Вести:

субота, 24. август 2019.

Иван Максимовић: Дивљи пси Гораждевца

субота, 24. август 2019. | КМ новине 1

"Ко су, у ствари, дивљи пси Гораждевца? Питање на које нам они сами дају одговор. Довољно је да само мало ослушнете... "

#Ivan_Maksimović #Goraždevac #Izdaja #Novinar #Mediji #Politika #Žrtve #Kosovo #Metohija #Peć #Srbija
Споменик свим жртвама у Гораждевцу од 1998 до масакра деце на Бистрици / Фото: Иван максимовић, КМ Новине



















Пише: Иван Максимовић



Гораждевац.
Јун, 2018.


“Где су деца убијена”? - питао сам да ми неко покаже пут. Најужасније питање које можете некоме да поставите.

“Тамо, ено тамо”, показује ми мештанин руком, некако као невољно.

Сезона пољских радова је у јеку, готово непрестано брује трактори одлазећи на околне њиве, али само на оне “безбедне” тик уз село.

Гледа у фото-апарат који носим, па у мене. Настави са искреним поштовањем: ”како хоћете, али боље је да не идете”.

Савет од оних ненаметљивих, искрених и за које знате да је најбоље послушати их. Иако не знате зашто је тако најбоље...

Метохијска котлина је налик царској круни. Благо брежуљкаста, оивичена је ободима Шар-планине, Проклетија, Јуничких планина, Паштрикa, Мокрe Горe... шиљатим и стрмим попут подигнутих руку свештеника у олтару, отворена је једино ка небу. Један од бисер-градова те круне јесте и Пећ, одакле се у правцу југозапада на неколико километара удаљен налази Гораждевац. Овдашњи Срби су отворени, срдачни и доброћудни, а истовремено јаки и истрајни.

Први писани помен села налази се у повељи краља Стефана Првовенчаног манастиру Жичи из 1220. године што говори да је Гораждевац, само званично, преко сто година старији и од Пећке патријаршије! Сведок старине и живи траг нашег постојања у прошлости налази се на сеоском гробљу. Најстарија сачувана црква - брванара у Србији је баш овде, изграђена је почетком 17. века и посвећена Светом Јеремији.

Најстарија црква-брвнара у Србији налази се у Гораждевцу / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине

Између осталог, занимљива је и по томе што је изграђена без иједног ексера.

Но, пред црквом, прећутани, успиње се храст широке крошње и врхова који се на ту висину уздижу већ неколико векова, мештани верују и пре саме цркве која је потом изграђена на месту тог записа.

Ово, у правцу Албаније најистуреније метохијско село настањено Србима, од нешто више од две хиљаде колико их је живело пре рата, данас броји упола мање услед бројних насртаја Шиптара. Што је и те како за дивљење јер живе у окружењу у коме су преко шездесет пута бројнији Албанци вазда жељни њихове крви, живота, земље...

“Волео је земљу, више него нас” прича Веско Кастратовић о свом оцу Душану чији гроб уређује пред четрдесетодневни помен. “Тешко смо живели, нисмо имали капитал, али волели смо земљу, волели смо да је радимо” каже то од срца, ширећи руке као да нешто признаје.

Волели су и да, кад на тој земљи посвршавају све животне послове и кад ојача нараштај који ће се са њом и рвати и грлити је, отимајући од ње за себе али и од себе за њу, да у њој буду сахрањени.

И веома кратак разговор са њима довољан је да осетите да су они достојни наследници некадашње царске Србије која се баш са тог простора расцветала овим делом Европе. Свако од њих је својеврстан споменик надљудској упорности последњих Срба стотинама километара иза “сигурне линије”, да сачувају своје. А својим, све нас.

Веско Кастратовић крај спомен-чесме подигнуте у част
српским полицајцима из овог села погинулим 1999. на бранику
отаџбине / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине
“Хтели смо Гораждевац да збришемо са лица земље. Камен на камену да не остане, ништа, никакав траг - тако ми каже Шиптар” загледа се Веско у мене запањен тим сазнањем и после више година. “Радио сам са њим, знам га дуго. За остало не знам али то му верујем” завршава Веско ограђујући се речима од било какве сумње коју би саговорник могао да изнесе. Мада за тим нема потребе. Деца убијена на Бистрици потврђују његове речи више него што би то могло било шта друго.

Желео сам да одем тамо где се то догодило. Себе ради. Да на том месту искушам сопствено срце, да чујем какви ће бити његови откуцаји тамо где су дечији престали.

Мештанин, који ме добронамерно саветује да не идем тамо, изразом лица показује да разуме жељу новинара у Гораждевцу да обиђе то место. На тренутак се замисли... Његова непосредност није скривала ништа па ни заштитничко расположење.

После кратке паузе понови: “боље је да не идете. Није далеко али има дивљих паса. Бежите од њих”.

Изненадио ме је. За дивље псе никада раније нисам чуо да постоје осим у Африци где их је оскудица хране у насељима натерала да се сами организују и лове за себе па постали дивље звери. У Србији, па ни у овом њеном страдалном и готово заборављеном селу, нисам могао да их замислим. Ако их има у мојој глави су вероватно изгледали много крволочније него што заиста јесу.

Можда је то рекао да ме не би увредио прозивањем моје “храбрости” па да, наивно се доказујући, ипак одем. А овде је доста зла било и за векове који ће доћи. Не знам...Не мислим да ме је слагао, у ствари сам му поверовао јер је деловао искрено а ништа није имао од мог одласка или неодласка на то место.

Гораждевчани као да су се окумили са несрећом. Поштују је али се труде да је што ређе "срећу".

Недалеко одатле почињао је пут којим је стотинак српске деце 13. августа 2003. пошло на Бистрицу на летње купање. Дошао сам до његовог почетка. Утабан, широки земљани пут пресеца њиве усева зрелих за жетву кривудајући између високог жбуња и багрења којима је целом дужином омеђена и скривена готово као правом шумом.

Пут којим су деца 13. августа 2013. пошла на Бистрицу / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине


Заиста, пут који води ка пољима, какав свако друго село има а опет, срећом, нема ни једно друго.

На свом завршетку пут се среће са Бистрицом која туда шапатом протиче. Сазнање о “дивљим псима” спречавало ме је да наставим. Нисам желео да утврђујем њихово постојање јер бих се осећао сувише глупаво ако би ме напали, а упозорен сам...

На том месту, са леве стране пред широким улазом једне од њива која се пружала ка природној раскоши овог дела метохијске котлине, која би и ренесансне сликаре оставила без даха, налазила се полуоборена капија од тараба крај којих је на тренутке шуштала кеса закачена за некакву сасушену грану. Час тихо, као да злослутно дозива, можда се чак и подсмева... час је вијорила неконтролисано под налетом ветра, па се примири и тек залелуја.

Тешко је рећи ово, као да вичући изоговарате недоличне речи у храму Божијем, али... убијена деца Гораждевца су заборављена. Овде кажу да је још око три - четири године живело јако сећање на њих, упорност да се због дечијих жртава остане по сваку цену. А онда су Срби заборављени, одбачени, угрожени, полако почели да се осипају из Гораждевца. Своју истрајност већ су доживљавали као сопствену глупост. Док свет поред њих наставља да живи, они су се прилепили уз камен и сродили се са њим. А никоме ван Гораждевца то више ништа није значило.

Један заиста мали број њих из овог села, шака јада и то правог, од раније вичних или брзо привикнутих политичком лову, започели су рад на “мултиетничким” пројектима са Шиптарима. Те активности су до данас прерасле у отворено промовисање творевине чијем је темељу жртвована крв њихове деце и, разуме се, редовне и високе личне приходе. Наравно, не говорим о родитељима али деца су убијена јер су били Срби из Гораждевца а не зато што су то били Панто Дакић и Иван Јововић, имена ништа нису значила шиптарским убицама - пуцали су у њих да убију само зато јер су то српска деца. Надали су се да ће смрт деце отерати Србе из Гораждевца, онако како би то Шиптаре отерало. Зато су то деца не само свих Гораждевчана, него свих нас Срба.

Детаљ споменика гораждевачким жртвама / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине














Нажалост, њиховом смрћу се почело испрва скривено а онда и отворено трговати. Правдало се “морањем живота” а у ствари се нарочито обилно плаћало, да засити и најдубљу похлепу. Све то потпуно некажњено пред очима оних чији је посао био да не дозволе и који су могли да спрече подршком или узбуњивањем народа - политичари и новинари. А управо су они постали највећи трговци. Ни наде ни утехе ниоткуда није било, данас још мање. Само је тако могао да се згади отпор оним бројнијим Србима који тада од жртвовања своје будућности националним интересима, почињу да се окрећу будућности сопствене деце. Ово нарочито, као и у осталим деловима Косова и Метохије, од априла 2013. године и парафирања Бриселског споразума.

Преузевши власт у своје руке, ови политички “трговци”, истински лешинари који ту своју природу сада већ преносе на своје нараштаје који их бестијално надмашују, преузимају у руке све области живота а тиме и изворе прихода којима у потпуности контролишу живот преосталих Срба. Себи и укућанима обезбедили су истовремено више радних места, која и не обилазе али примања пристижу редовно. Онима који им се подају и служе, поделе тек на кашичицу а сваког ко није желео да се прља у њиховој бари, оставили су без запослења и икаквих могућности да преживи суровост овог гета. Због тога је до сада већ око 100 младих напустило Гораждевац, нашло посао у неком другом месту и постало, највероватније, заувек изгубљено за овај крај. Родитељи многих се кају што своју децу нису још раније послали породицама по белом свету које су их позивале да се склоне након масакра на Бистрици. Учинили би то, само да су знали у шта ће претворити Гораждевац.

Ако се не заустави овај убилачки, зверињи, демонски савез новинара и политичара, у последње време чак и оближњег монаштва, који скупа сатиру и албанизују Гораждевац, у њему ће остати само они који се подају убицама деце док се и сами не поистовете са њима.

На страни супротно од тараба крај којих је шуштала кеса, налази се отворен простор према њивама наслоњеним уз само село. Трагајући за добрим местом одакле би се могла забележити “чиста” фотографија тог краја, наиђем на мртвог гаврана у трави под дрветом. Сагнем се да погледам да ли је упуцан и убрзо, са дрвета удаљеног око 200 метара, чујем грактање на које нисам обраћао пажњу, још увек. На гаврану није било уочљивих трагова насилне смрти а око очију и кљуна су већ милели ситни, жути црви.

Вране / Фото: Иван Максимовић, КМ Новине
Грактање је постајало све учесталије и гласније. За тили час окупило се читаво јато врана и кружило над дрвећем изнад моје главе. Да није било тих крошњи, које су баш на том месту биле високе, спустиле би се на мене да ми очи ископају канџама штитећи мртвог члана свог јата! Стајао сам испод и постиђен посматрао како неуморно круже и гневно гракћу. Није било никаквог знака да ће одустати док не одем. И нису. Отишао сам а грактање се још дуго чуло.

Положај људи из овог села Веско Кастратовић описује бритко: „...смрт је најближа, ако си Србин!".

Они желе да живе, ту где су рођени, где су се њихови преци рађали пре него што су српски патријарси тај крај изабрали за своје седиште. Та жеља је оно што животом напаја читаву Метохију. Боре се али су сами. Дословце против свих на другој страни, као никада раније. 

Улазио сам у село и више нисам био сигуран - да ли се удаљавам од дивљих паса или идем ка њима? Одлазим оданде где вране штите мртве чланове свог јата а идем ка онима који распродају своју убијену децу. Ко су, у ствари, дивљи пси Гораждевца? Питање на које нам они сами дају одговор. Довољно је да само мало ослушнете... неку од новинарских прича из Гораждевца.

Иако посустају мештани своје село виде у најбољем светлу, местом као ни једним другим на свету, што и јесте... Али за придошлицу, који ствари жели реално да види, Гораждевац јесте дом смрти. Јер смрт не станује тамо где жање, него тамо где жање необуздано, где крвнички чупа корен. Где убија младост, будућност, где брише прошлост... Где се не јавља само као нешто што окончава живот, него буја и у другом облику. Човека оставља жива а биће му смрви, умртви сву људскост у њему да остане звер подивљала од похлепе. Док од човека не постане дивљи пас! То је оно што се управо дешава у Гораждевцу.

А то што је смрт заувек побеђена Васкрсењем, као да нам више не значи ништа. Данас је та Победа дар кога нисмо само недостојни, као народ, него му се подсмевамо и под ноге бацамо.

Ваљда нам зато само смрт и остаје.



https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.


Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::  Хвала на интересовању

1 коментар:

  1. Поштовани Иване,
    Текст ти је одличан и истинит.Истовремено опомиње и шаље поруку.Опомиње, да је материјална корист код одређеног броја Срба на првом и једином месту.Да је новац постао једини циљ ,што се може уподобити са оном народном изреком "Продао веру за вечеру".Твоја порука,гласи да се треба одупрети материјалним стварима,поготово искушењима која нуде злочинци . Постоји други, праведнији божји пут за опстанак.


    Михајло

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине