Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадшњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему.
Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925, и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:
„... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам 'Шта да радим? Како ћу славу, светог Николу да дочекам?' Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око менгела са распаљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:
-'Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље – и истресите пашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.'
Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљм 'Шта сад? Где новац да нађем?' Касније уђох у собу. Деца као деца – дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону светог Николе нису изнели. Рекох им:
-'А што ову икону не изнесосте?' Узмем је ја, прекрстим се и кажем: -'Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.'
Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изађем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске, неког непознатог, лепо обученог човека. Отворим и видим: непознат човек! Питам га
-'Кога тражите господине?'
-'Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти Димитрије?'
-'Ја сам', одговорих му с поштовањем.
-'Дошао сам код тебе, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.'
-'Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан да узмем меру и да изаберете штоф какав желите.'
Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:
-'Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.'
-'Добро господине, како ви желите!'
Узмем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох са њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камоли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:
-'Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће...'
Он ме ту пресече и рече:
-'Колико ти треба?'
-'Па колико дате' рекох ја молећиво.
Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-500 динара. Узех ја лире, а оне ми упита:
-'Је ли довољно Димитрије?'
-'Уха! Бин берићет врсн', што у преводу значи: 'Хиљаду пута да ти се врати'.
Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:
-'Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош!'
Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно са једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамјана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости полазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.
Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројем, сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема... Недеље, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две три недеље. Бринемо се: 'Сигурно му се нешто догодило.' Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом.
Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:
- 'Слушај Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.'
Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:
- 'Е, Диме, Диме, то ти се јавио свети Никола, нико други.'
Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази, непознато нам је.
Вој. Јоцић (1968)
Одломак из књиге ‘Огњиште’
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Молитва Светом Првомученику и Архиђакону Стефану - КМ Новине
Данас прослављамо проналажење и пренос моштију овог Божијег угодника, многа исцелења болесника догодише се од моштију св. Стефана. О, Свети Великомучениче Христов Стефане, који си Бога прославио својим страдалним моштима, не заборави нас, који кроз многе невоље и искушења пролазимо, већ се моли Многомилостивом Богу да подари мир свету, да удаљи непријатеља који је устао због Божијег гнева, грехова наших ради.
Свети великомученик Кнез Лазар - КМ Новине
Свети великомученик Кнез Лазар Житије Светог великомученика Лазара , ц ара српског Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски.
Светом Прокопију Срби су даровали један од својих најважнијих градова - Прокупље - КМ Новине
Светом Прокопију Срби су даровали један од својих најважнијих градова - Прокопоље (Прокупље) #Свети #Прокопије #Прокупље #Град #Вера #Православље #Срби #Србија #kmnovine "Године 1386. у Саборни храм Топлице, града властелина Југ Богдана и племића Топлице Милана и Косанчић Ивана, пренесене су мошти свеца са ратничком хаздејом и дарован му је српски кнежевски град."
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.