Убити председника Вучића није дозвољено, не треба ни да буде све док у држави функционише правосуђе које решава проблеме фрапантног кршења закона, издаје земље и породичну приватизацију криминала од стране власти.
Са друге стране, обичан грађанин не може да се похвали истим степеном заштите, управо је супротно. Чак површно приказане прилике које владају у Вучићевој Србији, пружају ни мало пријатно сазнање да живимо у држави у којој свако може бити убијен. И то потпуно некажњено.
Тако живимо иронију у којој је Вучићев режим најгласнији заговорник мира, а за собом има највећи број жртава у односу на било коју другу власт у Србији, током чијег трајања нисмо били у рату. Овде ћемо поменути тек неке од њих.
А да у Србији постоје и људи за које ни једно правило ни закон не важи, недавно смо имали прилику да се још једном уверимо у случају Весне Пешић која је рекла, тачније написала на Твитеру, да код смене власти не помаже бојкот већ "цев у главу". То је био подстицај да мало више размислимо и о сопственом положају.
На Пешићкин твит режимски медији су својим извештајима дивљачки кидисали иако су унапред знали да је то све што могу. За детаље њиховог испољавања слепе оданости Вођи под паролом "мајку дајем, Вучића не дајем", нису морали да се читају сви режимски листови, барем ко иоле држи до менталне хигијене, нарочито не "Информер", "Српски телеграф", портал "Србијаданас.цом" и слични... Мада, тешко се може полемисати о њиховом идолопоклонству с обзиром да им мајка није дала ни приближно колико Вучић јесте, а вероватно није ни тражила све оно што они дају за узврат свом идолу.
Довољно је било испратити оно што је некада могло да се зове водећим медијима у Србији. Ни они нису имали пуно посла. Пешићева је сутрадан отишла у полицију и након десетак минута изашла слободна из станице. Други нису били те среће.
Очекивано, било је и покушаја да се додатно излуде и надраже обманути поштоваоци претпостављеног лика и дела Александра Вучића, на примеру некада цењеног листа "Вечерњих новости" а данас тек још једне у низу срозаних вредности Србије под Вучићем. "Новости" након паљбе из пиштоља млитаве цеви осуте по Пешићевој, редом су набрајале "претње" Председнику државе, односно махом критичке објаве које су могле да оголе, у државама са озбиљнијем поретком и да оборе, медијским лажима нашминкану фукару од власти.
Игром случаја (читај игром интереса) Милорад Вучелић, који данас крманише редакцијом овог листа а код кога је свака вредност и идеја коју је заступао, од комунизма, револуционарских дана, преко левичара до новинара - тек шатро, изузетно је успешан трговац иако са једним јединим производом на свом рафу - собом. То је роба коју увек и свакоме може да прода. У једном свом ауторском тексту, још пре готово десет година, Вучелић оправдано критикује извесно поверење дела српске интелигенције у патриотске црте политике Бориса Тадића и пише да и "силом прилика и сам учествује" у "погрешном, јаловом и закаснелом послу" разврставања "националне интелигенције у критици власти". Додаје и то да се "ништа претходно не броји, него се, као да ништа није било, уводи нов и апсолутни критеријум!" у критиковању власти који више и није критика.
Да ли пророчки ил' интуитивно али то је написао човек који "од '68 па наовамо"није пропустио ни једну област ни догађај друштвеног живота а да у њима не учествује или их не "омирише" и то "увек у стваралачком, динамичном конфликтуса светом око себе, истовремено дебело захватајући из њега. Ако је то револција - онда револција, ако је то култура, онда култура, ако је рат - онда рат" (Време, бр. 1296.)
Редакција "Вечерњих новости" се не разликује од осталих режимских и антинационалних медија који када, на пример, дође до напада на Србе на Еосову и Метохији за извор увек узимају особе блиске режиму како не би пореметили наречени "ауторитет" Вође својим извештавањем. Ни мало није битно што таквим јављањем не постижу или ништа, или чине стање горим показујући екстремистима немоћ српске власти. А то она и жели јер не заштитом Срба већ увећањем проблема ће једино моћи да оправда планирану и, сада видимо, дефинитивну издају Еосова и Метохије и то не као коначну већ прву у низу незаустављивих разградњи и других делова Србије.
Тако неминовно долазимо до тачке пресека која нам показује како су једино битни економски интереси а кључ од сефа налази се у рукама Вође што је све постало потпуно огољено. Еако би Вучелић рекао - уведен је нов и апсолутни критеријум - с том разликом да време власти Александра Вучића, мада процес није почео са њим, представља време апсолутног пропадања свих вредности пре него постојања било каквог критеријума.
Будући да се нашао и учествује у медијском брлогу власти крцатој кадровима без образовања, лажних диплома и сировог простаклука, Вучелић је нехотице постао један од симбола пропадања свих вредности али то, како рече, "силом прилика".
А како су га на слуганство силиле прилике, које никако није пропуштао у животу, за Магазин Таблоид сажето појашњава један од људи из његовог блиског окружења који за највећу "услугу" сматра то што није био приморан да са њим оствари ма какву сарадњу или контакт.
"Данас главни уредник Новости, Милорад Вучелић, стари је мрачњак, криминалац и пљачкаш, који је био подобан и у време Броза, и Милошевића, и Ђинђића, па и Kоштунице. А подобан је и сада у време диктатора Вучића па је сасвим јасно с каквим прљавим човеком имамо посла. Један детаљ о њему много наговештава, он је своју децу школовао на најскупљем факултету у Швајцарској где годишња школарина стаје нешто више од 100.000 евра, на њој се углавном школују деца крунисаних глава и важила је дуго за "школу краљева"... и то нису сви трошкови... Па, када израчунамо 4-5 година школовања пута два студента, колико је то коштало? Одакле му тај новац? Од тетке из Kанаде?..." пита се наш саговорник иронично и упозоравајући додаје:
"Зато, ту протуву и људског изрода, иначе веома образовану и интелигентну особу, када би могли најбоље би било да мимоиђемо. У широком кругу. Са таквима као што су он, или покојни Александар Тијанић, свим силама сам се трудио да никада немам и нисам имао посла" каже наш саговорник са језом у гласу као што се са прехлађеним Kинезом разговара о Kоронавирусу.
Подсећање на Тијанића добра је паралела и мост који повезује РТС, Тањуг, Студио Б,Новости, Политику... са другим интересно "приватизованим" медијима попут Пинка, Хепи телевизије, већ поменуту штампу а који показује медијску сцену Србије на којој су сви у истом фронту, са истим циљем иако наизглед другачије уређивачке политике.
Тако су нови "критеријуми" у ствари брисани простор на коме су елиминисане све вредности и моралне норме а њихово место је испунио испливали друштвено-интелектуални талог. То није само заштитило режим, и самог Александра Вучића као његовог носиоца, у чињењу непочинстава, пљачке и издаје, већ је кроз то активирало и патолошке механизме, који су појачали опресију тј., бруталност, безобзирност и окрутност над грађанима.
Погођени неправдом од стране власти која у рукама држи све механизме контроле и злоупотребљава их против најбројнијег и незаштићеног слоја људи, грађани су се нашли у стању тешке оптерећености, узнемирености, непрестаног страха и неизвесности која се путем оваквих медија појачава измишљањем опасности која прети Александру Вучићу, главном кривцу за такво стање и још тражи подршка од жртве (грађана) како би Вођа наставио да ради то што ради.
Изложени несигурности и рањивости наспрам све окрутније диктатуре Александра Вучића, у стању тешког очаја и беде како у физичком тако и у психичком смислу, грађани све чешће прибегавају екстремним видовима испољавања огорчења, попут разних облика деструктивног понашања па чак убистава или самоубистава. Не ретко бивају и убијени, много чешће него раније.
Kада су у питању обични грађани онда је то махом распусним понашњем владајуће касте, која је свесна своје супериорности у односу чак и на законодавство. Тада ступа на сцену онај ресор медија предвиђен да буде патрон власти у прљавим пословима. Управо зато диктаторски режим Александра Вучића никада неће јавности открити кривца за убиство Станике Глигоријевић на наплатној рампи код Дољевца одакле су нетрагом нестали снимци са сигурносних камера што је, иначе, апсолутно незамисливо!
Подсећања ради, Станика је жртва саобраћајне несреће у којој је страдала када је аутомобил у коме се она налазила, ударило возило којим је путовао народни посланик и високи СНС функционер, Зоран Бабић. Брзо се прочуло да је управо он био возач али се власт свим силама трудила да то сакрије. Да није био, сигурно би смо видели снимак.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
То није једини снимак који се крије од јавности. Почетком ове године Србију је потресла вест да се Kрагујевчанин Н.С. (41) заклао на улици након наводног инцидента који је избио у једном маркету. Већ прве вести донеле су "сазнања" према којима се "незванично" али ради о ментално оболелој особи, да је јурио продавачицу у маркету ножем јер је дошао на касу а није хтео да плати, затим је изјурио напоље и након краћег бекства, испред полицајаца се заклао. Неколико људи је то снимило својим телефоном.
Међутим, како је са лица места и Магазин Таблоид утврдио, несрећник заправо није имао чиме да плати што га је дубоко потресло а онда истрчао на улицу и починио самоубиство. По начину како је то урађено, несрећник није желео само да се убије већ је више пута поновљеним резањем свог врата испољио јасан облик дубоког огорчења и фрустрације услед које је дошло до самоповређивања.
Психологија каже да самоповређивање не познаје теже облике а готово никада, или врло ретко, суицид то јест, самоубиство.
Оптужбе режимских медија и водећих гласила да је за самоубиство криво ментално стање жртве, као и очигледна лаж да је ножем јурио продавачицу маркета што видимо из чињенице да видео снимак никада није приказан јавности нити је продавачица то потврдила било каквом изјавом, такође говоре да су узрок пре свега сиромаштво и беда у које нас је гурнуо Александар Вучић систематским слабљењем економски моћи грађана.
На овом примеру, дакле, конкретно видимо сву жестину којом су разорени држава и народ. У стању потпуног безизлаза, које се на телевизији и у штампи представља сасвим супротно, често као историјски успех, психолошки притисак на обичног човека је кулминирао. Све чешће житељи Вучићеве Србије "излаз" налазе у смрти.
Недуго након случаја у Kрагујевцу, догодило се још једном самоубиство које је потресло јавност. Овај пут на степеницама Дома Народне скупштине, мушкарац В.Ш. (42) пуцао је себи у уста и оставио опроштајно писмо. Такође је приметна тежња да се већ у првим вестима раздвоје место и сами догађај. Kасније је јављено да је разлог убиства био личне природе, дугови зеленашима. Међутим, чињеница да садржај опроштајног писма није објављен јавности и да се строго крије, снажно упућује на закључак да је великим делом и за ову смрт крива Влада и актуелна социјална и унутрањшња политика Александра Вучића. Да није тако, објављивање тог писма би најбоље уклонило сваку помисао о повезаности случаја са местом, односно влашћу, и вртело би се до бесомучности у свим средствима информисања.
Међутим, Влада ни владини медији, нису неосетљиви на смрт. То никако! Али само онда када се са њом у везу, најчешће на сасвим волшебан начин, може довести сам Вучић. Нарочито неразуман и поданички случај представља притварање Радоша Мићевића (67) и то због недвосмислено сатиричне објаве на његовом Фејсбук профилу!
Она гласи:
Умро је наш Вучић
"Драги наш Вучићу, нека те анђели вечно чувају у супморном језеру".
Ожалошћени:
Ми мудри и паметни СНС сендвичари из Централне љубавне управе"
Све то исписано белим словима на црној позадини. Иако више него очигледно да се ради о шали, без икакве претње било коме, судија Вишег суда у Београду, Марина Анђелковић, одредила је Мићевићу притвор и покренула кривични поступак против њега!
Није помогло ни то што за разлику од ранијих излагања лика Александра Вучића сатири, када се жалио да "они" нађу неку фотографију на којој је ружно испао па допишу неки текст..., ову објаву краси изузетно ведра фотографија Председника, где је он насмејан и радостан и ни по чему се не може рећи да се због нечега осећа лоше или да је Мићевић имао неку "озбиљну" намеру.
Можемо само да претпостављамо прави разлог медијске подршке репресији над грађанима, да ли сервилност или упутство да се ућутка сваки противнички глас да се не би додатно пољуљала Вучићева позиција на власти, можда оба...
У сваком случају, Вучићев режим не опрашта оно што није он написао.
То нам је предочено још 2016. године када је у свом дворишту претучен професор енглеског језика гимназије „Михајло Пупин" у Kовачици, Горан Херлинг. Он је указивао на бројне неправилности рада органа школе и директорке - коју је иначе на том месту поставила локална власт коју чини СНС са својим коалиционим партнерима. Своје примедбе Херлинг је објављивао такође на Фејсбуку, и документовао их званичним записницима и одлукама органа школе.
Херлинга је група мушкараца ударарала оштрим металним предметом по глави, телу, рукама, прстима... недвосмислено му показујући да га кажњавају због онога што пише!
Уместо правде и заштите уследио је синхронизовани наставак тортуре и психички линч над Гораном путем медијских извештаја.
"Оно што ме у овом тренутку боли више и од сопствене главе и шака (делова тела потребних за размишљање и писање), спада оркестрирано и симултано испирање мозга широким народним масама.
У мом случају, неке медијске куће, уместо да истраживачким новинарским радом пруже објективну слику о догађају, просто се утркују која ће да пласира више сензационализма.
Kакав је то монструозни ум смислио да сам некога у зборници, у којој је у том тренутку боравило доста колега, назвао наркоманком!?! У запаљивој атмосфери каква влада у њој последњих пар месеци, после начина на који је школа преузета, пажљиво се одмерава свака реч.
Kако је могуће да је информација пласирана без провере и саслушања и друге стране?
На овај начин је, уместо да неко истражи наводе мог писања, запрепашћујућом брзином донето саопштење које је преплавило медије. Да ли је то учињено само зато да би се што хитније смирила јавност, згрожена бруталним и крвавим насртајем на људски живот?" изјавио је неколико дана касније Горан поводом медијских лажи које су преплавиле све режимске билтене смишљено мењајући разлоге и ублажавајући цео догађај, односно, скривајући истину од јавности јер је претучен зато што је дигао глас против нелегалних одлука локалне власти коју чини Српска напредна странка а то јавност није смела ни да помисли.
У једном од текстова због којих је претучен, професор пише:
„Моје име је Горан Херлинг. Мој позив је професор, а моје опредељење је слободан човек. То значи да мојим бићем не влада страх".
Није искључиво да је баш ова реченица иницирала ако не напад оно толику бруталност код налогодавца. Чињеница да се неким не може владати страхом је оно што паралише Вучићеву власт. Ако не могу да поткупе новцем ни влашћу, онда га контролишу уценама, то јест - страхом. Ако то не могу онда постају јако несигурни и осећају се рањиво...
Из тог разлога и уреднику Магазина Таблоид, Миловану Бркићу, након бројних покушаја да га застраше, уцене или технички и економски онемогуће у раду и објављивању документоване истине о криминалним активностима како Александра тако и његовог брата Андреја Вучића и људи из њиховог окружења, преостало је само једно... А то је садржано у графитима у центру Београда кроз разне претње међу којима је и она директна: "Милован Бркић проћиће као Ћурувија".
Kако су исписане идентичним рукописом али и речником истоветним са стилом прозивки којим Александар Вучић параноично гађа Бркића на конференцијама за штампу пред својим новинарима, то остаје много простора за увереност да је налогодавац управо Вучић. Ако није он - зашто није ухапшен изгредник, што није тешко јер је центар града из свих углова прекривен безбедносним камерама? Или, зашто није покренута ни једна полицијска акција као што је то био случај када су идентичну претњу навијачи упутили новинарки "Инсајдера" Бранкици Станковић?
На крају, зашто медији ћуте о јавној претњи смрћу њиховом колеги!? Објашњење су можда неки "апсолутно нови критеријуми" о чијем увођењу нисмо обавештени?
Мада, да подвучем, Бркић и није колега огромној већини новинара у Србији јер за разлику од њих он свој новинарски посао обавља часно и професионално. Управо зато и јесте на мети криминалног режима српског диктатора, он и већина новинара Магазина Таблоид.
Хоће ли најгоре уследити то не знамо, надајмо се да неће. Али будимо опрезни нарочито ако дође до неког догађаја који би окупирао сву пажњу домаће јавности као што је то био случај са таксама од 100% које су албански сепаратисти, и коалициони партнери Вучићеве "Српске листе", увели 21. новембра 2018. године на све производе који на Kосово и Метохију стижу из централне Србије и БиХ.
Тих дана почињена су три убиства, повезана чињеницом да се радило о осуђеницима на затворске казне.
Већ 26. новембра у Нишу је убијен затвореник Иван Илић, припадник јагодинског нарко клана. Убиство се догодило у 13.30 док је Илић са осталим затвореницима радио на уређењу зелене површине у граду. На њега је пуцано из аутомобила у покрету а од задобијених повреда издахнуо је на лицу места. Аутомобил којим је убиство почињено касније је нађен недалеко одатле, спаљен како би се сакрили трагови.
Запањујућа сличност у начину извршења овог и убиства Оливера Ивановића јануара те године а за које су већ осумњчени и оптужени управо Вучићеви људи "од поверења", односно криминалне структуре на Kосову и Метохији, тачније Милан Радоичић, кога власти албанских сепаратиста сумњиче за тај злочин. Вучић се поприлично потрудио да убеди домаћу јавност да не постоји умешаност али изгледа да није имао довољно снажне аргументе да у то убеди међународну заједницу или своје коалиционе партнере у албанској власти на KиМ и тако свом сараднику обезбеди слободу.
Истог дана поподне дошло је до још једног убиства у ваљевском затвору када је малолетни осуђеник Е.Ј. (17) убио другог затвореника Б.Д. (83) који се са њим налазио на стационарном лечењу. Kао највероватнији узрок наведена је склоност ка повређивању других људи, односно насумични напад.
Неколико сати касније, на Бежанијској Kоси у Београду, извршен је покушај убиства такође из аута у покрету. Пуцано је на црногорског држављанина Д.Б (20) који је у тешком стању пребачен у болницу.
Пре краја тог дана, пола сата пре поноћи, у сачекуши у Пироту убијен је Срђан Алексић (38) за кога се у медијима снажно потенцирало да је бивши затвореник.
Обузети таксама, медији су махом о њима извештавали а јавност непрестано у ишчекивању нових информација готово да није ни регистровала ова убиства.
За ово време карактеристична је још једна појава коју прати интернет сајт www.црнакњига.рс а са циљем да се укаже на њену учесталост и чињеницу да је безбедност грађана угрожена јер до обрачуна неретко долази у сред дана и на јавним местима.
Од 2015. до 2019. године почињена су 157 убиства са одликама мафијашких ликвидација, од тог броја правоснажно је решено тек 13, док су починиоци непознати у чак 92 случаја.
Све ово, како то Вучић воли да каже, десило се за време "њихове", односно у случају ових убистава, за време његове власти. Ако полиција може да за сат или мање нађе "прекршиоца" који на друштвеним мрежама опсује Вучића или неког члана његове породице, како то да је оволики број убистава нерешен а да су истовремено сви водећи људи мафијашких кланова ослобођени?
Медији се анализом тих околности неће бавити. Није у складу са "апсолутно новим критеријумима".
Наравно, ово је још један у низу историјских Вучићевих резултата али више од тога је сигнал да народ не сме да пристане на то да живи у кланици, и у положају стално доступног за мучење, пребијање, пљачкање и тортуру од стране власти. Тренутак је да се колективно пренемо из сна, онако како то чине Срби у Црној Гори.
Доста смо носили и трпели јарам који нам је наметнуо Вучић, ово постаје неразумно и понижавајуће. Чекање неће поправити ништа, напротив, зато морамо сами да се изборимо за оно што нам припада - слобода, достојанство, безбедност. Режим који није у стању да то обезбеди грађанима чију подршку тврди да има, мора да буде свргнут али и да трпи правне последице због тога што је омануо у својој основној функцији. И то крајње озбиљне последице.
- Чак површно приказане прилике које владају у Вучићевој Србији, пружају ни мало пријатно сазнање да живимо у држави у којој свако може бити убијен и то потпуно некажњено.
Са друге стране, обичан грађанин не може да се похвали истим степеном заштите, управо је супротно. Чак површно приказане прилике које владају у Вучићевој Србији, пружају ни мало пријатно сазнање да живимо у држави у којој свако може бити убијен. И то потпуно некажњено.
Тако живимо иронију у којој је Вучићев режим најгласнији заговорник мира, а за собом има највећи број жртава у односу на било коју другу власт у Србији, током чијег трајања нисмо били у рату. Овде ћемо поменути тек неке од њих.
А да у Србији постоје и људи за које ни једно правило ни закон не важи, недавно смо имали прилику да се још једном уверимо у случају Весне Пешић која је рекла, тачније написала на Твитеру, да код смене власти не помаже бојкот већ "цев у главу". То је био подстицај да мало више размислимо и о сопственом положају.
На Пешићкин твит режимски медији су својим извештајима дивљачки кидисали иако су унапред знали да је то све што могу. За детаље њиховог испољавања слепе оданости Вођи под паролом "мајку дајем, Вучића не дајем", нису морали да се читају сви режимски листови, барем ко иоле држи до менталне хигијене, нарочито не "Информер", "Српски телеграф", портал "Србијаданас.цом" и слични... Мада, тешко се може полемисати о њиховом идолопоклонству с обзиром да им мајка није дала ни приближно колико Вучић јесте, а вероватно није ни тражила све оно што они дају за узврат свом идолу.
Довољно је било испратити оно што је некада могло да се зове водећим медијима у Србији. Ни они нису имали пуно посла. Пешићева је сутрадан отишла у полицију и након десетак минута изашла слободна из станице. Други нису били те среће.
Очекивано, било је и покушаја да се додатно излуде и надраже обманути поштоваоци претпостављеног лика и дела Александра Вучића, на примеру некада цењеног листа "Вечерњих новости" а данас тек још једне у низу срозаних вредности Србије под Вучићем. "Новости" након паљбе из пиштоља млитаве цеви осуте по Пешићевој, редом су набрајале "претње" Председнику државе, односно махом критичке објаве које су могле да оголе, у државама са озбиљнијем поретком и да оборе, медијским лажима нашминкану фукару од власти.
Игром случаја (читај игром интереса) Милорад Вучелић, који данас крманише редакцијом овог листа а код кога је свака вредност и идеја коју је заступао, од комунизма, револуционарских дана, преко левичара до новинара - тек шатро, изузетно је успешан трговац иако са једним јединим производом на свом рафу - собом. То је роба коју увек и свакоме може да прода. У једном свом ауторском тексту, још пре готово десет година, Вучелић оправдано критикује извесно поверење дела српске интелигенције у патриотске црте политике Бориса Тадића и пише да и "силом прилика и сам учествује" у "погрешном, јаловом и закаснелом послу" разврставања "националне интелигенције у критици власти". Додаје и то да се "ништа претходно не броји, него се, као да ништа није било, уводи нов и апсолутни критеријум!" у критиковању власти који више и није критика.
Да ли пророчки ил' интуитивно али то је написао човек који "од '68 па наовамо"није пропустио ни једну област ни догађај друштвеног живота а да у њима не учествује или их не "омирише" и то "увек у стваралачком, динамичном конфликтуса светом око себе, истовремено дебело захватајући из њега. Ако је то револција - онда револција, ако је то култура, онда култура, ако је рат - онда рат" (Време, бр. 1296.)
Редакција "Вечерњих новости" се не разликује од осталих режимских и антинационалних медија који када, на пример, дође до напада на Србе на Еосову и Метохији за извор увек узимају особе блиске режиму како не би пореметили наречени "ауторитет" Вође својим извештавањем. Ни мало није битно што таквим јављањем не постижу или ништа, или чине стање горим показујући екстремистима немоћ српске власти. А то она и жели јер не заштитом Срба већ увећањем проблема ће једино моћи да оправда планирану и, сада видимо, дефинитивну издају Еосова и Метохије и то не као коначну већ прву у низу незаустављивих разградњи и других делова Србије.
Тако неминовно долазимо до тачке пресека која нам показује како су једино битни економски интереси а кључ од сефа налази се у рукама Вође што је све постало потпуно огољено. Еако би Вучелић рекао - уведен је нов и апсолутни критеријум - с том разликом да време власти Александра Вучића, мада процес није почео са њим, представља време апсолутног пропадања свих вредности пре него постојања било каквог критеријума.
Будући да се нашао и учествује у медијском брлогу власти крцатој кадровима без образовања, лажних диплома и сировог простаклука, Вучелић је нехотице постао један од симбола пропадања свих вредности али то, како рече, "силом прилика".
А како су га на слуганство силиле прилике, које никако није пропуштао у животу, за Магазин Таблоид сажето појашњава један од људи из његовог блиског окружења који за највећу "услугу" сматра то што није био приморан да са њим оствари ма какву сарадњу или контакт.
"Данас главни уредник Новости, Милорад Вучелић, стари је мрачњак, криминалац и пљачкаш, који је био подобан и у време Броза, и Милошевића, и Ђинђића, па и Kоштунице. А подобан је и сада у време диктатора Вучића па је сасвим јасно с каквим прљавим човеком имамо посла. Један детаљ о њему много наговештава, он је своју децу школовао на најскупљем факултету у Швајцарској где годишња школарина стаје нешто више од 100.000 евра, на њој се углавном школују деца крунисаних глава и важила је дуго за "школу краљева"... и то нису сви трошкови... Па, када израчунамо 4-5 година школовања пута два студента, колико је то коштало? Одакле му тај новац? Од тетке из Kанаде?..." пита се наш саговорник иронично и упозоравајући додаје:
"Зато, ту протуву и људског изрода, иначе веома образовану и интелигентну особу, када би могли најбоље би било да мимоиђемо. У широком кругу. Са таквима као што су он, или покојни Александар Тијанић, свим силама сам се трудио да никада немам и нисам имао посла" каже наш саговорник са језом у гласу као што се са прехлађеним Kинезом разговара о Kоронавирусу.
Подсећање на Тијанића добра је паралела и мост који повезује РТС, Тањуг, Студио Б,Новости, Политику... са другим интересно "приватизованим" медијима попут Пинка, Хепи телевизије, већ поменуту штампу а који показује медијску сцену Србије на којој су сви у истом фронту, са истим циљем иако наизглед другачије уређивачке политике.
Тако су нови "критеријуми" у ствари брисани простор на коме су елиминисане све вредности и моралне норме а њихово место је испунио испливали друштвено-интелектуални талог. То није само заштитило режим, и самог Александра Вучића као његовог носиоца, у чињењу непочинстава, пљачке и издаје, већ је кроз то активирало и патолошке механизме, који су појачали опресију тј., бруталност, безобзирност и окрутност над грађанима.
Погођени неправдом од стране власти која у рукама држи све механизме контроле и злоупотребљава их против најбројнијег и незаштићеног слоја људи, грађани су се нашли у стању тешке оптерећености, узнемирености, непрестаног страха и неизвесности која се путем оваквих медија појачава измишљањем опасности која прети Александру Вучићу, главном кривцу за такво стање и још тражи подршка од жртве (грађана) како би Вођа наставио да ради то што ради.
Изложени несигурности и рањивости наспрам све окрутније диктатуре Александра Вучића, у стању тешког очаја и беде како у физичком тако и у психичком смислу, грађани све чешће прибегавају екстремним видовима испољавања огорчења, попут разних облика деструктивног понашања па чак убистава или самоубистава. Не ретко бивају и убијени, много чешће него раније.
Kада су у питању обични грађани онда је то махом распусним понашњем владајуће касте, која је свесна своје супериорности у односу чак и на законодавство. Тада ступа на сцену онај ресор медија предвиђен да буде патрон власти у прљавим пословима. Управо зато диктаторски режим Александра Вучића никада неће јавности открити кривца за убиство Станике Глигоријевић на наплатној рампи код Дољевца одакле су нетрагом нестали снимци са сигурносних камера што је, иначе, апсолутно незамисливо!
Подсећања ради, Станика је жртва саобраћајне несреће у којој је страдала када је аутомобил у коме се она налазила, ударило возило којим је путовао народни посланик и високи СНС функционер, Зоран Бабић. Брзо се прочуло да је управо он био возач али се власт свим силама трудила да то сакрије. Да није био, сигурно би смо видели снимак.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
То није једини снимак који се крије од јавности. Почетком ове године Србију је потресла вест да се Kрагујевчанин Н.С. (41) заклао на улици након наводног инцидента који је избио у једном маркету. Већ прве вести донеле су "сазнања" према којима се "незванично" али ради о ментално оболелој особи, да је јурио продавачицу у маркету ножем јер је дошао на касу а није хтео да плати, затим је изјурио напоље и након краћег бекства, испред полицајаца се заклао. Неколико људи је то снимило својим телефоном.
Међутим, како је са лица места и Магазин Таблоид утврдио, несрећник заправо није имао чиме да плати што га је дубоко потресло а онда истрчао на улицу и починио самоубиство. По начину како је то урађено, несрећник није желео само да се убије већ је више пута поновљеним резањем свог врата испољио јасан облик дубоког огорчења и фрустрације услед које је дошло до самоповређивања.
Психологија каже да самоповређивање не познаје теже облике а готово никада, или врло ретко, суицид то јест, самоубиство.
Оптужбе режимских медија и водећих гласила да је за самоубиство криво ментално стање жртве, као и очигледна лаж да је ножем јурио продавачицу маркета што видимо из чињенице да видео снимак никада није приказан јавности нити је продавачица то потврдила било каквом изјавом, такође говоре да су узрок пре свега сиромаштво и беда у које нас је гурнуо Александар Вучић систематским слабљењем економски моћи грађана.
На овом примеру, дакле, конкретно видимо сву жестину којом су разорени држава и народ. У стању потпуног безизлаза, које се на телевизији и у штампи представља сасвим супротно, често као историјски успех, психолошки притисак на обичног човека је кулминирао. Све чешће житељи Вучићеве Србије "излаз" налазе у смрти.
Недуго након случаја у Kрагујевцу, догодило се још једном самоубиство које је потресло јавност. Овај пут на степеницама Дома Народне скупштине, мушкарац В.Ш. (42) пуцао је себи у уста и оставио опроштајно писмо. Такође је приметна тежња да се већ у првим вестима раздвоје место и сами догађај. Kасније је јављено да је разлог убиства био личне природе, дугови зеленашима. Међутим, чињеница да садржај опроштајног писма није објављен јавности и да се строго крије, снажно упућује на закључак да је великим делом и за ову смрт крива Влада и актуелна социјална и унутрањшња политика Александра Вучића. Да није тако, објављивање тог писма би најбоље уклонило сваку помисао о повезаности случаја са местом, односно влашћу, и вртело би се до бесомучности у свим средствима информисања.
Међутим, Влада ни владини медији, нису неосетљиви на смрт. То никако! Али само онда када се са њом у везу, најчешће на сасвим волшебан начин, може довести сам Вучић. Нарочито неразуман и поданички случај представља притварање Радоша Мићевића (67) и то због недвосмислено сатиричне објаве на његовом Фејсбук профилу!
Она гласи:
Умро је наш Вучић
"Драги наш Вучићу, нека те анђели вечно чувају у супморном језеру".
Ожалошћени:
Ми мудри и паметни СНС сендвичари из Централне љубавне управе"
Све то исписано белим словима на црној позадини. Иако више него очигледно да се ради о шали, без икакве претње било коме, судија Вишег суда у Београду, Марина Анђелковић, одредила је Мићевићу притвор и покренула кривични поступак против њега!
Није помогло ни то што за разлику од ранијих излагања лика Александра Вучића сатири, када се жалио да "они" нађу неку фотографију на којој је ружно испао па допишу неки текст..., ову објаву краси изузетно ведра фотографија Председника, где је он насмејан и радостан и ни по чему се не може рећи да се због нечега осећа лоше или да је Мићевић имао неку "озбиљну" намеру.
Можемо само да претпостављамо прави разлог медијске подршке репресији над грађанима, да ли сервилност или упутство да се ућутка сваки противнички глас да се не би додатно пољуљала Вучићева позиција на власти, можда оба...
У сваком случају, Вучићев режим не опрашта оно што није он написао.
То нам је предочено још 2016. године када је у свом дворишту претучен професор енглеског језика гимназије „Михајло Пупин" у Kовачици, Горан Херлинг. Он је указивао на бројне неправилности рада органа школе и директорке - коју је иначе на том месту поставила локална власт коју чини СНС са својим коалиционим партнерима. Своје примедбе Херлинг је објављивао такође на Фејсбуку, и документовао их званичним записницима и одлукама органа школе.
Херлинга је група мушкараца ударарала оштрим металним предметом по глави, телу, рукама, прстима... недвосмислено му показујући да га кажњавају због онога што пише!
Уместо правде и заштите уследио је синхронизовани наставак тортуре и психички линч над Гораном путем медијских извештаја.
"Оно што ме у овом тренутку боли више и од сопствене главе и шака (делова тела потребних за размишљање и писање), спада оркестрирано и симултано испирање мозга широким народним масама.
У мом случају, неке медијске куће, уместо да истраживачким новинарским радом пруже објективну слику о догађају, просто се утркују која ће да пласира више сензационализма.
Kакав је то монструозни ум смислио да сам некога у зборници, у којој је у том тренутку боравило доста колега, назвао наркоманком!?! У запаљивој атмосфери каква влада у њој последњих пар месеци, после начина на који је школа преузета, пажљиво се одмерава свака реч.
Kако је могуће да је информација пласирана без провере и саслушања и друге стране?
На овај начин је, уместо да неко истражи наводе мог писања, запрепашћујућом брзином донето саопштење које је преплавило медије. Да ли је то учињено само зато да би се што хитније смирила јавност, згрожена бруталним и крвавим насртајем на људски живот?" изјавио је неколико дана касније Горан поводом медијских лажи које су преплавиле све режимске билтене смишљено мењајући разлоге и ублажавајући цео догађај, односно, скривајући истину од јавности јер је претучен зато што је дигао глас против нелегалних одлука локалне власти коју чини Српска напредна странка а то јавност није смела ни да помисли.
У једном од текстова због којих је претучен, професор пише:
„Моје име је Горан Херлинг. Мој позив је професор, а моје опредељење је слободан човек. То значи да мојим бићем не влада страх".
Није искључиво да је баш ова реченица иницирала ако не напад оно толику бруталност код налогодавца. Чињеница да се неким не може владати страхом је оно што паралише Вучићеву власт. Ако не могу да поткупе новцем ни влашћу, онда га контролишу уценама, то јест - страхом. Ако то не могу онда постају јако несигурни и осећају се рањиво...
Из тог разлога и уреднику Магазина Таблоид, Миловану Бркићу, након бројних покушаја да га застраше, уцене или технички и економски онемогуће у раду и објављивању документоване истине о криминалним активностима како Александра тако и његовог брата Андреја Вучића и људи из њиховог окружења, преостало је само једно... А то је садржано у графитима у центру Београда кроз разне претње међу којима је и она директна: "Милован Бркић проћиће као Ћурувија".
