Вести:

понедељак, 30. септембар 2019.

Иван Максимовић: Двадесета година од заборављеног бомбашког напада на српску пијацу код Косова Поља

понедељак, 30. септембар 2019. | КМ новине 0

Усамљеност у сећању на страдање једна је од најтежих људских усамљености, а успомене на злобно време још су страшније када схватите да су уместо опомене биле тек зачетак злог доба.

 #Pijaca #Bresje #Kosovo_Polje #Granatiranje #Bombe #Zločin #Masakr #Teror #Šiptari #KFOR #Britanci #kmnovine
Болница која је након терористичког напада на пијаци збринула све повређене, страдала је у мартовском погрому 2004. године. / Фото: Иван Максимовић



















Пише: Иван Максимовић



ВАЖНА НАПОМЕНА: БЕЗ ИЗРИЧИТЕ САГЛАСНОСТИ АУТОРА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО УНОСИТИ БИЛО КАКВЕ ИЗМЕНЕ У ТЕКСТ, ИЗБАЦИВАЊЕ БИЛО КОГ ДЕЛА ТЕКСТА КАО НИ СЕЛЕКТИВНА ИЛИ ПОТПУНА УПОТРЕБА ЧИЊЕНИЦА НАВЕДЕНИХ У ТЕКСТУ У НАУЧНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, УМЕТНИЧКЕ НИТИ БИЛО КОЈЕ ДРУГЕ СВРХЕ. ЗАХТЕВЕ ИЛИ ПИТАЊА АУТОРУ СЛАТИ НА И-МЕЈЛ АДРЕСУ: imaksmax@gmail.com



Такав је и догађај који безмало да никога није занимао, а никога ко би се искрено трудио да он остане упамћен у правом светлу, без скривених намера и употребе у сврху самопромоције.

Дакле, овог 28. септембра ушли смо у двадесету годину од злочина и гранатирања српске пијаце у Бресју код Косова Поља када су 1999. Шиптари бацили две бомбе у масу и убили двоје а ранили близу педесеторо Срба. Мој отац и моја сестра били су међу њима.

Након окупације Косова и Метохије јуна те године, злочини над Србима и неалбанцима били су свакодневница. Због тога су се Срби кретали “сигурнијим” срединама, то јест онима у којима су још увек живели у великом броју а то су била махом села. Државне институције су функционисале смањеним капацитетом и одрађивало се само оно што се мора, што је неизбежно, јер је свака активност представљала опасност по живот.

Неколико дана раније, 22. септембра, извршен је бомбашки напад на Србе у Липљану када је рањено неколико особа а једна од њих, Милка Ромић, пет дана касније је подлегла повредама. Четири дана пре напада на пијацу у Бресју, рањен је Србин, возач који је управљао камионом када су “непознати нападачи” код Подујева из аутоматског оружја отворили ватру на њега. Тог истог дана на кућу Драгана Ђорђевича у рударском насељу Кишница крај Грачанице, бачена је ручна бомба. Тада је повређено двоје Срба.

Чувајући сопствене главе већина народа је била буквално “без обавеза”. Ја сам био један од њих.

Моја соба је гледала на стричеву кућу иза које се у десном смеру пружала Приштина дуж чије панораме је сунце излазило мењајући свој положај у односу на годишње доба. По левој страни видокруга, удаљена око 400 метара, као на длану видела се пијаца која је неколико година раније измештена на ту локацију. Терен је поравнат па су сувишне количине земље нагомилане по ободу парцеле окруживале простор слично бедему у облику купе без врха, висине око 3 метра. Није се могло видети дно али су се назирале главе људи који су ту долазили да тргују.

Тог јутра, које је као и ове године било топло право летње, још увек сам лежао у кревету иако је било око десет сати. На леђима, са рукама испод главе, размишљао сам шта бих тог дана могао да радим.

Одједном се зачула експлозија, прилично јака, што ме је тргло из размишљања. Настало је неко нејасно комешање... Није прошло дуго када је одјекнула још једна експлозија. Скочио сам из кревета и погледао вани.

Сасвим јасно су се чули језиви крици преплашених људи. Узнемирени народ је претрчавао зидовe земљане купе уз врисак, вику, дозивања... Маса је куљала као лава из ужареног вулкана, падали су једни преко других, котрљали се, прескакали оне на земљи.

Знао сам да су мој отац и сестра тог дана отишли на пијацу. На брзину сам се обукао и пошао да видим шта је са њима.

Изашао сам напоље и сестричини од непуне четири године, са породицом протераној са другог краја КиМ и привремено смештеној код нас, рекао да каже мојој мајци да сам пошао да купим нешто и да се враћам се за десет минута. Био сам превише узнемирен што нисам могао да сакријем па сам зато њој рекао.

Иначе, њени родитељи, моја друга сестра и зет, били су спречени да из централне Србије дођу на КиМ јер још увек није било санирано намерно оштећење Косово Поље - Краљево од пре два дана, на којој су одврнути шрафови па је негде испред Косовске Митровице из шине излетело пет вагона. То је, од јуна месеца, био трећи пут да је демолирана пруга којом је саобраћао воз иначе једино превозно средство Срба са централног Косова ка безбедном северу покрајине. Моју другу сестру “обавестили” су медијски извештаји које су сви редовно пратили на телевизији.

Један од вагона који су слетели са шина / Фото: Helene Caux


Када сам изашао из куће било је јасно да испред нико није чуо ништа. Наше двориште било пространо и окружено другим кућама, а и због еха је било теже одредити одакле допире звук. И нисам желео да чује док не будемо имали сигурна сазнања о томе шта се десило, а свакако да су прве мисли оне најцрње. Прве комшије су ме среле на капији утрчавајући у двориште и без даха почели да вичу како су “изгледа погинули и Новица и Љиља”, односно мој отац и сестра. Пошто се напад одиграо свега неколико секунди раније знао сам да нису имали довољно времена да оду тамо, да виде шта се десило и да се врате да нас обавесте. Била је то њихова уобразиља и неки суманути порив да пошто-пото шире панику. Умирио сам их, рекао да сам пошао тамо да видим шта се десило и да сачекају да се вратим и да не треба плашити било кога непровереним информацијама. Пошто ми је било успут испратио сам их назад на брзину и наставио ка пијаци.

Колико год покушавао да владам собом, нисам могао у потпуности. Имао сам утисак да се тло испод мене љуљало као брод на немирним таласима. Губио сам корак и имао осећај да ходам готово у месту. Комшије са друге стране су се окупиле на благом узвишењу и опет уз најаву најгорег, рекли само “брзо, иди види шта се десило”.

Свакако нисам могао да ходам ни приближно брзо колико сам желео а требало је прећи “само” 400 метара. Око мене је све било мутно осим централног поља које је била у неком чудном фокусу, као да гледам са дна флаше кроз њен отвор. Све време сам гледао у правцу напада чекајући да се још нешто догоди или чује не бих ли више сазнао о догађају и пре него што тамо стигнем.

Надомак пијаце осећања су ме већ сасвим преплавила. У неколико наврата сам желео да се окренем и вратим кући, одбијајући да прихватим да се било шта догодило, али то ипак није било могуће. Наишао сам на патролу КФОР-а, група од четворице или петорице британских војника, са пушкама у рукама ходала је у мом правцу. Са њима је била особа, Српкиња, из “Центра за мир и толеранцију” чије су канцеларије тада биле у Косовом Пољу. Познавали смо се прилично добро. Ходала је са њима потпуно ван себе од беса.

Слика ми се “избистрила” у тренутку када сам погледао у британске војнике. Нису се смешкали већ су на лицу имали широк осмех и готово лудачки израз среће. Ни они нису могли да савладају своје емоције, ако су мржња коју су осећали према Србима и злурадост уопште емоције. Прошли су поред мене и отишли некуда. Около је пролазио неко или нешто, не знам тачно шта. Да ли су неки људи трчали, бежали, дошли да виде шта се дешава или су то можда била возила, хитна помоћ... Не знам, сећам се само да је и даље владао метеж.

Стигао сам до почетка ограде која је пијацу делила од главне улице, била је од високих бетонских стубова, између којих су водоравно развучени редови бодљикаве жице. Осим на концентрациони логор ни на шта друго није подсећала. Са челичних бодљи, у висини појаса, висили су крвави комади нечије одеће поцепане док се неко провлачио кроз жицу бежећи после експлозије, јер прва бомба је бачена баш на самом улазу у пијацу. Тканина је била памучна, вероватно са мушке кошуље, тегет боје и карираним зелено - сивим шарама...

Требало је подићи поглед, видети шта се десило на пијаци... И остати прибран да се у том метежу распозна оно што је остало.

Са капије пијаце гледао сам у хаос који је остао. Преврнуте тезге, роба, воће, пакети... просуто и разбацано свуда наоколо и опет неки бесмислени детаљи који су привлачили пажњу. У том тренутку ми је пришао неко и у пролазу рекао “Новица и Љиља су у болници”. Нисам стигао, или могао, да видим ко је то био.

Кренуо сам ка болници, уз магистралу Приштина - Пећ коју смо звали “руска болница” јер су њихови војници КФОР-а капацитете проширили монтажним, приземним просторијама са око 70 или више лежајева и правом операционом салом.

Осетио сам олакшање, ипак су у болници... али и даље нисам знао у каквом стању. На путу ка болници, са леве стране, налазио се блок стамбених зграда, ламела. Како је прошло неколико месеци од повратка Шиптара, који су за своје насиље над Србима уживали пуну подршку КФОР-а, већина Срба из тих зграда се већ иселила. Ту, испред једног улаза, видим групу младића, Шиптара, који као да никада нису били срећнији. Наравно, повод за њихову срећу био је управо напад на српску пијацу. Та злурадост ме је разгневила. Застао сам аутоматски и гледао нетремице у њих. Схватили су да сам Србин и смејали се и даље. Нешто су причали на шиптарском као међу собом али тако гласно да ја чујем, гледали у мене и онда се и даље смејали на глас. Нисам разумео шта говоре али ми је њихово понашање било сасвим јасно. Пошто, народски речено, нисам био празних шака, било најпаметније да наставим јер се у супротном то могло завршити на само један начин.

Испред болнице се већ окупило много народа. Више њих је покушавало да уђе унутра али је улаз обезбеђивао један руски војник у пуној ратној опреми, са пушком и панциром. Провукао сам се кроз гужву и покушавао да му објасним да морам да уђем. Ништа га није занимало осим да никог не пусти унутра. Почео сам да вичем да су ми отац и сестра унутра и да морам да уђем. Мислим да ме ништа није разумео, мада не знам јер су они дошли из Босне и мало српског већ знали. Он је само одмахивао главом одлучан да изврши свој задатак (што је, искрено говорећи, и за лекаре било најбоље јер су имали велики број пацијената које је требало збринути у исто време а гужва би им тај посао учинила немогућим). Ипак, нисам могао да чекам. Стрпљење је исцурело, ухватио сам га обема рукама за панцир, онај део ивице где се налази отвор за руке, подигао га из места и преко десног рамена бацио иза себе. Лакоћа са којом сам то учинио изненадила је и мене. Окренуо да се уверим да ли се то стварно десило. Војник није био ништа мање у неверици, што се видело по изразу његовог лица. Маса је тада навалила у болницу и ја за њима.

Улаз у Дом здравља је водио до стакленог атријума у коме су биле посађене неке биљке, било је ту цвећа, ружа... Требало је заобићи га десно и ући у део у коме су се налазила већ она уобичајена одељења, а право одатле се улазило у други део, хол у коме су са десне стране биле стоматолошке ординације а са леве просторије за превијања. На зиду право само огромни прозори који гледају у задње двориште и куће преко пута.

А на средини ходника - опружена два беживотна тела прекривена белим медицинским чаршавима.

Фото: Илустрација














Призор који укопа у месту, одузме храброст да се крене даље. Стајао сам ту, у мртвој тишини која је одједном настала у мојој глави, и сву пажњу усмерио ка лешевима покушавајући на основу обриса тела да распознам да ли су то мој отац и сестра.

Гледао сам главу, руке, ноге... Могао сам само да будем сигуран да се ради о једном мушком и једном женском телу. “Потврде” да то јесу или да нису они, смењивале су се непрестано.

Одједном је неко пришао и нагло стргао чаршав са првог тела. Радило се о старијем мушкарцу. Крупан, у црној кошљуљи. Изузетно педантан, уредно обријан са пажљиво одржаваним, густим брковима. Нисам могао да видим ране, чак ни крв, грчевито стегнутих вилица лежао је непомично на поду. Нисам га познавао. Стргли су шаршав и са другог тела. Радило се о некој жени коју такође нисам познавао... Тек тада сам закорачио напред а онда ми је неко рекао “добро ти је ћале, ено га тамо на превијању” и показао ми на просторију са леве стране.

Угледао сам га са врата. Био је окружен лекарима који су журно радили око њега. Лежао је наслоњен на леву руку, на медициском кревету на коме се обаваљају прегледи, али подигнутом у висини стола. Био је сав жут у лицу. Крвава су му уста, нос, уши... Сва одећа на њему је била му је била крвава и поцепана, комади су висили са њега а десна страна тела сва у ранама. Прво уз противљење, ипак су ме пустили да му приђем на кратко.

Насмејао се... “Добро сам, не брини ништа”, почео је да ме теши. Видело се да је јако исцрпљен. Не знам шта сам тачно осећао. Било ми је драго што је жив, доктори су били јако посвећени и то је уливало наду, али стање у коме сам га затекао... Нисам могао ни реч да изустим јер бих већ заплакао. А и њему су сузе навирале на очи. “Љиља је добро, кући је” успео је и то да ми каже а онда су ме замолили да изађем.

Врло брзо дошла је и моја сестра. Још је била у шоку и под снажним утиском. Одмах након експлозије отишла је кући да каже мајци шта се дешава и да су добро, да се не би бринула. На брзину ми је испричала да су комшије, које сам вратио са капије због ширења панике, касније са друге стране дворишта ипак отишли до моје мајке и рекли јој оно што и мени. Срећом, сестра је брзо стигла. Пошто јој је одећа била прљава пресвукла се. Тек када је једна рођака видела да јој је нога у крви. Њу је погодио један гелер кога до тада није ни приметила.

А како чудно живот уме да укрсти судбине испоставиће се неколико година касније када ће се сестра удати за човека чија је тетка заправо жена која је погинула у том нападу.

Неко од људи у Дому здравља је рекао да је “једна жена видела ко је бацио бомбе”. Та жена је била моја стрина и потврдила ми је да је то тачно.

Барикаде у Бресју
У то време Срби из Бресја су већ блокирали магистрални пут крај којег се налазио Дом здравља, односно болница, а дошли су и Британци који су лицемерно и са отвореним презиром према Србима, сасвим сигурно ликујући, убеђивали окупљене да се разиђу и да је “све под контролом”. 

Пришао сам војницима и ономе ко ми се учинио надлежним, на енглеском рекао “имамо сведока. Једна жена је видела ко је бацио бомбе, живи овде у близини и хоће да говори”. Када је чуо да говорим енглески са олакашњем али и британском охолошћу, рекао ми је да кажем окупљенима да треба само да се разиђемо и да је “све под контролом”. “Али, имамо сведока” упорно сам понављао надајући се да би њихова брза реакција могла да спречи нападача у бекству. Није желео да чује да постоји сведок и то је било тако очигледно! Наставио сам да вичем и понављао једно те исто покушавајући да га натерам да он, или било ко, предузме нешто. Њега је то све више гневило па је све гласније викао на мене и био све љући. Једино га је занимало да преводим за њега и да окупљенима кажем да се разиђу што је међу Србима, укупно са његовим охолим понашањем, још више подигло тензију и па су све гласније негодовали. Одједном сам иза њега видео српског младића који нам праволинијски прилазио са крајње одлучним изразом лица. Био је борбено расположен. Таман сам хтео да заустим да се смиримо и да га натерам да позове неког од надлежних да саслушају сведока, дечко је начинио два крупна корака, скочио и свом силином се обрушио на британског војника а онда су обојица пала на мене. Тада је настало комешање и кратка туча која је убрзо прекинута али су барикаде на путу остале. Вратио сам се својима у болници и ускоро смо, исцрпљени од свега отишли кући. Отац је, наравно, остао још неки дан ради лечењу.

Убрзо су у Дом здравља су дошле и новинарске екипе које су пратиле “забринуте” представнике КФОР-а. Лекари су дотле збринули мог оца и у свом том хаосу “избацили” га у ходник, и ту оставили да лежи на некој тврдој подлози иако је био један од најтежих рањеника. Официр КФОР-а, кога је пратила та група новинара, међу првима је наишао на мог оца и преко преводиоца му поставио неколико формално “брижних” питања о његовом стању на шта се овај само мрштио. А онда је упитао “да ли знате ко је нападач”? Тада се мој отац пренуо и повикао: “Ви” уперивши прстом у њега. Официр се се нашао у чуду а мој отац је поновио “Ви! Ви нас убијате! Док ви нисте дошли овакве ствари се нису дешавале”. Новинари су снимали, официр ћутао још неколико секунди а онда се повратио од изненађења и позвао екипу да крену даље. На снимку који су телевизије емитовале, а касније из своје архиве и АП објавила на свом Јутјуб каналу, од свих пацијената нема једино мог оца.

ПОГЛЕДАЈ ВИДЕО:


И та оптужба јесте била сасвим тачна и свима је то било јасно. Од тренутка окупације КиМ, Британци су заузели централно Косово, што значи Косово Поље, Приштину и оближња насеља углавном настањена Србимаод којих је данас Грачаница као некакв "симбол српства" иако представља остатак онога што су Срби држали у својим рукма упркос окупацији. Овдашњи крај био је познат по јаком отпору а када би Срби у том подручју блокирали пут затворени су били сви правци ка Метохији, Пећи, Призрену, Брезовици, Косовском Поморављу... Албанци су могли или на север, опет насељен Србима, или ка Подујеву што ни у ком смислу није била занимљива локација ни тактички битна. Дакле, Срби су могли да контролишу највећи део Косова и Метохије и после рата, зато су морали да буду протерани. Британци су помагали управо та настојања Шиптара и сви који су у бројним нападима видели шиптарске нападаче у том крају, тврде да су имали у својој пратњи најмање једно британско возило које је ишло испред или иза њих. А то могу и сам да потврдим за неколико сличних напада али и при отвореном отимању српске имовине од стране Шиптара који су крволочно ступали у расправе са Србима док су их, са осмехом на лицу и оружјем у рукама, обезбеђивали управо британски војници више него свесни шта се заправо дешава. Нико
Serbs leaving their homes under NATO escort
КФОР уместо заштите, помаже расељавање. / Јун, 1999.
није тражио документа, папире, потврду о власништву, ако би Шиптар рекао да је то његово, КФОР би учини све да тај постане власник. Ако би Шиптар уперио прст у Србина и оптужио га за злочин, тај Србин би истог момента завршио у затвору. Дешавало се да Срби пријаве напад, КФОР или УНМИК их позову у станицу да дају и званично изјаву, а када оду тамо неко од Шиптара упери прстом у њих и они остану у притвору дуже време. Много Срба је протерано управо на тај начин у дотадашњих готово 4 месеца окупације као и касније.

То је било оно што је изазвало гнев и револт у Србину који је сасвим оправдано насрнуо на британског војника са којим сам разговарао. Да је отпор Срба био одлучнији можда би нас више и остало. Ипак, били смо уверени да ће они на терену увидети какво је стање заиста се предомислити. А дешавало се потпуно супротно.

Али, иако то није конкретно знао у том тренутку, мој отац је био потпуно у праву и за њихову умешаност у тај напад. Наиме, претходног дана је неко, по нагласку се могло закључити да се највероватније ради о Албанцу, позвао “Центар за мир и толеранцију” и рекао да се спрема напад на пијацу у Бресју сутрадан. Из центра су позвали британске снаге КФОР-а и обавестили их о томе на шта су они одговорили да нема разлога да се било ко брине. На инсиситирање особља да се пијаца забрани тог дана или макар обезбеди, Британци су понављали да они држе све под контролом.

Иако су насиља над Србима, укључујући убиства и киднаповања, била свакодневна, према неким тврдњама у просеку је чак на свака три сата било по једне српске жртве, на пијаци и у околини није било ни једног јединог војника. За тих неколико месеци, с обзиром да је српско становништво и даље било бројно, пијаца је функционисала све до тог јутра.

Али нису само Британци знали да ће напад уследити, причало се о томе и међу Србима на пијаци.

Испрва се то тек помињало а касније је све више људи говорило да ће до напада доћи. Атмосфера је постајала напета и око десет сати народ је почео да се разилази али у мањем броју. Било је и оних који су тек стизали. У једном тренутку је мој отац је рекао сестри “изгледа да се стварно нешто спрема, да ми пођемо кући” на шта је сестра, видевши колико је окупљеног народа и не верујући да би се неко усудио да их нападне, одговорила “ма јок, нема ништа од тога”. Истог момента када је то изговорила одјекнула је прва експлозија. Она се бацила на земљу, иза неке Фиће која била ту паркирана. Чула је оца како је дозива и одговарала му из заклона да је ту. Са напуштене албанске куће смештене тик уз двориште ограде, која је била савршена за обезбеђивање пијаце да се имало воље за то, терориста је убрзо бацио и другу бомбу.

Мој отац, који је већ био рањен по десној страни тела, и даље је стајао на ногама. Завладао је потпуни хаос, људи који су бежали на све стране, подигла се прашина, лакше ствари које је експлозија дигла у ваздух још увек су падале одозго. Отац је и даље тражио и дозивао сестру, она је устала и угледала га. Од силине детонације крв му је цурела из ушију, усана, носа, није могао да чује да му је све време викала где се налази. Њега је једино занимало да види како му је ћерка, није му пало на памет да потражи заклон па је стајао све време и на ногама дочекао и отрпео обе бомбе. Био је један од деветоро најтеже повређених, али је са преко 20 гелера у телу и даље стајао. Бомбе су раскомадале одећу на њему од листова на ногама све до врата, а крв цурела из свих рана.

Људи су ускакали у аутомобиле и у паници бежали пролазећи поред њега као да није ту. Покушавао је да их заустави али се нико није обазирао иако јетако изгледао. Наишао је на неко возило када је возач тек стартовао мотор отворио врата и рекао му “вози ме до болнице, молим те, не могу да ходам, искрварићу”, те га је овај превезао.

Прва патрола КФОР-а дошла је тек након што је напад извршен. Они које сам срео кад сам и ја стигао, а са којима је била и особа из Центра за Мир и толеранцију бесна на њих што су одбили да спрече напад. Сигуран сам да им се дефинитивно може веровати да су ствар држали под контролом и да је управо то омогућило да раније осмишљени напад одвије по замисли.

Барикаде које су Срби у Бресју поставили из незадовољства и страха за своју безбедност, остале су још неколико дана. Напади нису престајали па је и септембра забележио још једну српску жртву, Србина из Косовске Витине убијеног последњег дана месеца. Злочини над Србима ће мењати свој идентитет али до данас неће престати.

А све то је био тек део ширег плана - прогнати Србе са Косова и Метохије до оног броја који ће остати без икаквог утицаја. То се и догодило.

Напуштени и немоћни, Срби су масовно одлазили из Косова Поља / Фото: Симус Марфи, Панос.фото





Али, не тако брзо. Никоме од нас није пало на памет да се после тог напада исели. Отрпели смо и друге нападе, не мање тешке и озбиљне од овог, ипак, тек након погрома 17. марта 2004. године и одсуства искрене и конкретне подршке Београда сломљеног октобра 2000., све је више Срба продавало имања и све се више Албанаца досељавало. Моји су продали тек 2011. године, када су остали претпоследњи у крају а узнемиравања, претње, упади Албанаца у двориште постали свакодневница. Желео сам да спречим продају али није било начина јер нисам могао да одговорим на питање - а шта нам то вреди ако убију или киднапују некога од нас? Нисам имао храбрости да преузмем ту одговорност и да, не дао Бог, живим са тим. Било је то далеко ван мојих могућности.

Касније се причало о томе да је напад извео шиптарски терориста који је живео у непосредној близини пијаце. У кући коју смо звали “Штала” јер је некада служила за смештај стоке а касније преуређена у простор за становање, додуше, споља и даље неприличног изгледа.

Овај бомбаш је наводно ухапшен али из разумевања према његовим осећањима, пуштен је на слободу већ после неколико дана. И све то се сматра и даље потпуно нормалним, нарочито у западним медијима. А у то, да сви сматрамо такав положај и окружење нормалним, данас се улажу велики напори посебно од српских власти из Београда. За недељу дана, 6. октобра, на Косову и Метохији ће бити одржани још једни сепаратистички квази-избори. Биће то још једна прилика да Срби својим одазивом потврде не само постојање некакве “републике Косово” већ да пруже легитимитет овом и свим другим злочинима као и некажњавању због свих злочина над сопственим народом, као прихватљивим политичким методама! И то ће бити тако и никако другачије за кога год да Срби гласају па и ако прекриже гласачки листић. “Битно је учествовати”, победиће однети неко други, албански сепаратисти.

А Србима је победа и даље на дохват руке. Једино што је потребно урадити јесте бојкотовати илегалне “изборе” и остати не само веран свом народу и земљи, већ и сачувати достојанство одбијањем да постанемо добровољне жртве свих оних шиптарских злочина који су нас мимоишли.  

На дан напада, овог 28. септембра, са оцем сам посетио сестру која је тада повређена а данас живи у Угљару код Косова Поља.

Место на коме се догодио напад 1999. године. Данас, 28. септембар 2019. / Фото: Иван Максимовић





О томе се не говори често, нити се дан нарочито памти у породици јер, као што сам већ рекао, много смо тога преживели у наредним годинама што је потиснуло тај догађај, а ни данас није много другачије.

Када смо се окупили сестра је послала је свог 11-тогодишњег сина до продавнице, по пиво. Када је требао да пређе улицу возилом је наишао Шиптар, прво му је показао средњи прст а онда возило нагло усмерио у његовом правцу и за длаку га промашио. Срби, случајни пролазници, са неверицом и гневом су вртели главама. Након што ми је испричао о том, испричао ми је и о другим нападима које је доживео. У једном од тих напада гађали су га циглом из аутомобила, промашили а онда возилом кренули на њега. Срећом, стаза за пешаке је нешто виша са окомитим ивичњаком па нису успели да се попну. И њему је све то "нормално".

Изласком на сепаратистичке квази-изборе ништа неће бити  промењено на боље, једино ће они који нису могли или смели да на Србе изврше напад, бити охрабрени да то учине. Зато је тотални бојкот, не само ових квази-избора већ и свих сепаратистичких илегалних институција, једини излаз и могућност да Срби опстану. Државни врх Србије то зна и зато би морали да позову на бојкот а не сарадњу, односно издају и саучесништво са онима који крволочно и данас кидишу на српску децу! Са њима се, како нас у то уверавају сами, у оваквим условима не може изградити никакав суживот.




БОЈКОТ ШИПТАРСКИХ КВАЗИ-ИЗБОРА ЈЕ ЈЕДИНИ ПУТ И ИЗЛАЗ ЗА СРПСКИ НАРОД И СРПСКО КОСОВО И МЕТОХИЈУ! 



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ новине    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине