Вести:

среда, 12. август 2020.

Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора наших дана

среда, 12. август 2020. | Уреднички колегијум 0

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.

Драган Тонић из Скуланева код Липљана, један је од српских страдалника са Косова и Метохије о чијој се несрећи до данас није говорило.
Драган Тонић, заборављена жртва шиптарског терора нашег доба / Фото: КМ новине
 
Пише: Иван Максимовић




ВАЖНА НАПОМЕНА: БЕЗ ИЗРИЧИТЕ САГЛАСНОСТИ АУТОРА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НАУЧНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, УМЕТНИЧКЕ НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ. ЗАХТЕВЕ ИЛИ ПИТАЊА СЛАТИ НА И-МЕЈЛ АДРЕСУ: redakcija@kmnovine.com

 

Околност да се његово убиство догодило готово у исто време када и масакр над децом из Гораждевца, учинила је да он падне у заборав. Ово је први пут, од 2003. године, да се о њему говори или пише.

Скуланево је смештено у средишњем делу простране равнице која се протеже од Грачаница на истоку, до подножја планине Голеш на западу. Ово село са око 350 житеља у то време, своје корене вуче још из 13 века а могуће је и раније, са њима и страдање које га није мимоилазило.
Река Ситница, на којој се злочин догодио, протиче на око 200 метара даље од овог села.

Прве године након окупације Косова и Метохије биле су време ужасног терора и недвосмисленог геноцида који је над Србима, и свим осталим неалбанцима, вршен у присуству НАТО снага, такозваних "миротвораца" који су били све осим тога. Кратки предах од злочина и непрестаних напада уследио је 2002. године која пролази релативно мирно, да би се насиље интензивирало с пролећа наредне, 2003. године када је дошло је до низа шиптарских злочина у којима су подједнако брутално убијана деца, одрасли, старци... 

Како год звучало, велики део жртава пао је из српске наивности која је одлика пре свега доброћудних, незлобивих људи. Верујући да се Шиптари неће иживљавати и вршити злочине над оним Србима који нису чинили злочине, како су Шиптари у јаности и сами често тврдили, локално становништво је у својим срединама живело “нормално”. Треба додати да су Шиптари учествовање Срба у рату који су изазвали, сматрали врстом злочина против њих иако је он био наметнут и
представљао потребу да се одбране држава и народ од терориста. Тај став задржали су доданас. Са друге стране, активности терориста, Шиптари сматрају оправданим а самим тим и жртве које су нанете Србима, најчешће цивилима који нису били устању да се одбране.

Углавном, тада се још увек није излазило ван енклава-логора.
То се чак и данас ретко дешава без јаког разлога. Унутар њих се живот наизглед одвијао безмало као и до тада.  Спољашну разлику у односу на нормаланост, која ипак није била мала, у то време показивале су импровизоване ограде од бодљикаве жице или су се код већих, где ограђивање није било изводљиво ни сврсисходно, на прилазима налазиле зауставне тачке на којима је КФОР тобож контролисао ко улази и излази из њих. Унутар тог простора људи су се кретали, одлазили у продавнице, састајали се на спортским теренима и игралиштима или одлазили на пецање како је то често чинио и Драган Тонић водећи живот уобичајен за Србина тог доба и места.

Надајући се да “све ово мора да прође” и да свећа која никоме неће моћи да гори до зоре, ипак неће тако дуго горети, Драган је себи припремао услове за бољи живот. На свом парчету земље, тик уз кућу која је по архитектури садржала одлике оних на које су Срби били ограничени у турско доба, ниске и скромне, а касније се на њих и сасвим навикли, никла је нова. Градило се скромним средствима, опет у духу времена у коме се живело, на спрат са више соба него што је реално потребно, рачунајући на госте који ће долазити али и на проширење породице, коју је сигурно и Драган планирао.

Породична кућа Драгана Тонића у Скуланеву. Са леве стране старије, нешто даље нова у којој је планирао свој живот и опремио неке од соба. Данас ту нико не живи па и капија већ полако тоне у коров. / Фото: КМ новине

Летњи августовски дани протицали су мирно али уз већ уобичајено повећани опрез, све до вечери када се српско становништво на Косову и Метохији сабирало у својим кућама, не ретко и сеоским продавницама надајући се неким добрим или охрабрујућим вестима или да би разговором и шалом разбили тежину свих мука које су их притискале. Увек заузимајући положај тако да су у сваком тренутку могли да се баце у заклон уколико би до напада дошло.

