КМ новине
Вести:

петак, 03. јануар 2020.

Слободан Самарџић: Браћа по вазалству

петак, 03. јануар 2020. | Уреднички колегијум 0


"Мило Ђукановић има бар петнаест година дужи вазалски стаж од Александра Вучића. То је одлучујуће у очима сениора и то оба вазала добро знају."

#Slobodan #Samardžić #Balkan #Crna #Gora #Crna_Gora #Zakon Vera #Nevera #Izdaja #Srbi #Srbija #Izdajnik #kmnovine#Braća #Vazali #Milo #Vučić #Crna #Gora #Srbija

















Пише: Слободан Самарџић



О званичној монтенегринској политици према Србима и Српској цркви, а поводом тадашњег Нацрта закона о верским слободама, писао сам на овом блогу јуна месеца (вид. овде). Тада сам маргинално скренуо пажњу на млак и млитав став власти Србије тим поводом и илустровао га једном изјавом председника државе: „Нећу да улазим у прављење додатне зле крви и сукоба, на било који начин“. И заиста од тада, када је расправа у Црној Гори већ киптела и када је била укључена и Венецијанска комисија, до сада, када је правно насиље већ спроведено, званична Србија држала је главу у песку. Оно мало што је последњих дана реаговала, боље да то није ни чинила, због нове бруке коју је починила.

Иако се званична Србија у овој ствари поставила са висине мудре и неутралне дипломатије, не значи да она може да се оглуши о одговорност за догађаје у Монтенегру. Овде није само реч о две суседне државе, већ је природа проблема много дубља. Србија и Црна Гора су две суседне државе тек тринаест година. До тада су скоро девет деценија биле у истој држави, а пре тога су биле две српске државе истог народа које је само ток историје држао физички раздвојеним. Од када је постала независна држава, а и деценију пре тога, званична Црна Гора свој државни идентитет настоји да изгради на анти-српском и анти-србијанском становишту, вршећи систематско насиље над Србима, који су по националном и језичком мерилу већинско становништво у држави.

Имајући ово у виду, држава Србија била је и остала дужна да заштити свеколико српско наслеђе у Црној Гори. Не рачунајући танку кору монтенегринске паганско-постмодерене државности, то наслеђе чини највећи део историјског садржаја Црне Горе. Чак и ако бисмо проблем свели на ниво људских права, вриштећа чињеница режимске дискриминације Срба био би довољан разлог за преузимање пуне одговорности за ову неправду невиђених размера. Политичка каста данашње Србије, напротив, одабрала је умишљено становиште олимпске мудрости.

Такво становиште, међутим, само је последица политичког избора ове владалачке котерије и њеног вође: то је избор положаја Србије као вазалског газдинства у оквиру сениорског царства – Европске уније или Запада. Локални вођа, будући још увек млад вазал, свега седам и по година, настоји да надокнади малу временски меру поверења сениора, па прича и делује и више него што ови од њега очекују. Као што настоји да буде лидер „регионалних интеграција“, главни фактор мира и безбедности, градитељ „малог Шенгена“, домаћин широке руке за стране инвеститоре, шампион мањинских права сваке могуће врсте итд, тако остаје пасиван на свако насиље над Србима на Косову и Метохији и у Монтенегру.

Таквим стратешким становиштем, најисплативијем за очување сопствене власти на локалу, Вучић је унапред везао себи руке да активно делује на стварима права Срба на КиМ и у суседству. Не зна се где су им, не политичка и грађанска, него егзистенцијана права више угрожена – на КиМ, у Хрватској, С. Македонији или Монтенегру. Али, док је у јужној покрајини стање окупације, у Хрватској историјски препознатљива политика прогона, у Македонији политика мањег отпора на рачун Срба – у Црној Гори реч је о много тога сличног, преливеног слојем конвертитске кривице која се појављује у виду мржње. Овде је реч о политички индукованој колективној шизофренији која се не може спровести без изопштења (из себе) сопственог идентитета. Он се, пак, свакодневно огледа у присуству неконвертита које конвертита свакодневно враћа у осећај колективне нелагоде. Уместо да се уништи у себи, та нелагода решева се насиљем над конструисаним другим.

Овај простор познат је по суровом, чак геноцидном, начину прогона и уништења неконвертита, а пошто је у Црној Гори реч управо о таквом синдрому, Србији не простаје ништа друго до активна борба против ове ендемске пошасти. Али како, када је њена власт себи везала руке?

Дијагностички посматрано, овде је реч о деликатном односу старог и младог вазала. Мило Ђукановић има бар петнаест година дужи вазалски стаж од Александра Вучића. То је одлучујуће у очима сениора и то оба вазала добро знају. Зато онај млађи мора да води рачуна о свом држању према старијем вазалу и мора да пази шта говори. Када је у јуну наступио крајње осетљиво, добио је не само одбијање него и прекор старијег. У време усвајања Закона у парламенту Монтенегра обојица су била у Тирани, али су о тако важном питању сложно мучали као да је све у реду. Потом је млађи вазал дао изјаву да је „Црногорска православна црква“ аутокефална од пре 2006. године, да би сутрадан рекао да је Српска православна црква једина канонска у Црној Гори. У датом контексту мозгати о таквим темама без бар осврта на њихов актуелни контекст равно је баби која трли лан. После страшне ноћи у Подгорици и целој Црној Гори, на првим јутарњим вестима није се могао чути глас човека који све зна и увек први говори. Уместо тога, на јутарњи програм јавног сервиса потурио је Дрецуна као кукавица јаје. Било је то идеално решење: Дрецун, а не свемоћни, биће радикалан примерено гласу незадовољне Србије, што је за сениоре и старијег вазала био знак да је са Србијом све у реду. Председник ће се јавити тек касније својом мудрошћу Орвеловог вепра: Србија ће се заложити са српско питање у Црној Гори на миран, стручан и дипломатски начин.

За шест месеци од како се у Црној Гори дигла бура у вези Закона о верским слободама, званична Србија није прстом мрднула. Хоће ли се померити сада када је Закон изгласан и својим дискриминативим одредбама директно угрожава баштину СПЦ у Црној Гори, и није неко питање. Ако је дан уочи започињања скупштинске расправе о Закону Вучићу у Тирани више стало да наваби Ђукановића у свој пројекат „мини Шенгена“ него да се заузме за положај Цркве и Срба, шта даље очекивати. Напросто ништа.


#Slobodan #Samardžić #Balkan #Crna #Gora #Crna_Gora #Zakon Vera #Nevera #Izdaja #Srbi #Srbija #Izdajnik #kmnovine
Слободан Самарџић




У последње време често се, од Патријарха па даље, стање у Црној Гори пореди са турским временима. Историјски апсурд је у томе што је у тзв. турско време Српска црква била најслободнија у Црној Гори, јер је била државна црква, а држава се некако одржавала. Данас улогу некадашње Турске преузима Монтенегро, који самим тим нема никакве везе са некадашњом Црном Гором. Али, ни данашња Србија по вазалској природи свог владара нема везу са традицијом слободарске Србије. Уместо два национална борца на челу ових држава, данас имамо два брата вазала. Протести у Црној Гори и њихов добар одјек у Београду знак су живости гласа слободе из славне прошлости. Јарам вазалства овде се тешко прима.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Јово Вукелић: Монтенегринска лаж од које бриде образи - КМ Новине

Јово Вукелић: Монтенегринска лаж од које бриде образи Дармановћево грубо обмањивање јавности да су односи Београда и Подгорице добри, вероватно најбољи. Подсетићемо да су свој став о стању у Црној Гори и према Србима, а и односима две државе, недавно изнели и сама СПЦ и њени водећи великодостојници, српски Патријарх Иринеј и митрополит црногорски Амфилохије.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Како се од Срба стварају Зомби нације црногорска, ''бошњачка'', хрватска, војвођанска... - КМ Новине

Код нас су недавно настале нове нације као црногорска, македонска, муслиманско-бошњачка. Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други", конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Дедеић: Митрополија цетињска се обраћа погрешним адресама - КМ Новине

Већина вјерника Српске православне цркве у Црној Гори никада неће прихватити Закон о слободи вјероисповијести уколико се постојећи нацрт преточи у конкретан правни акт. Такође, ни један једини искрени припадник СПЦ неће пристати на ,,промјену'' имена цркве у Црној Гори.






КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Србија и свет    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.