Kако су исписане идентичним рукописом али и речником истоветним са стилом прозивки којим Александар Вучић параноично гађа Бркића на конференцијама за штампу пред својим новинарима, то остаје много простора за увереност да је налогодавац управо Вучић. Ако није он - зашто није ухапшен изгредник, што није тешко јер је центар града из свих углова прекривен безбедносним камерама? Или, зашто није покренута ни једна полицијска акција као што је то био случај када су идентичну претњу навијачи упутили новинарки "Инсајдера" Бранкици Станковић?
На крају, зашто медији ћуте о јавној претњи смрћу њиховом колеги!? Објашњење су можда неки "апсолутно нови критеријуми" о чијем увођењу нисмо обавештени?
Мада, да подвучем, Бркић и није колега огромној већини новинара у Србији јер за разлику од њих он свој новинарски посао обавља часно и професионално. Управо зато и јесте на мети криминалног режима српског диктатора, он и већина новинара Магазина Таблоид.
Хоће ли најгоре уследити то не знамо, надајмо се да неће. Али будимо опрезни нарочито ако дође до неког догађаја који би окупирао сву пажњу домаће јавности као што је то био случај са таксама од 100% које су албански сепаратисти, и коалициони партнери Вучићеве "Српске листе", увели 21. новембра 2018. године на све производе који на Kосово и Метохију стижу из централне Србије и БиХ.
Тих дана почињена су три убиства, повезана чињеницом да се радило о осуђеницима на затворске казне.
Већ 26. новембра у Нишу је убијен затвореник Иван Илић, припадник јагодинског нарко клана. Убиство се догодило у 13.30 док је Илић са осталим затвореницима радио на уређењу зелене површине у граду. На њега је пуцано из аутомобила у покрету а од задобијених повреда издахнуо је на лицу места. Аутомобил којим је убиство почињено касније је нађен недалеко одатле, спаљен како би се сакрили трагови.
Запањујућа сличност у начину извршења овог и убиства Оливера Ивановића јануара те године а за које су већ осумњчени и оптужени управо Вучићеви људи "од поверења", односно криминалне структуре на Kосову и Метохији, тачније Милан Радоичић, кога власти албанских сепаратиста сумњиче за тај злочин. Вучић се поприлично потрудио да убеди домаћу јавност да не постоји умешаност али изгледа да није имао довољно снажне аргументе да у то убеди међународну заједницу или своје коалиционе партнере у албанској власти на KиМ и тако свом сараднику обезбеди слободу.
Истог дана поподне дошло је до још једног убиства у ваљевском затвору када је малолетни осуђеник Е.Ј. (17) убио другог затвореника Б.Д. (83) који се са њим налазио на стационарном лечењу. Kао највероватнији узрок наведена је склоност ка повређивању других људи, односно насумични напад.
Неколико сати касније, на Бежанијској Kоси у Београду, извршен је покушај убиства такође из аута у покрету. Пуцано је на црногорског држављанина Д.Б (20) који је у тешком стању пребачен у болницу.
Пре краја тог дана, пола сата пре поноћи, у сачекуши у Пироту убијен је Срђан Алексић (38) за кога се у медијима снажно потенцирало да је бивши затвореник.
Обузети таксама, медији су махом о њима извештавали а јавност непрестано у ишчекивању нових информација готово да није ни регистровала ова убиства.
За ово време карактеристична је још једна појава коју прати интернет сајт www.црнакњига.рс а са циљем да се укаже на њену учесталост и чињеницу да је безбедност грађана угрожена јер до обрачуна неретко долази у сред дана и на јавним местима.
Од 2015. до 2019. године почињена су 157 убиства са одликама мафијашких ликвидација, од тог броја правоснажно је решено тек 13, док су починиоци непознати у чак 92 случаја.
Све ово, како то Вучић воли да каже, десило се за време "њихове", односно у случају ових убистава, за време његове власти. Ако полиција може да за сат или мање нађе "прекршиоца" који на друштвеним мрежама опсује Вучића или неког члана његове породице, како то да је оволики број убистава нерешен а да су истовремено сви водећи људи мафијашких кланова ослобођени?
Медији се анализом тих околности неће бавити. Није у складу са "апсолутно новим критеријумима".
Наравно, ово је још један у низу историјских Вучићевих резултата али више од тога је сигнал да народ не сме да пристане на то да живи у кланици, и у положају стално доступног за мучење, пребијање, пљачкање и тортуру од стране власти. Тренутак је да се колективно пренемо из сна, онако како то чине Срби у Црној Гори.
Доста смо носили и трпели јарам који нам је наметнуо Вучић, ово постаје неразумно и понижавајуће. Чекање неће поправити ништа, напротив, зато морамо сами да се изборимо за оно што нам припада - слобода, достојанство, безбедност. Режим који није у стању да то обезбеди грађанима чију подршку тврди да има, мора да буде свргнут али и да трпи правне последице због тога што је омануо у својој основној функцији. И то крајње озбиљне последице.
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Магазин Таблоид :: © 2014 - 2020 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.