Посматрачу са стране изгледало би да Срби воле да се опијају али ми који смо ту живели, знали смо да је све то само повратна реакција на притисак и тескобу у коју смо гурнути и да је то био наш начин да се са њом изборимо јер смо махом били препуштени себи.

Тек пред ноћ осетила би се сва језа српске свакодневнице. Често се догађало да неки од тих дана потврди да осећај страха није безразложан. Овај дан, 11. август 2003. године, је био један од њих.

Као што је то често радио и тог дана, ни по чему не слутећи да ће се кобно завршити по њега, Драган је спаковао своју опрему за пецање и кренуо на реку на којој је налазио сваки пут налазио свој мир и спокој. Тог дана пронашао је своју смрт. Али не обичну, природну ни ону из несрећног случаја, био је то дан када је Драган Тонић страдањем утиснуо и свој печат у небеску књигу Христових мученика, косовскометохијских Срба страдалих јер су право веровали а српски говорили.

Вероватно никада нећемо сазнати детаље о његовој голготи и мучеништву које је поднео али се по повредама на њему доста тога могло утврдити.

Након крвничког пребијања, “тупим предметима” како је за медије штуро изјављено , Шиптари су му из непосредне близине пуцали у уста. Рана је била прострелна, метак је прошао кроз врат и изашао на потиљак. Драган је остао да лежи на том месту.

Са тешким повредама на телу, Тонића су пронашли српски чобани око 20.00 часова увече. Лежао је на обали Ситнице у локви крви, дајући минималне знаке живота.

За прозадпане медије у Србији злочин над Драганом извршили су “непознати нападачи”. Касније је ипак утвђено да су га напала двојица Шиптара. Тело је пронађено на путу који одатле води у суседно село Главница које се налази на супротној страни реке а насељено је готово искључиво Шиптарима.

Одмах је пребачен у болницу удаљену око 50 километара у Косовској Митровици где је установљено је да се ради о повредама лица, меких ткива и великих крвних судова. Док се и даље налазио у коми, подвргнутје операцији која је трајала осам сати.

Стање се није поправљало па је 13. августа пребачен у Клиничко болнички центар у Београду. Тог дана догодиће се масакр на Бистрици код Гораждевца у коме су убијена два дечака а рањено више деце док су се купала на тој реци. То ће све друге несреће и трагедије из тог периода, разумљиво, бацити у други план.

У атмосфери непрестаних напада у коме се пажња придавала тек оним са најцрњим исходом док су остали нису могли избројати, као и још увек отежаног протока информација у то време, тек штуре вести стизале су до јавности која у шоку због онога што се догодило у Гораждевцу, готово да и није регистровала агонију овог Србина.

Недељу дана касније Драган ће изгубити своју битку за живот. Умире у ноћи између недеље и понедељка, 17. на 18. август у 44-тој години живота.


Озлојеђени овим злочином, у коме је на суров начин одузет живот младом човеку и како то често бива, једном од најбољих међу нама, али и другим злочинима до тада јер је Драган био трећа жртва у том селу од окупације Косова и Метохије јуна 1999. године, а поред петоро других који су теже или лакше рањени, мештани су до 16.00 сати држали у блокади пут Призрен - Липљан - Косово Поље. Захтевали су хитан одговор од УНМИК полиције и КФОРа на питање да ли је неко од осумњичених из села Главнице ухапшен због овог злочина, јер је одређених инофрмација о у идентитету убица било.

“Поводом овог смртног случаја народ се спонтано окупио, са УНМИК-ом нисмо имали контакт, са КФОР-ом јесмо. Они су преузели обавезу да на даље регулишу саобраћај и не дозвољавају пролазна путном правцу липљан - Враголија” изјавио је за медије Н.Ж., мештанин Скуланева.

Представници Координационог тела за Косово и Метохију допремили су увече Драганове посмртне остатке у Скуланево где је у присуству неколико стотина Срба сахрањен сутрадан, 19. августа на велики православни празник, Преображење Господње.

Гробно место Драгана Тонића на сеоском гробљу у Скуланеву / Фото: КМ новине

Свештеник липљанске парохије, Ранђел Денић, у својој беседи је позвао присутне да “смогну снагу и не напуштају српском крвљу натопљену косовскометохијску земљу и поред свакодневних жртава које плаћају”.

Овим је за јавност завршена прича о једном од српских страдалника. Његово име спомињаће се спорадично тек у неколико извештаја и списака српских жртава, сведено на има и презиме, место и годину страдања.

Чак је и на Драгановом надгробном споменику, чини се доста уздржано и достојанствено записано је тек:

“Ој премили српски роде, приђи ближе и не жали труда свога, па прочитај спомен овај и реци Бог да прости душу Драгана Тонића.

Убијен мучки од душманске руке”

Задња страна надгробног споменика Драга Тонића / Фото: КМ новине

Наравно, ни породица ни мештани га никада неће заборавити. Кога год у селу да питате свако ће вам, у било ком тренутку, са лакоћом и прецизно објаснити где се налази његов гроб.

А као што је у селима и обичај, парцеле су одређене тако да представљају својеврсно породично гробље, место на коме се сахрањују чланови једне породице. Тако је и овде случај па се тик испод гробова својих родитеља, налази и Драганов.

"Изнад" Драгановог гроба налази се гроб његових родитеља, а лево од њиховог и гроб његовог рођеног брата Димитрија. / Фото: КМ новине

Убиством Драгана Тонића започело је и мучеништво Добриле, његова и мајке још двојице синова, Димитрија и Љубомира које је родила и одгајила са својим мужем, Александром. Њен супруг а њихов отац, умире у оно зло време, 1999. године. Убрзо, 2002. године, умире јој најстарији син Димитрије. Само годину дана касније несрећну мајку ће задесити још једна страшна трагедија, Драганова смрт. Средњег сина, Љубомира, живот је одвео на другу страну, у Ниш, где и данас живи са својом породицом.

Никог није било да саслуша бол и патњу, или да утеши усамљену старицу у несрећи коју је носила у својој души још пуних 12 година, све до 2015-те, када и она умире у 86-тој години живота.

Свештеников позив на сахрани, Србима да остану на светој косовскометохијској земљи, нешто је за чим готово да није било потребе. Срби оних села на Косову и Метохији, која су насељавали староседеоци, нису одлазили. И данас су то једина села у којима живе Срби. Тек више година касније, равно деценију још након овог злочина. Неповољни политички потези централних власти из Београда, учинили су да наде буде све мање и тада се највећи број одлучује да оде са КиМ осећајући да је издан и он и све жртве које је до тада поднео.

Срби су, као и у Драгановом случају, увек страдали из огромне мржње према свом народу јер је остао и жели да остане на својој земљи, на којој вековима живи, не само на Косову и Метохији. Зато су злочини над цивилима тако монструозни, њихов је циљ да заплаше народ, да га поколебају, натерају да се исели и напусти своју земљу. То некада јесте, некада није успевало.

Овдашњи Србин уместо да се заплаши, он се са патњом сродио, прихватио је као нешто своје, као сасвим природни део свог живота. Као свој усуд и крст. И то чини се нигде тако као на овом поднебљу.

Нажалост знамо и да не ретко, Срби заборављају своје жртве. Често се дешава и да се чују позиви на опраштање и да се "крене даље". То је нешто што не можемо да прихватамо јер сваки човек има власт да опрости једино оно што је њему лично учињено, чак не ни оно што је учињено његовом најближем сроднику, а тек нарочито не ако је жртва његов сународник.Може да опрости бол која је тиме њему нанета, и треба то да учини кад год је у стању, али не да опрашта у туђе име, не да опрашта у име оних чија је крв сурово и брутално проливена. На то једино Бог има право. Народ своје жртве мора да поштује као светињу јер оне то и јесу.

Исто тако да не заборавимо да још увек постоји нешто што можемо да чинимо за наше, српске жртве а то је молитва. Тако и овог 18. августа, не заборавимо да запалимо свећу и, како је на споменику и записано, рецимо да Бог прости душу Драгана Тонића, његових најближих и свих српских мученика.

 



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2020 ::  Хвала на интересовању

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине