Вести:

недеља, 15. децембар 2019.

Србима на Косову се огадили и земља и људи

недеља, 15. децембар 2019. | Уреднички колегијум 1

Немаш за хлеб, школујеш два лекара и правника, са земљом испод ноктију, теглиш плуг, најбоље што произведеш продаш другима. Целога живота чекаш милостињу и сваки дан мислиш како да детету пошаљеш динар. Све због деце.

#Srbi #Kosovo #Metohija #Iseljavanje #Progon #Albanci #Vlast #Beograd
Фото: КМ Новине, илустрација


Мучно и тешко...

Школујеш једно, друго, треће...Нисмо их рађали за државу, већ за себе, али сиротиња је увек давала најбоље синове у ратовима. Много поштења је изгинуло међу Србима. Накотио се шљам и олош па влада народом.


Био сам у рововима свуда, ниједно дете лекара, директора и политичара није било са мном у рову. Сви су били синови сељака, али храбри, одважни... Многе смо скупљали по шуми. Ено и сирочићи што им убише очеве сада су на дну друштвене лествице, не виде се од ових који су се тада шетали по Београду и Нишу, за њих места нема нигде.


Колико смо само времена провели у мраку, без струје, у страху... Ноћу загрлимо своју децу да се не плаше, деца су то.


Прођосмо све те страхоте, преживесмо и ево Богу хвала још смо живи, а да ли смо здрави то не знам.


Да ми је неко причао да ће ми деца бежати од Срба не бих му веровао никада.


Џаба је било све, једну цигарету нисам добио од тога, а нисам очекивао ништа, док је мени здрава снага.


Е данас сам се разочарао у све и у људе и у државу...


О мојој деци данас одлучују они што су понављали разреде, они што су били по затворима, они што су били дно друштва... и деца и унуци комуниста који су ми деду отерали у затвор зато што је славио славу.


Тешко је данашње време, од уста одвајаш само да деца не изостају из друштва, али хвала Богу постадоше добри људи. Ја и жена себи нисмо купили одећу не памтим, а и опанци су нам се похабали, а нисам продао метар земље, а Бога ми хоћу, боље ја него да ми је продају други.


Сећам се, позову ме деца и кажу, „ имамо само још петсто динара новца“, а ја у кући ни пребијеног динара немам. Али снађе се родитељ, продаје, моли, куми, позајмљује...


Продам по нешто што руком произведем, онима који имају пара. А ко данас има пара? Имају они чија деца не живе овде, а раде овде. То је код нас на Косову све тако, директор, а деца му у Београду, учитељ учи нашу децу, а своје послао да га уче бољи, али ја сам нико и ништа да причам о томе, много сам и рекао, боље да не чују шта причам, а не могу више да ћутим, оћу да пукнем.


Ено их никада нису радили земљу, кило брашна нису имали у кући, а сада им поклањају и земљу и машине и све. Па нека их никада није касно да постанеш земљорадник, али тежак је то хлеб када га зарађујеш поштено.

Хвала Богу, намучисмо се, али завршише сво троје факултете, издржао сам и то, а ја и моја супруга поносни родитељи, онако са храпавим и жуљавим рукама, болесне кичме, уморних лица, али поносни јер смо створили поштене људе. Па то је поштењем одхрањено и одшколовано, а како би другачије било него поштено.


Када завршише школе нашој срећи није било краја, мислили смо, сада ћемо да уживамо мало, а баш смо се намучили и нека смо, то је богатство наше највеће.


Запослиће се деца па ће нам они помагати, помало ћемо да радимо, али не толико, доста смо радили и мучили се, да мало сада уживамо у њиховој срећи.


Али... Време пролази, а посла за нашу децу нема. Кажу биће, а свакога дана чујем запослио се син овога и онога... вратио се овај и онај...


А како да се запосле када су им родитељи земљорадници, цео живот су провели на њиви? Ујаци такође поштени људи, хлеб зарађују тешко.


Углађена и фина господа, коју додуше никада не виђамо у цркви на недељној служби, запослише своју децу, ону децу која су сву ову патњу и муку провели у Србији, на слободи, а кажу да им је и школовање ишло лако и невидљиво. Сви их воле и власт и држава и људи их воле и поштују, цене их за господу. Сви возе кола, лепо су обучени, кажу раде му и отац и мајка и примају по две плате, четири истовремено и кад запосле двоје деце имаће осам плата у кући.


Ех сиротињо, мислим за себе, а твоје прасе кад дођу да купе много им је скупо.


Онај је познавао онога, овај је познавао овога, онај зна да говори, а моја деца сама са собом и са мном и надом у Бога. Бог је највеће благо у души, али он ме ставља на искушење да види колико сам јак, а ја се не дам, а ове друге пак пушта да види колико могу да буду похлепни.


Једнога дана ми рече један човек, зашто не одеш тамо где сви иду и замолиш да ти запосле децу макар да им дају минималац. Никада нисам молио за њих, нити знам где им је школа била, нити сам је икада видео, зашто бих молио сада некога да им подари милостињу. Показао сам му моје руке, како сам их хранио до сада, хранићу их и од сада, непоштено ми није потребно. Ја сам човек који верује у Бога и своју децу одгајам у том духу. Мој образ је чист, а не желим да укаљам и њихов. Њихову срећу им не може одузети нико.


Ја чекам награду од Бога, али се опет моја душа боји за ону похлепу коју неко треба да плати, по правилу касније, много касније. Шта ћу кад ми је таква душа.


Ено их моја деца ваздан у кући, чујем их причају међусобно, ајдемо на њиву од нечега мора да се живи.


Нема ништа од мога одмора, мислим у себи, а и срећа ми је била узалудна, џаба се понадасмо ја и моја жена.


Тешко ми је да их гледам да се муче са мном, поштено је све то, али ако сам ја морао тако они Бога ми неће.


Једнога дана сам их чуо да ће отићи ако успеју да добију пасоше, јер нам и то забранише одавно, јер за њих овде нема места од оних којима је живот увек био лак. Рекао сам жени немој да их спутаваш, пусти их нека иду за својом срећом из ове беде било где, јер овај свет, држава и овај народ није вредан њихове патње, а нама шта Бог да, и онако смо страдали до сада, навикли смо да се боримо за њих и само за њих.


Идите децо, лакше ће нам бити да вас желимо него да вас жалимо и гледамо како патите.


Отад сам престао да гледам телевизију и слушам лажи како живимо добро и како о нама неко брине. Не, не слушам то више, то слушају они са десет плата у кући, па нека им је лепо, Бог им је допустио да гледају сиротињу са висине. Бојим се и молим за њихову децу.


Шиптари нас не дирају више, пустили су Србе да раде за њих и све иде као подмазано.


И то се догоди једнога јутра, одоше деца. Празна кућа.


Ено је моја жена и сада гледа кроз прозор очекујући их да се врате. Не гледај, кажем јој, замисли да их гледам овде онако тужне и несрећне. Њихов осмех преко телефона чини ме најсрећнијим човеком на свету.


Јављају се кажу да су нашли посао у туђој земљи и да странци поштују и цене њихову школу и знање. Као и увек питам их да ли имају пара, а они ми кажу, да ли ти имаш пара, време је да заборавиш то питање.


Најсрећнији сам када су они срећни, миран сам и могу већ сутра да се представим Господу.


У комшилуку само ми матори сви очекујемо позив од деце, а хвала Богу модерно је доба па нам шаљу и слике. Свакога месеца сахрањујемо некога, дотрајало је све, а нема дечјег плача нити гласа.


Скоро нам је стигла пошиљка, нова одећа и обућа за мене и жену, плакали смо од среће и туге. Не треба нама то више, срећан сам што мисле на мене и због њиховог поштења. Добри су то људи, неће их покварити никакав новац нити слава.


Такав је живот Срба на Косову, огадила ми се и земља и људи, а још увек долазе да их гласам. Чуо сам да није ништа боље ни у остатку Србије, одлазе деца.


Крај капије чувам ступац од дрвених кола за следеће изборе, а снагу ми је дао Бог, још увек је имам да заокружим три пута.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Исељавање Срба са КиМ на леђима вола на ражњу (ФОТО) - КМ Новине

Исељавање Срба са КиМ на леђима вола на ражњу (ФОТО) #Korupcija #Mito #Srpska_Lista #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine Огорчени житељи Косовског Поморавља јавили су редакцији КМ Новина о догађају који се збио кад му време није. На први поглед - во на ражњу, када је намењен свима који се ту нађу, је нешто чему нема замерке.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Исељавање по европским стандардима - КМ Новине

Време на северу КиМ, где Албанци не живе, није било „шиптарско" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике". Од 1999.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Фељтон: Писма српских конзула из Приштине - Исељавање Срба са КиМ, увек актуелно питање - КМ Новине

Многе појаве, недаће, страдања исто као и тренуци поноса и дивљења из српске историје, слажу се попут мозаика чији су фрагменти растурени на све стране. Састављен је тек део те слике коју и такву најчешће не узимамо нити озбиљно, нити за одредницу у свом ставу према недаћама нашег времена како би их избегли.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Srbi #Kosovo #Metohija #Iseljavanje #Progon #Albanci #Vlast #Beograд #кмновине

Share/Bookmark

1 коментар:

  1. нажалост свака реч је на месту
    (пишем бришем)...
    јест тужно читат ово,ал ми на крају и беше милина-ипак има наде за спас Србије док има и оваквија Срба
    а већ ничија није горела до зоре,те ће и поштење на наплату доћ

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.