Данас се навршавају 24 године од престанка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (СРЈ), која је трајала 78 дана и однела више око 3.000 живота грађана СР Југославије, а више од 10.000 их је било рањено.
Војно-технички споразум, који је означио крај агресије НАТО снага, потписан је 9. јуна 1999. године надомак Куманова у Македонији и познат је као Кумановски споразум, а сам прекид бомбардовања је уследио тек дан касније, 10. јуна, када је почело повлачење трупа Војске Југославије (ВЈ) са територије Косова и Метохије.
Задње бомбе бачене су на село Кололеч у општини Косовска Каменица око 13.15 сати, а тек са почетком повлачења снага Војске Југославије са КиМ Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, саопштио је званичну обуставу бомбардовања Савезне Републике Југославије.
На војном аеродрому код Куманова, у Македонији 9. јуна потписали су Војно-технички споразум генерал ВЈ Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић, од стране СРЈ, а од стране НАТО- а споразум је потписао британски генерал Мајкл Џексон. У Савету безбедности УН је већ 10. јуна усвојена Резолуција 1244, којом се гарантује суверенитет СРЈ над КиМ, као и широка аутономија и суштинска самоуправа на КиМ.
Војску СРЈ и полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници КФОР-а и НАТО-а, а у прво време са њима је био и један руски контингент, који је у саставу СФОР-а претходно био стационирану БиХ.
Споразумом су дефинисане Зоне ваздушне безбедности, зона од 25 километара од административне линије Косова и Метохије ка унутрашњости СРЈ, као и Зона копнене безбедности, појас широк око пет километара – ка унутрашњости централне Србије и Црне Горе.
Касније, децембра 2008. године, на Косово и Метохију дошли су припадници ЕУЛЕКС-а, чија мисија је, такође као и мисија КФОР-а и УНПРОФОР-а, одређена као статусно неутрална. Припадници ЕУЛЕКС-а су преузели улогу да спроводе активности везане за владавину права на Косову и Метохији.
НАТО агресија на СРЈ је почела 24. марта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН.
Војно-технички споразум, који је означио крај агресије НАТО снага, потписан је 9. јуна 1999. године надомак Куманова у Македонији и познат је као Кумановски споразум, а сам прекид бомбардовања је уследио тек дан касније, 10. јуна, када је почело повлачење трупа Војске Југославије (ВЈ) са територије Косова и Метохије.
Задње бомбе бачене су на село Кололеч у општини Косовска Каменица око 13.15 сати, а тек са почетком повлачења снага Војске Југославије са КиМ Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, саопштио је званичну обуставу бомбардовања Савезне Републике Југославије.
На војном аеродрому код Куманова, у Македонији 9. јуна потписали су Војно-технички споразум генерал ВЈ Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић, од стране СРЈ, а од стране НАТО- а споразум је потписао британски генерал Мајкл Џексон. У Савету безбедности УН је већ 10. јуна усвојена Резолуција 1244, којом се гарантује суверенитет СРЈ над КиМ, као и широка аутономија и суштинска самоуправа на КиМ.
 |
| Жртве НАТО агресије су били углавном цивили. |
Војску СРЈ и полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници КФОР-а и НАТО-а, а у прво време са њима је био и један руски контингент, који је у саставу СФОР-а претходно био стационирану БиХ.
Споразумом су дефинисане Зоне ваздушне безбедности, зона од 25 километара од административне линије Косова и Метохије ка унутрашњости СРЈ, као и Зона копнене безбедности, појас широк око пет километара – ка унутрашњости централне Србије и Црне Горе.
Касније, децембра 2008. године, на Косово и Метохију дошли су припадници ЕУЛЕКС-а, чија мисија је, такође као и мисија КФОР-а и УНПРОФОР-а, одређена као статусно неутрална. Припадници ЕУЛЕКС-а су преузели улогу да спроводе активности везане за владавину права на Косову и Метохији.
НАТО агресија на СРЈ је почела 24. марта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН.
 |
| Аутобус код Лужана, недалеко од Приштине, погођен и преполовље али је мост остао читав - доказ о максималној прецизности погађања циља. |
Током бомбардовања, према незваничним подацима, убијено је више од 3.000 људи, рањено је више од 10.000 особа, а штета од разарања СРЈ процењена је на десетине милијардни америчких долара. За тих 78 дана, колико је трајала НАТО агресија на СРЈ, страдало је 1.008 припадника војске и полиције, по подацима из 2013. године, док тачних података о страдалим цивилима нема, те се најчешће спомиње да је страдало око 2.500 људи, а да је теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу којима и 2.700 деце, док ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису обелодањени.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруге, оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 школа, 176 споменика и 44 моста, док је 38 уништено. Такође, уништена је и трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система први пут након што су их користили 1991. године током бомбардовања Ирака.
Авијација НАТО-а је извршила 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а са 1.150 борбених авиона избачено је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, док је лансирано 1.300 крстарећих ракета и изручено 37.000 „касетних бомби“, знаних и као „жутих убица“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, уз све то користећи и муницију са осиромашеним уранијумом.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 📽
Војска Југославије је у фазама напуштала своју територију КиМ, а следио ју је у великом броју и уплашени народ, који је најбоље на својој кожи осетио сва дешавања пре бомбардовања, током, као и претње шта ће бити после преузимања територије од стране КФОР-а, као јединица ОУН под командом НАТО-а и УМНИК-а, заменом цивилне администрације, чије послове и обавезе је преузела међународна администрација.
А разлог за страх цивила је постојао, јер је одмах по преузимању власти у руке КФОР-а и УМНИК-а дошло до оружаног инцидента три дана касније 13. јуна у Призрену, када су немачки војници, након 54 године од краја Другог светског рата и прве војне интервенције ван граница своје државе, са 220 метака убили српске цивиле Марка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину“ и Славка Веселиновића Босанца, избеглице из Босне и радника Електродистибуције у Призрену, који су само хтели у жутој „лади“ да напусте град због несигурности од албанских екстремиста.
Случај убиства српских цивила Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у Кобленцу, у Немачкој, где су потпоручника Давида Ферка, који је наредио отварање ватре на цивиле, ослободили сваке оптужбе и наводно су немачки војници испалили у „ладу“ 220 метака у самоодрбани, јер су се осећали угрожено од двојице преплашених цивила, који су имали само лично наоружање како би се одбранили од албанских терориста уколико на њих наиђу у покушају да стигну на безбедну територију. Након судског поступка, Рудолф Шарпинг, тадашњи немачки министар одбране, одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста Части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“, а КФОР је званично изузет од кривичне одговорности за било које поступке које почини, па и убиство цивила.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруге, оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 школа, 176 споменика и 44 моста, док је 38 уништено. Такође, уништена је и трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система први пут након што су их користили 1991. године током бомбардовања Ирака.
Авијација НАТО-а је извршила 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а са 1.150 борбених авиона избачено је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, док је лансирано 1.300 крстарећих ракета и изручено 37.000 „касетних бомби“, знаних и као „жутих убица“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, уз све то користећи и муницију са осиромашеним уранијумом.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 📽
Војска Југославије је у фазама напуштала своју територију КиМ, а следио ју је у великом броју и уплашени народ, који је најбоље на својој кожи осетио сва дешавања пре бомбардовања, током, као и претње шта ће бити после преузимања територије од стране КФОР-а, као јединица ОУН под командом НАТО-а и УМНИК-а, заменом цивилне администрације, чије послове и обавезе је преузела међународна администрација.
А разлог за страх цивила је постојао, јер је одмах по преузимању власти у руке КФОР-а и УМНИК-а дошло до оружаног инцидента три дана касније 13. јуна у Призрену, када су немачки војници, након 54 године од краја Другог светског рата и прве војне интервенције ван граница своје државе, са 220 метака убили српске цивиле Марка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину“ и Славка Веселиновића Босанца, избеглице из Босне и радника Електродистибуције у Призрену, који су само хтели у жутој „лади“ да напусте град због несигурности од албанских екстремиста.
Случај убиства српских цивила Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у Кобленцу, у Немачкој, где су потпоручника Давида Ферка, који је наредио отварање ватре на цивиле, ослободили сваке оптужбе и наводно су немачки војници испалили у „ладу“ 220 метака у самоодрбани, јер су се осећали угрожено од двојице преплашених цивила, који су имали само лично наоружање како би се одбранили од албанских терориста уколико на њих наиђу у покушају да стигну на безбедну територију. Након судског поступка, Рудолф Шарпинг, тадашњи немачки министар одбране, одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста Части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“, а КФОР је званично изузет од кривичне одговорности за било које поступке које почини, па и убиство цивила.
*НАПОМЕНА: Први пут на порталу КМ новина
текст објављен 10. јуна 2018. године
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.