Вести:
Приказивање постова са ознаком Ђорђе Башчаревић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Ђорђе Башчаревић. Прикажи све постове

субота, 24. септембар 2016.

Ђорђе Башчаревић: Женска оглавља Старе Србије (ФОТО)

Ђорђе Башчаревић: Женска оглавља Старе Србије (ФОТО) Женска градска одећа српкиња са Космета доживела је велике измене у периоду од 18-ог до 20-ог века.

Све приказане капе су реконструкције аутора текста.


















Пише: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер



Од периода након косовског боја женска градска одећа је била све више под непосредним утицајем турске ношње, али са извесним модификацијама, додавањем или изостављањем одређених хаљетака, посебним оглављима, начином чешљања косе итд. Сваки од ових елемената је давао посебно локално обележје.

Варошкине од давнина воле да се обилато ките накитом. За време турске владавине на Космету, српкиње када су ишле у варош, покривале су лице белим ''јагалуком'' (марамом).


Капа градске средине (непозната локација) реконструкција аутора

Универзално оглавље градске средине је била капа ''фес'' једноставнији фес носио се свакодневно, а богато украшен за свечане прилике, носиле су га невесте и удате жене. Једноставнији фес је подразумевао плитку капу са ниском дуката изнад чела и великим дубљоном на челу. Свечане капе су подразумевале филигрански тепелук од сребра на врху капе, али и бројне брошеве и украсне игле које једноставној плиткој капи дају јак визуелни ефекат.

Призренски фес 19. Век; реконструкција аутора

Коса се чешљала једном недељно, а плете се у један бич- плетеницу (коцељ) која се спушта низ леђа. На главу се стави плитак фес, а преко њега сребрн тепелук златом окићен, он се пришије за фес. Фес се причврсти за главу свиленом шамијом, да не спадне. Са феса се на чело спушта велики дукат - дубљон (код удатих жена дубљон је прекривен до пола осталим кованицама, а девојке носе откривен дукат).


Тас фес Ђаковица, почетак ХХ века, реконструкција аутора

Изнад дубљона се ставља ниска бисера или дуката ''илалак'' . Са десне стране се на главу ставља накит ''аскија'' сеже до испод уха, начињен је од ниски бисера, поткићених златницима. Минђуше су се носиле од једне лире или више мањих турских златника, спојених златном полугом.

Филигрански фес из Косовске Митровице, крај 19. Век, реконструкција аутора




https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l  Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.
 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

субота, 10. септембар 2016.

Ђорђе Башчаревић: Оглавља Сиринићке жупе

Ђорђе Башчаревић: Оглавља Сиринићке жупе У Српској народној традицији посебно место заузимају женска оглавља.


















Пише: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер



У шарској жупи Сиринић насеља су углавном сеоског типа, па је према томе и начин одевања и украшавања условљен типом насеља и врстама послова којима се народ бавио.

Међу најлепше делове сиринићке ношње спада превез са капом. Најлепши су превези чији везови имају шаре без шљокица и срме. Превез се спушта са главе низ леђа до близу паса. Најчешћа шара која се у разним облицима понавља, зове се бистри крст, и опомиње на шаре старих свештеничких одежда.

Старији тип невестине капе из 19. века импозантан је по свом изгледу и минуциозности у изради. За плитку капу пришивене су плетенице од природне или вештачке косе, тако да падају низ леђа. Плетенице су међусобно повезане и у потпуности прекривене кованим новцем - низаним турским парицама (аспри). Капа има и поприличну тежину, те је у зависности од количине кованог новца који је пришивен за њу могла имати и по неколико килограма.


Старији тип невестине капе 19. век, реконструкција аутора

Капа ''врсте'' коју су носиле ''мланесте'' (скраћено од млада и невеста) захвата главу од чела до потиљка, украшена је старим сребрним новцем. Невесте су саме правиле капу, након просидбе, и у целој Сиринићкој жупи су биле истог кроја, само су се разликовале по везу и украсу. Још су ношене и капе ''венчаник'' и ''превез'', које су сличног изгледа као и капа врсте, само са ресама и богатије извезене.

Капа "врсте" Сиринић крај 19. века, реконструкција аутора

Превез се носио радним данима једноставнији, мање окићен, а за празнике богато окићен. Свака девојка је имала више превеза, за различите прилике. Невесте су превез носиле стално у току прве године од удаје. Трака којом се превез везује испод браде зове се ''ремиче'' , украшена је манистрама и перлама.




https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l   Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.

