https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

уторак, 27. јул 2021.

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?

уторак, 27. јул 2021. | Уреднички колегијум 0


Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?
"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо."

"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо." #ПредрагЈакшић #PredragJakšić #Sport #Strast #Srbi #Srpstvo #Beograd #Partizan #Zvezda #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

















Пише: Предраг Јакшић



Недавно је Љубодраг Дуци Симоновић написао чланак у ком поново критикује савремени спорт и његове тоталитарне и израбљивачке механизме, наглашава његову условљеност и отворену повезаност са кладионицама које на коцку намамљују велики број људи, те је поновио своју критику појединца, истакнутих спортиста који постају идоли обичним људима, а институције то користе да би још више учврстиле своју позицију власти. Један мој пријатељ је, верујем на овај Симоновићев чланак, реаговао својим, у ком је критиковао овакво гледање на спорт, сматрајући га искључиво левичарским утилитаристичким гледиштем који у спорту види искључиво искоришћавање класних односа, негирајући да се људи спортом доводе у заблуду, те да су љубитељи спорта свесни „тоталитарних одлика системског организовања у професионалном спорту“.

Изузетно поштујем ставове Љубодрага Симоновића, сматрам да је, посматрајући спорт кроз секуларистичку визуру, он у потупности у праву. Но, Дуци као атеиста не може видети оно изнад тога, а што би његову критику савременог спорта и спорта уопште учинило још снажнијом и тачнијом.

С друге стране мој пријатељ, кога такође поштујем, и чије ставове по многим питањима сматрам изузетно вредним, овај је пута у потпуности промашио, што је помало чудно јер се, пре свега, не ради о атеисти. Тако, рећи да љубитељи спорта „воле спорт упркос тим тоталитарним тенденцијама“ и да је „тај пркос залог надрастања мреже утицаја на којима почива свет капитализма и потрошачког ропства“ у потпуности је нетачна дијагноза.


Спорт јесте спорт збот тих тоталитаристичких тендендиција. То је као рећи да грех волиш упркос греху. Волиш човека упркос његовом греху, не и његов грех. Али човек мора бити свестан греха и тежити најискреније могуће и свим силама томе да га (више) не чини. Тога у спорту и „љубитељству спорта“ нема. Да ли је спорт, посматрајући га из визуре вере, грех? Несумњиво. Спорт управо појачава и распаљује страсти, гордост, егоизам, мржњу (без обзира како се испољава или релативизује), спорт прави поделе око ништавних ствари, и људе чине загледаним у ове ништавне ствари (да парафразирам један од стихова из Псалтира).

Колико се пута у спорту десило да, на пример, неки спортиста исправи судијску грешку учињену на његову корист када је то заиста битно? Можда можемо да набројимо неколико примера у читавој историји савременог спорта (ја не могу нити једног да се сетим). Да ли су ти примери нешто променили у односу већине спортиста (да не кажем, свих спортиста) према њиховој жељи да победе по сваку цену, нису. „Најчистије“ посматрано, чак и када бисмо занемарили сулуду зараду као један од мотивационих фактора за бављење спортом (и тиме за одустанак од образовања и духовног уздизања), спорт је прича о победнику и побеђеном. И то је све. Прича о томе шта си све спреман да даш за ту победу и да победиш другога (не зато што је лош, зао, што те угрожава или ти жели зло, већ просто тако да би победио ти а не он). А „велики шампиони“ дају све за ту победу. Чак и када касније признају шта су радили на који начин су до победе долазили, колико је „великих шампиона“ који су се одрекли таквих својих победа? Мој пријатељ такође наводи да док гледају велике играче, какви су Џордан или Меси, у људима се буди „осећај дивљења према Игри“ и тако се у „том истом гледаоцу отвара пут ка Детету, а Дете не може бити поробљено“.


Но, управо се „Игра“ и мења кроз спорт, јер престаје да буде игра (спорт одавно није игре, ако је икада и био), а дете (једно од оних чије је Царство Небеско) опчињено спортом престаје да игру доживљава као игру и престаје да буде Дете и тежи да постане „шампион“ као свој спортски идол, тежи да победи друге у било којој ништавној ствари и тиме задиви своје ближње а себе испуни нарцисоидношћу коју зове поносом. Дете у нама, такође, добија погрешан сигнал и губи се у мрежи свих ових порока (у облицима истих сходно нашим годинама) учвршћујући нас на широком путу којим се лако иде и „ужива“. Дете у нама тако заборавља на једину битну ствар да заиста не би било поробљено – а то је покајање. Такође, рећи да су „генији (спорта) (...) ту (у спорту) Провиђењем“, те да они „нису ту да подупиру Систем, већ да још мало држе лабавим његове стеге”, погрешно је. Провиђење нам даје таленте, а то како ћемо их и на шта употребити то је потпуно друго питање. Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо. Да ли су ови генији „олабавли стеге Система“, нису свакако, јер то је „лабављење“ је нешто сасвим друго. Чак, генији су (кога год да узмемо за пример) постали главне марионете Система, управо зато што су пристали на тај систем.
 
Ако бисмо замишљали спорт без таквих „шампиона“ (што је суштински немогуће јер спорт финцкионише баш путем стварања „шампиона“ и „победника“) тада бисмо видели отворено сву његову поробљивачку беду и бесмисао. Зато „шампиони“ и постоје. Они не да не лабаве систем, већ напротив они систем чине живим. Може нам послужити овде метафора са аутомобилском гуму. Ако је препумпате или ако је испумпате, нећете дуго моћи да се возите, ако је оптимално надувана, мало „олабављена“, возићете и „возиће вас“ колико хоћете (или колико хоће). „Лабљавање стега“ и служи да се на стеге заборави и да се ужива у ропству, а не да стеге нестану. Јер суштина није у појединцу који ће победити у игри коју му тоталитарни систем нуди (намеће), већ у народу који ће победити систем неслободе који му је наметнут, било што ће ту победу извојевати уз помоћ генијалног појединца или не. Тога у спорту нема. Генијални појединци пролазе, „остају легенде“ у свести људи, али систем остаје. Систем и јесте такав да омогућава да се генијални појединци појаве, јер систем зна да ће и тај појединац, пристајући овој игри, по правилима система, какве год да резултете направи, само учврстити сâм систем и на крају ће тај појединац проћи а систем ће бити још чвршћи, посебно јер ће се народу у свест утиснути како и у том систему има места за обичне људи (и да је систем тако „побеђен“, а знамо да није). И то је главна заблуда. У систему има места за људе само ако су у „систематизацији“. Учешћем у систему нема победе над системом, већ само систематизације. То што у систематизацији постоји категорија „легенде народа“, не значи ништа друго до тога да је систем врло снажно развио механизме којим ће се заштитити од пропасти. Да је било много више људи као што су Дуци Симоновић или Боби Фишер (а не само њих неколико) који су у тренуцима великих спортских успеха одлучили да се повуку из система и крену у борбу против њега, можда би се нешто променило. Овако, остваривање великих резултата и рекорда у том систему од стране „противника“ система, „побуњеника“, „непослушних“, „непопуларних“ не мења ништа у суштини система. Људи то и не желе, јер је лакше задовољити сопствене страсти тиме што ћеш бити срећан јер је „твој“ победио и „показао“ злим осталим (који ког они били) да му „не могу ништа“. Таква острашћеност је довољна сама себи и она ни не може победити било какав систем, камоли тоталитарни систем какав јесте професионални спорт.



Разуме се, ови механизми могу имати своје специфичности у зависности од друштва до друштва, од прилике до прилике. Они су повезани и оружје су како капиталистичких, тако и левичарских идеологија и поредака (ако уопште данас и постоји нека суштинска разлика међу њима). Узећу, зато, пример нама у Србији близак, а који говори о погубности спорта као таквог, спорта као оружја за уништење људи и људских односа. Знамо да су комунистичке Титове власти након Другог светског рата спроводиле обимне и системске антисрпске мере које су имале за циљ како физичко уништење српске популације, тако и расрбљавање и духовно уништење Срба. Једна од главних стратегија је била подела Срба. Стога су преко административних подела (републичких и покрајинских) и успоставили пут за стварање лажних нација које ће временом, управо због тога што има се формално сервира одређена „посебност“, посебно да мрзе управо ону нацију из које су потекли. Плодове тога гледамо и живимо (и умиремо) континуирано већ деценијама. Но, једна стратегија спровођена је и путем спорта. Спорт је од стране титоистичких власти одмах прихваћен као одличан полигон за учвршћивање комунистичког тоталитаризма. У том смислу једна од првих одлука била је укидање соколских друштава, друштава која су постојала не само широм Југославије, већ и у другим словенским (и не само словенским) државама и која нису била организована по такмичарском систему. Ова друштва деловала су, пре свега, по систему развоја физичке културе код својих чланова (у „соколанама“ као местима за вежбе) и одржавања јавних слетова, часова јавних вежби, на којима су се широким народним масама показивали бенефити физичког вежбања, а за циљ су имали и искорењивање алкохолизма и сличних порока. Но, како су се у овим друштвима организовали и други различити културни, занатски, васпитни и фолклорни садржаји, они су били одличан приказ релације здравог духа и здравог тела (физичког и моралног васпитање), али и стварања заједништва не супарништва (чланови су се међусовно ословљавали са „брате“ и „сестро“). То, наравно, није одговарало титоистичкој олигархији, те су соколска друштва и забрањена, а касније су поново активирана у свом чисто фискултурном облику путем гимнастичких друштава, тзв. Партизана. Одељења Партизана била су отворена у многим основним школама и она јесу била корисна за физичку културу, но углавном су била успутна станица деци и младима ка различитим спортовима и спортским клубовима, а што и јесте било најважније титоистима. У овој својој антисрпској стратегији, комунисти су у Београду урадили још једну ствар коју нису учинили нити у једној другој републици. Наиме, комунисти су у Београду угасили најпопуларније фудбалске клубове и основали два своја – Црвену Звезду и Партизан. То нису урадили нити у једном главном граду у осталим републикама (у Сарајеву су основали ФК Сарајево, али је ФК Жељезничар који је основан у двадесетим годинама XX века наставио да постоји). Подела у народу која је у Београду направљена оснивањем ова два клуба до данас се продубила у толикој мери да су Звезда и Партизан код неких људи важнији од било чега другог на свету, укључујући чак и сопствену породицу. Сећам се колико сам се осећао поражен када сам пре неколико година чуо за смрт младића у Бања Луци, настрадалог у договореној тучи  навијача Звезде и Партизана. Замислите то, у окупираном друштву (а што Босна и Херцеговина, тиме и Република Српска јесу), у ком су само пар деценија раније људи гинули не би ли се изборили за слободу, сада се убијају међусобно због Звезде и Партизана.

Оваквих примера је много. То сви знамо. Такође, у свим деценијама постојања, ова два завадитеља српског народа, које зовемо Звезда и Партизан, увек су, али увек, била подупирачи владајућих политичких структура. Дешавало се и да буду тобоже „бунтовни“, но увек се радило о игри не би ли се несметано остварио план и неком се политичару омогућило да бљесне (или се учврсти), не би ли (неки) друг Тито рекао да су „студенти у праву“. Тако је било и за време Тита и титића који су дошли после њега, тако је било и за време Милошевића и Досоваца након њега, тако је и сада под тоталитарним режимом Александра Вучића. Путем Звезде и Партизана, а све користећи исту матрицу спорта, комунистичке власти су прво прекинуле континуитет који је постојао у српском друштву укидањем соколских друштава, те оснивањем нових спортских клубова и забрањивањем старих, затим путем ових клубове (пре свега путем Партизана као „војног клуба“) у Београд довели велики број антисрпски настројених људи са стране, чак и оних који су били „репрезентативци“ НДХ, и тиме им преко ноћи, вештачки, дали истакнута места у естаблишменту Београда, угуравши их на место оних побијених и за комунисте неподобних елемената српског друштва (чак је и за председника Партизана био постављен Фрањо Туђман, потоњи усташоидни отац геноцида на српским народом у Хрватској деведесетих година прошлог века).
 
Осим што су на овај начин гасили српски дух у народу, они су суштински поделили на неприродним основама главни град Србије тиме и народ у том главном граду и у држави уопште. Ова подела траје све време и она стога и јесте „вечита“ (као што то каже синтагма „вечити дерби“) јер је као таква и планирана – да изазове вечити раздор у народу око ништавне ствари каква је навијање за фудбалски клуб. Ова вечита подела нестаће тек када нестану Звезда и Партизан. Јасно је да се то неће десити јер, чак и да помислимо да би у неком хипотетичком случају то дозволили властодржци, то не би дозволио подељени (и завађени) народ, јер то та болест навијача не дозвољава. Свако ко је икада био навијач, ишао на утакмице, нервирао се због резултата „свог тима“, зна врло добро који је степен острашћености у питању. Човек никада не може од тога да се излечи, никада у потупности. На овај начин комунистичка Титова власт, користећи тоталитарне механизме спорта, разорила је српско друштво, а  овај процес још увек траје и јачи је него икада.


Сад, ово је само један пример, кап у мору светског спорта. Рећи да су љубитељи спорта свесни тоталитарних елемената спорта, како то наводи мој пријатељ, помало је неозбиљно. Свест о нечему сама по себи не мора да значи ама баш ништа. Многи су били свесни и злочина Хитлера или Павелића па им није падало на памет да ишта кажу или покушају да промене (шта год да су им били разлози за овај опортунизам или кукавичлук). Пре се треба загледати у оно што заиста јесте пред нама. То није свест љубитеља спорта о тоталитарним елементима истог, већ пристајање људи на летаргију и духовно одумирање путем „забаве“ – спорта, навијања, кладионица, „подбадања противника“, све док се друштво распада и претвара у аморалну емулзију у којој се даве и љубитељи спорта и они који са спортом немају никакве везе али су колатералне жртве система који спорт користи као један вид анестезирања. Па то је барем видљиво путем свакодневног ненормалног сипања народног новца од стране државе у Звезду и Партизан, за довођење „бомби“ у прелазним роковима, док се болесна деца лече хуманитарним прилозима, а гладни хране у „народним кухињама“ или у самоћи умиру од срамоте у кућама у којима је искључена струја. Јер шта је друго функција спорта до скретање пажње са ствари које су збиља важне у животу људи.

Зато је потребно још једном нагласити, барем што се српског народа тиче, да велико зло за наше друштво представљају баш Звезда и Партизан.

И све ми је више мука од приче како је Црвена Звезда „симбол српства“. Колики је Звезда симбол српства, најбоље се види по томе на ком је степену и у ком блато то српство данас. О Партизану је сулудо и причати јер се то друштво и данас зове „Југословенско спортско друштво“!? Замислите да се и даље инсистира на шминкању мртваца? Да ли је тешко променити ту формулацију у називу? Јасно је да није, но то постоји баш зато да би „звездаши“ пребацивали „партизановцима“ како су они Југословени, а, јелте, ови су други онда Срби. Они ће, пак, то да негирају, а ови ће, пак, и даље да „ликују“ и „србују“. Да ли су и ови и они заиста толико наивни? Јесу. Да ли су свесни тоталитарних елемената спорта? Ех... Да ли могу ичега бити свесни и да ли им у крајњем случају та свест ишта и значи ако су и даље по сопственоом избору само „цигани“ и „гробари“? У коликом смо глибу можда се најбоље види по томе што су и неки од владика СПЦ јавно износили своје клубашко опредељење – младићи борови и парни ваљци у мантији.  
 
Предраг Јакшић   
 

 
* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије - КМ Новине

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије Председник Србије изјавио је да он и Влада Републике Србије разматрају меру да се људима у државним органима који нису вакцинисани одузме право на плаћено боловање.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима - КМ Новине

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.