папа Франциско долази ускоро у посету Црној Гори, а без сагласности већинске цркве у Црној Гори – Српске Православне Цркве. Сагласност и благослов није добио за посету Црној Гори, али папа долази у званичну посету што све говори о скандалозном поступку (и преседану) како државног врха Црне Горе , тако и Римске курије!

Ђукановић у Ватикану у октобру 2019. : позив Папи да посети Црну Гору у име које цркве?

Како је то могуће да Папа долази у једну државу кад за то нема сагласност и одобрење већинске цркве питање је за верске стручњаке.

Једино је могуће ако Ђукановић не сматра да је он и духовни поглавар Црне Горе!?

После доношења Закона о верским заједницима који би угрозио положај СПЦ у Црној Гори и био атак на њену имовину, што једнодушно тврде представници Српске Православне Цркве, али и други црквени ауторитети и институције ван Црне Горе и Србије, а негира само Ђукановић, грађани Црне Горе су започели масовне протесте у литијама и молебанима за спречавање реализације овог дискриминаторског закона.

Ститине хиљада грађана Црне Горе сваке недеље се окупља у свим градовима и варошима па чак и селима и сатима протествује због усвојеног антисрпског Закона о имовини и правима СПЦ. Такав вид масовног супростављања грађана Црне Горе иритира неприкосновеног вођу Ђукановића и изазива почетне знаке нервозе режима који се огледа у привођењу, хапшењу и премлаћивању учесника литија и молебана.


Огромно закашњење

У ситуацији у којој председник Црне Горе не исказује никакве намере да одустане од усвојеног Закона најављено је протеклих дана од власти из обе државе да ће ускоро почети разговори, преговори два председника Ђукановића и Вучића. Вероватно посвећени овом Закону и свеукупној сутуацији у Црној Гори, као и односима две државе, који су лоши, неискрени и захладнели што се огледа и у повлачењу саветника двеју амбасада…

Има ли Ђукановић интерес за добре односе Србије и Црне Горе










Став СПЦ је јасан и једногласан: повлачење закона је једино решење које ће донети смириривање ситуације и преговоре СПЦ и Владе Црне Горе о решавању овог питања.

Тих преговора између представника државе Црне Горе и представника СПЦ још нема, али најаваљен је овај састанак два лидера. Наравно, после одсуства дијалога и разговора, сем протоколарних (као недавно у Јерусалиму) да ће свако разуман поздравити сусрет председника Србије и Црне Горе, две суседне државе у циљу побољшања и унапређења врло лоших односа.

У овом случају протекло време од неколико година у коме су проблеми ескалирали и гомилали се, а нису решавани отежаће било какве стабилне договоре, јер је стање лоше, погоршано, истекло је много времена, створена је „зла крв“, а изгубљено време се не може никад надокнадити. Осим тога, такво стање генерисано је углавном с једне стране, црногорске, јер је оно погонско гориво за опстајање Ђукановићег режима. За очајно политичко и безбедоносно стање у Црној Гори, ма шта ко говорио, је највише одговорна црногорска власт и држава.

Одговорност Србије и српске власти налази се само у томе што на време нису предузели неопходне мере и кораке да се ескалација антисрпске кампање заустави. Властима Црне Горе нису упућивани апели, упозорења и протести из Београда, нису тражени и вођени разговори (сем ако није било тајних) о прекиду антисрпске пропаганде и прогона Срба и свих српских институција у Црној Гори! А посебно, што се тај проблем није интернационализовао за шта су постојали и постоје сви услови.

Премијерка и председник државе Србије као да су били у вишегодишњем зимском сну, или у Лапонији па нису ни чули ни видели шта се догађа у најближем суседству. Или нису хтели да виде, јер је иза кулиса било другачијих интересних договарања и разноразне трговине.

Зато са доста сигурности могу да изнесем своје уверење „касно Марко на Косово стиже“, да се не може реално очекивати никакав дугорочнији успех ни стабилни договори од најављених сусрета два лидера.

Трновити разговори без договора уз букете ружа, недавно у Јеруслиму


Разлози за то су, по мом мишњењу, у томе што Ђукановић нема намеру да мења своју годинама уназад спровођену политику против Србије и Срба у Црној Гори, а други разлог је што је садашњи српски режим није до сада показао ни минимум интереса да брани положај Срба и њихова права у Црној Гори. Вођена је политика “баш нас брига”!

На другој страни, међународни контекст, англо-саксонска спољна политика већ деценијама попут млинског камена мрви српска национална питања и интересе. Црна Гора је ушла и у НАТО, а за тај савез српско питање је непријатељско питање. Ђукановић зато обавља делом посао и за њих, а не само за свој опстанак на власти.

Многе тешке прилике спољне и унутрашње надвиле су се над слободом и правом једног народа на живот.

Овај став потврђују протекли догађаји и збивања. Наравно, било би врло корисно и добро за односе два народа и државе да се поменути ставови два председника промене. Шта би томе могло допринети на жалост још није видљиво.




author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Између сна и јаве   :: © 2014 - 2020 ::   Хвала на интересовању

субота, 27. јул 2019.

Неодговорна Ангела Меркел

Поводом здравствених тегоба немачке Канцеларке Ангеле Меркел.

Илустрација: КМ Новине


  • Чудно је што сама Меркел не износи до сада истину о свом здравственом стању.
  • Више чуди и забрињава да у немачком друштву и институцијама нема јаке личности да иступи у јавности и енегично каже: Доста! И да затражи хитно и јавно саопштавање истине о њеном здрављу и тиме отклони све недоумице, сумње и интриге.
  • Власт је дужна да положи рачуне грађанима о најважнијим питањима, а питање здравља канцеларке је једно од најважнијих, а не да крије истину.

Пише: Јово Вукелић



Протеклих недеља били смо сведоци да је канцеларка Немачке Ангела Меркел на неколико званичних међудржавних сусрета имала одређене здравствене тегобе које су се манифестовале дрхватицом и општом слабошћу. (Увек у ситуацији док је стајала у ставу мирно)


Та врста здравствених тегоба се поновила још два пута у петнаестак дана и изазвала велику пажњу политичке јавности у Немачкој, али и у целој Европи.
Кад се зна колики је политички утицај Меркелове и њена улога и снага у ЕУ онда и не чуди велико интересовање јавности и пажња медија на оно што се збива са времешном немачком канцеларком (ускоро навршава 65 година).

Прво су званичници из кабинета Меркелове покушали да минимизирају њене здравствене тегобе и слабости па су неубедљиво саопштили да је то пролазна слабост…


Али кад се врло непријатна ситуација са дрхтавицом целог тела поновила, а која је трајала доста дуго, прикривање и минимизирање здравствених проблема више није било могуће, тачније постаје немогуће и штетно. Јавност и грађани су постали исувише узбуђени и заинтересовани шта се догађа, јер је било јасно да само умор и исцрпљеност нису у питању.
Речено је од стране званичника да је Меркел на лекарским испитивањима, анализама и контролама и да се предузимају мере лечења, али опет је од јавности настављено скривање дијагнозе и стварног стања њеног здравља.
Здравље државника није приватна ствар

За разлику од обичних грађана здравље државника, председника владе или државе и министара, није и не може бити приватна ствар, јер они у име грађана, оних који су их изабрали и које ти политичари представљају,  обављају важне државне послове.

И до данас, после више од месец дана, њена дијагоза нија саопштена немачкој јавности, а грађани Немачке имају право да знају у каквом је здравственом стању политичар која води велику и моћну државу, као што је то Немачка. Тачније, грађани имају право на истину, а не и на небитности. Уколико постоје озбиљне сметње нормалном функционисању државе, онда то угрожава државу и грађани морају да знају о томе. Уколико озбиљних здравствених тегоба нема претњи нормалном вршењу власти, уколико се њена болест не одражава на успешно вршење власти, она не мора да обавештава јавност о прецизној дијагнози и болести.


Згражали смо се протеклих деценија када смо сазнавали да су у неким земљама владе или државе годинама водили премијери и председници који су били тешко болесни, али су то крили од јавности. Тако су они показивали своју неодговорност, несхватање да они служе народу, грађанима и да су дужни да њима полажу рачуне о свему, посебно о томе да су здрави и да су способни да воде и управљају важним државним пословима. Кад нису за то способни дужни су да оду са власти, да поднесу оставке.



Такви случајеви дешавали су се у недемократским режимима у којима је апсолутистички владао неки од диктатора и где је било опасно по живот рећи истину да је „цар го“.


У овом најновијем случају, за сада непознате болести или слабости Ангеле Меркел, међутим, показује се да ни у Немачкој, где би требало да владају демократска правила и процедуре, и где би одговорност за вршење јавних послова и власти требало да је на највишем нивоу нема одговарајућих и адекватних мера на овакву непријатну ситуацију у врху државе.

Тако имамо ситуацију да Немачком управља и одлуке доноси канцеларка која вероватно није у добром здравственом стању и можда је делом неспособна да обавља своју одговорну државну функцију.

Чак није ни на боловању, што би било нормално, док се врше медицинска испитивања и лекарске контроле њеног здравља. Може се ускоро показати да канцеларка није била способна за обављање функције председника.



Није толико чудно што сама Меркел не каже истину о свом здравственом стању, јер она је толико дуго на власти, да је њу толико дуга владавина делом отупила па је да тешко је очекивати да буде непристрасна, нарочито према самој себи.


Више чуди и забрињава да у немачком друштву и институцијама нема јаке личности да иступи у јавности и енегично каже: Доста! И да затражи хитно саопштавање јавности истине о њеном здрављу.

Оно што је евидентно је да се Немачка по први пут суочава са оваквом појавом у самом врху државе. И проблем није у томе што се то дешава први пут него што се показује да се немачки државни органи не сналазе довољно добро у овако важној ситуацији. Тај очигледни факат изазива подозрење јавности, неповерење у власт и сумњу да се скривају важне информације. Зато има све више спекулација, интрига, спиновања…

Власт је иначе дужна да положи рачуне грађанима о најважнијим питањима, а питање здравља канцеларке је једно од најважнијих, а не да крије истину.

Та чињеница показује неке озбиљне слабости и несналажења немачког друштва и органа власти у овој сутуацији. Иако би требало да у уређеном друштву, какво је немачко, све функционише и у оваквим приликама.

Ако се покаже да је скривана истина у оваквој деликатној ситуацији о здрављу „челичне“ канцеларке, која управља животима 80 милиона грађана Немачке, а утиче и на животе великог броја грађана Европе, то може имати врло негативне последице по саму владу Немачке, и владајућу странку, Хришћанско-демократску унију (ЦДУ), а и по углед саме Ангеле Меркел.



author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Између сна и јаве   :: © 2014 - 2019 ::   Хвала на интересовању

субота, 01. јун 2019.

Ј. Вукелић: Србија да води рачуна о интересима Европе у преговорима са сепаратистима из Приштине

Нова малигна иницијатива Волфганга Петрича поводом решавања питања Косова и Метохије

#Kosovo #Metohija #Srbija #Separatisti #Volfgang #Petrič



  • Петрич: Косово је европски проблем, Русија и Америка да се не мешају у његово решавање
  • Петрич: У преговорима Београд и Приштина морају да схвате да интереси Европе морају бити у првом плану
  • Петричеву иницијативу не треба посматрати другачије, него као нови покушај угрожавања легитимних српских државних и националних интереса.

Пише: Јово Вукелић



Волфганг Петрич, бивши главни представник Европске уније (ЕУ) за Космет, баш у преломно доба решавања косовско-метохијског проблема крајем 90-тих, дао је после дужег ћутања, пре дан-два неочекивану и врло чудну изјаву: „Косово је европски проблем и Русија и САД не би требало да се мешају у његово решавање“(1).

Искусни аустријски дипломата (72 године) пореклом корушки Словенац, као да је преспавао пуне две деценије откако је европско ангажовање око решавања косметског чвора под његовим вођством доживело дебакл и пораз и завршило се бруталном и нелегалном агресијом, бомбардовањем Србије  1999. године и ратом у коме су масовно страдали углавном цивили на Косову и Метохији, али и широм Србије.

Петрич, доследно против Србије и Срба
Од тада ЕУ имају и играју другоразредну улогу у решавању косметског питања. Главне конце у својим рукама држе САД, НАТО и земље њени сателити, као што је В. Британија и оне протеклих година намећу решења и воде политичке игре око решавања статуса нелегалне државе „Косова“. Осим тога, често и водеће земље ЕУ на Космету вршљају са својим обавештајним службама и додатно муте воду радњама испод жита, па се не може поуздано дефинисати да ли и оне саме раде у интересу те апстрактне ЕУ, или их само спроводе у интересима својих националних држава. Ми заправо не знамо шта је интерес ЕУ, а шта Немачке или Француске, и да ли ту има разлике. Или пак, ако говоримо о Шпанији, где се она налази у тим тзв. интересима ЕУ према Косову и Метохији.
Остаје стога нејасно шта је овом изјавом хтео да постигне Петрич. Није баш до краја јасно зашто му одједном смета ангажовање САД и НАТО. Можда му смета нешто друго, а то је најављено веће и шире ангажовање Русије. Или долази до мимоилажења интереса ЕУ и САД.

