Вести:

петак, 26. јун 2020.

Мук (1)

петак, 26. јун 2020. | Уреднички колегијум 0


О броју жртава у Југославији 1941–1945, њихово умањивање и ниподаштавање




Пише: НиколаМилованчев



Некадашњи водећи хрватски статистичар је пре три и по деценије оцењивао да је број жртава у Јасеновцу био виши од шест стотина процената до хиљаду и двеста процената у односу на бројеве које данас износе појединци у Београду и Загребу. Необично велика разлика, зар не?

Ревизионисти покушавају већ више од тридесет година да изнесу процене броја жртава у логору Јасеновац и уопште у Југославији 1941–1945. које су мање од стварних. Они критикују и драстично смањују оцене броја жртава усташког логора у Јасеновцу изнесене одмах после краја Другог светског рата, које су износиле 500.000 до 700.000 жртава и оцене броја страдалих у читавој држави, које су тада биле процењене на 1.700.000 људи. Мислим да у садашњим околностима, без спровођења државног пописа жртава од стране Србије и Српске, није могуће дати дефинитивну оцену бројa настрадалих у тада окупираној Југославији и у Јасеновцу, али сам уверен да се број жртава креће у оквирима првих послератних процена и да, чак и у случају да је мањи, не може бити мањи за више од 20 процената. У овом осврту ћу покушати да наведем неке ревизионистичке тезе, одговоре на њих, као и моју процену чињеничног стања о овом питању.


УБИЈЕНИ, НЕРОЂЕНИ И ИСЕЉЕНИ

Прву широку полемику о броју жртава у Југославији у Другом светском рату изазвало је објављивање књиге др Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“ (Лондон, 1985) и његова оцена о 1.014.000 стварних жртава рата у Југославији (уз 333.000 нерођене деце и 654.000 емиграната из Југославије, укупан оцењени демографски губитак око два милиона људи). Богољуб Кочовић (1920–2013) био је правник и економиста; после рата припадао је у емиграцији најпре Српској демократској омладини, а од 1949. тада основаном Савезу „Ослобођење“ (колективно су приступили Демократској странци у Београду 1990. године). Предговор његовој гореспоменутој књизи написао је Десимир Тошић (1920–2008), Кочовићев истомишљеник из Савеза „Ослобођење“, 1940. председник студентске организације Демократске странке на Београдском универзитету, а по повратку из емиграције у Београд 1990, потпредседник Демократске странке.

Кочовићева студија била је први (или барем први јавно објављени) покушај детаљне анализе свих демографских губитака у Југославији у Другом светском рату: убијених, нерођених и исељених људи. Губици су анализирани и по националној припадности, и по територијалној припадности (по бановинама Краљевине Југославије, односно по републикама СФРЈ). Уз текст, у свом раду Кочовић је објавио и више од 40 табела, по појединим демографским сегментима: очекивани прираст становништва, у рату настрадали, нерођени и исељени – све са оценама за поједине нације Југославије и за поједине територијалне јединице. У апсолутним бројевима, аутор је овако оценио број убијених по националној припадности (стр. 124–126, додате су напомене о могућим одступањима): Срби 487.000; Хрвати 207.000; Муслимани 86.000; Јевреји 60.000; Црногорци 50.000 (аутор ту, као и код Муслимана, рачуна националну класификацију по стандардима СФРЈ 1985); Словенци 32.000; Роми (Цигани) 27.000; Немци 26.000 итд. По Кочовићу, у Хрватској је било убијено 125.000 а у Босни и Херцеговини 209.000 Срба (стр. 184). Тиме је Кочовић очито драстично смањио и број јасеновачких жртава; полемика је могла да отпочне.

Објављивање књиге „Жртве Другог светског рата у Југославији“ није изазвало пажњу југословенске јавности у земљи. У то време, у другој половини 80-их година 20. века, централна власт Савеза комуниста је слабила а по републикама су, осим националних комунистичких елита, све гласнији били и другачији, некомунистички политички тонови, углавном и с наглашеним националним тоновима; пажња је била усмерена на та политичка догађања. Изненађује ипак да су ћутали и југословенски историчари. Бројне реакције су, међутим, уследиле у емиграцији. Неке су објављене и у „Американском Србобрану“, водећем листу српске емиграције у САД.


ИСТИНА ПО ЗУНДХАУСЕНУ

После приказа Кочовићеве књиге „Жртве Другог светског рата“ Милана М. Радовића (22. мај 1985), у „Американском Србобрану“ јавио се М. Васић чланком „Зашто се истрчавати“ (10. јул 1985). Он је навео да Кочовићеве тврдње оспоравају немачког историчара Холма Зундхауcена у књизи објављеној 1983. у Штутгарту „Привредна историја Хрватске у националсоцијалистичком Великом простору 1941–1945. Промашај једне стратегије искоришћавања“ (Wirtschaftsgeschichte Kroatiens im nationalsozialistischen Weltraum 1941–1945. Das Scheitern einer Ausbeutungsstrategie). Зундхаусен је, наиме, у свом раду записао да је у Независној Држави Хрватској (НДХ) било милион и двеста хиљада жртава а кратак осврт на његову књигу се налази у чланку „Истина се не може сакрити“ аутора М. Васића, који је „Американски Србобран“ објавио 16. јануара 1985.

Ко је био Холм Зундхаусен (1942–2015)? Овај немачки историчар бавио се историјом Србије до 1918. и историјом Југославије од 1918. до 1980. Већ 1972. у београдском „Војноисторијском гласнику“ објавио је чланак о нацистичкој обавештајној служби и полицијском апарату у НДХ. Дакле – одличан познавалац НДХ. Међутим, његова студија о привреди НДХ 1941–1945. није наишла на одјек у српској историографији. Није ми познато да се и један српски историчар осврнуо на овај Зундхаусенов рад. А писати о НДХ без проучавања те књиге је неозбиљно. Уосталом, како би се и писало о „Привредној историји Хрватске 1941–1945“, када по јавно доступним каталозима више од 1.300 библиотека у Србији (мрежа Кобис, http://www.vbs.rs/), ниједна нема ову књигу? Очито ниједна културна установа у Србији није за 37 година успела да је набави – а ради се о за наш народ изузетно важној књизи. Више од две деценије је мук о „Привредној историји Хрватске 1941–1945“ владао и у хрватској историографији. Тек 2004. у Загребу је др Мира Колар Димитријевић објавила приказ о њој, под насловом „Осврт на једну старију, а неприказану књигу“ („Часопис за сувремену повијест“, бр. 3/2004). Њен закључак: „Један Нијемац обрадио је однос господарства Независне Државе Хрватске према Њемачкој и то тако да је обрадио све компоненте тог односа и то тако добро да мислим како би сваки други покушај да ову тему обрађује нетко други било чисто губљење времена.“ То је, дакле, оцена рада Зундхаусена, у којем је број жртава у НДХ проценио на 1.200.000, за разлику од Б. Кочовића, који наводи за половину мањи број.

Надајмо се да ће о свему овоме напокон, после скоро 40 година, ипак нешто рећи и неко од српске државе за то плаћених историчара.


ВЕЛИКЕ КОРЕКЦИЈЕ

Завршавајући свој чланак у „Американском Србобрану“, М. Васић је 1985. записао: „Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровића, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу. Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић ни г. Десимир Тошић нису.“

Четири године после Кочовића, у Загребу је, у издању Југославенског виктимолошког друштва, објављена студија „Губици становништва Југославије у Другом свјетском рату“ (1989). Аутор је био хрватски економиста Владимир Жерјавић (1912–2001), дугогодишњи економски експерт Уједињених нација, а предговор је написао др Звонко Шепаровић, тадашњи председник југословенских виктимолога и професор кривичног права на Правном факултету у Загребу; уз то, објављена је и уводна напомена уредника Славка Голдштајна.

Шепаровић је у предговору најавио „велике корекције“ оцене броја жртава на подручју окупиране Југославије 1941–1945. Сам Шепаровић (1991. Туђманов министар спољних послова) иначе је знао да постоје и непописане, прикривене жртве и да број жртава може бити и већи од дотад оцењеног. Једна од таквих жртви је био и његов рођени брат Душан, који је августа 1943. невин жив бачен у јаму на Корчули (чланак Тонка Барчота „Југонационалисти на отоку Корчули“, 2006); једина „кривица“ Душана Шепаровића (за којег је млађи брат Звонко у интервјуу загребачком „Старту“ рекао да га је пуно волео и да му је био узор) била је оданост краљу и Дражи Михаиловићу.

Оцене броја жртава изнесене у Жерјавићевој књизи су врло подударне с Кочовићевим тврдњама – број убијених је, по Жерјавићу, износио 1.027.000, односно један проценат више; при томе је овај хрватски аутор оценио да је број српских жртава већи а хрватских мањи него што то тврди Кочовић (стр. 82). Уз неколико мањих примедби, Жерјавић је упозорио (стр. 80) и на једну велику грешку Кочовића: марта 1948. у крајевима Хрватске прикљученим од Италије (Истра, Ријека, Задар) живело је 261.000 становника, а не 317.000 (Кочовић је у задарској регији као прикључене крајеве бројао и срезове Преко и Биоград на Мору, који су до 1941. били у Југославији а не под Италијом).

Резимирајући Кочовићеву књигу, В. Жерјавић је изрекао похвале аутору: „… да заслужује признање за свој објективни приступ томе деликатном проблему, који се константно неаргументирано подгријава у нашој јавности“ (стр. 79). Дакле, мишљења Кочовића и Жерјавића су идентична.




http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html




ФАЛСИФИКАТОРИ

Исте године, када и Жерјавић (1989), објавио је и др Фрањо Туђман своју књигу „Беспућа повијесне збиљности“, у којој износи свој став о усташком логору Јасеновац и броју жртава у њему. Из његове оцене (стр. 316) да је „у јасеновачком логору стварно страдало неколико (вјероватно 3-4) десетака тисућа заточеника, понајвише Цигана, па Жидова и Срба, а и Хрвата“, јасно је да се ради о политикантском памфлету, који нема смисла коментарисати. Додуше, тај памфлет је политички знатно помогао Туђману да следеће године победи на изборима и дође на чело Хрватске.

Године 1992. штампано је, у сада већ независној Хрватској, проширено издање Жерјавићеве књиге, под насловом „Опсесије и мегаломаније око Јасеновца и Блајбурга“. Из наслова се види да писац изједначава усташки логор и четворогодишњи геноцид са заробљавањем, маја 1945, усташких јединица код Блајбурга. Овај пут Жерјавић је отишао још неколико корака даље у претпоставкама: између осталог је оценио да је у Јасеновцу могло бити убијено 83.000 људи, од тога између 45 и 52 хиљада Срба (стр. 72).

Поређења ради, за логор Земун (тзв. Сајмиште) Жерјавић наводи да је у њему нестало 20.000 људи са подручја НДХ (стр. 74). Податак за Земун свакако може да буде поучан за данашњу гарду београдских фалсификатора историје: ако је у Земуну убијено 20.000 људи (преко 90 одсто Срба) само из НДХ, онда, са људима доведеним из уже Србије, број жртава не може бити мањи од 30.000 и никако 10.000, као што данас морбидни фалсификатори тврде за логор Земун. Изгледа да ћемо сада, да бисмо се одбранили од београдске новодобне квазиисторијске науке, пoнекад морати да се позивамо чак и на умереније хрватске процене! Наиме, за логор Земун се сматрају одговорни нацисти а хрватска публицистика није много заинтересована да смањује и број немачких жртава; при томе се од лаковерне српске јавности прикрива чињеница да су усташе држале вањску стражу логора Земун (и убијале логораше при покушајима бекства) и да је усташа било и у самом логору.


ДРУГАЧИЈИ ПОГЛЕД

Сасвим другачији поглед на број жртава дао је 1997. др Животије Ђорђевић у свом раду „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“. Ж. Ђорђевић (1926–2017) по струци је био геолог и доктор техничких наука, ни њему статистика није била струка. У рату је учествовао, са 16 година, као припадник Југословенске војске у отаџбини; позитивну рецензију за објављивање његове књиге потписао је академик Василије Крестић.

Ђорђевић је био врло критичан код радова Кочовића и Жерјавића. Пише да је Кочовић, наводећи податке о становништву Југославије у 1931. години, број православних умањио за више од двеста хиљада (стр. 85). Исто, као и др Долфе Вогелник (1944–1946. први директор Државног статистичког уреда у Београду), и Ђорђевић наглашава очекивани скок наталитета после 1940. годионе (до пописа 1948), због већег фертилитета (плодности), као последице беби-бума после Првог светског рата (стр. 120). За постизање другачије оцене о броју жртава у Југославији у Другом светском рату кључна је ауторова теза да су у раздобљу 1931–1948. биле више стопе раста од оних које су приказали Жерјавић и Кочовић. Резултат Ђорђевићевих разматрања је оцена (стр. 181): 1.838.000 убијених, уз 654.000 одсељених (највише Немаца – око 400.000, нап. Н. М.) и 333.000 нерођених – укупан демографски губитак 2.825.000 (од тога 1.780.000 у БиХ и Хрватској, од њих око 68 процената Срби).
У вези с бројем жртава у Јасеновцу, Ђорђевић се позива и на истакнутог хрватског статистичара. Др Јаков Гело, у Туђманово време (90-их година прошлог века) директор Државног завода за статистику Хрватске, навео је у свом докторату „Демографске промјене у Хрватској од 1780. до 1981. године“ (Загреб 1987, стр. 153): „само Јасеновац преко 700.000… С. Градишка 75.000.“ Дакле, некадашњи водећи хрватски статистичар је пре три и по деценије оцењивао да је број жртава у Јасеновцу био виши од шест стотина процената до хиљаду и двеста процената у односу на бројеве које данас износе појединци у Београду и Загребу! Необично велика разлика, зар не?


ПОПИС ЖРТАВА ДРУГЕ СТРАНЕ

Године 1994. је, у оквиру пројекта „Трауме и катарзе у српском народу“, настао рад статистичара др Срђана Богосављевића „Нерасветљени геноцид“. Ова расправа је објављена 1996. у зборнику „Српска страна рата“. Богосављевић је минимални број убијених у Југославији у Другом светском рату оценио на 896.000 а максималан на 1.210.000. Он је као закључак навео: „Број између 890.000 и 1.200.000 је сагласан са проценама Б. Кочовића и В. Жерјавића које упадају у тај интервал.“

При крају прошлог миленијума јавио се 1998. поново Б. Кочовић, два пута. Једном у облику свог одговора Животију Ђорђевићу, књигом „Наука, национализам и пропаганда“ (Париз). Предговор овој књизи под називом „Савесност у раду и национализам“ написао је социолог др Селимир Говедарица (1945–1946. један од водећих чланова Студентске омладине Демократске странке Милана Грола, емигрирао 1947); уводну реч под насловом „У име љубави међу људима…“ написао је математичар др Владета Вучковић (такође политички истомишљеник, члан Савеза „Ослобођење“). У тој, другој књизи, Кочовић елаборира своје ставове, одговарајући на критике Ж. Ђорђевића. Резимирајући, пише (на стр. 121) да би крњем попису југословенских државних органа из 1964. (око 600.000 жртава) требало додати и „око 400.000 до 500.000 других жртава које треба тражити како међу непартизанским војним формацијама (југословенским и мањинским народностима) тако и међу настрадалим после завршетка рата маја 1945“. На тај начин Kочовић завршава са констатацијом: „… долазимо и у овом случају до броја стварних жртава од око 1.000.000 до 1.100.000.“ Тај закључак не можемо прихватити. Наиме, у крњем попису из 1964. г. (597.323 несталих, погинулих, убијених и умрлих) пописиване су искључиво жртве победничке стране а Савезна пописна комисија је оценила да је пописом обухваћено само између 56 и 59 процената стварних жртава рата (оцењених на 1.016.000 до 1.066.000 људи). Ако се томе дода и 400.000 до 500.000 непартизанских жртава, које спомиње Кочовић, онда се већ приближавамо истини (у предговору резултата пописа „Жртве рата 1941–1945“, на стр. 7, говори се о 450 хиљада „палих војника у свим непријатељским снагама заједно“ – јасно је да су у том податку и цивилне жртве победничке стране и тих 450 хиљада мртвих није бројано у попису!). Да методологија пописа жртава 1964. уопште није предвиђала попис жртава „друге стране“ – неспорно је.


НЕШТО ОЧИТО НИЈЕ У РЕДУ

Богосављевић то изричито потврђује: „И из формулације задатака пописних комисија (1964. – нап. Н. М.) могло се закључити да попис неће бити потпун, јер није ни предвиђено прикупљање података о жртвама које нису настале од директног терора непријатеља и његових сарадника или о жртвама које су настале у оружаним формацијама непријатеља и његових сарадника“ (курзив С. Б.). Осим тога, Савезна пописна комисија је нпр. нереално високо оценила број исељених Немаца на 500.000 (док нпр. Жерјавић тај број оцењује реалније, на 425.000, али је ту рачунао дуже раздобље од 1939. до 1948), смањивши индиректно на тај начин могући број убијених у Југославији.

Реално стање (не)успешности пописа жртава спроведено 1964. можемо најлакше видети на примеру Словеније: пописано је 41.597 жртава, а то је једва 41,5 процената жртава које су именом и презименом до данас утврдиле институције садашње словеначке државе (најновије стање: 99.935 – о томе детаљније касније)!

Друго јављање Б. Кочовића 1998. било је објављивање његовог чланка „Још једном о жртвама Другог свјетског рата, геноциду и Јасеновцу“, у загребачком листу „Хрватска љевица“, у октобру те године. У том тексту Кочовић понавља своје раније тезе, уз једну промену. Он наиме пише (стр. 36): „Није лако утврдити број стварних жртава Срба у НДХ. По мојим последњим прорачунима, тај би број могао да буде око 400.000.“ Дакле – повећање за око 20 процената! И ово бисмо још могли можда да разумемо да се аутор на претходној страни истог чланка није заборавио и (као и 1985) навео број од 487.000 убијених Срба у читавој Југославији! Дакле – у ужој Србији, Банату и Бачкој, Косову, Македонији би било 87.000 српских жртава. Нешто с тим осцилацијама у бројевима очито није у реду, та статистика је грађена на врло климавим ногама; по Жерјавићу (с којим се у генералном броју жртава Кочовић потпуно слаже) нпр. само на подручју уже Србије у рату је страдало 216.000 Срба. Зато ни Кочовићева ни Жерјавићева математика различитих бројева а истог резултата није прихватљива.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Постоји ли интерес Србије, СПЦ и Срба да Папа посети Србију? - о доласку папе (3) - КМ Новине

Постоји ли интерес Србије, СПЦ и Срба да Папа посети Србију? - о доласку папе (3) Поводом идеје о посети Римокатоличког поглавара Србији која се непрекидно припрема већ деценијама (3. део) Хрватима је потребно рећи коначно праву истину о злочинима над Србима за време НДХ.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Драшко Станивуковић: Срби у Србији и Српској су два народа, у Јасеновцу није био геноцид - КМ Новине

Драшко Станивуковић: Срби у Србији и Српској су два народа, у Јасеновцу није био геноцид #Драшко #Станивуковић #Јасеновац #Негирање Драшко Станивуковић, посланик ПДП-а у Народној скупштини Републике Српске гостовао је у емисији "Фејс" (Face) где је изнео низ скандалозних изјава.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Посета епископа Артемија Јасеновцу (ВИДЕО) - КМ Новине

уторак, 10. мај 2016. | КМ новине При повратку из Републике Српске Владика Артемије је, са својим монасима, посетио најцрње српско стратиште - логор смрти Јасеновац. Овде су Богу узнете молитве за покој душа српских страдалника у Јасеновцу и отпевани васкршњи тропари. ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:








КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Печат    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.