"Да ли се међу бројним
цитатима уопште помиње Црногорска православна црква? Не, ниједном"
Многи писци монтенегринске оријентације (на пример, Новак Аџић, Слободан Јовановић и Владимир Јовановић) користе један јефтин реторички трик у покушају да убеде читаоца у своје нетачне тезе. Они православну цркву у Црној Гори пре Првог светског рата доследно називају „Црногорска православна црква“, сугеришући читаоцу да је црква под таквим именом постојала још од укидања Пећке патријаршије 1766. године и да стога ништа није природније него да и данас она (Дедеићева) буде једина православна црква у Црној Гори.
Примера ради, Аџић каже „Устав Светог Синода Црногорске православне цркве од 30. децембра 1903, у члану 1 и 2, изричито наводи аутокефалност Црногорске православне цркве…”. Да ли то заиста Устав Светог Синода каже, да ли он уопште помиње цркву која се зове “Црногорска православна црква”? Не, не и не. У поменутом уставу се, дословно, као постојећа црква у Црној Гори, на два места помиње само “православна Митрополија у Књажевини Црној Гори” и “православна Митрополија у Црној Гори”, а ниједном речју се не помиње Црногорска православна црква.
Таквом подвалом ови аутори, користећи логику nomen est omen, сугеришу читаоцу да је оно што је имало име/званичан назив, у овом случају наводно Црногорска православна црква, свакако постојало, иако би логика требало да буде обрнута: требало би да се докаже да постоји оно што наводно има име/назив. Другим речима, из наводно постојећег имена не може се контруисати егзистенија једне уређене цркве, већ би требало прво видети шта постоји и какво име/назив има то што постоји.
Бавећи се питањем аутокефалности, Аџић је прикупио неколико десетина оновремених цитата у којима се помиње православна црква у Црној Гори, па да погледамо. Да ли се међу бројним цитатима уопште помиње Црногорска православна црква? Не, ниједном, већ се уотребљавају различити описни појмови. Најчешће упоребљаван начин за опис православне цркве у Црној Гори је црногорска црква (са великим или малим Ц), али се користе и други, као “наша аутокефална Православна црква” (Гаврило Дожић, митрополит), “света православна Црногорска црква” (Кирил Митровић, епископ Захумско-Расијски), “Митрополија Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском” (Митрофан Бан, митрополит). Да додам и ја пар помена: “православна црногорска црква” (Кирил, епископ Рашко-Захумски), „црногорска црква“ (Српски Сион, 12.8.1891), „црногорска православна црква“ (владика Раде, Срђ, 28.2.1907), „Црква Црногорска“ итд.
Очигледно је, како видимо, да православна црква у Црној Гори пре Првог светског рата у ствари није имала формалан назив, већ је описно дефинисана као православна црногорска црква или нешто слично. Томе у прилог говори и сам Синод ове цркве који у овде приложеном записнику једном своју цркву зове „Православна Црква у Црној Гори“, а неколико редова касније „Српско-Православна Црква у Црној Гори“. Ни Устав Црне Горе из 1905. нам не помаже пошто ни он не даје тачан назив цркве, већ се опет описно прописује да „Црногорска је црква аутокефална“ (чл. 40). Такве варијације у називању свакако нам не омогућују да установимо формални назив ове цркве.
А када не видимо да једна
институција/црква поседује званично име, лако можемо закључити да ни она
сама није постојала као уредно организована институција/црква. И
заиста, православље је у Црној Гори свакако постојало, али не и
компетна, организована и на канонима заснована црква.
У ствари, првославна организација у Црној Гори кренула је путем стварања више организације тек почетком ХХ века, када је „господар“ Никола („господар“ је била уставна титула Николе Петровића) решио да начини самосталну цркву. Тада је формиран синод и наглашено покренута прича о њеној наводној аутокефалности (о томе у следећем наставку). Нешто слично се догађа и данас, под новим „господарем“, чији су мотиви далеко прљавији него Николини.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Многи писци монтенегринске оријентације (на пример, Новак Аџић, Слободан Јовановић и Владимир Јовановић) користе један јефтин реторички трик у покушају да убеде читаоца у своје нетачне тезе. Они православну цркву у Црној Гори пре Првог светског рата доследно називају „Црногорска православна црква“, сугеришући читаоцу да је црква под таквим именом постојала још од укидања Пећке патријаршије 1766. године и да стога ништа није природније него да и данас она (Дедеићева) буде једина православна црква у Црној Гори.
Примера ради, Аџић каже „Устав Светог Синода Црногорске православне цркве од 30. децембра 1903, у члану 1 и 2, изричито наводи аутокефалност Црногорске православне цркве…”. Да ли то заиста Устав Светог Синода каже, да ли он уопште помиње цркву која се зове “Црногорска православна црква”? Не, не и не. У поменутом уставу се, дословно, као постојећа црква у Црној Гори, на два места помиње само “православна Митрополија у Књажевини Црној Гори” и “православна Митрополија у Црној Гори”, а ниједном речју се не помиње Црногорска православна црква.
Таквом подвалом ови аутори, користећи логику nomen est omen, сугеришу читаоцу да је оно што је имало име/званичан назив, у овом случају наводно Црногорска православна црква, свакако постојало, иако би логика требало да буде обрнута: требало би да се докаже да постоји оно што наводно има име/назив. Другим речима, из наводно постојећег имена не може се контруисати егзистенија једне уређене цркве, већ би требало прво видети шта постоји и какво име/назив има то што постоји.
Бавећи се питањем аутокефалности, Аџић је прикупио неколико десетина оновремених цитата у којима се помиње православна црква у Црној Гори, па да погледамо. Да ли се међу бројним цитатима уопште помиње Црногорска православна црква? Не, ниједном, већ се уотребљавају различити описни појмови. Најчешће упоребљаван начин за опис православне цркве у Црној Гори је црногорска црква (са великим или малим Ц), али се користе и други, као “наша аутокефална Православна црква” (Гаврило Дожић, митрополит), “света православна Црногорска црква” (Кирил Митровић, епископ Захумско-Расијски), “Митрополија Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском” (Митрофан Бан, митрополит). Да додам и ја пар помена: “православна црногорска црква” (Кирил, епископ Рашко-Захумски), „црногорска црква“ (Српски Сион, 12.8.1891), „црногорска православна црква“ (владика Раде, Срђ, 28.2.1907), „Црква Црногорска“ итд.
Очигледно је, како видимо, да православна црква у Црној Гори пре Првог светског рата у ствари није имала формалан назив, већ је описно дефинисана као православна црногорска црква или нешто слично. Томе у прилог говори и сам Синод ове цркве који у овде приложеном записнику једном своју цркву зове „Православна Црква у Црној Гори“, а неколико редова касније „Српско-Православна Црква у Црној Гори“. Ни Устав Црне Горе из 1905. нам не помаже пошто ни он не даје тачан назив цркве, већ се опет описно прописује да „Црногорска је црква аутокефална“ (чл. 40). Такве варијације у називању свакако нам не омогућују да установимо формални назив ове цркве.
По укинућу Пећке патријаршије 1766. на
ширем динарском подручју остало је неколико епископија, чије су
територије временом у целини или деличично ушле у састав Црне Горе. Прво
је то била само Цетињска митрополија, да би затим, после проширења Црне
Горе на левој обали Зете 1878, формирана Захумско-рашка (расијска)
епископија одвајањем дела херцеговачке епархије, којима су после
балканских ратова 1913. додати делови Пећке митрополије које је
присајединила Црна Гора (Пећ, Дечани итд).
За разлику од епархијског нивоа, виша православна организација у Црној Гори била је некомплетна за једну нормално уређену православну цркву. Тако, није постојала могућност хиронтисања нових епископа у самој Црној Гори, а због недовољног броја епархија (једна до 1878), па је то чињено углавном у Русији. Није је постојао патријарх, а ни синод до 1904, нити је црква имала аутекефалност већ само фактичку аутономију.
У ствари, првославна организација у Црној Гори кренула је путем стварања више организације тек почетком ХХ века, када је „господар“ Никола („господар“ је била уставна титула Николе Петровића) решио да начини самосталну цркву. Тада је формиран синод и наглашено покренута прича о њеној наводној аутокефалности (о томе у следећем наставку). Нешто слично се догађа и данас, под новим „господарем“, чији су мотиви далеко прљавији него Николини.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Чудно саопштење Митрополије цетињске СПЦ: препознају "православни црногорски народ" - КМ Новине
Цетињска митрополија Српске цркве реаговала је поводом потребе ,,истинитог обавјештења јавности и очувања лаковјерних од заблуде и преваре везано за посјету Франкфурту "Михаила", лажно представљаног као "митрополита црногорског"." И све би било у реду, исправно је упозорити на поштовање канонског поретка, сем што није јасно коме је лажни митрополит битан и да ли ико на кугли земаљској има обавезу да се са њим такмичи у црногорству.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Црногорска демократија: против признања тзв ''Косова'' било 85% грађана али имали смо визију - КМ Новине
Црногорски премијер Душко Марковић у интервјуу за шиптарску телевизију са КиМ, да је црногорска влада имала визију када је признала самопроглашену независност Косова, упркос томе што је више од 85 одсто грађана било против тога. Како преноси сајт РТК на српском језику, уочи посете шиптарским сепаратистима из Приштине 6.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Како се од Срба стварају Зомби нације црногорска, ''бошњачка'', хрватска, војвођанска... - КМ Новине
Код нас су недавно настале нове нације као црногорска, македонска, муслиманско-бошњачка. Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други", конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Србија и свет :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.