 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 25. август 2016.

Ђорђе Башчаревић: Оглавља Косовског Поморавља

Ђорђе Башчаревић: Оглавља Косовског Поморавља У Српској народној традицији посебно место заузимају женска оглавља.


















Пише: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер



Поред естетске улоге, покривања косе и декорације главе, оглавља су у прошлости имала и важну заштитну (магијску) улогу у обредним церемонијама и битним догађајима у животу. По врсти и начину украшавања жена већ на први поглед могло се разликовати у којем је добу живота, брачном статусу и друштвеном и економском статусу. Девојчице су најчешће ишле гологлаве, или су косу покривале једноставним марамама. Девојке стасале за удају са статусом ''удаваче'' почињу да косу чешљају на раздељак и крајеве уплићу у перчине-витице или плетенице. Када девојка буде испрошена она почиње да прави своје оглавље. Свака жена је сама украшавала своје оглавље, па се на оглављима која су углавном имала исте или сличне кројне одлике истицала маштовитост и креативност, али и умеће при изради. Капе су се у породици наслеђивале, а у случају лоше финансијске ситуације оглавља за свадбене потребе су позајмљивана у родбини.

Нарочито су занимљива свадбена оглавља која су украшавана и религијским и паганским обележјима. Поред неизбежних крстастих мотива који су означавали верску припадност, оглавља су украшавана огледалима, прапорцима и пауновим перјем. Ови елементи су имали заштитну улогу, а по народном веровању одбијали су ''зле чини'' од невесте. Постојала су оглавља која су жене носиле након удаје о сваком битном догађају и појављивању у јавности, до првог порођаја. Улога поменутих оглавља је такође имала заштитну улогу.

По лепоти и разноврсности, те по богатству и врхунској изради посебно се издвајају оглавља српкиња са простора Косова и Метохије. Сваку регионалну целину на овом простору, у протеклим вековима карактерисало је по неколико различитих покривала за главу - све у зависности од брачног и економског статуса жена. У основи сваке капе је била плитка капица која би покривала теме и косу саплетену у плетенице. За основу су нашивани украсни пешкири, као и кићанке од разнобојних перлица, прапораца и кованица.

Власници старинске одеће су ретко продавали ношњу, најчешће се она у виду девојачке спреме наслеђивала са колена на колено.

Ношња Косовског Поморавља је сеоског типа. Најстарије покривало удатих жена јесте оглавље ''крпа''. Жене су је носиле од удаје до смрти о сваком битнијем догађају. У основи је плитка капа купастог облика украшена пешкиром и перлама. Са обе стране од слепоочница спушта се до рамена кићанка од бућки, перлица и реса. За капу је на темену причвршћена крпа од чоје правоугаоног облика, црне боје, која сеже до испод струка, при крају су пришивени орнаменти црвене боје а изнад њих шљокице у облику куле или троугла на крају је реп поткићен дукатима и ресама. Крпа се причвршћивала испод браде.


Удата жена са превезом ''Крпа'' (реконструкција аутора)

Под утицајем градске ношње невеста је почела да носи фес. Он се носио у кратком периоду крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, то је капа која је у потпуности прекривена низаним прелицама и новцем, а око лица се спуштају китке- гране од нанизаних перли. Фес је наслеђиван, или позајмљиван, није га свака невеста правила. У новије време када се изобичајило ношење феса, невеста носи низану мараму, украшену перлама и кованицама.

Невеста са оглављем фес (реконструкција аутора)

Свакодневно покривало за главу девојака и удатих жена ''шамија'' (Фотографија аутора)



https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l   Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.

 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

среда, 23. јул 2014.

Разноврсност и богатство народних ношњи Срба са Косова и Метохије (Други део)


Посебно је важно изучавање традиционалне културе Срба са простора Косова и Метохије данас када се територија налази у сложеној ситуацији а културно наслеђе Срба је изложено својатању, или је у најгорем случају заборављено и уништено.
... 

У првом делу о народним ношњама Срба са Косова и Метохије (веза до текста), било је речи о Ибарској долини, Ибарском Колашину и Централном делу косовске котлине. У редовима који следе сазнаћете више о осталим деловима Косова и Метохије и особеностима народних ношњи које су и тада имале своје одредницу "за сваку прилику", наравно, сходно времену у коме се живело. А говоримо о 19. и 20. веку.

 ~*~ 

Гњилански крај, почетак ХХ века
  Гњиланска котлина (Косовско поморавље) кроз ову котлину протиче Јужна Морава па се зато цео крај назива поморавље. Гњилански крај је назив добио по гњилости – мочварности земљишта. Израђивању и украшавању предмета домаће радиности, највише одевним предметима поклањала се у овом крају велика пажња. У старини начин израде и украшавања вршен је ручно и на домаћим тканинама од  конопље и памука – на памуку ланеном платну, вуни, кожи, свили. Вуна се користила за израду свечане, али и свакодневне одеће и заступљенија је у мушкој одећи.

Свечана ношња из Гњиланског краја 19. Век

 У овом крају била је разви-
јена ткалачка радиност; ткало се на хоризонталном разбоју. И мушка и женска ношња гњиланског краја до данас је веома добро очувана. Ношња се користи чак и данас о битним догађајима, а неки одевни предмети се користе и у свакондевном животу. На ношњи се огледају разни утицаји: старобалкански, византијски, турски и грчки, али има и елемената карактеристичних само за овај крај. Од двадесетих година прошлог века ношња је претрпела измене, код мушкараца су то војнички елементи, а код жена савремени материјали индустријске израде и дискретно украшавање. Карактеристичан женски одевни предмет јесте ткана бошча (кецеља) и колан (реп) који се опасивао са задње стране.

 

Село Дворане (Сува Река) Метохија.
Метохија - Пећком округу припадају општине Пећ, Исток и Клина. У погледу ношње у овим крајевима се прожимају земљораднички и сточарски одевни предмети. Сходно историјским приликама од  краја 17. до почетка 20. века на овим просторима сусретале су се разне културе, традиција и обичаји, па се и одевање преобликовало. Ношње имају доста заједничког, али и доста подручних разлика. Посебно је женска ношња веома разноврсна. Мушка ношња градске средине у Пећком округу  била је готово истоветна као и у Призрену, Ђаковици и Приштини.



Дворење младе пред удају, Пећ, 1934.г.

 Са уочљивим утицајима турске ношње (чакшире, минтан, јелек или џамадан, плитак фес, појас је широк и дугачак). На селима се зими носила и одећа од белог сукна са прслуком или јапунџом  - типичан сточарски начин одевања. Женска ношња у градској средини је била типична алатурка ношња са димијама, антеријом, свиленом кошуљом, појасом на пруге и срменим јелеком. На глави је ношена марама или фес. Елементи сеоске ношње: дуга звонолика кошуља са уметнутим клиновима са стране, богато извезена биљним и геометријским мотивима, по рукавима , на прсима и по рубовима кошуље.
Призренска градска породица 19. Век
Призрен је градско насеље, ношња имућног становништва  истиче се по изузетној лепоти, богатству и бројности облика и украса. Основни тип одевања у Призренском округу је алатурка , по угледу на турску ношњу са оријенталним шарама, и у употреби се задржала све до Другог светског рата. Поред турских утицаја ношња садржи и елементе грчке ношње. Богатство маште и умећа видни су на јелецима, доламама, зубунима, антеријама, кошуљама, прегачама, појасевима, марамама, оглављима и капама. Све ове одевне предмете су шиле и украшавале жене и терзије. У колориту је честа црвена боја. И мушка и женска ношња, у целом Призренском округу, обухватајући и област Подримља била је иста у основи. Карактеришу је димије антерије, свилене кошуље, нануле, фесови у женској и чакшире џамадани, минтани, кондуре и фесови са кићанком у мушкој одећи. Градска ношња је готово истоветна ношњи осталих градских средина са Косова и Метохије: ношњи Пећи, Ђаковице, Приштине и осталих мањих варошких и градских средина.

 

Велика Хоча, 20. век
 Подримље обухвата предео са леве стране Дрима према Призрену, и већи део општина Ораховац и Велика Хоча. Област је названа по реци Бели Дрим- Подрима или Подримље. Мушка градска ношња темељи се на турској традицији. Одећа је претежно од чохе, кадифе, сомота и памучних тканина са пругастим дезенима или тамноплаве и црне боје.  Женска одећа у старини је била оријенталног порекла, а од краја деветнаестог века, па до Другог светског рата многи одевни предмети из оријенталне традиције се одбацују, али неки хаљеци остају у употреби. На селу је био карактеристичан тип женског одевања са дугом белом кошуљом, тамним богато извезеним јелеком, појасом, кратком сукњом – запрегом, спреда се опасивала скутача или бошча (широка ткана кецеља), богато извезене чарапе и опанци. Још једна карактеристика женског типа одевања јесу различита покривала за главу-такозвани превези који су богато окићени везом, перлама и кованицама. Мушка ношња је једноставна најчешће од сукна тамне боје.

 

Девојка из Средске, 20. век
  Шарска жупа Средска или Средачка  простире се између Призрена, Брезовице и Косовске котлине. То је котлина у којој доминирају пашњаци, шуме, њиве оранице и ливаде. Становништво из Средачке жупе је, и у новије доба, сачувало архаичан начин живота, обичаје и ношњу. У Средачкој жупи мушка ношња је била ''сасвим проста'' и без икаквог накита осим прстена. Кошуља је од конопљаног платна, чакшире су биле од белог сукна, посебно младожењске и везиване су учкуром. Јелек преклапач је од белог сукна ''џемедан'', копоран или ''копарче'' од црног сукна са рукавима до лаката. Женску ношњу Средачке жупе карактеришу следећи одевни предмети: Дуга кошуља од ланеног или памучног платна, извезена геометријским шарама на прсима и око врата, кратка сукња састављена од две попречне половине, спреда се опасује набрана бошча беле боје, са пругама и цветним шарама, јелек са крстастим мотивима, глава се покривала шамијом беле или жуте боје, а у свечаним приликама носио се превез. Посебно су богато биле украшаване невесте.
Средачка жупа село Драјчићи 20. Век

Шарска жупа Сиринић налази се у непосредној близини Призрена, у котлини горњег тока реке Лепенац, североисточно од  Шар планине. Мушка ношња претежно је сточарског типа; кошуља од ланеног платна извезена на прсима, набрана при дну рукава, панталоне од тамног сукна, ткан појас, вунене чарапе црне боје са дискретним шарама при врху, јелек без рукава украшен црним гајтанима, преко јелека се носила џока, дуги мантил начињен од вуне сукна или козије длаке са рукавима до лаката са уметнутим правоугаоним делом на раменима који служи за покривање главе. На глави се носила шубара црне боје, а опанци су прављени од свињске коже. Међу најлепше делове сиринићке женске ношње спада превез са капом који се различито назива од села до села (убрадач, ручник, врсте, превез). Превез се спушта са главе низ леђа до близу паса. Најчешћа шара која се у разним облицима понавља, зове се бистри крст, и опомиње на шаре старих свештеничких одежди.





https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l   Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.

 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.



Текст и илустрације: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер.


среда, 16. јул 2014.

Разноврсност и богатство народних ношњи Срба са Косова и Метохије (Први део)



Културно наслеђе Срба са Косова и Метохије представља делимично истражен сегмент традиционалне културе који је данас нажалост запостављен и у највећој мери непознат широј јавности. Посебно је важно изучавање традиционалне културе Срба са простора Косова и Метохије данас када се територија налази у сложеној ситуацији а културно наслеђе Срба је изложено својатању, или је у најгорем случају заборављено и уништено.
...

Народне ношње Срба са Косова и Метохије у 19. и 20. веку

     Изузетна разноликост и богатство начина одевања код срба са Космета у претходним вековима подељена је по целинама првенствено на ношњу Косовског становништва и ношњу становника Метохије, даља подела је извршена на основу регионалних целина (Косово - север Косова или  Ибарски Колашин, Ибарска долина, Централно Косово, Косовско поморавље, Метохија (Пећки округ) Призренски округ, Подримље,  Русенички подгор, Средачка и Сиринићка жупа, као и Гора коју насељава горанско становништво). У погледу послова којима су се бавили становници дошло је и до прожимања земљорадничких и сточарских одевних елемената. На селима су били заступљени сточарство и земљорадња, а у градовима становништво се најчешће бавило занатским пословима и трговином. Сви ови фактори утицали су, уз остало,   и на начин облачења становништва па се на Космету наилази на оријенталне и источњачке утицаје у облачењу, и на доста подручних разлика, нарочито у женској ношњи.



Мушка и женска ношња Ибарског Колашина почетак ХХ века. (Илустрација: Ђорђе Башчаревић)



Народне ношње
    Одређени хаљеци српске сељачке ношње потичу из средњег века, поједини су се одржали у примени све до двадесетих година двадесетог века. Такви су на пример опанци, тозлук, кожух, мушке сукнене чакшире, мушке и женске ланене и конопљене кошуље, гуњ, аљак и прегача такође и накит (прстење, гривне, обоца, почелица, кованик и рубац). Целокупна женска зимска сеоска клашнена одећа беле боје, украшена црним вуненим гајтанима, коју су носиле Српкиње на Косову, у великој мери подсећа на женску зимску ношњу влашких сточара, македонских крајева, а слична ношња је била још  код старих Словена. Такође постоје и извесни елементи византијске мушке одеће где се истичу ''фистан'' и фес. У украшавању одеће везом, што је био посао вредних терзија,  махом из турске,  уочљив је и оријентални и турски утицај. Сви остали делови ношње српског становништва са Косова настали су касније, након миграционих кретања становништва у XVII и XVIII веку.

Најважнија сировина за израду текстила била је вуна од које је израђивано сукно. У неким селима на Косову, у новије доба, носила су се два типа ношње:  старинска сеоска и индустријска конфекција или домаће кројачке израде, по узору на варошку ношњу.

 У косовском везу употребљавало се много злата, срме и шљокица. Најзаступљеније боје биле су: црвена, црна, розе и зелена, а користила се и боја јоргована или ''јоргованлија''. Везло се упоредним вуненим концем, који су жене саме преле и бојиле.  Лепота  косметског сеоског  веза највише је уочљива на кошуљама и пешкирима, а слично је било и код градског становништва, где се везло и китило свиленим концем, златовезом и ''ојме'' чипкама. Сеоски вез је рађен углавном на крстиће, неки на цео,  а неки на пола бода од крстића. У народу су постојали посебни обрасци ''урнеци'', а стварање обрасца за вез називало се ''изурнечити''.  Сви обрасци су носили име по селу из којег су потекли. Везли су се најчешће јелеци, и кошуље на видним нестима као што су попрсје, рукави и рубови кошуља.  По мотивима и начину шарања  јасно се разликују Косовски вез и Метохијски вез. Дечија ношња на Косову и Метохији  је по типу  готово истоветна са ношњом одраслих. Дечија ношња се, од села до села, или  од вароши до вароши, највише разликовала по социјалној  припадности.



~*~
 Ибарска долина (подкопаонички крај) обухвата претежно сеоска насеља у долини реке Ибар, између Рогозне и Копаоника па све до Косовске Митровице на југу, где је последња тачка ове целине. Брдовито подручје и сеоска насеља у којима се становништво претежно бавило земљорадњом и сточарством,  у многоме су утицали на начин одевања. У употреби су били материјали домаће израде, најчешће сукно, вуна, конопљано и ланено платно и памук.

 

                                                             Ибарски Колашин некада називан и Стари Колашин је
Невеста са капом перјаницом, 20. век.
планински предео на југу Рашке области који се простире између планине Рогозне на северу, на југу до падина Мокре Горе и Суве планине уз реку Ибар, на северу Косова . Прилагођени условима климе и послу којим су се становници бавили, одевни предмети шивени су од материјала домаће израде. Велике и честе промене у мушкој ношњи на овом простору условило је често кретање мушкараца због посла и привређивања. У новије време мушка ношња срба поприма елементе војничких униформи (двадесети век) као што су капа шајкача, панталоне на бриџ, уместо чакшира, које су се носиле у старије време. После другог светског рата мушку ношњу је у потпуности заменила конфекцијска одећа.



Косово Поње, превез отоз. Почетак 20. века.



 Централни део косовске котлине - област од Качаника на југу, до Косовске Митровице на северу, долина са претежно сеоским насељима где се становништво у највећем делу бавило земљорадњом и сточарством. Ношња централног дела Косова се изразито разликује од ношње северног дела Косова и Ибарског Колашина, премда се користе поједини истоветни одевни предмети. Ношња је прилагођена средини, и наилази се на утицај других култура, богатство веза, и боја. Везени мотиви су најчешће геометријски и флорални, уз доминацију крстастих облика (крстова). Платнени и сукнени одевни предмети су разнолики по начину израде и изгледу идући од села до села. Мушка ношња се разликовала на селу и у варошким насељима. Градски тип одевања је алатурка – по угледу на турску одећу. Код женске ношње карактеристична је кратка ткана сукња бојче, бошча или запрега која се опасивала преко хаљине. Још једна карактеристика женског одевања српкиња на централном Косову јесу многобројна оглавља за свечане прилике као што су ручник, превез, трвељи и отоз.






https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l   Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.

 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.





   О народној ношњи, у другом делу, биће речи о Гњиланској котлини (Косовско поморавље), Метохији, Призрену, о Средачкој и Сиринићкој жупи.

 Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер.