https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

уторак, 31. август 2021.

Иван Максимовић: Србин у рату

уторак, 31. август 2021. | Уреднички колегијум 0


Иван Максимовић: Србин у рату

Гледам како се Срби не труде да упознају своју веру, православље, па чак ни свој народ, али им то не смета да и ту веру, и тај народ окриве за све ратове и невоље које су нас задесиле.

Фото: Тањуг/ АП Фото/ С.Г.


















Пише: Иван Максимовић



Незнање не може, и није оправдање за грешке које чинимо онда када постоји знање а које нисмо желели да прихватимо и применимо. Криви смо ми због таквог незнања. Тако неки између нас, намерно нећу рећи "неки од нас", српски народ коме припадају, поистовећују са злонамерним пројекцијама оних који би у свом животу само да виде да је Србин уништен и поту(р)чен, па нека им то буде и последње што су видели. Живе да би видели туђу смрт па и по цену сопствене. Требају ли њихове зле намере и зло расположење да нам буду водиље кроз живот, да то буде мера нашег бића? Не! То нас води у само једно - у смрт. А ми чак немамо ни ту жељу да макар видимо туђу несрећу... Може ли да буде бесмисленије појаве у нашим животима? Може ли неко да нас понизи више него што ми на тај начин понижавамо себе?

Да видимо о чему се ради и које смо то знање ми Срби одбацили.

Православље и српство (србство ако желите), изнедрили су светосавље. Оно не само да се не коси са вером већ је ту оно семе верe пало на плодно тло. Одатле потичу све вредности српског народа, одатле сав презир према српском народу.

Светосавље је врло одређено према улози човека у рату. Зато се пре свега инсистира на "крсту часном и слободи златној" како се још од Немањића узвикивало.

Дакле, одбранити веру јер без вере нема ни човека. Не постоји човек који не верује. Атеиста верује да Бог не постоји. А они између сви вичу "има нешто", верују у "нешто" што је често класичан облик сујеверја али верују! Има и оних који кажу да ни у шта не верују, а верују у човека, верују науци... Па, чак и да тврде да ништа не постоји - они у то верују! Дакле, нема човека који не верује.  Зато је најздравије држати се праве вере да би се право и живело.

А опет, живот без слободе и није живот већ време проведено у патњи. Оправдано се сматра страдањем јер ропство то и јесте. Зато се мора имати јака вера да се то и такво време издржи док не дође тренутак за ослобађање, а то увек значи да је наступило време борбе, време рата јер слобода се једино може освојити, нико вам је неће подарити, нико.

Васа Ешкићевић - Из Македоније / 1917 (Призор из ослобођења Јужне Србије, касније назване Македонијом, где војницима окупљеним испред цркве, храма Божијег, Српкиња у ношњи тог краја указује благодарност за извојевану слободу. Иако у присуству официра сликар је јасно истакао ипак обичног српског војника)





И опет, православље, српство, светосавље... су и ту прецизни и јасни па од човека у рату траже да покаже - "чојство и јунаштво". Јунаштво је бранити себе од другога а чојство бранити другог од себе. Не малтретирати, не иживљавати се над било ким, не мучити и не убијати незаштићене, слабе, ненаоружане... Оне који нису опасни као противници, што значи, наравно, и ратне заробљенике. Вероватно тренутно најзначајнији аутор на тему националног кода Срба, Дарко Николић изнео је податак о томе да су ратни заробљеници у Србији, у Првом светском рату, чак примали плату током боравка у српском заробљеништву, официри вишу у односу на војнике. То је врхунски и међу најсветлијим примерима управо чојства, однос победника над пораженим. То су били Срби који су у живели у складу са својим бићем које је обликовало светосавље, вера православна. Они друго нису ни могли да буду јер, искрено, нису имали бољи модел од свог. Не значи да су били бољи од других већ у рангу најбољих који су ходали земљиним шаром. То није мишљење до кога сам ја дошао, читајте старе путописе странаца који су кроз Србију пролазили или који су са Србима били у рату, да не оптерећујем овај текст навођењем таквих примера.

Као што видимо, чојство је на првом месту али оно не даје тиме првенство, тек не дао Бог примат, људском нахођењу у односу на оно чему нас вера учи, већ супротно. А зашто се ипак овако каже најбоље објашњава стара Јевросима мајка када у песми Урош и Мрњавчевићи саветује сина Марка "боље ти је изгубити главу, него своју огр´јешити душу". Дакле, чојством чувамо непријатеља од себе али и себе од себе!


Српских ратних завета, прецизније речено - животних, јер се све ово односи и на унутрашњу моралну борбу човека у његовом свакодневном животу, видимо да има свега неколико. А то из простог разлога, више од тога нам није ни потребно, нараво - само ако их познајемо и примењујемо!

Славни Дучић није тек онако једном од својих дела дао назив "Верујем у Бога и српство" и то у тренутку када су они понајвише били угрожени стварањем безбожничке Југославије од комуниста. И то је управо путоказ који треба да пратимо да би смо били људи-дивови, какви су били наши преци који су можда знали много мање него ми данас али су знали оно што је најпотребније, што је спасавало и главу и душу, за разлику од нас који смо препуни непотребних информација са којима ни сами не знамо шта ћемо а ни како да спасемо ни једно, ни друго. Зато су противници Бога и српства, комунисти, покушали да баш тај Дучићев спис избришу из колективног сећања српског народа. Тог наслова чак нема ни у биоблиографији Народне библиотеке Србије где је похрањено све иоле значајно, па и потпуно безначајни списи објављени на српском језику. Нису успели и опет се доказало да је вера јача од сваког зла. Јер вера православна је вера у живог Бога, Онога који је победио смрт и васкрсао и ту победу даровао људском роду.

То објашњава како смо и ми васкрсавали под вишевековним ропством, или из краткорочних пораза, и на крају односили победе над најмоћнијим непријатељима и војним силама које људска историја памти. Успевали смо јер смо се држали филозофије светосавља сажете у тих неколико речи - за крст часни и слободу златну уз чојство и јунаштво!

Српски војник је у Првом светском рату прошао страховиту голготу да би после ње величанствено васкрсао и задивио читав свет па и сопствене непријатеље.
Време у коме живимо, најбоље показује како је настала заблуда да су вера православна и светосавље криви за било који рат и злочин. Данас имамо сијасет доктора који на телевизијама са националном фреквенцијом, као представници ове власти, нису у стању да склопе две смислене реченице. Многи имају купљене и лажиране докторате и дипломе. Е, такви су били они људи који су се представљали Србима и православцима а починили би можда неки злочин - лажни верници. Онај ко право верује, у тренутку када не постоји опасност од непријатеља, пре свега ће се бојати за своју душу а када је опасност од непријатеља близу, бојаће се да зло не задеси његове ближње, његов народ, и неће жалити ни свој живот да дà у борби за то! Јер ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јован, 15,13) каже Господ.

Сећате се пада потпорног зида на Коридору 10 пре три године? Да ли је ико икада окривио науку због пада зида? Не! То никада није пало на памет било коме јер наука не може да буде крива. Крив је извођач радова који је радио мимо науке, ко би други и могао да буде крив? Зашто онда кривити веру због неуког "извођача радова" који се "науке" није ни држао? Управо таквог "извођача радова" антисрпска струја жели да нам наметне као типичног примера појма "верник". Мрска лаж, како само непријатељ Бога и човека уме.

Српски војници на Косову и Метохији 1999. године иако не само технички инфериорнији у односу на непријатеља већ и бројчано надјачани, стотине наспрам хиљада, остали су непоражени у рату са НАТО пактом и њиховим савезницима, највећом и најснажнијом војном силом која је икада постојала на свету.
Искрено и без резерве верујем да је управо криво разумевање вере, и као последица тога наше удаљавање од ње, оно што би био разлог нашег нестанка, нестанка Срба и Србије ако до тога дође. Зато се множе замке и крива учења и у самој црквеној хијерархији, месту основног и најјачег ослонца српског, да би овај народ коначно био поражен и то занавек.

Погрешним тврдњама да је вера, а тиме  и Бог, крива за било какво зло а заправо је брана сваком злу, значи одрицање од онога што нас чини оним што јесмо и чиме смо се тако успешно бранили и одржали кроз векове. Одустајање или удаљавање себе или другог од вере, јесте одустајање од Животодавца, од Онога који дарује живот, од самог живота! А то, без изузетка, значи само једно - смрт. И само је смрт сигурна у том случају. Управо зато тако жестоко и ударају баш на православље, баш на Србина светосавца.



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

''Брат мој'', наш и печат нашег времена у новој песми Предрага Јакшића - КМ Новине

" Полакомио се лако путем лаким да крене, Србин да не буде, Брат мој" стихови су нове песме Предрага Јакшића, драматурга, песника и филмског ствараоца. Јакшић је већ сасвим јасно дефинисао себе као уметника отпора и непристајања* кроз своје стваралаштво, и један је од најаутентичнијих представника ангажоване и критичке поезијекод Срба.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Одрекли смо се часног српског војника, зато нам је данас овако - КМ Новине

Поводом 100-годишњице обележавања Топличког устанка, јединог у Првом светском рату у позадини фронтова са елементарном организацијом и прецизном идејом о ослобођењу, а од аустроугарско - бугарског окупатора који је трајао до повратка српске војске са Солунског фронта, разговарали смо са Дарком Николићем новинаром и аутором романа "Гвоздени пук"̳🔗.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Вaскршњa пeсма бранилаца Београда - КМ Новине

Знате да пишем књигу о одбрани Београда 1915, а ово сам пронашао док сам скупљао материјал за "Гвоздени пук". Чудесно је... И, на нестваран начин - сведочи чији смо потомци. Сви који су пре једног века, те 1915. када је наређен слом Србије, бранили престоницу - знали су да их је премало.





https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::  Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.