Кад издаја једном прође више је нико не може да спречи док се не казни први који је то урадио.
Дан раније ми је пристигла пошиљка, али ме поштар није затекао кући и одох у малу Пошту у комшилуку да је преузмем.
Хладњикаво јутро ме пожуривало да што пре уђем унутра, али сам због своје брзине блокирао електричну браву коју ми је тастером са унутрашње стране радник обезбеђења ослободио, маше он мени да одступим, где сам навалио...
Обрадовах се још напољу кад сам видио да у 10.55 часова нема много људи унутра, то ме је и окупирало да нагазим врата жустро и ускочким унутра.
Ред се зна, са једне стране иде за шалтерске послове, уплате- исплате, а са друге је за пошиљке. Расположење је брзо спласло кад је баш на овом другом мјесту недостајао оператер.
Пре мене госпођа мајка - држи коверат, чека да га преда мислим, око ње се мотају ћеркица и синчић, не више од 3 и 4 године. По говору тијела жене и немиром дјеце претпостављам да су они већ дуже испред шалтера. Окрећем се према раднику обезбеђења и тек тада спазим да је испред мене декица, виталан и времешан. Упитах да чују и остале жене оператери за шалтерима, укупно две, да ли суботом ради тај шалтер са пошиљкама, лакше ми да будем неупућен него да навлачим гњев "Мице шалтеруше".
Дека обезбеђење само клима потврдно,не би да улази у дискусију видим, жена са двоје дјеце дубоко уздахну, а ближа операторка на шалтеру ме погледа и умирљиво рече да је ту колегиница и да ће сад она, или ће пак она да дође кад заврши своје клијенте...
И тако прође пар минута, таман да разгледам око себе... Декица ми некако најближи и да га похвалим како се добро држи, упитах га за годиште.
 |
| Илустрација: КМ Новине |
Дан раније ми је пристигла пошиљка, али ме поштар није затекао кући и одох у малу Пошту у комшилуку да је преузмем.
Хладњикаво јутро ме пожуривало да што пре уђем унутра, али сам због своје брзине блокирао електричну браву коју ми је тастером са унутрашње стране радник обезбеђења ослободио, маше он мени да одступим, где сам навалио...
Обрадовах се још напољу кад сам видио да у 10.55 часова нема много људи унутра, то ме је и окупирало да нагазим врата жустро и ускочким унутра.
Ред се зна, са једне стране иде за шалтерске послове, уплате- исплате, а са друге је за пошиљке. Расположење је брзо спласло кад је баш на овом другом мјесту недостајао оператер.
Пре мене госпођа мајка - држи коверат, чека да га преда мислим, око ње се мотају ћеркица и синчић, не више од 3 и 4 године. По говору тијела жене и немиром дјеце претпостављам да су они већ дуже испред шалтера. Окрећем се према раднику обезбеђења и тек тада спазим да је испред мене декица, виталан и времешан. Упитах да чују и остале жене оператери за шалтерима, укупно две, да ли суботом ради тај шалтер са пошиљкама, лакше ми да будем неупућен него да навлачим гњев "Мице шалтеруше".
Дека обезбеђење само клима потврдно,не би да улази у дискусију видим, жена са двоје дјеце дубоко уздахну, а ближа операторка на шалтеру ме погледа и умирљиво рече да је ту колегиница и да ће сад она, или ће пак она да дође кад заврши своје клијенте...
И тако прође пар минута, таман да разгледам око себе... Декица ми некако најближи и да га похвалим како се добро држи, упитах га за годиште.
- 47- мо. - одговара ми - Али се добро држим!
- Јесте, да - потврђујем му и рачунам колико је то година, хммм!
Прво што ми паде на памет и преко усана превалих како се и наши млади држе добро по Западној Европи и Америци. Изгледа да ме нико није чуо, глупо ми да понављам, боље сам са собом да мозгам. Немам ја ништа противу никога, нарочито против нечијих година, не дај Боже, али противу нереда било које врсте имам- шта радник обезбеђења од 72 године ради и то у државном предузећу?! Конструкција је безброј, лете ми слике пред очима пропагандних пултова, страначких наравно по сваком ћошку где се људи крећу, упадања у станове са литром уља и шећераа, обећањима за асфалт и тротоар и таман да развијем мисао отварају се врата и провирује други декица- старији човјек и стидљиво, скоро шапатом:
- Има ли шта од пензија?!
Декица обезбеђење га препознаје и пита:
- Јел' оно војна?!
Клима главом декица потврдно, а волио би да га неко не види или чује, толико тихо и обазриво да ми би непријатно што се дешава непосредно испред мене.
- Војна! Има војна, то има, ајде! - онако пријатељски и дискретно му тијелом показује да уђе!
Улази старији господин, војни и стаје у ред и баш тада пажњу ми привлачи жена која се са пуним устима појављује са унутрашње стране пулта и жвачући прилази шалтеру са пошиљкама.
Коначно - поислих!
Креће она редовна процедура за отпрему, за госпођу са двоје малишана пре мене:
- Ко шаље, адреса, број телефона...
- Коме?!
- Друштво за помоћ деци оболелој од рака - одговара госпођа
- Шта је унутра?!
- Прамен косе! Знате, они ће од тога да праве перике за децу - одговара мајка малишана, као да се правда.
- Добро, 180 динара - каже оператерка са шалтера.
Жена вади готовину, плаћа рачун, претекло јој је 20 или 30 динара, пажљиво их враћа у новчаник. Олакшање на њеном лицу бива видљиво, срећна је и спуста руке на своје малишане који су је обухватили, свако за своју ногу. Не спуста поглед на њих, само да их осјети испод длана, да су ту и да испрати до краја да је њена пошиљка отпремљена на прави начин, не дај Боже да се поткраде нека грешка, да се не испоручи.
Довољно су ми чула била изоштрена овим што сам вам свједочио сада да ми хладноћа изговорених 180 динара шалтеруше направише ехо који креће да тутњи:
Звезда, Партизан, Терзић, Звезда, Партизан, Вучела, бакље, кореографија, Звезда, Партизан, Човић... Поносни спонзор мафије.
Добро би било да се зауставим и тражим начин, хватам очима било шта око себе, само да зауставим тренутни метеж који ми не да мира и фокусирам декицу, војног пензионера како је дошао на ред, пружа своју платну картицу оператеру:
- Колико је уплаћено?!
- 77.598 динара – одговара оператерка са шалтера
- 77.000 подижем - одговара јој официр
- Остаће вам 598 динара, господине.
- Нека остане.
Одустао сам од Звезде и Партизана, мафије!
77.598 дин јесте 663€
Ухххх, све би дао да знам гдје је био у августу 1995, на који начин је учествовао у издаји западних Србских земаља, оставио ме без огњишта и гробова предака. И умјесто да смо их ражаловали и укинули све друштвене привилегије за издају коју су починили, укључујући од официрског чина мајора и навише, ми их и даље награђујемо! Од војног чина мајора под непосредном командом је било минимум 100 људи са личним наоружањем довољних да се учини преврат и спречи издаја која ево траје до дана данас. Кад једном прође више је нико не може да спречи док се не казни први који је то урадио. Свједоци смо на шта личи данашња војска, ко јој командује, врши супервизију и реорганизује.... до уништења. Наравно, окупационе слуге богато награђују издајнике народа, читав живот од школовања до стамбеног збрињавања, а без да одговарају за све издаје које су учинили и које чине и данас. Једном издаја некажњена постаје аксиом и зато данас стрепимо оволико за Косовом и Метохијом!
Не сјећам се како сам дошао на ред и шта сам питао или одговарао, узео пошиљку и изашао напоље, само да сам тада чуо поруку која ми је управо стигла на телефон, застадох да прочитам:
„Ратни ветерани су у Пионирском парку, кампују док их не прими непоменик“
Лично познајем неке од тих ратника, велики људи, много бољи од мене, храбрији. Неки су оставили дијелове тијела по Косову и Метохији и којекуде је Србству требало, неки су читави дошли, али се никад нису вратили са Косова и Метохије, они су себе давно отписали.
Остављени, препуштени тржишним условима, без трунке поштовања, као да су кажњавани што су бранили и одбранили Косово и Метохију. Одавно је њима чаша препуна и одавно је само жуч у тој чаши, пијани су од те жучи у коју им издајници Србију исцедише. Ово је сада њихова битка у којој више нема повлачења, надам се да ће је добити.
Али браћо,
Шта ће вам непоменик, шта са њим да причате, шта он да вам да или одобри, кад вам џаба сва блага овог свијета кад преда свету земљу Србинову на којој сте руке, ноге, очи и браћу посијали.
Рат који сте водили траје и даље, само су вас лукаво послали кући јер сте непобиједиви, издвајау вас на чистац, једног по једног, као вук овцу из стада.
Убиједили су вас да није ваше да се бавите политиком!
А за њих јесте, они су се школовали за то, имају лиценцу...
Није него, милије су им паре окупатора него народ и држава.
Јесте да вас је мало и да вам фали пола удова које сте дали за нашу слободу, али сте задња нада ове обамрле Србије да мобилишете све којима Србија нешто значи и станете за врат издаји и издајницима!
Аутор: Стево Мрђен l Контакт
Првих 20 година живота живео у Дрнишу, Далмација. Издаја српског народа, и Западних српских земаља, сели га у Београд.
Препознајући новинарске подвале и манипулације, у жељи да пркоси издајничким поступцима свих структура друштва, укључује се у рад портала "КМ Новине" као фото и видео сарадник - дописник из Београда.
Живи у Београду.
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.