Иначе, његов утицај на међународну политику и токове је данас скоро миноран. Али, очигледно амбиције остарелог Петрича су и даље велике и његова жеља да се меша у оне међународне послове и односе у којима се показао безуспешан. Пре ће бити да је његово буђење из дубоког сна последица нечијег мига из актуелне врхушке ЕУ који нема довољно храбрости да сам то изговори, па је Петрич изабран као повољан медијум који треба да некоме пошаље поруку шта се заправо у ЕУ мисли, а не сме гласно да каже.

Косметски чвор није решен, напротив закомпликован је после његовог некомпетентног ангажовања.

То доказује и невероватно немушта и нелогична изјава некадашњег специјалног опуномоћеника ЕУ за Косово (од 1997. до 1999. године): “У преговорима Београд и Приштина морају да схвате да интереси Европе морају бити у првом плану“(2).

Ова неочекивана изјава говори о старом себичном аустроугарском духу и менталитету где су вековима навикли да слабији и слуге треба да воде рачуна о интересима газда, а сопствене интересе могу да занемаре…

Ако би Србија водила рачуна о интересима Европе у преговорима са Приштином, а не о сопственим интересима, онда би Приштина постала независна и самостална држава, јер је интерес већине земаља ЕУ већ јасно исказан да се нелегална криминална и мафијашка отета српска територија Косово призна за независну и самосталну државу. 

Стара аустроугарска политика,само у новим нијансама:
Србе треба истребити!
Тако да ће бригу, по Потричу, о српским интересима, о интересима Београда  вероватно водити неки лик из ЕУ, као што је Петрич, што се, по Србију, већ показало кобним.
Уз све изречено, Петрич иде и даље и не противи се размени територија, разграничењу наравно само зато не би ли Србија добила парченце – мали део своје територије, коју су јој ЕУ, САД и НАТО отели, и не би ли онда Србија признала насилно одузети највећи део тероторије своје државе –за самосталну и независну државу.

Зато Петрич истиче: „У процесу налажења решења између Србије и Косова „требало би да се игра отвореним картама”, баш зато што је у Бриселу „очигледно одлучено да нема црвених линија, да је могућа и размена територија”.

Јасно је да је Петрич за мењање међунардно признатих државних граница кад је то на штету Србије. И он то и подржава.

У евентуалном мењању граница Босне и Херцеговине у којој би Срби из Републике Српске добили своју државу Петрич је енергично против и каже:

Упитан зашто би Република Српска остала у Босни и Херцеговини, ако Србија и Косово постигну споразум око промене граница, Петрич је цитирао хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића који је изјавио да не постоји веза између ситуације у БиХ и ситуације на Косову.„Ако дође до промене граница, ако се ради о резултату преговора о косовском питању, онда то мора да буде резултат који су прихватиле обе стране. Примењују се међународна правила, билатералне промене граница су могуће само између две суверене државе консензусом”, закључио је.

За разлику од тога, у БиХ нема консензуса по том питању и та земља постоји у границама које су успостављене Дејтонским споразумом“, закључује Петрич.


Треба истаћи и подсетити да је Петрич био и главни преговарач ЕУ на мировним преговорима о Космету у Рамбујеу и Паризу 1999. године, који су били предигра бомбардовању СР Југославије у марту те године. Тада је показао сву нетрпељивост и необјективност према Србији и интересима српског народа.

Зато никакву његову иницијативу па и ову најновију не треба посматрати другачије, него као нови покушај угрожавања легитимних српских државних и националних интереса.

Карикатура Тоша Борковића
 

С друге стране, то може бити наговештај режања и нервозе у отимању плена с коначним решавањем проблема Косова између ЕУ и САД, или најпре унутар ЕУ чиме би се неутралисала ригидност немачко-француске варијанте решења и торпедовао двојац Меркел-Макрон.

Али било је да реч о томе или нечему другом, јасно је да Петрич хоће да каже да цех треба да плати Србија у сваком случају, а да велики играчи морају да немире своје интересе. Иако је ово историјски потврђено правило више пута доказано на штету малих народа, Србија мора да води рачуна о својим интересима, пре свега.





  1. http://www.politika.rs/scc/clanak/430883/Kosovo-je-evropski-problem-Rusija-i-Amerika-da-se-ne-mesaju
  2. исто



author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Између сна и јаве   :: © 2014 - 2019 ::   Хвала на интересовању

среда, 01. мај 2019.

Јово Вукелић: Компромис – то је кад се две стране подједнако компромитују

Православно туцање јајима на самиту о "Западном Балкану" у Берлину

#Kosovo #Metohija #Srbija #Berlin #Vučić #Haradinaj #Tači #Samit #Vaskrs #Jaja #Skrnavljenje
Све је у служби представе за јавност па и Ускршњи православни обичај







  • Ни у Берлину шефица европске дипломатије Федерика Могерини, у име Европске комисије, није изнела ни један предлог, идеју о решавању проблема између Београда и Приштине и тиме још једном показала да се ЕУ не бави озбиљно решавањем кризних питања на Балкану, нити је то интересује.
  • Ништа се из силних безидејних разговора, контаката, размена мишљења Макрона и Вучића, Меркелове и Тачија, Могерини и Е. Раме из Албаније, па консултација утроје, па свих заједно -није изродило, никакав разуман предлог, ни споразум. А камоли неко сувисло и дуготрајније решење крупног косовско-метохијског проблема
  • Наставак „нових разговора“ (преговора) Београда и Приштине одложен је за почетак јула у Паризу до када ће бити изабрано и ново руководство Европске Уније и Европске комисије после избора за европски парламент који ће се у међувремену, у мају, одржати у свим земљама ЕУ.
  • Без коректних предлога није било договора или компромиса и Самит у Берлину је био неуспешан, а служио је водећим земљама ЕУ као покриће пред европске изборе да покажу како се наводно баве Балканом

Пише: Јово Вукелић



Србија се одувек, била „велика или мала“, налазила у централном делу Балкана, источно је била и јесте Бугарска, јужно Грчка и Албанија, а на Западу се налазила и налази Босна и Херцеговина, а најзападнији део Балкана увек је припадао Хрватској и Словенији.

То евидентно потврђује и ова географска карта на којој се то јасно види.


Али, некакви хазбуршки креатори пропале аустрогуарске политике подржани од Британије и Немачке су у протекле две-три деценије насилно, из сопствених интереса, променили  у вербалном општењу те географске појмове и одреднице и Србију сместили на Западни Балкан, а Хрватску и Словенију су изместили са Балкана, јер ето те две католичке земље подржане од Ватикана и хазбуршке клике не припадају више Балкану, него по њима, припадају некаквој средњој, а можда чак и централној Европи!?

Овај безуспешни агресивни покушај мењања географских одредница, иако врло смешан и будаласт, и даље твродоглаво намећу представници западне Европе. Тако је пре неколико дана и у Берлину одржан Самит о “Западном “Балкану на коме је главна тема била решавање односа  између Србије и самопроглашене српске покрајине Косово и Метохија.


Скуп без икаквих рационалних идеја и предлога
На самиту су се окупили, уз “посредовање” ЕУ (и овог пута је ту била, у име ЕУ) одлазећа насмејана италијанска политичарка Федерика Могерини, која се чак туцала и јајима за српски, православни Ускрс, али ипак безуспешно.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: Гледање омогућиле "КМ новине".


У име Европске комисије у Берлину шефица европске дипломатије Федерика Могерини није изнела ниједан предлог, идеју о решавању проблема између Београда и Приштине и тиме још једном показала да се ЕУ не бави ни сада озбиљно решавањем кризних питања на Балкану.
Без коректних предлога није било договора и Самит у Берлину је био неуспешан, а служио је као покриће водећим земљама ЕУ пред европске изборе (од 23. до 26. маја) да покажу како се наводно баве Балканом.

Ништа се из тих силних безидејних разговора, контаката, размена мишљења  Макрона и Вучића, Меркелове и Тачија, Могерини и Е. Раме из Албаније, па консултација утроје, па свих заједно  – није изродило, никакав разуман предлог, ни споразум. А камоли неко сувисло и дуготрајније решење крупног косовско-метохијског проблема.

Макрон и Меркел отимају од Србије Косово и Метохију,
мењају границе на Балкану, а не дају, не нуде ништа.

Главне политичке личности на Самиту  у Берлину били су Емануел Макрон, председник Француске и немачка канцеларка Ангела Меркел окупљени са намером, или циљем да притискају, колико год могу, Србију не би ли, можда, у нечему попустила како би они, као вође и лидери ЕУ саопштили да су увели своје нелегално чедо „Косово“ у међународну  заједницу народа и  држава, у европске и ЕУ институције и што им је најважније у Организацију Уједињених нација (ОУН). Односно, вероватније је, имајући у виду расположеност српских власти да им удовоље, да су тај притисак донекле и глумили, а заправо задовољавали форму важности и неизвесности састанка.

Треба напоменути да овим западним лидерима ни овог пута није уопште сметало што Шиптари из Приштине не спроводе договорене Бриселске споразуме, посебно део о формирању Заједнице српских општина (ЗСО), што су нелегално, супротно свим међународним договорима, формирали Војску Косова, што су увели, супротно свим међународним нормама, таксе од 100 одсто на све српске производе, што неометано отимају српску државну и приватну имовину на Космету, што је неприкосновени стандард у западним демократијама и што крше многе друге потписане споразуме и међународне прописе. Уз све то Шипштари вандалски руше српске гробове, гробља  и православне светиње. То Европи, за чудо, не смета!?!

Последица таквог односа и политике је била да на представнике шиптарских власти из Приштине није вршен никакав притисак у Берлину.

Европљани су, као празне флоскуле, по ко зна који пут поновили да се залажу за „непоколебљиву посвећеност демократији, владавини права, добром управљању, борби против корупције и организованог криминала, као и јачању улоге цивилног друштва и независних медија. Сложили су се да су одрживе реформе кључ за европску перспективу региона Балкана…“

А онда су сложно навалили да крше све те слаткоречиве пароле и уз помоћ лидера БиХ, Албаније, Црне Горе и Северне Македоније као и представника квази институција у Приштини, и бескрупулозно траже од Србије да пристане на све уцене ако жели да се интегрише у Европу и ЕУ. На скупу су учествовали и исту улогу су имали премијери Хрватске и Словеније, Андреј Пленковић и Маријан Шарец.

Групни портрет лидера Балкана са две одлазеће даме из ЕУ


 
ЕУ хоће компромис, али без уступака Србији
Европски лидери, исто као њихови спонзори и идејне вође Сједињене Америчке Државе, хтели би да  наметну решење држави Србији, назову га компромисом, а да не понуде никакве значајне уступке Србији за отимање дела државне територије, тачније покрајине Косово и Метохија.

Треба поновити, по ко зна који пут, да о таквој идеји нема и не може бити разговора, јер она крши важећи Устав Србије.

Српски Устав би морао да се промени, да би Срби могли поклонити Косово и Метохију Шиптарима, или се сагласити са отимањем те територије.



Уз то, нема рационалних разлога за такав акт Србије, зашто би Срби то урадили?

Мој професор на Одељењу за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду др Вељко Кораћ (половином 70-тих година прошлог века) учећи нас основним филозофским појмовима, често је истицао важност непоколебљиве борбе за истину, бескомпромисност у тражењу рационалних решења. „Ту уступака нема – говорио је…

Често, као у шали, говорио је : „Знате шта значи реч компромис?“ (Та реч се иначе, тих 70-тих година прошлог века све чешће била у употреби). И констатовао:
Компромис – то вам је је кад се обе (две или више) стране подједнако компромитију“.
Али, како у Берлину није било ни покушаја да се постигне некакав компромис, а коме наводно истински теже водеће земље Запада у решавању проблема на Балкану, између Београда и Приштине  није ни било компромиса – „компромитације“ између учесника Самита.

Што се тиче српске стране, предвођене председником А. Вучићем и премијерком А. Брнабић, она је исказивала већ познати став да би одмах наставила дијалог са Приштином само кад би – ако би Шиптари укинули таксе. Али, ни тог бенигног предлога није било!

Тако је све одложено за покушај нових разговора (преговора) Београда и Приштине за почетак јула у Паризу, до када ће бити изабрано и ново руководство Европске Уније и Европске комисије после избора за европски парламент који ће се у међувремену, у мају, одржати у свим земљама ЕУ. (Избори за Европски парламент, одржаће се између 23. и 26. маја и биће изабрано 705 представника у највишем законодавном телу ЕУ).
До тада, безидејност и неконструктивност свих учесника ових међународних преговора (укључујући и САД и НАТО)  у покушају легализовања приштинске незаконите сецесије цароваће простором централног Балкана, Србије и Космета (а шта ће бити на Западном Балкану то је већ ствар суседа Хрватске и наравно Словеније, који се на Западном Балкану одувек и налазе).
 


author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.


Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Између сна и јаве   :: © 2014 - 2019 ::   Хвала на интересовању