Вести:

понедељак, 20. април 2020.

НП ''Отаџбина'': Што је мање Срба Вучић много лакше може да се одрекне Кocoва и Метохије

понедељак, 20. април 2020. | Уреднички колегијум 30

Народни покрет Срба са Косова и Метохије издаоје саопштење за јавност у коме се осврће на не баш популарне поступке Вучићевивх намесника на Ким током пандемије Коронавируса.



Позив градоначелника Косовске Митровице који је биран по уставу и закону самопроглашене републике Косово и председника „Српске листе“ Горана Ракића да Срби на Косову и Метохији морају да поштују одлуке сепаратистичких власти одудара од ранијих изјава председника општинских кризних штабова да се морају поштовати наредбе Владе Републике Србије.

Одмах после председника Српске листе следи изјава Марка Ђурића који каже да Срби морају слушати одлуке власти из Приштине.
Сада „власти из Приштине“ а раније су то биле приврмене институције Косова и Метохије. Два дана после те изјаве Марка Ђурића он се поново оглашава и даје нову, у којој каже да Срби на Косову и Метохији морају поштовати одлуке Владе Србије.

Ова конфузија у изјавама и порукама српских властодржаца сама по себи говори колико је политика Србије према јужној српској покрајини непринципијелна, лицемерна и издајничка. Ако би Срби слушали све те поруке, они белога дана не би видели.

Очигледна је чињеница да је пандемију корона вируса здравствени систем Републике Србије на Косову и Метохији дочекао неспреман. А како и би, када је на почетку пандемије председник Србије Александар Вучић изјавио да је корона вирус најсмешнији вирус у историји медицине и да двадесетпет пута људи више умре од уједа комараца него од корона вируса.

У ових осам година Вучићеве владавине он у здравствене установе на Косову и Метохији ништа није улагао. Сетимо се само да је за време владе Војислава Коштунице у Косовској Митровици изграђена дечија клиника, нови центар за нефрологију и хемодијализу, нова инфективна клиника, нови хигијенски завод, реконструисани и обновљени завод за медицинску рехабилитацију, институт за плућне болсети итд. Александар Вучић не може да стигне да окречи оно што је пре њега „досовска“ власт у здравству изградила.

За ових 8 година његове владавине изграђена је српска болница у селу Пасјану код Гњилана и дом здравља у општини Зубин Поток али новцем сепаратистичке владе из Приштине. Председник Србије је био толико лицемеран да је он отворио болницу у Пасјану у договору са својим пријатељем Хашимом Тачијем обмањујући грађане Србије да је ту болницу изградила Влада Републике Србије.

Број запослених у српским здравственим установама рапидно је смањивао. Тако је у време када је Александар Вучић дошао на власт здравствени центар у Косовској Митровици имао близу 1600 радника, а данас их има мање од 1300. Није улагао у кадрове тако да данас на северу Косова постоји само један епидемиолог.

А зашто је то тако? Па једноставно, што је мање Срба председник Србије много лакше може да се одрекне Косова и Метохије. У време његове владавине 1999-2000. године више од 200 хиљада Срба напустило је Косово и Метохију а сада је решио да процес српског егзодуса у јужној српској поркајини оконча. Данас каже и наводи, Косово није наше јер нема Срба ни у Призрену, ни у Пећи, ни у Качанику, а сутра ће да прича да их нема ни у Косовској Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу...

Од почетка пандемије директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је до сада три пута изјављивао да ће министарство здравља Републике Србије у здравствене установе на Косову и Метохији да прими 70 лекара и 200 медицинских сестара, али од тих речи остало је само мртво слово на папиру. Када је у питању лагарија, Марко Ђурић ни мало не заостаје за Александром Вучићем.

Председника Србије данас виђамо да у многим градовима по Србији Нишу, Новом Пазару одлази и дели респираторе. По председнику, Србима на Косову и Метохији они нису потребни. Боље је да их буде што мање јер ће и одлазак Косова и Метохије из Србије бити безболнији.

Како радили, тако нам Бог помогао.




Косовска Митровица
20.04.2020. године

Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

НП ''Отаџбина'': Вучићу потребне мрвице да би обмануо народ о победи око КиМ - КМ Новине

НП ''Отаџбина'': Вучићу потребне мрвице да би обмануо народ о победи око КиМ #Vučić #Otadžbina #Kosovo #Metohija #Izdaja Именовање словачког дипломате Мирослава Лајчака за координатора преговора између Београда и Приштине од стране ЕУ показује да ова асоцијација европских држава не жели да препусти Американцима пресудну улогу у решавању статуса Косова и Метохије.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

НП ''Отаџбина'': Најгори политички шљам зајахао Србијом, на челу Александар Вучић - КМ Новине

НП ''Отаџбина'': Најгори политички шљам зајахао Србијом, на челу А. Вучић У прорежимским медијима прећуткује се информација да Приштина током јануара треба да преузме контролу неба изнад Косова и Метохије до висине од 7 хиљада метара. Ту чињеницу јуче је објавио и министар инфраструктуре у влади самопроглашене "републике Косово", Паљ Љекај.






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Покрет ''Отаџбина'' смета Вучићу јер се дуже од 15 година бори против шиптарске ''државе'' на КиМ - КМ Новине

Поводом прикривања починиоца одговорних за паљење службених просторија Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина", као и последица које погубна политика Владе према КиМ до сада има, ово Удружење огласило се саопштењем које у целости преносимо.






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

30 коментара:

  1. Слободан Јарчевић
    Београд, 22. април 7528 (2020)

    АЛБАНЦИ - СРПСКО ПЛЕМЕНСКО ИМЕ
    Пре неколико година сам објављивао чланке да Шиптари нису Албанци, а то сам унео и у своју књигу: „Бивши Срби Шиптари“, Издавач „Мирослав“, Нови Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875; email: mirmi011@gmail.com.
    Римски песник Вергилије је написао песму „Енејида“пре 2000 година и у њој је навео да су Албанци једно од српских (словенских) племена, познатих као ЕТРУРЦИ, који су живела у Италији и на основу чијег ће се језика створити латински језик - у 6. столећу пре Нове ере, како је то описао и Павле Соларић у својој књизи објављеној у Будиму 1818. године: „Римљани Словенствујући“, коју је недавно у Новом Саду штампао академик Илија Петровић. Пошто се овим и другим чињеницама доказује да су Албанци Срби (Словени), Етрурци, из Италије, онда је јасно да је држава Албанија на Кавказу морала бити држава истог народа – Срба (Словена), у којој су Шиптари били становници (национална мањина), па ће Арапи Шиптаре у осмом столећу Нове ере, кад су освојили кавкаску Албанију, одвести у Азију и Африку и исламизирати их. После ће их населити у Јужној Италиј и на Сицилији (које су исто окупирали). Кад су Грци ову територију ослободили од Арапа, вратили су Шиптаре у хришћанску веру, а српски краљ Војислав ће (који је столовао у Скадру) населити Шиптаре на српској земљи (у данашњој Албанији) 1043. године. Кад су Турци освојили Балкан, опет су те Шиптаре вратили у Ислам, а Ватикан и Аустрија ће им даровати албанско име, чиме су обавили историјску (повјесну) подвалу - да су Шиптари једно од етрурских племена, која су, у време стварања Рима, имали развијену писменост и богату културну баштину. Вергилије спомиње да се на простору где су Латини настањени налазе АЛБАНСКИ ОЦИ, што значи да је реч о завичају албанског етрурског (српскох, или словенског) племена.
    Ево дела из песме „Енејиде“, у којој се спомињу Албанци из Италије:
    „...Из Латија племе је Латина,
    Из њега су и албански оци,
    Те високи и зидови римски.
    Казуј мени Музо Калиопо,
    Која јеси заштитница песме,
    Коју вољу божанску прекрши,
    А прекрши јунак придошлица?
    Ради чег' се Краљица Богова,
    Та богиња и моћна и дична,
    На јунака тако расрдила...''

    Иначе, Шиптари никад себе нису звали Албанцима. Увек су себе представљали именом шиптарским, те ће тек крајем деветнаестог и почетком двадесетог века почети да се привикавају на ново народно име – албанско.
    Наравно, српски државници и научници нису схватили ову западноевропску подвалу (недорасли својим народним и државним обавезама), па су прихватили да и сами убеђују Шиптаре да су Албанци, уместо да се супротставе албанизацији Шиптара у данашњој Албанији и да не пристану да се та бивша српска територија зове Албанијом. У том супротстављању су могли придобити и словенске земље, јер су етрурски Албанци у Италији и на Кавказу били словенски преци!

    ОдговориИзбриши
  2. Шиптари јесу, постепено, прихватали наметнуто име за себе, што су им чинили Аустрија и Ватикан у деветнаестом столећу и почетком двадесетог, али су се делимично и одупирали, те су себе звал и даље Шиптарима. Тек ће у Југославији после Другог светског рата да сви прихвате тај фалсификат о свом народном имену, те ће Шиптари на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори, Рашкој и другим српским подручјима прихватити албанско име. Посебно и зато што су југословенске власти омогућиле насељавање бројних Шиптара из Албаније. Тако ће сви бити Албанци за југословенске државнике и научнике, а ти српски државници и научници ће и уверавати јавност да се тај народ вређа ако се ословљава именом – Шиптари

    ОдговориИзбриши
  3. Непобитан податак постоји о томе да су се Шиптари изричито представљали као припадници ШИПТАРСКОГ НАРОДА и 1953. године.
    Данашња покољења Шиптара желим да упознам о томе – тако су се сви Шиптари, а посланици Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представљали Шиптарима. Нико од њих није унео у свој биографски картон да припада народу – Албанаца, јер су знали да се Шиптарима зову још од свог боравка на Кавказу, у држави Срба (Словена) – Албанији.
    Ова чињеница о Шиптарима као народу (не Албанцима), требало би да освести данашња покољења Шиптара и да они врате своје изворно народно име.
    Треба веровати да ће се освестити државници и научници у српским земљама, те ће ову истину о Шиптарима уносити у научне књиге и уџбенике школа и универзитета!
    У ту сврху, упознајем их с националним опредељењем Шиптара у Скупштини Југославије 1953. године, што се налази у књизи: „Савезна народна скупштина“, издање „Седме силе“ у Београду, 1953, а уређивачи су: Слободан Нешовић и Живан Митровић, где пише да сви посланици Шиптари уносе у своје биографске картоне да су само ШИПТАРИ, не Албанци:

    1) Аљуш А. Гаши, посланик у Савезном већу. Рођен 1. јануара 1920. године у Ђаковици, Аутомна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона - Шиптар (стр. књиге 110).
    2) Џевдет Х. Хамза, посланик у Савезном већу. Рођен 10. јануара 1920. у Ђаковици, Аутомна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографкског картона – Шиптар (стр. књиге 114),
    3) Хасан Д. Синан, посланик у Савезном већу. Рођен 14. маја 1922, у Пожерањ, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 115),
    4) Фадил Ф. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. марта 1916. године у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 117),
    5) Мустафа Р. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. јануара 1915. године у Нишевцима, срез срез Лапски, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографско картона – Шиптар (стр. књиге 117),
    6) Јашар А. Ибраими, посланик у Савезном већу. Рођен 19. јула 1919. у Дебру, Народна Република Македонија. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књеиге 119),
    7) Џавид Ш. Нимани, посланик у Савезном већу. Рођен . 1. јануара 1919. у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 180,
    8) Мухидин И. Бегић, посланик у Савезном већу. Рођен 8 новембра 1918 године у селу Корају, срез Лопаре, Босна и Херцеговина. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Србин (стр. књиге 73),
    9) Ћазим А. Пољој , посланик у Већу произвођача. Рођен 10. јуна 1922. године у селу Црвеној Воденици – Обилићу, срез Грачаница у Аутномној Покрајини Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 312),
    10) Имер М. Сехоли, посланик у Већу произвођача. Рођен 15. августа 1919. године у Хртици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 335),
    11) Џевад Т. Сојева, посланик у Већу произвођача. Рођен 1906. године у Сојеву, срез Неродим, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 331),
    12) Расим А. Шаља, посланик у Већу произвођача. Р. Рођен 1922. у селу Зочиште, срез Подримље, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 336).

    ОдговориИзбриши
  4. У многим текстовима о Антици, спомиње се племе Албанаца. Овде су Албанци становници Италије, те се не би могли сматрати прецима Шиптара у данашњој Албанији, јер су Шиптари стигли на Балкан тек 1043. године. Тад им је српски краљ Војислав уступио земљу за насељавање – око планине Рабане. Шиптари су, пре 8. столећа Нове ере, живели у српској (словенској) држави Албанији на Кавказу, коју су покорили Арапи у осмом столећу Нове ере и велики број Шиптара исламизирали и раселили по Блиском Истоку, Сицилији и Јужној Италији. Кад су Византинци прогнали Арапе са Сицилије и Јужне Италије, вратили су Шиптаре у православну веру. Овде је важно то што се на Кавказу држава, у којој су, поред Словена, живели Шиптари. звала Албанијом. Очигледно, да су нека предања из Антике везана за албанско (а српско) племе у Италији подстакла кавкаске државнике - да своју државу назову именом тог српског (словенског) племена. Данашње везање Шиптара на Балкану за те древне Србе - Албанце и проглашавање шиптарске државе на Балкану - Албанијом, везано је за колонијални инжињеринг Ватикана и Аустрије у 19. столећу, кад је одлучено да се на српској земљи створи шиптарска држава и да се велики број Срба исламизира и присили на укључење у шиптарску (кобајаги -албанску) нацију. Њихово везање за овај древни албански народ (чије име им је наметнуто из Беча и Ватикана) и проглашење њихове државе Албанијом, учињено је ради остављања утиска, да су Шиптари староседеоци на Балкану и у Италији, а не придошлице, пореклом с Кавказа, у 11. столећу Нове ере.

    ОдговориИзбриши
  5. БИВШИ СРБИ - ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА


    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама - на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада - 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у установама Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.

    ОдговориИзбриши
  6. Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон - по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.

    ОдговориИзбриши
  7. Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју - на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду - кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је несхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.
    Слободан Јарчевић

    ОдговориИзбриши
  8. Поштована господо с Косова и Метохије, ове и друге податке сам годинама достављао и Србима с КиМ, али никад нико садржаје није користио у наступима пред новинарима, у скупштини, итд. А они су веома корисни, јер представљају како су и цела српска племена пребацивана у ислам и Шиптаре. Вашем удружењу у Београду сам, пре неколико година, уступио и своју књигу о томе, али у јавност ништа није отишло.
    Ако вас занимају нови подаци, попут овог што сам вам послао - о фалсификовним изборима, јавите ми. Могу вам то слати овим путем.
    Довиђенја,
    Јарчевић

    ОдговориИзбриши
  9. СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ:
    Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
    Члан Удружења књижевника Србије
    Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
    11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
    Београд, 18. март 7525 (2017)
    УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ-XIX
    - ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ –

    Јучерашњем чланку, о чињеници - да су се Проклетије (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) звале Тројанске планине, додајем податак како је, у двадесетом столећу, картограф Јован Цвијић занемарио то древно име: Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.
    Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.
    Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских нароа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Coronelli Vincenzo Maria, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља - под насловом: „Мapa Illirucuma“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Monti Troiana“ („Trojanske planine“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј). Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали и Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН. Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, пољско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско...

    ОдговориИзбриши
  10. Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:
    „.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини - Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Bjeshkët e Nemuna) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.
    Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује - да су српски крајеви у древним временима били с цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену. Срећа, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако схватају и томе ће бити речи на најављеном (у децембру 2017) међународном општенаучном скупу, у Санкт Петербургу, Русија, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима. И свакоко, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје – на Скадарском језеру.
    Упућујем Вас на чињеницу да је Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com. објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „Ргведе“, у којима се препознаје да је реч у њима о прецима Срба (Словена) у древним временима.
    Пошто су почели избори за председника у Републици Србији, треба упитати све странке и све кандидате, да ли ће се определити, да у свом наступу пред бирачима – осветле ову истину о подацима из древних времена, где се спомињу одлике српске (словенске) државе, имена племена, верских обреда, језика и културне баштине, чиме се оспорава германска тврдња да су се наши преци описменили тек у 9. столећу Нове ере.
    Такође, врло је важно, требали би се они определити - да се Проклетијама врати старо изворно име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ!
    С поштовањем,
    Слободан Јарчевић, ср

    ОдговориИзбриши
  11. Слободан Јарчевић

    ШИПТАРИ КРИЈУ СВОЈЕ СРПСКО ПОРЕКЛО

    Академик Михаило Станишић је изучавао кавкаско порекло Шиптара и њихово досељавање на Хелм (Баалкан) и о томе је прочитао реферат на научном скупу у САНУ, 2007. године. Запазио је, да савремени Шиптари на Балкану крију једну важну историјску истину о себи – као што крију и ону о својој средњевековној постојбини на Кавказу. Знају, а крију да их је већина на Балкану српскког порекла. Значи, не воде порекло од кавкаских Албанаца, јер су им преци припадници српске нације – у огромној већини. Академику Станишићу су то признавале старешине фисова и угледни домаћини у многим местима Косова и Метохије. (Потврдили су тиме и оправданост наслова овог чланка „Шиптари крију своје српско порекло“. Признавали су Станишићу, да имају скривене иконе српске православне Крсне славе своје породице – из времена док су им преци (често и недавни) били православне вере и припадници српске нације. О томе и другим српским траговима у данашњем шиптарском етникуму, наводи академик Станишић, много су писали савремени немачки историчари, о чијим радовима се, нажалост, не занимају званични историчари Републике Србије.
    Своје српско порекло нису скривале многе шиптарске породице на Косову и Метохији – све до друге половине двадесетог столећа. Тада ће то почети да скривају, кад је већина Шиптара придобијена за западноевропски план разбијања Југославије - у којем је предвиђено проглашавање Косова и Метохије за посебну шиптарску државу. А то стварање шиптарске државе на српској историјској и етничкој земљи је планирано још на Берлинском конгресу 1878. године, а садржај тог плана је КП Југославија унела у свој програм на Дрезденском конгресу 1928. године. Но, да се на овим одлукама Западноевропљана не задржавамо, него да видимо српска обележја у неким шиптарским племенима. Забележио их је Милутин Фолић и занимљива су, јер је у њима реч о познатим шиптарским племенима. М. Фолић пише:
    „Духовне творевине, обичаји, јуначке песме у десетерцу и многи мотиви прича, такође, слични су у црногорских и арбанашких Брђана и Срба, уопште, који су се овде мешали и стапали... Код косовско-метохијских Арбанаса, постоји традиција о Косовском боју, Милошу Обилићу, Краљевићу Марку и, уопште, о средњевековној српској држави... Утврђено је, поред овога, да су ови Арбанаси, као и Срби, славили славу: Гаши – Светог Јована и Свету Петку; Шаље – Светог Ђорђа; Краснићи – Светог Арханђела и Берише – Светог Николу. Забележено је, да су, до сада, арбанашки фисови Берише славили Велику Госпоину, Тачи – Светог Јована (зимског) и Краснићи – Светог Себастијана. Узајамни утицај између српског и арбанашког становништва се види и у говорном језику. Скоро сви називи везани за ратарство – српског су порекла: рало, раоник, кош, коса, косити (ме косит). Речник за наводњавање је, такође, исти. Арбанаси кажу: „ме вадит“ – а српски је „вадити“... Заједничке речи Арбанасима и Србима су: врело, двор, изб, јарам и многе друге“.

    ОдговориИзбриши
  12. И српском књижевнику Бранку Д. Зрнићу је један домаћин у Приштини (Шиптар по народности) признао ово памћење Крсне славе у шиптарским породицама, које спомињу Милутин Фолић и академик Станишић.. Тај домаћин му је саопштио, да му је породица у 19. столећу била српска. Зрнић се упознао са њим ових година и био му је једног дана у кући. Причали су о политичким приликама и неприликама и стекли су међусобно поверење. У једном моменту је домаћин устао, пришао је зиду дневне собе и скинуо је са зида прелеп тепих с народним везом. На зиду се појавила икона Светог Ђорђа – то је била слава прадеде овог старог Шиптара. Рекао је, да суседи знају, да он чува икону Светог Ђорђа, убили би га. И додао је, да се српске иконе, вероватно, чувају и у кућама других Шиптара, али по неким правилима – кажњава се само онај домаћин код кога се то открије и огласи.
    Бранка Д. Зрнића је ово подсетило на завичај у Републици Српској Крајини, где су му покатоличени и похрваћени Срби, такође, признавали, да им се у кућама чувају иконе Крсних слава српских предака. Један од тих католика му је признао, да су баке некад заклињале потомство - да икону мора да сачува, јер ће, у супротном, породицу пратити узастопне несреће (неко је од предака знао, да ће заклетва дуго одржати српску нит у породици). Под утиском ове жалосне судбине српског национа, Зрнић је написао и тужну песму о српским поделама: „Српске деобе“:

    „Докле ће Срби Србе да деле Откуд у сваком жеља да влада,
    Кад сами виде да то не ваља, Увек са другим, а не са собом?
    Беспућем иду, а добро знају, За жељу такву изговор тражи,
    Да у зло воде трвења даља? Да је у праву куне се Богом.

    Шта ли мој народ треба да снађе
    Да би деобе могао да збрише,
    Једном заувек исправи грешку
    И да се никад не дели више?“


    ОдговориИзбриши
  13. ВЕЛИКО БОГАТСТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
    1) Имају највеће резерве угља у Европи,
    2) Нафту и гас су пронашли у Метохији 1953. године, пре него у Војводини. Онда је Тито наредио - да се о томе не говори, да се налазишта затворе. Објаснио је да то треба да буду резерве, да бисмо их имали кад почне рат против Источног блока.
    3)Косово и Метохија су с највећим резервама зеолита на свету. Невероватно је али истинито - поседују три четвртине светских резерви овог минерала. Друга земља по богатству зеолитом је Доминиканска Република. Зеолитом се стварају скоро сви лекови, а без њега ни астронаути не могу да бораве у свемирским летилицама ако је тај боравак дужи.
    После 1999. године, зеолит се у великим количинама извози за Немачку, у железничким вагонима, а Немци га достављају свим фармацеутским кућама на Западу.

    ОдговориИзбриши
  14. КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ У СРБИЈИ

    Мили Боже чуда великога,
    Неприлике какве су настале,
    У двехиљаде трин'естој години -
    Неприлике месеца априла,
    Када земља српска плодоносна,
    Жељна била сунца и топлине,
    Када моме шетњу пожелеше,
    Шетњу лаку поред воде сваке,
    А са венцем цвећа око косе!
    Ништа од тог путник не угледа,
    Не угледа у земљи Србији!
    Земљу српску обишла топлина,
    Моме шетњу лаку не имаше,
    Нигде цвећа оне не нађоше,
    Њим' да красе своју косу дугу!
    Хладни дани само свањивали,
    А олује гране су ломиле,
    Нигде цвета на шљивама видет',
    А у горам' снег се усковитл'о!
    Мили Боже чуда великога,
    Да л' Србија остаје без воћа,
    Да л' ће нестат' слатке шљиве ранке,
    Да л' ће рђат' казан за ракију
    И из њега кап потећи неће -
    Та капљица шљивове ракије?
    Ово чудо покренуло многе,
    Те крочише Срби у храмове,
    У којима иконе су старе,
    А и фреске из времена давних,
    Сликане су прије Немањића,
    Када таквих нигде није било,
    Ни у земљи неверних Германа,
    Ни уз реку Рону у Француској,
    Ни на Темзи лукавих Енглеза.
    Боже мили чуда великога,
    Иконе су мајке Исусове,
    Пролевале сузе жалоснице,
    Што је била порука Бож'ја,
    Којом су се Срби и карали,
    Што су Бога били оставили,
    Што су своју браћу издавали,
    Своје земље другом уступали,
    Па и онда кад су били јачи,
    Кад су могли на бојноме пољу,
    Одбранити српске земље старе -
    Дивне земље морске Далмације,
    А и целу земљу Крајишника,
    Па и земље у поносној Босни,
    А још оне около Мостара.
    Грех је српски јасан и у томе,
    Што владари у земљи Србији,
    Ти владари столног Београда,
    Хоће сада одрећ' се Косова
    И са њиме дивне Метохије.
    Ове земље срце су Србије,
    А и срце свих земаља српских.
    Тамо јесу све храмови српски,
    Посејани гушће него игде,
    Градише их све краљеви српски,
    И у време прије Немањића,
    Јер су Срби први покрштени,
    А баш први у Европи целој,
    Јер је Србин увео хришћанство,
    Који беше цар Ромејског царства,
    Био је то царе Константине –
    Србин родом, из земље Србије!
    Кад владари српски кратковидо,
    Хтедоше се одрећи Косова
    И са њиме дивне Метохије,
    Пробуди се српски патријарху,
    Главом први српски свештениче,
    Те он скупи Свети Синод Српски.
    Стигоше му српски епископи,
    А и сваки митрополит' дође,
    Те заједно молише се Богу,
    Сваки од њих пролева и сузе,
    А за својим тим Косовом светим
    И за дивном земљом Метохијом,
    У којој је Патријарх столов'о,
    Столовао у светоме граду,
    Који Пећ се још и данас зове,
    Недалеко од Призрена града,
    У којем је Душан царевао,
    Царе српски лозе Немањића.
    Свети оци тад се помолише,

    ОдговориИзбриши
  15. Помолише Богу и Исусу!
    Молише се српским витезима,
    Цар Лазару, Старом Југ Богдану,
    Изгинулој браћи Југовићим'
    И витезу Обилић Милошу.
    Тад Патријарх проклиње сотоне,
    Које српске земље напатише,
    Изагнаше Србе из Крајине,
    Изагнаше из земље Херцега
    И из Босне земље поносите,
    А многе су Србе преместили –
    А у народ имена хрватског,
    Преместили у народе друге,
    Имена им свакаква дадоше,
    Те несрпско име македонско,
    Те неспрко име то босанско,
    Те несрпско име црногорско.
    А одавно многе Србе они,
    Преведоше у шиптарски народ,
    То чинише и Турци и Немци,
    Од времена царства Немањића,
    Па до данас црн им образ био.
    Те сотоне што су то чиниле,
    Из немачких земаља су оне,
    А сотоне и из Енглеске су,
    Па их беше ето из Француске,
    Те бомбама засуше Србију,
    Убијаше и нејач и старце,
    А рушише школе и болнице.
    Уз Србију разараше они,
    Разараше српску Црну Гору,
    Те нам тада отеше Косово,
    Уз Косово дивну Метохију,
    То чињаше следећ' Америку,
    Која им се лако придружила,
    Да настави то вековно клање,
    А то клање Срба православних,
    Који једва преживеше време,
    Оно време нмачких похода,
    Кад кренуше у два светска рата
    И у оба створише логоре,
    А логоре и патње и смрти,
    У којима морише Словене,
    Те Јевреје и недужне Роме.
    Они тако чинише убиства –
    У хиљаду деветој стотини,
    Деведесет деветој години,
    Када војну силу отпослаше
    Те Косово Србији отеше,
    Уз Косово дивну Метохију.
    То чинише да нам узму благо,
    Тамо ваде и сребро и злато,
    А и чудан зеолит нам краду,
    Којег Срби имају највише,
    А највише на целоме свету.
    А у овом делу од Србије,
    Највише је угља у Европи!
    Сваког дана камиони носе,
    Носе благо ка јадранским' лукам',
    А то носе и возови брзи,
    Који грабе ка немачкој земљи.
    Српско благо деле и остали,
    Поред Немац, грабе га Французи
    И лукави а бројни Енглези,
    А све ово држе под контролом,
    Ти Амери преко Океана.
    Свети Синод српски православни,
    Ово види и моли се богу,
    Те закључи да је грех велики
    Одобрити ово отимање,
    Отимање свете земље српске,
    Што владари учинити могу,
    А владари столног Београда.
    Тад Иринеј српски патријарху,
    Зовну своје епископе себи
    Митрополит сваки је пришао,
    Те су свето писмо написали
    И послали владарима својим.
    Председнику пишу Николићу,
    Премијеру Ивици Дачићу,
    У Скупштину главом председнику,
    Стефановић презиме је њему.
    Сви су скупа писмо потписали,
    А Патријарх први међу њима.
    У писму се све три преклињаху,
    Да издају чинити не смеју,
    Јер Косово и с њим Метохију,
    Дат' не могу другоме народу,
    Дат' не могу ни држави другој,
    Дат' не могу Шиптарима тужним,
    Који многи српског су порекла,
    А многи су стигли из Тиране,

    ОдговориИзбриши
  16. Те ни српски држављани нису.
    Још Иринеј поручио ово,
    Треба одмах Запад известити,
    Да у свакој њиховој држави,
    Стоји лепо у уставу сваком,
    Да је злочин голем и преголем,
    Кад се земља државна издваја
    И на њојзи држава изгради.
    А оне су против свог устава,
    Издвојиле земљу из Србије,
    Издвојиле свето нам Косово
    И с Косовом дивну Метохију.
    Патријарх је Иринеј напис'о,
    Да Николић одмах обавести,
    Да су многи Срби у Крајини,
    Преведени вери католичкој,
    А закон је тако одредио,
    Да преводит' народ вери другој,
    Јесте чисти злочин геноцида.
    За тај злочин папа и не хаје,
    Него хвали своје свећенике,
    Који Срба много католиче,
    Три'ест хиљад' на броју је било,
    До пре коју годиницу дана,
    А колико још ће католичит',
    То нам крије Западна Европа!
    Све то пише Патријарх Иринеј
    И спомену српским владарима,
    Да је данас време судбоносно,
    Да ће народ у Србији кренут',
    Да сам брани земљу и градове,
    А то може муке повећати,
    Муке тешке које Срби трпе.
    Још поручи Патријарх Иринеј,
    Да је данас осми дан априла,
    Те да српски родољуби траже,
    Да се српско ропство окончава,
    Окончава свјетлим оружјем,
    Како су то Срби и чинили,
    А чинили у времену сваком.
    Да се крвца прољевала не би,
    Владари би морали помоћи,
    Да се Срби врате на Косово
    И на дивну земљу Метохију,
    Јер су тамо њихови храмови,
    Те њихове куће и имања
    И гробови мајки и очева.
    То владари могу учинити,
    А уз помоћ српских пријатеља,
    Којих има на целоме свету,
    А има их у Русији славној,
    Те у Кини и земљи Индији,
    А и свуда уз Дунав и Дрину,
    Јер се буди српска свест замрла,
    Те ће видет' Срби католици,
    Те ће видет' Срби муслимани,
    Да су само део рода српског,
    Те ће љубит' то Косово свето,
    А уз њега дивну Метохију.
    А Србима помоћиће много
    И Бугари племе то словенско,
    А и Грци, Румуни и други.
    Сетиће се и Мађари сада,
    Да Европа њих је даровала,
    Даровала Турској царевини,
    А у време те Мохачке битке,
    У хиљаду петој стотиници
    И двадесет и шестој години!

    ОдговориИзбриши

  17. Немачка намера, да се онемогући српска држава на српским етничким и историјским земљама је јасна у следећем документу Берлинског конгреса. Реч је о „Мемоару Аустро-Угарске владе и Владе Британије“ од 21. априла 1878. године, који је потписао аустроугарски министар иностраних послова, Андраши:
    „... Од самог почетка кретања на истоку, ми смо се чврсто држали, као непроменљивог става наше политике, начела да на нашој граници не сме да настане никаква нова државна територија, која би, непосредно или посредно, могла да угрози поседовање или мир наших пограничних области, и ово смо износили у свакој политици (значи, могла би Аустроугарску угрозити само велика српска држава, коју су у Бечу подругљиво звали “Велика Србија“, примедба СЈ). Из ових разлога, нама се чини, да је аутономија Босне и Херцеговине уопште неодржива, а у садашњим условима и непроводива... Уколико би се Србији или Црној Гори прикључиле ове области – неспособне за аутономију, или се оне стопиле с Црном Гором и Србијом у једну државу, у сваком случају би настала једна нова творевина, која би довела у питање поседовање и мир наших пограничних покрајина. С оваквим словенским груписањем између наших граничних покрајина: Далмације, Хрватске и Словеније, ми западамо у крајње непријатну алтернативу. Ми бисмо морали, или да анектирамо цео овај словенски комплекс и, тако, да све Словене који теже уједињењу сами ставимо под један шешир, или себе изложимо опасности, да нас трајно узнемирава привлачна снага овакве нове творевине, која би, због традиције и интереса, била усмерена ка ширењу на сродна племена. Да бисмо овакву алтернативу избегли, морамо све да учинимо, а у случају нужде, такође, то да имамо у виду – анексију Босне и Херцеговине Аустро-Угарској Монархији... Анексијом Босне и Херцеговине, Аустро-Угарској је осигурано успостављање мира. Уклињена између Србије и Црне Горе, Монархија би била у стању да предупреди напад Црне Горе на Албанију и да албанско племе, које настоји да очува своју националну посебност, заштити од панславистичке асимилације. С ове стране би, на такав начин, било понуђено окончавање источног питања (шири се руски утицај и прети славизација Балкана)...“
    Мада постоје и други извори о западноеворпској одлуци, да се, у 19. столећу, помогну Турска и Албанци против Срба, нећемо их набрајати. Довољан је и овај документ о договору Аустроугарске и Британије – да се помогну Албанци против Срба. Наравно, замишљено је, при томе, и асимилирање Срба у Шиптаре, за што су Западњаци припремили и Турску, те ће терор над Србима од стране турских власти и шиптарских племена бити непрестан до 1912. године.

    ОдговориИзбриши
  18. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11.000 Београд, Змај Јовина 15
    Бр. Сл/20 - 28. априла 7528 (2020)
    Тел. 063/495-051

    НЕМАЦ СПАСИ СВЕТЕ СРПСКЕ МОШТИ
    Српски државници и научне установе су занемариле учеснике значајног повјесног (историјског) догађаја из Другог светског рата, кад су, испред хрватских фашистичких војника 1942. спасене моште српскох светаца из манастира у Фрушкој гори: цара Уроша Немањића, Кнеза Лазара и војсковође Стефана Штиљановића. То су учинили српски свештеници: Радослав Грујић и Лонгин (Љубомир Томић), али не би успели у томе да им није помогао немачки мајор Јохан Албрехт фон Рајсвиц, испред кога су се повукли хрватски фашистички војници (усташе) на Фрушкој гори, који су намеравали да спале мошти тројице српских светитеља.
    И уместо да овог часног Немца истичу у школским и научним књигама државници и научници Србије, то чине књижевници, самостално. Тако нам је песник Вид Маливук доставио своју песму о овим честитим људима – Радославу Грујићу, Љубомиру Томићу и Јохану Албрехт фон Рајсвицу. Маливук се дотакао најважнијих детаља при спасавњу мошти српских светитеља у православним храмовима на Фрушкој Гори. Ту песму „Јунак спаси цар Душана мошти“ Вам достављамо. У њој ћете, поред сазнања о судбини моштију светитеља на Фрушкој гори, упознати се и о спасавању моштију цара Душана, које су биле запостављене у једној рушевини код Призрена.
    Молимо Вас,
    Да садржајем ове песме упознате у Србији и иностранству: државнике, научнике, новинаре и српска удружења.

    С поштовањем
    Бранко Бибић, секретар Владе
    ***

    ВИД МАЛИВУК
    Из Невесиња

    ЈУНАК СПАСИ ЦАР ДУШАНА МОШТИ

    Гусле моје Божанствене моћи,
    Узвишене овог часа јесте,
    Јер гудите о јунаку часном,
    А то вам је похвала велика -
    Такав јунак не може се срести,
    Док не мину стотине година.
    А он јесте Грујић Радославе,
    У Земуну граду се родио,
    Рођен био века деветн'естог,
    А године седамдесет осме.
    К'о одрасла прекрасна момчина,
    Студије је успешно похађ'о,
    Завршио богословију је,
    Поред тога још и историју,
    Те је био и професор дични,
    А у главном граду Београду,
    Те у граду Старе нам Србије,
    У њеноме главном граду Скопљу.
    Поред овог био је и декан,
    Богословског факултета био,
    Факултета српског, београдског.
    Грујић беше јунак над јунацим',
    Да је таквог имала Енглеска,
    Ил' Немачка, па и друге земље,
    О њему би свако дете знало,
    О таквом би писало у књигам',
    Како школским тако и научним,
    А о њему у земљи Србији,
    Знаде само мала група људи,
    Што срамота јесте државника,
    Државника а и научника,
    Како оних у земљи Србији,
    Тако оних у Старој Србији,
    Па и оних земље Црне Горе,
    Те и оних Републике Српске.
    Зато моје гусле Божанствене,
    Овом светом човеку Грујићу,
    Ви шаљите звуке најдивније,
    Најдивније са тих златних струна,
    А о њему ја ћу беседити,
    Верујући да ћу и успети.
    Часни Грујић изучавао је,
    Пре времена Другог светског рата -
    Поред српске славне историје,
    Изучав'о и културу српску.
    Та култура јесте од давнина
    И да о њој старих књига има,
    А и разних прастарих записа,
    А њих има у црквама српским,
    Те скупљених и на једном месту,
    А то беше у Библиотеци,
    Баш у центру столног Београда.
    Но, Немци су кад је рат почео,
    По наредби лично Хитлеровој,
    Све те књиге потпуно спалили,
    А уз књиге документа стара,
    То се деси десетог априла
    Четрдесет и прве године –
    Учинише то бомбама Немци,
    А из својих тешких авиона.
    Умни Грујић још је и сазнао,
    Да тад Немци купе српске књиге,
    А и стара српска документа,
    Чак их купе од града Арада,
    Од Арада земље Румуније,

    ОдговориИзбриши
  19. Па све тамо и до града Трста,
    А посебно све из манастира,
    Манастира Фрушке горе српске,
    Где је много тога сачувано,
    Сачувано из крајева српских
    Од Солуна до реке Дунава,
    То склонише српски свештеници,
    Кад су Турци земљу освајали,
    То чинили века четрн'естог.
    А уз то су рушили и цркве,
    У Европи биле најстарије,
    Те у њима фреске су ломили,
    Много блага из њих су пљачкали.
    Е зато се Грујић посветио,
    Да сачува културну баштину,
    А баштину свог народа српског,
    Чинио је то у црквам' бројним,
    Којих много има на Косову,
    И у дивној блиској Метохији.
    И тако је у прошломе веку,
    А године двадесет и седме,
    Пронашао значајну повељу,
    Баш повељу српског цар-Душана,
    Који царством владао успешно,
    С престоницом у граду Призрену,
    Столовао јесте и у Скопљу.
    У повељи тој је записано,
    Да цар Душан јесте посетио,
    Стару цркву православне вере,
    У клисури крај реке Бистрице.
    То је било четрн'естог века,
    А године четрдесет прве.
    То је Црква Светих Арханђела.
    Цар Душан је тада одлучио,
    Саградио баш велику цркву,
    Посвећену Небеским силама
    И људима моћи чудотворне.
    Ту су цркву Турци порушили,
    Кад им војска ишла кроз Србију,
    Било је то у шесн'естом веку.
    Грујић крену да пронађе мошти,
    Изгубљене мошти Душанове -
    А у време прије Другог рата,
    А године двадесет и седме,
    Часни Грујић кренуо је Цркви,
    Да претражи њезине темеље.
    Мада тада около Призрена,
    Беше много шиптарских бандита,
    Који често Србе су стрељали,
    Ал' Грујића то плашило није.
    У темељу Светих Арханђела,
    Часни Грујић нашао гробницу
    И све кости српског цар-Душана,
    Тад искрено он је заплакао,
    Што држава ништа не учини,
    Да гроб Цара достојно уреди,
    И да мошти буду му на месту,
    А у духу вере православне.
    Сам је Грујић сандук набавио
    И у њега кости је ставио,
    Однео их одмах у Београд
    И сместио у дворану чисту,
    А у дивној згради београдској.
    Кад су Немци напали нам земљу,
    Кад бомбама рушише Београд,
    Годинице четрдесет прве -
    Тада Грујић обгрлио сандук,
    А тај сандук с Царевим, костима,
    Да би кости тако заштитио,
    Ако Немци поруше ту зграду.
    Те године четрдесет прве,
    Немци руше споменике српске,
    А са њима и хрватска војска.
    То чинише темељно с црквама.
    Са црквама српске Фрушке горе,
    А такође и са храмовима.
    Пљачкају их и вредности носе,
    А све оно што је православно,
    Или ломе ил' у ватри пале.
    А Грујић је тад се забринуо,
    Јер су тамо свеци сахрањени:
    Сахрањен је син цара Душана,
    А то беше Урош Немањићу.
    Сахрањен је српски кнез Лазаре,
    Те велики племић Штиљановић -
    То је главом Штиљановић Стефан.
    Пореклом је с мора црногорског,
    Из племена славних Паштровића.
    Имање је тамо оставио,
    Оставио српскоме народу,
    А он стиг'о у подручје Срема,
    Сместио се у Моровић граду,
    И то крајем века петнаестог.
    Ту је био командант у војсци,
    А у војсци цара аустријског.
    Тих година Турци нападоше,
    Нападоше државу Мађарску,
    У којој је, на велику жалост,
    Половина мађарских племића,
    По наредби баш из Ватикана,
    Те држава западне Европе,
    Послушаше подмукло и срамно -

    ОдговориИзбриши
  20. Да Мађарску Турцима предају.
    Штиљановић био против тога,
    Аустријском војском командов'о
    И често је Турке побеђив'о.
    Он је био честит' и узоран,
    Те племенит, од народа вољен,
    Па је Стефан проглашен и светим.
    Кад су Турци потукли Мађаре,
    А то било у шесн'естом веку,
    Баш године двадесет и шесте,
    Код мађарског насеља Мохача.
    Аустрија одбрану спремала,
    Штиљановић био јој је узор,
    Те је њему дала и имање.
    Дао му га Фердинанде бечки,
    Поклонио и град му Валпово.
    Схвати Грујић да он мора спасит',
    Спасит' мошти оваквог јунака,
    А и мошти царске Урошеве,
    Те и мошти српског кнез Лазара.
    У априлу четрдесет друге,
    Хрватска је фашистичка војска,
    Упадала у храмове српске,
    Пљачкала је и скрвнавила их
    Скрвнавила фреске и иконе.
    Радослав је Грујић пожурио,
    Да спасава мошти светитеља,
    При томе је им'о сарадника,
    А то беше часни архимандрит,
    Архимандрит по имену Лонгин,
    А рођен је к'о Љубомир Томић.
    Службов'о је тада у Врднику,
    Настојатељ манастира био,
    Манастира знане ''Раванице''
    После рата био је владика.
    Но, Грујић је с Лонгином немоћан,
    Њих двојица нису ништа могла,
    Јер на светој српској Фрушкој гори,
    Свуд присутна хрватска је војска,
    И то она усташког имена,
    Те је многе Србе убијала,
    Ил' гонила у логоре смрти.
    Прва жртва светог манастира,
    Манастира сјајног ''Шишатовца'',
    Беше лично његов архимандрит,
    Архимандрит добри Рафаило,
    Презименом, он је Момчиловић.
    Хрвати су главу му одсекли,
    Ножевима које су сковали,
    Да би њима живот скончавали -
    И Србину, и Јевреју сваком,
    А такође и свакоме Рому,
    Јер је закон државе Хрватске,
    Предвиђао уништење њино,
    Уништење ова три народа.
    А хрватски ''Музеј за умјетност'',
    Отворен је у Загребу граду,
    За који су хрватски војници,
    Доносили уметничка блага,
    Уметничка из храмова српских,
    А посебно оних фрушкогорских.
    У априлу четрдесет друге,
    Грујић сазна да су ти Хрвати,
    Оштетили свете мошти српске,
    А јунака тог Штиљановића,
    Сахрањеног баш у ''Шишатовцу''.
    То покрену одмах професора.
    Родољуба часнога Грујића,
    Те он схвати да с Лонигином неће,
    Неће спасит' мошти светитеља,
    Него да им само помоћ треба,
    Од немачких неких официра,
    Пред њима ће Хрват устукнути,
    Устукнути с ханџаром у руци.
    Срећа јесте што је Грујић знао,
    Да је један немачки официр,
    Службовао тад у Београду,
    Чин мајора он је поседов'о,
    А био је и филозоф познат,
    Пре рата је помно изучав'о,
    Изучав'о српску историју,
    Те је знао о прецима српским,
    Да су први користили писмо,
    Које ће се назвати Винчанско.
    А такође, он је археолог,
    Истражив'о гробнице је многе,
    А гробнице у Старој Србији,
    Понајвише крај града Охрида.
    Овај Немац именом је Јохан,
    Презименом Албрехт фон Рајсвиц је.
    С много муке Грујић до њег стиг'о,
    Молио га да помогне хитно,
    Да се мошти српских светитеља -
    Баш Уроша Немањића цара,
    И Лазара српског часног кнеза,
    И јунака Стеве Штиљановић,
    Спасавају од хрватске војске,
    Која ће их спалит' на ломачи.
    Албрехт Рајсвиц схватио је важност,
    Ову важност за културу Срба,
    Пристао је помоћи Грујићу,
    Те с Грујићем крену у возилу,

    ОдговориИзбриши
  21. Крену одмах српским храмовима,
    Храмовима свете Фрушке горе.
    Кад немачко возило је стигло,
    С неколико немачких војника -
    Кад је стигло до храмова српских,
    Хрватски су војници нестали,
    Јер им Немци беше господари.
    Рајсвиц стиже у храм Бешеново.
    Ту је Грујић с Лонгином заједно,
    У возило преместио сандук,
    Са моштима Светога Лазара,
    А онда су стигли до Јазака,
    У његовом манастиру беше,
    Беше мошти српског цар-Уроша,
    Које они одмах преместише,
    Ставише их одмах у возило.
    После тога крену „Шишатовцу“,
    „Шишатовцу“ красном манастиру,
    Те из њега одмах извадише,
    Извадише сандук са моштима,
    Са моштима Штиљановић свеца,
    Те и мошти његове супруге,
    Штиљановић прелепе Јелене.
    Дивни Немац мајор Јохан Албрехт,
    Спасио је мошти светитеља,
    Светитеља српскога народа,
    Чинио је супртно од других,
    Који јесу све ништили српско,
    А везано за културу Срба.
    Тад су мошти српских светитеља,
    Пренесене у Саборну цркву,
    А у главном граду Београду.
    Ове мошти после Светског рата
    Смештене су на следећи начин.
    Мошти цара Урош-Немањића,
    Враћене су у манастир Јазак,
    Мошти светог и Штиљановића,
    Враћене су у храму „Шишатовац“,
    А мошти су српског кнез Лазара,
    Пренесене у храм „Раваницу“,
    „Раваницу“ код града Ћуприје.
    Мошти цара српскога Душана,
    После рата чувао је Грујић,
    Јер је схват'о да власт комуниста,
    Противсрпске програме спроводи.
    После успе уз помоћ попова,
    Да их смести у капелу свету,
    У капелу Патријаршијину,
    Где ће бити до шездесет осме,
    Кад су биле оне премештене,
    Премештене у прекрасну Цркву,
    Омиљену Цркву Светог Марка,
    А у строгом центру Београда!
    После рата власт је комуниста,
    Оптужила пречасног Грујића,
    Да у рату издајник је био,
    И да он је српски народ хтео,
    Хтео, кажу, фашизирати га.
    Осуђен је, у затвор отправљен.
    Часни Грујић после смрти своје,
    Кад су многе године и прошле,
    Часно био рехабилитован!!!
    То се деси два'есет првог века,
    А године баш четрнаесте
    По одлуци београдског судства -
    А тај суд је Виши суд именом.
    Поред тога и улица једна,
    А улица јесте на Врачару,
    Носи име славнога Грујића.
    Још остаде нешто нерешено,
    Не решише српски државници,
    Нит' решише српски научници,
    Да се Немцу Јохану Албрехту,
    Част посвети и споменик дигне,
    А дигне се усред Београда,
    Јер он спаси посмртне остатке,
    А остатке српских светитеља!

    Београд, 26. април 7528 (2020)

    ОдговориИзбриши
  22. Данас нема албанског имена на Кавказу, али су тамо потомци становника средњевековне Албаније. Они имају заједничке одлике с Албанцима (Шиптарима) на Балкану. Сличан им је језик, лична имена и народна ношња (капа – кече), а имају исте антрополошке одлике. У осмом веку су Арапи ратовали на Кавказу против Хазара. Албанци су помагали Римљанима, јер су били у непријатељству са хазарским суседима. Кад су Арапи завладали подручјем око Каспијског мора, велики део Албанаца је исламизиран. После извесног времена, хазарски војсковођа Барџил, каганов син, поразио је 730. године Арапе и запосео је Албанију. Наредио је да се сви муслимани побију. Тад су Албанци морали да беже на све стране. Тражили су спас код Арапа. Ови су у међувремену заузели скоро целу Сицилију и делове јужне Италије, па су у обе покрајине доселили Албанце муслимане. Арапи су ратовали на Средоземљу с Романима (Византинцима) од 827. до 878. године. Ромеји су тек 980. године успели да потуку Арапе на Сицилији и да део Албанаца врате у хришћанску веру.

    ОдговориИзбриши
  23. Министарство за спољне послове Краљевине Србије је забележило 400 напада наоружаних Шиптара на Србе на Косову и Метохији (убиства, силовања, отмице девојака и жена, претње смрћу ради добијања новца и имовине, гоњење на бесплатан рад, паљења, отимања стоке, пребијања, рањавања, итд). Од четиристотине злочина, амбасадор Стојан Новаковић је унео у документацију само 91 случај, која је део протестне ноте турском министру за иностране послове. Био је свестан, да не вреди набрајати свих 400 злочина, јер их у Влади Турске не би све ни прочитали, а опис сваког од злочина би представио књигу од скоро хиљаду страница. И наравно, у тих 400 злочина, убројани су само они који су извршени у последњих неколико месеци 1897. и 1898. године. Ако би се узели у обзир злочини, рецимо, од једне деценије (кад су десетине хиљада Срба бежале у Србију), онда би томе требале хиљаде и хиљаде писаних страница. (Чудно је /да ово поновимо/ да Србија не покреће питање ових злочина геноцида над Србима и не оптужује Турску – како је то учинила Јерменија, па су парламенти Француске и Америке, ових година, изгласали резолуције о турском злочину геноцида над Јерменима – а оба злочина геноцида су с краја 19. и почетка 20. столећа). Подаци су страховити, језиви - и у овом смањеном приказу шиптарских злочина над Србима. Пише, да су у Приштевском, Новопазарском, Пећском и Призренском санџаку, од марта 1897. до јуна 1898, Арбанаси убили осам Срба, запалили једну српску цркву отели и силовали 15 Српкиња и 31 пут тукли Србе, пљачкали и палили им имања и куће. После јуна 1898, Шиптари опет почињу са злочинима и у дипломатској преписци су и ови злочини убележени – учињени до јануара 1899. године. Сваки нови је свирепији од претходног – и крвавији. Турска власт се није осећала обавезном да их онемогућава. Није штитила ненаоружане Србе. Пошто су и ови нови злочини унесени у књигу Министарства за спољне послове, од неколико стотина, узећемо један:
    „Али-бег, Мелић-бег, Ида Бејтула, Илијас Даут, Ида Назиф Гољче, Ахмет Шаковали, сви из Гилана, и седам наоружаних Арбанаса из Љубишта, дошли су у кућу Симе Репушанца, у Врбовцу. Ту су три дана били гошћени, па, да би се домаћину захвалили на гостољубљу, они му, у сред куће, плотуном из пушка, убију сина Стају. Кад је Стаја издисао, родитељи су кукали, убице су се грохотом смејале. Сима натовари сина на кола и понесе га у Гилане – да се жали суду. Наоружани Арбанаси, родитељи убица, приморају оца, да се са лешом врати у село. Ту, оружјем приморају оца, да напише изјаву – како му се син сам убио. А то, заплашени и приморани, сељаци потврде – такође, мисменом изјавом. Убице су остале некажњене“.
    Књига Министарства за спољне послове Краљевине Србије – књига страве и ужаса, била је припремљена за Оснивачку конфернцију о миру и разоружању у Хагу – 1899, на којој је основан и Међународни арбитражни суд. Али, европски државници и судије никад нису погледали у садржај овог документа. Аустроугарска није дозволила, да се њен савезник, Турска, стави на оптуженичку клупу.

    ОдговориИзбриши
  24. Ново столеће је наговестило ослобађање балканских народа од Турака: Срба, Бугара, Грка и Шиптара. Прва три народа су имала државе на делу својих територија, али су им велике области још биле у турском ропству. Било је јасно, да ће две српске државе (Србија и Црна Гора) успоставити војни савез с Грчком и Бугарском – ради потпуног ослобађања и прогона Турака с Балкана. Западноевропске државе су рачунале с тим да овај наговештени савез неће изменити политичку карту Балкана, јер су биле уверене у победу турског оружја. Аустроугарска, Немачка, Италија, Француска и Енглеска нису желеле снажну и пространу српску државу – уз своје старо стратешко опредељење, да би она била руска провинција и руско војно упориште на Средоземљу и била опасност за Аустроугарску, која је владала пространијим делом српских земаља него Турска, а држала је у ропству и друга два словенска народа – Хрвате и Словенце. Уз то је следило и вечно непријатељство према православљу, а оно је била вера Грка, Бугара, Срба и дела Шиптара. Западноевропска штампа се сврстала на турску страну и с ниподаштавањем је писала о православним балканским државама, подвлачећи немоћ њиховог оружја у случају рата с Турском.
    Срећом, такво погрешно предубеђење Западноеворпљана је користило балканским народима, јер у супротном, да су Западноевропљани рачунали с могућом победом Грка, Бугара и Срба, вероватно би благовремено пружили Турцима и војну и другу помоћ. Изненадиле су их муњевите победе хришћанских војски. Нарочито српска победа над Турцима на Куманову и продор српске војске на бугарске етничке земље – према Једрену, куда се упутила да помогне Бугарима. На Балкан су похрлили новинари, шпијуни и умни људи из Европе. Оно што им је преостало, почели су паклену пропаганду против Срба. Новине у европским престоницама су представљале Србе као разбојнике, пљачкаше и убице. Писано је да Срби вешају невине и да су успутна дрвећа од Косова до Скопља окићена обешеном турском децом и женама. (На исти начин ће медији Запада писати о Србима у време разбијања Југославије, од 1990. до 1999, а Срби највише пострадали и над њима су Словенци, муслимани, Хрвати и Шиптари обавили типичан злочин геноцида).

    ОдговориИзбриши
  25. СКЕНДЕРБЕГОВА АРХИВА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
    Захваљујући Томи П. Раовцу, сазнајемо невероватну чињеницу – једна породица је чувала, у 20. столећу, архиву славног српског племића Скендербега. Податак о томе је објављен 1913. године, а нико од српских државника у Београду и Подгорици се није потрудио, да се то благо смести у Српску академију наука и уметности, у неки од музеја, или у државне просторије. Тиме су српски државници показали потпуну недораслост. Уз њих, то су и званични српски интелектуалци. Шта би данас значила целокупна архива једног од српских племића из 15. столећа! Много би значила. Била би колосално сведочанство о српској држави, срској нацији, српској културној баштини... Уз њу, не би било могуће Скендербега проглашавати припадником албанске нације и албанским државником – што данас фигурира у историографији европских држава. Нико од српских историчара није озбиљније покренуо питање овог фалсификата у историјској науци. А да јесте, онда би се и међу бившим Србима – Шиптарима покренуло освешћење и преиспитивање колонијалног инжињеринга на српским земљама. Њиме су створене од Срба толике нације, а значајни српски државници, војсковође и интелектуалаци, проглашени су за државнике, војсковође и интелектуалце тих вештачких несрпских нација. Један од таквих значајних Срба је Скендербег – проглашен Арбанасом, Албанцем, или Шиптаром.
    О Скендербегу и његовој архиви, с документацијом на српском језику, овако је писао Томо П. Раовац:
    „Ђорђе Кастриотић је рођен 1403. године, од оца Ивана и мајке Воиславе, кћери српског господара од Полага. Његов прадјед се звао Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379. године, гдје је вршио дуност најмесника, као племић Душанов. Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је, као српски племић, господарио у Серињи, које је мјесто аустријски конзул Ј. Г. Хан нашао на своме путовању и описао га. Константин се оженио Јеленом, јединицом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког приморја и наследнцом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики положај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђорђев, Иван, везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арбанашким кућама, био је најглавнији владар у Арбанији. Са својом женом Воиславом је имао пет кћери и четири сина. Најстарију кћер Марију је дао за Стевана Црнојевића, господара Црне Горе; Влајку за Стевана Балшића; Ангелину за Владана Аријанта-Комненовића; Јелу за неког главара у Арбанији, а Мамица је, по очевој смрти, удата за Мојсила Дибранца. Од синова, најстарији Реносин је умро као православни калуђер у Синаји, остала тројица су се звали: Станиша, Константин и Ђорђе. Иван, Ђорђев отац, је морао 1413. године дати Султану своја три сина за таоце, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа. Турци га потурчише и назваше Скендербегом, или Искандером, што значи господар – Александар... Ђорђе побјеже од Султана, промијени поново вјеру, дође у Кроју, коју исте године (1444) ослободи, као и град Љеш...

    ОдговориИзбриши
  26. Но, да ли је Карло Топиј био Арбанас. То је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима, нема имена: Ђорђе, Иван, Станиша, Воислава, Мамица, Јелена, Марија, Влајка, ни Ангелина – нити се код Арбанаса могу наћи многосложена имена, већ само једносложена: Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том, Марк, итд. Зна се, да се Ђорђе Кастрииотић, свагда, служио својим српским језиком и ћирилицом, којом је писао и издаво повеље и наредбе... Зна се, да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде и обичаје српске вршио и одржавао... Било је и таквих странаца који су по цијелој Малесији, нарочито у Скадру и око њега, ништили све српске споменике, црквене натписе и друге документе о српској прошости. Нарочиту ревност је показивао г. Хекар, француски конзул у Скадру, коме нијесу давали мира српски споменици и црквени натписи по свој околини Скадра. Успомена на Ђорђа Кастриотића, Скендербега, остала је у живој памети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу своје највеће јунаке, што потврђују народне пјесме, предања о витештву, и његовим славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса – правих Арбанаса, о њему готово нигде и ништа не зна, нити га Арбанси спомињу као свог јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак, и птица у гори, и чобан за овцама би пјевао о његовом витештву и славним побједама. Но, за дивно је чудо – што га онда Арбанасима подмећу неки странци, па и наши много уиважени научници, људи од пера и новиари... На Цетињу је, код писца ових редова, учио Пренк Кола и научио српски језик и са поносом називао себе – Србином. Он се сваком приликом истицао као прави потомак Скендербегов, ређајући све претке – почев од себе до Ђорђа Кастриотића-Скендербега и од Скендербега до Андријушка, брата Краљевића Марка. Ово живо предање, које се преноси са оца на сина у овој познатој и угледној мирдитској кући, познато је и свима Мирдитима и Малисорима, и то је живо предање. Давало је право на првенство овој кући, што је и Турцима било познато и због чега су свагда зазирали од Пренк Коле и његових предака и рођака. Ово предање, почев од Пренка Коле, чуо је овај писац и од његовог оца, капетана Коле, који је себе сматрао по старини Србином, а по језику Шћипетаром (брђанином). Овај капетан Кола и његов син Пренк Кола причали су ми, како је у њиховој кући има једна одаја – скривалица, гдје се чувају стара јеванђеља и друге на пергаменту писане књиге српским (старословенским) језиком, које се чувају у њиховој кући још од доба Скендербеговог. За ове књиге и старе повеље, писане на пергаменту, причали су још и то, да су их тражили многи бискупи арцибисккупи, који су њиховој кући долазили, да их виде и да их читају, али ниједан од њих није знао да их прочита и да сазна њихову садржину, велећи, да су то старе шизматичке књиге, које су писали невјерници. Али, како се те књиге остале, као аманет од Скендербега, они су их чували и очували. О тим су књигама говорили са највећим поштовањем и побожним пијететом, изјављујући, да би прије изгубили главе и свакога и све своје, него што би те свете књиге из својих руку испустили, вјерујући, да им оне доносе свако добро и уважење, које, као прва кућа Мирдитска, имају и уживају“.
    Пре неколико година сам објавио чланак о судбини српског Косова и Метохије, чини ми се да је потребан и садржају ове књиге, те га уносим:

    ОдговориИзбриши
  27. У једанаестом столећу су ратовале, на простору данашње Албаније, Србија и Византија (Источно римско царство). Кад су Срби протерали Ромеје из Новог Епира, византијска царица Зое и њен љубавник, Константин Девети Мономах, скупили су велику војску и напали Србију, у јесен 1042. године. Млади цар (краљ) Србије, Војислав, потукао је Ромеје у две битке – до ногу. Овај пораз од Срба, проузроковао је немире и војну побуну у Византији. Побуњенике на Сицилији је водио Ђорђе звани Манијак. Желео је да смени цара и укрцао је бројну војску на бродове и запловио је према Драчу. Шиптари су му били помоћна војска и увек их је водио на ратишта, а на бродовима су се налазили и чланови њихових породица. Пошто се ови подаци налазе у књигама академика Деретића, наводимо цитат из једне од њих, где ће се видети како су Шиптари доспели у Србију:
    „Са том шареном војском, Манијак се искрцао у Драчу у марту 1043. године. О тим догађајима сведочи византијски историчар, савременик тих збивања, Михаило Аталиота. И албански историчари признају, да се тада Албанци први пут помињу на Балканском полуострву. Како је Србија била у рату с Византијом, Манијак је рачунао с извесном српском симпатијом... Код Дојранског језера се сукобио Манијак с византијском војском верном Цариграду и ту је погинуо. Његова војска се предала. Византинци су примили своје војнике са Сицилије, али нису хтели да приме Албанце на своју територију. Били су им странци – једним делом хришћани, а једним муслимани. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, јер су лађе удаљене из луке. Као бродоломци, молили су Србе, да им дозволе насељавање негде у Србији, где би, као традиционални сточари, гајили стоку за Србе и за себе. Срби су их населили на слабо насељеним пределима око места Рабана, на падинама планине Јабланице, северно-источно од Елбасана... По месту Рабан, Срби су досељенике називали Рабанасима (Арбанасима). Странци су их називали Албанцима – по Албанији на Кавказу... а они су себе називали Шћипетарима... Арапи су их називали Арнаутима, што значи – они који се нису вратили. Ово име ће Турци преузети од Арапа. Када Аталиота спомиње Албанце (1078), назива их становницима Рабана – Арбанон. Тако исто чине и други византијски историчари: Јован Скилица и Ана Комнен. Ана пише то име према српском изговору – Рабан. Средњевековни писац Магиус Патавиус је знао да су Шћипетари из Азије и звао их је 'децом Кавказа'. У кавкаској Албанији је било више од двадесет племена, од којих су у Србију стигла четири: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су 'Госк' или 'Гог' код јерменских географа. Шамиде су азијски Шумикси“.

    ОдговориИзбриши
  28. Француски писац Жерар Бодсон ће најуспешније пронићи у лавиринте антисрпске пропаганде - под плаштом критике Слободана Милошевића. Видеће да је замајац у сатанизовању Срба пред светским мењем било сакривање истине о увођењу демократије у Југославији. Стратези ће то учинити на наједноставнији начин, како смо рекли, Слободан Милошевић ће бити проглашен диктатором, а вође у сепаратистичким републикама демократима. Жерар Бодсон пише да је стварност у Југославији била потпуно друкчија:
    Друга фаза српског национализма, од 1980, обележена је ОДБАЦИВАЊЕМ КОМУНИЗМА, сматраног фактором репресије српских мањина које живе ван територје Републике Србије, без обзира да ли је реч о Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини, а норочито онима на Косову. Протест Срба Косова против судбине која им је намењена, посебно од ступања Тита на власт, а што се изразило након његове смрти, почетак је савременог српског националистичког покрета. Овај национализам је, пре свега, антикомунистички; Срби проглашавају Савез комуниста Југославије одговорним за принудно прогонство Срба са Косова, због албанских притисака. То што је овај националистички покрет – који називам ''српски препород'' – обновљен и проширен од стране самих комуниста, специјално од стране Слободана Милошевића, не треба да утиче да заборавимо да је Србија та која је прва започела процес декомунизације Југославије .
    Као ретко ко, Ж. Бодсон је, већ почетком најаве разбијања Југославије, био добро обавештен о природи албанског насељавања Шиптара из Албаније на Косово и Метохију – у време Турске, у Првом и Другом светском рату и за време владавине Јосипа Броза Тита – кад су десетине хиљада албанских држављана насељаване, а косовскометохијски Срби, разним мерама, прогоњени. Он ће упутити европским државницима две иситне о Србима и Србији, али ће они остати и глуви и слепи, истрајавајући на антисрпској (и антиевропској) политици на Балкану. Овај честити и умни Француз им је написао:
    1) Албанци нису угњетавана мањина на Косову, већ већина која угњетава;
    2) Рећи данас да је Србија последња комунистичка земља у Европи је неистина.
    И многи други европски интелектуалци су запажали, и чудили се, колико је тешко Европа посрнула. У њеном ангажовању на разбијању Југославије, све је подсећало на најмрачније периоде историје. И на онај у време нацистичке власти у Немачкој. Стотине и стотине неправедних оптужби против Срба ширило се меридијанима. На Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, власти су убијале своје грађане и за та недела оптуживале Србе. Тако пласиране вести су светски медији преузимали и додатно их пуниле отровом против Срба. Савесни новинари нису имали прилике да се јаве с истинама о догађајима – били су блокирани. Има њихових сведочанстава да су им уредници бацали записе у корпу, а честити амерички фоторепортер Гордон Расел ми је телефонирао да је избачен с посла у једној информативној фирми, јер је објавио два чланка о природи верских односа у Босни и Херцеговини и тренутног рата у њој. И он и неколико других новинара је покушало обавестити светску јавност да су становнике Сарајева убили муслимански официри на пијаци Маркале, 5. фебруара 1994, али је антисрпска пропаганда била тако замашна, да се њихова упозорења нису прихватала, чак кад би понегде и понекад била објављена.

    ОдговориИзбриши
  29. Да би Руси имали оправдање за ширење будуће бугарске државе преко српских историјских и националних земаља, подстицали су пробугарску литературу, што је запазио српски историчар Милош Милојевић у 19. столећу. Обавештава да су руски писци користили и методологију Запада и Ватикана – да избегавају спомињање српског имена, које се, како смо видели, на Косову и Метохији (под турском влашћу) није смело да изговори, јер су Шиптари имали право да убију сваког Србина – који би споменуо своје национално име. Милојевић набраја Русе који су писали у корист бугарског права на српске земље, па и, исто тако, „права“ Шиптара, које он зове Шкипима (Г. Гиљфрединг, Бесонов, Венелин). Милојевић, и у свом времену, види намере Европе, којима и Руси подлежу – ради увећања Бугара и њиховом ширењу на српске земље, да се од Срба створе нове нације. Поред ових података, Милојевић нам је оставио и драгоцен податак о асимилацији целог српског племена у шиптарску нацију. А то је било могуће, јер је такав удар на српску нацију био у стратегији Аустроугарске и других западноевропских држава, чему се Турска повиновала и са чим се, крајем 19. столећа, сагласила и Русија. Милојевић нам то саопштава, наводећи записе руских дипломата (Гиљфердинга и других), у којима се српски крајеви представљају за бугарске:
    „Чиста српска имена села, места, планина и једни и исти називи ових, као и у садашњим живим крајевима српским, господин Гиљфердинг и остала му братија премилостиво глагољишу, да нису српска. Он ће вам, са својом братијом, у један мах, све српско назвати „бугарским“, или „волошким“. Шта хоћете више од научника, који доказује: да су Војушићи сада шкипско племе, које живи по Хану – од реке Војуше па доле до близу Грчке, Шкип?! А неће да зна: да је то било негда српско племе, па се доцније пошкипило, иначе, за Бога милога! нека кажу сви шкипитаристи: шта значи Војушић на шкипском језику; има ли та реч у њих, као и откуда долази? Ама је и овде ваљало увређене Бугаре довести у ред Славена, направити их тако исто старим, још и старијим и од Срба; па их распрострети тамо где Срби живе. Ако има ужаса од науке – одиста је овде. Зашто та господа: Гиљфрединг, Бесонов, Григорович, Венелин и остали неће да виде Бугаре онде где им и беше место – на пример, у њиховом бившем царству казанском, које Руси, тек у 16. веку, сасвим покорише, но – тамо налазе све саме Русе?! Зашто не виде разне народе у својим губернијама, који се језиком, па и типом и обичајима, много више разликују (од Руса, СЈ), него Срби од прастарих Срба, а садашњих тзв. Бугара, Словенаца и осталих – од којих неке руске пренаучене главе хоће да створе разне народности; но, само не српску, као да им је ова оца за језик вешала? Шта то значи, нашта иде и нашта се смера, када се Срби у Македонији и Тракији, и у другим чистим српским местима, зову другим народима, надевају им се имена и гурају се удруге народности – насупрот српској, итд. Шта се може мислити о тој нашој вајној браћи, кад она и грдан новац на то троши, кад Србе у Русији гоне и називају час Дајчерима, а час Пољацима, итд. Ми нећемо ништа да одговоримо на ово: но ћемо, куриозитета ради, навести два позната и чувена писца руска. Прво, господин Бесанова, који свуда и на сваком месту гледа да распростре Болгаре – и знате докле? Е, моја браћо. Чак до Београда у данашњој (српској) Кнежевини?! Његова паметарско-језикозналачка, пропагандска политичко-фанатичка глава се хвата за све, само своје да докаже... а све је српско побугаривао... Друга нам је личност господин Григорович, који опет свуда и на сваком месту види Бугаре, као и продана и сваког презрења достојна издајничка душа свога народа и племена, унијатског пропагандисту, г. Стефана Верковића, који на руском језику написа: да су у дибарској нахији прави и најстарији Бугари?! Григорович у Охридској патријаршији, види, ама чак и чисту, бугарску патријаршију. Тако, он и у натписима, у којима се нигде и не спомињу Бугари, но Мизи, види, налази и тумачи само Бугаре“.

    ОдговориИзбриши
  30. Уз темељне одлике понашања у шиптарској друштвеној заједници, треба имати у виду она племена – фисове и барјаке који су постали од асимилираних Срба. А тога је била много у време турске окупације, посебно после 17. столећа, кад је угушен српски устанак на целом Балканском полуострву, подигнут 1683. године – од словачке границе до Солуна. Тад су Шиптари били малобројни, али у већем проценту православни и католици, те су пришли Србима у борби против Турака. Али, кад је Турска, уз помоћ Француске и Енглеске, прогнала аустријске трупе с Балкана и угушила тај велики српски устанак, Турци су приступили (крајем 17. и почетком 18. столећа) прогону Срба, њиховом исламизирању и асимилацији у турску и шиптарску нацију.
    Сви су изгледи, да их је велики проценат пошиптарен, јер су Турци знали, да ће као ти бивши Срби (конвертити, или преобраћеници) бити немилосредни према својим саплеменицима, који су остали Срби – задржавши и православну хришћанску веру. А конвертити су (преобраћеници), како то објашњава медицинска наука, с конвертитским комплексом и немилосрдно настоје – да нестане популација којој су некад припадали. Тај комплекс су болно осетили православни Срби у оба светска рата и у време разбијања Југославије (1990-1999), кад су покатоличени Срби (такозвани Хрвати), исламизирани Срби (такозвани Бошњаци) и пошиптарени Срби (такозвани Шиптари на Косову и Метохији) пристали да спроведу колонијални план западноевропских држава и Ватикана о биолошком истребљењу и прогону Срба.

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине