Латинска изрека ''јusticia regnorum fundamentum'', у значењу правда је темељ државе, односно власти, требало би да је инспирација свим носиоцима власти.
Због чега нису предузете мере ради отклањања неправилности на које сам указао?
Због чега нисам заштићен од штетних радњи и због чега оне нису обустављене и отклоњене њихове последице?
Због чега ми је без законског основа отето уставно право да радим као припадник безбедносно-обавештајне службе којој сам посветио живот, односно да браним Отаџбину од оних који би у овим смутним временима да је сатру, и због чега они други, који чине незаконитости и неправилности и они који ове штите, без последица користе све бенефиције државне службе и чак вртоглаво напредују у хијерархији?
Због чега се и судови на сумњив начин баве питањем моје заштите?
''Отвореним писмом мајци Србији'' обратио сам се јавности новембра месеца 2018. године, изражавајући забринутост због неуважавања прворазредних чињеница у неколико случајева из безбедносног и друштвеног сектора, где је обавеза надлежних била реаговање у корист државе и њених грађана, што је изостало, те сам напоменуо да ћу покушати да од председника Републике Србије тражим правду, имајући у виду да је Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије прописано да је рад служби безбедности под демократском цивилном контролом, између осталог и председника Републике.
Након тога, из наведених разлога, више пута у писаној форми, а матра месеца 2019. године и непосредно на адреси Андрићев Венац 1 у Београду, покушао сам да остварим контакт са председником Републике, али неуспешно. Одговори су били да ће мој захтев за разговор бити прослеђен, да председник Републике нема надлежности да поступа по мојој молби, да је мој допис упућен Безбедносно-информативној агенцији која ће сагледати моје наводе и да ћу о томе бити обавештен...
Ја сам као припадник Безбедносно-информативне агенције у Нишу указао на одређене неправилности и незаконитости у раду појединих припадника Центра БИА Ниш и то надлежнима у Агенцији, Влади Републике Србије, председнику Републике, дакле прописаним каналима, након чега су високопозиционирани појединци унутар Агенције према мени започели мере одмазде, које су заокружене мојим незаконитим пензионисањем.
Поред покушаја да у оквиру наведених институција укажем на потребу адекватног реаговања државе у циљу заштите интереса Републике Србије и грађана, био сам принуђен да се обратим и судским и тужилачким институцијама.
Тако, због штетних радњи које су чињене према мени, ја сам Вишем суду у Нишу поднео три тужбе за заштиту у вези са узбуњивањем и то: јуна 2016. године, маја и децембра 2017. године, по којима је у складу са Законом о заштити узбуњивача требало да се поступа по хитном поступку. Ове тужбе су могле да буду решаване у поступцима од по 3 до 4 месеца, међутим, први поступак траје већ 38 месеци, други 27 месеци, а трећи 20 месеци. Одокативно се може уочити да, нарочито Виши суд у Нишу, ове поступке очигледно одуговлачи, а аналитичким освртом и да упорно свесно доноси незаконите и неправилне пресуде на моју штету.
Тако је по мојој првој тужби из јуна 2016. године Виши суд у Нишу априла 2017. године донео пресуду којом се одбија мој тужбени захтев, коју по мојој жалби која је уследила Апелациони суд у Нишу укида решењем септембра 2017. године као незакониту и неправилну. Непотребно долази до промене поступајућег судије Вишег суда, расправа почиње изнова, а због бројних неправилности у раду ја подносим притужбе на рад поступајућег судије, одређеног службеника суда и председника Вишег суда у Нишу, које остају без адекватног поступања. Онда следи покушај да се поступак неосновано ''замрзне'' доношењем од стране Вишег суда у Нишу априла 2018. године решења којим се одређује прекид поступка, које по мојој жалби Апелациони суд у Нишу укида решењем септембра 2018. године као незаконито и неправилно. Поново следи промена поступајућег судије и поново доношење очигледно незаконите и неправилне пресуде Вишег суда у Нишу јануара 2019. године којом се одбија мој тужбени захтев, због чега сам поднео жалбу Апелационом суду у Нишу, чија се одлука очекује.
По другој тужби из маја 2017. године, прво се у Вишем суду у Нишу поступак безразложно одуговлачио, затим непотребно долази до промене поступајућег судије и априла 2018. године овај суд доноси пресуду којом се одбија мој тужбени захтев, коју по мојој жалби Апелациони суд у Нишу укида решењем јула 2017. године као незакониту и неправилну. Поново Виши суд у Нишу доноси пресуду новембра 2018. године којом се одбија мој тужбени захтев. По мојој жалби, међутим, иако је и ова пресуда Вишег суда у Нишу опет била очигледно незаконита и неправилна, овог пута Апелациони суд пресудом априла 2017. године, потпуно контрадикторно свом претходном решењу, потврђује пресуду Вишег суда у Нишу, што је имајући у виду и очигледност незаконитости и неправилности пресуде Вишег суда врло индикативно поступање, овог пута Апелационог суда у Нишу. Против овакве пресуде поднео сам ревизију Врховном касационом суду, чија се одлука очекује.
По трећој тужби из децембра 2017. године, Виши суд у Нишу, након непотребног одуговлачења поступка, прво покушава да решењем из јула 2018. године неосновано одбаци тужбу, које по мојој жалби Апелациони суд у Нишу септембра 2018.године решењем укида као незаконито и неправилно и враћа Вишем суду на поновно суђење, које је у току.
Виши суд у Нишу ми, такође, није одредио привремену меру, у складу са Законом о заштити узбуњивача, већ је након мог предлога Вишем суду у Нишу за одређивање привремене мере, односно одлагања правног дејства решења директора Агенције и решења Жалбене комисије и мог враћања на посао до окончања поступка, прво октобра 2017. године одбио овај предлог, да би након моје жалбе октобра 2017. године Апелационом суду, Апелациони суд децембра 2017. године донео решење којим се укида решење Вишег суда у Нишу као незаконито и неправилно. Опет Виши суд децембра 2017. године доноси решење којим одбија мој предлог да суд одреди привремену меру. По мојој жалби, међутим, иако је и ово решење било очигледно незаконито и неправилно, овог пута Апелациони суд, потпуно контрадикторно свом претходном решењу, решењем од фебруара 2018. године одбацује моју жалбу.
У свим овим поступцима сам наглашавао, да сам тужбе само формално поднео против Безбедносно-информативне агенције, коју доживљавам као своју кућу, и да ми намера није била указивање на малу неправду на личном нивоу, већ скретање пажње на озбиљан проблем у Агенцији и подстицање његовог решавања у циљу враћања части Агенцији и достојанства професији, који су доведени у питање неодговорним понашањем појединаца.
Тужбама практично само тражим да суд утврди чињеницу ''да је снег беле боје'', док Агенција упорно тврди ''да је снег црне боје'', а судови, до сада, или подржавају ову очигледно неистиниту тврдњу Агенције или се не усуђују да примене закон.
Очигледност неоправданог одуговлачења поступака и доношења незаконитих и неправилних пресуда на моју штету, чак очигледним погрешним представљањем чињеничног стања, указује на сумњу да се у овим поступцима поједине судије нису држале етичког кодекса, односно на могуће недозвољене утицаје са стране на оваква њихова поступања.
Индикативно је и да је у поступку по првој тужби дошло до промене поступајуће судије, која је непосредено прешла из Основног у Виши суд у Нишу и да је након вођења мог предмета на очигледно пристрасан начин са циљем његовог одуговлачења, после само нешто више од пола године проведене у Вишем суду, ова судија ''напредовала'' преласком у Апелациони суд у Нишу, док јој је мој случај могао послужити као ''одскочна даска'' за експресни прелазак из Основног у Апелациони суд, док је Виши суд имао функцију ''проточног бојлера''.
Сумња на недозвољени утицај на судије, али и на тужиоце, још се јасније види у посебном поступку који сам покренуо тужбом за оцену законитости решења Агенције од 28.јула 2017. године о мом престанку радног односа с правом на пензију и пре испуњења општих услова за стицање пензије са 31.августом 2017. године. Наиме, ради се о правној ситуацији да сам ја остварио право, али да поступак пензионисања није покренут на мој захтев, нити је Агенција мени пружила прилику да се изјасним да ли у том моменту желим да остварим право на престанак радног односа са правом на пензију, већ је сама донела решење без правног основа, чиме сам лишен уставом загарантованог права на рад.
Током августа 2017. године против овог решења поднео сам жалбу Жалбеној комисији Владе Републике Србије, која је августа решењем одбила моју жалбу, без ваљаног правног образложења. Иначе, кредибилитет ове Жалбене комисије је озбиљно доведен у питање и у опште познатом идентичном радно-правном спору колеге Небојше Благотића из МУП-а Р Србије, када је комисија својим незаконитим поступањем практично спречила реализацију судске одлуке Управног суда повољне по Благотића, због чега је овај поднео кривичну пријаву против председника Жалбене комисије.
Тужбу за поништај коначног решења Жалбене комисије Владе Републике Србије, као и предлог да суд, у вези Закона о заштити узбуњивача, одреди привремену меру и одложи извршење решења Жалбене комисије, са истицањем да акт Агенције представља штетну радњу у вези са узбуњивањем, поднео сам Управном суду у Београду дана 06.септембра 2017. године, а већ сутрадан, 07.септембра, Управни суд-Одељење у Нишу у трочланом већу донео је решење и одбио мој захтев за одлагање извршења решења Жалбене комисије Владе Републике Србије са образложењем, веровали или не, да ''решење Жалбене комисије Владе Републике Србије нема карактер коначног управног акта којим је мериторно одлучено у овој управној ствари''. Ствар је у томе, да и најлошији ђаци правних школа знају да је ово решење коначно у управном поступку и да се против њега може покренути управни спор пред Управним судом, па је апсолутно сигурно да су по том питању искусне судије које су у овом случају учествовале у одлучивању знале да доносе незаконито решење на моју штету. Индикативан је податак да постоји озбиљна сумња да је одмах након тога једном од поступајућих судија враћена контрауслуга од стране Агенције,односно несавесних појединаца. Даље, уместо да по тужби у вези привремене мере одлучи судија појединац, одлучивало је веће, са очигледном намером да се и на формалан начин спречи било каква могућност подношења приговора на овакво решење. Ја сам ваљано образложен приговор са указивањем на очигледну незаконитост и неправилност ипак поднео Управном суду септембра 2017. године, који је решењем Управног суда фебруара 2018.године одбачен као недозвољен, тако да су судије Управног суда и овим маневром мене онемогућиле да законом прописаном привременом мером будем враћен на посао.
Марта 2018. године сам Високом савету судства- Дисциплинском тужиоцу поднео дисциплинску пријаву за учињени дисциплински прекршај, као и Управном суду захтев за изузеће судија Управног суда-Одељења у Нишу, оба са ваљаним образложењем, а априла је одбијен захтев за изузеће, и јула такође одбијена дисциплинска пријава, оба без ваљаног образложења.
И најзад, пресудом Управног суда-Одељења у Нишу од 10.маја 2018. године одбија се моја тужба. Овог пута Управни суд поступа по мојој тужби и решење Жалбене комисије овог пута третира као коначни управни акт, иако је у претходном решењу у вези привремене мере тврдио супротно. Такође, претходно је, у идентичном радном спору колеге Благотића из МУП-а, исто Одељење Управног суда у Нишу донело дијаметрално супротну одлуку него у мом случају.
Дакле, право на рад које ми је одузето незаконитим доношењем решења о престанку радног односа од стране Агенције, Управни суд је подржао класичним вршењем кривичног дела од стране поступајућих судија.
Уставном суду поднео сам јуна 2018. године уставну жалбу којом оспоравам овакву пресуду Управног суда, чије поступање се очекује.
Истог месеца Врховном касационом суду поднео сам и ревизију против ове пресуде Управног суда, коју је Врховни касациони суд, како би неправилно избегао поступање, септембра 2018. године решењем незаконито и неправилно одбацио као недозвољену, иако је експлицитно прописана Законом о заштити узбуњивача као увек дозвољени ванредни правни лек, што значи да одлука суда подлеже и другостепеној и трећестепеној провери и што доприноси сигурнијој и потпунијој заштити узбуњивача, а што у конкретном случају важи и у овом посебном поступку за оцену законитости појединачног акта послодавца.
Уставном суду поднео сам новембра 2018. године и уставну жалбу којом оспоравам овакво решење Врховног касационог суда, чије се поступање очекује.
Такође сам, јула 2018. године Вишем јавном тужилаштву у Нишу поднео кривичну пријаву против троје судија Управног суда-Одељења у Нишу због основане сумње да су учинили кривично дело Кршење закона од стране судије, уз приложени корпус деликти. Августа 2018. године само сам обавештен, иако је постојала обавеза доношења решења, да је Више јавно тужилаштво у Нишу одбацило кривичну пријаву са образложењем, опет веровали или не, ''да пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности''. И у овом случају важи да и најлошији ђаци правних школа знају да се кривично дело Кршење закона од стране судије гони по службеној дужности, па је апсолутно сигурно да је по том питању Заменик Вишег јавног тужиоца знала да даје незаконито обавештење.
Септембра 2018. године Апелационом јавном тужилаштву у Нишу поднео сам приговор против обавештења Вишег тужилаштва у Нишу због повреде Законика о кривичном поступку. Истог месеца, решењем Апелационог јавног тужилаштва у Нишу одбија се овај мој приговор, са истим незаконитим и неправилним разлозима као код Вишег тужилаштва.
Дакле, и тужилаштва су се укључила у помоћ судијама које су вршењем кривичног дела подржале отимање мог права на рад, покушајем заташкавања и такође вршењем класичног кривичног дела, овог пута од стране двоје поступајућих заменика тужилаца.
Уставном суду поднео сам октобра 2018. године уставну жалбу којом оспоравам овај акт Апелационог јавног тужиоца, чије се поступање очекује.
Такође сам, новембра 2018. године Вишем јавном тужилаштву у Нишу поднео кривичну пријаву против Заменика Вишег јавног тужиоца у Нишу и Заменика Апелационог јавног тужиоца у Нишу због основане сумње да су учинили кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела у стицају са кривичним делом Кршење закона од стране јавног тужиоца или његовог заменика, опет уз приложени корпус деликти.
Децембра 2018. године решењем Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу, коме је пријава прослеђена на поступање иако је и оно подређено Апелационом јавном тужиоцу у Нишу против чијег Заменика сам поднео пријаву, одбачена је ова кривична пријава са незаконитим и неправилним образложењем.
Истог месеца поднео сам приговор Апелационом јавном тужилаштву у Нишу против решења Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу. Јануара 2019. године решењем Апелационог јавног тужилаштва одбија се мој приговор, такође са незаконитим и неправилним образложењем.
Уставном суду поднео сам фебруара 2019. године уставну жалбу којом оспоравам и ово решење Апелационог јавног тужилаштва, чије се поступање очекује.
Дакле, и аматерском оку је видљиво да се у овом случају ради о очигледној сумњи у шири организовани недозвољени утицај на судове и јавна тужилаштва и драстично кршење закона. О томе сам обавестио најдетаљније министарку правде, а затим и председницу Владе, председеника Републике Србије и директора Безбедносно-информативне агенције, али немам никакве повратне информације о њиховом евентуалном поступању.
Мој случај можда не делује као много битан, али разоткрива модус операнди одређених појединаца и група који сматрају да су изнад закона. Према појединцу који указује на незаконитости и неправилности покреће се одмазда и доводи се у ситуацију да се бори за своју егзистенцију, а на другој страни, подаци о незаконитостима и неправилностима на које је указивао долазе у други план, по њима се не поступа са основном намером да они полако падну у заборав и да они који су извршиоци незаконитости и неправилности као и њихови заштитници остану ван домета било каквог поступања и санкција, а као последица наступа несагледива штета по друштво и државу.
Желим да истакнем да су јавност и посебно медији кључни за лица која указују на незаконитости и неправилности, јер шаљу поруку политичарима да проблем доведу до парламента, а судије онда морају то размотрити у судском поступку.
Правичност је синоним за непрекидно и трајно вољно настојање да се свакоме призна право које му припада, а порука свима у овом ланцу који се у својим поступањима не воде законом и етичким принципима је да постану свесни да дижу камен који ће им пасти на ноге, односно да ће у једном тренутку морати да се суоче са последицама оваквог поступања.
#BIA #Agencija #Služba #Bezbednost #Sigurnost #Niš #Srbija #kmnovine
- Међутим, да ли је она водиља носиоцима власти у случају Бранка Ђорђевића, пензионисаног припадника Безбедносно-информативне агенције из Ниша, који је био професионално одговоран и храбар да укаже на незаконитости и неправилности појединаца унутар Агенције чија поступања су озбиљно довела у питање интигритет Агенције?
Због чега нису предузете мере ради отклањања неправилности на које сам указао?
Због чега нисам заштићен од штетних радњи и због чега оне нису обустављене и отклоњене њихове последице?
Због чега ми је без законског основа отето уставно право да радим као припадник безбедносно-обавештајне службе којој сам посветио живот, односно да браним Отаџбину од оних који би у овим смутним временима да је сатру, и због чега они други, који чине незаконитости и неправилности и они који ове штите, без последица користе све бенефиције државне службе и чак вртоглаво напредују у хијерархији?
Због чега се и судови на сумњив начин баве питањем моје заштите?
''Отвореним писмом мајци Србији'' обратио сам се јавности новембра месеца 2018. године, изражавајући забринутост због неуважавања прворазредних чињеница у неколико случајева из безбедносног и друштвеног сектора, где је обавеза надлежних била реаговање у корист државе и њених грађана, што је изостало, те сам напоменуо да ћу покушати да од председника Републике Србије тражим правду, имајући у виду да је Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије прописано да је рад служби безбедности под демократском цивилном контролом, између осталог и председника Републике.
Након тога, из наведених разлога, више пута у писаној форми, а матра месеца 2019. године и непосредно на адреси Андрићев Венац 1 у Београду, покушао сам да остварим контакт са председником Републике, али неуспешно. Одговори су били да ће мој захтев за разговор бити прослеђен, да председник Републике нема надлежности да поступа по мојој молби, да је мој допис упућен Безбедносно-информативној агенцији која ће сагледати моје наводе и да ћу о томе бити обавештен...
Ја сам као припадник Безбедносно-информативне агенције у Нишу указао на одређене неправилности и незаконитости у раду појединих припадника Центра БИА Ниш и то надлежнима у Агенцији, Влади Републике Србије, председнику Републике, дакле прописаним каналима, након чега су високопозиционирани појединци унутар Агенције према мени започели мере одмазде, које су заокружене мојим незаконитим пензионисањем.
Поред покушаја да у оквиру наведених институција укажем на потребу адекватног реаговања државе у циљу заштите интереса Републике Србије и грађана, био сам принуђен да се обратим и судским и тужилачким институцијама.
Тако, због штетних радњи које су чињене према мени, ја сам Вишем суду у Нишу поднео три тужбе за заштиту у вези са узбуњивањем и то: јуна 2016. године, маја и децембра 2017. године, по којима је у складу са Законом о заштити узбуњивача требало да се поступа по хитном поступку. Ове тужбе су могле да буду решаване у поступцима од по 3 до 4 месеца, међутим, први поступак траје већ 38 месеци, други 27 месеци, а трећи 20 месеци. Одокативно се може уочити да, нарочито Виши суд у Нишу, ове поступке очигледно одуговлачи, а аналитичким освртом и да упорно свесно доноси незаконите и неправилне пресуде на моју штету.
Тако је по мојој првој тужби из јуна 2016. године Виши суд у Нишу априла 2017. године донео пресуду којом се одбија мој тужбени захтев, коју по мојој жалби која је уследила Апелациони суд у Нишу укида решењем септембра 2017. године као незакониту и неправилну. Непотребно долази до промене поступајућег судије Вишег суда, расправа почиње изнова, а због бројних неправилности у раду ја подносим притужбе на рад поступајућег судије, одређеног службеника суда и председника Вишег суда у Нишу, које остају без адекватног поступања. Онда следи покушај да се поступак неосновано ''замрзне'' доношењем од стране Вишег суда у Нишу априла 2018. године решења којим се одређује прекид поступка, које по мојој жалби Апелациони суд у Нишу укида решењем септембра 2018. године као незаконито и неправилно. Поново следи промена поступајућег судије и поново доношење очигледно незаконите и неправилне пресуде Вишег суда у Нишу јануара 2019. године којом се одбија мој тужбени захтев, због чега сам поднео жалбу Апелационом суду у Нишу, чија се одлука очекује.
По другој тужби из маја 2017. године, прво се у Вишем суду у Нишу поступак безразложно одуговлачио, затим непотребно долази до промене поступајућег судије и априла 2018. године овај суд доноси пресуду којом се одбија мој тужбени захтев, коју по мојој жалби Апелациони суд у Нишу укида решењем јула 2017. године као незакониту и неправилну. Поново Виши суд у Нишу доноси пресуду новембра 2018. године којом се одбија мој тужбени захтев. По мојој жалби, међутим, иако је и ова пресуда Вишег суда у Нишу опет била очигледно незаконита и неправилна, овог пута Апелациони суд пресудом априла 2017. године, потпуно контрадикторно свом претходном решењу, потврђује пресуду Вишег суда у Нишу, што је имајући у виду и очигледност незаконитости и неправилности пресуде Вишег суда врло индикативно поступање, овог пута Апелационог суда у Нишу. Против овакве пресуде поднео сам ревизију Врховном касационом суду, чија се одлука очекује.
По трећој тужби из децембра 2017. године, Виши суд у Нишу, након непотребног одуговлачења поступка, прво покушава да решењем из јула 2018. године неосновано одбаци тужбу, које по мојој жалби Апелациони суд у Нишу септембра 2018.године решењем укида као незаконито и неправилно и враћа Вишем суду на поновно суђење, које је у току.
Виши суд у Нишу ми, такође, није одредио привремену меру, у складу са Законом о заштити узбуњивача, већ је након мог предлога Вишем суду у Нишу за одређивање привремене мере, односно одлагања правног дејства решења директора Агенције и решења Жалбене комисије и мог враћања на посао до окончања поступка, прво октобра 2017. године одбио овај предлог, да би након моје жалбе октобра 2017. године Апелационом суду, Апелациони суд децембра 2017. године донео решење којим се укида решење Вишег суда у Нишу као незаконито и неправилно. Опет Виши суд децембра 2017. године доноси решење којим одбија мој предлог да суд одреди привремену меру. По мојој жалби, међутим, иако је и ово решење било очигледно незаконито и неправилно, овог пута Апелациони суд, потпуно контрадикторно свом претходном решењу, решењем од фебруара 2018. године одбацује моју жалбу.
У свим овим поступцима сам наглашавао, да сам тужбе само формално поднео против Безбедносно-информативне агенције, коју доживљавам као своју кућу, и да ми намера није била указивање на малу неправду на личном нивоу, већ скретање пажње на озбиљан проблем у Агенцији и подстицање његовог решавања у циљу враћања части Агенцији и достојанства професији, који су доведени у питање неодговорним понашањем појединаца.
Тужбама практично само тражим да суд утврди чињеницу ''да је снег беле боје'', док Агенција упорно тврди ''да је снег црне боје'', а судови, до сада, или подржавају ову очигледно неистиниту тврдњу Агенције или се не усуђују да примене закон.
Очигледност неоправданог одуговлачења поступака и доношења незаконитих и неправилних пресуда на моју штету, чак очигледним погрешним представљањем чињеничног стања, указује на сумњу да се у овим поступцима поједине судије нису држале етичког кодекса, односно на могуће недозвољене утицаје са стране на оваква њихова поступања.
Индикативно је и да је у поступку по првој тужби дошло до промене поступајуће судије, која је непосредено прешла из Основног у Виши суд у Нишу и да је након вођења мог предмета на очигледно пристрасан начин са циљем његовог одуговлачења, после само нешто више од пола године проведене у Вишем суду, ова судија ''напредовала'' преласком у Апелациони суд у Нишу, док јој је мој случај могао послужити као ''одскочна даска'' за експресни прелазак из Основног у Апелациони суд, док је Виши суд имао функцију ''проточног бојлера''.
Сумња на недозвољени утицај на судије, али и на тужиоце, још се јасније види у посебном поступку који сам покренуо тужбом за оцену законитости решења Агенције од 28.јула 2017. године о мом престанку радног односа с правом на пензију и пре испуњења општих услова за стицање пензије са 31.августом 2017. године. Наиме, ради се о правној ситуацији да сам ја остварио право, али да поступак пензионисања није покренут на мој захтев, нити је Агенција мени пружила прилику да се изјасним да ли у том моменту желим да остварим право на престанак радног односа са правом на пензију, већ је сама донела решење без правног основа, чиме сам лишен уставом загарантованог права на рад.
Током августа 2017. године против овог решења поднео сам жалбу Жалбеној комисији Владе Републике Србије, која је августа решењем одбила моју жалбу, без ваљаног правног образложења. Иначе, кредибилитет ове Жалбене комисије је озбиљно доведен у питање и у опште познатом идентичном радно-правном спору колеге Небојше Благотића из МУП-а Р Србије, када је комисија својим незаконитим поступањем практично спречила реализацију судске одлуке Управног суда повољне по Благотића, због чега је овај поднео кривичну пријаву против председника Жалбене комисије.
Тужбу за поништај коначног решења Жалбене комисије Владе Републике Србије, као и предлог да суд, у вези Закона о заштити узбуњивача, одреди привремену меру и одложи извршење решења Жалбене комисије, са истицањем да акт Агенције представља штетну радњу у вези са узбуњивањем, поднео сам Управном суду у Београду дана 06.септембра 2017. године, а већ сутрадан, 07.септембра, Управни суд-Одељење у Нишу у трочланом већу донео је решење и одбио мој захтев за одлагање извршења решења Жалбене комисије Владе Републике Србије са образложењем, веровали или не, да ''решење Жалбене комисије Владе Републике Србије нема карактер коначног управног акта којим је мериторно одлучено у овој управној ствари''. Ствар је у томе, да и најлошији ђаци правних школа знају да је ово решење коначно у управном поступку и да се против њега може покренути управни спор пред Управним судом, па је апсолутно сигурно да су по том питању искусне судије које су у овом случају учествовале у одлучивању знале да доносе незаконито решење на моју штету. Индикативан је податак да постоји озбиљна сумња да је одмах након тога једном од поступајућих судија враћена контрауслуга од стране Агенције,односно несавесних појединаца. Даље, уместо да по тужби у вези привремене мере одлучи судија појединац, одлучивало је веће, са очигледном намером да се и на формалан начин спречи било каква могућност подношења приговора на овакво решење. Ја сам ваљано образложен приговор са указивањем на очигледну незаконитост и неправилност ипак поднео Управном суду септембра 2017. године, који је решењем Управног суда фебруара 2018.године одбачен као недозвољен, тако да су судије Управног суда и овим маневром мене онемогућиле да законом прописаном привременом мером будем враћен на посао.
Марта 2018. године сам Високом савету судства- Дисциплинском тужиоцу поднео дисциплинску пријаву за учињени дисциплински прекршај, као и Управном суду захтев за изузеће судија Управног суда-Одељења у Нишу, оба са ваљаним образложењем, а априла је одбијен захтев за изузеће, и јула такође одбијена дисциплинска пријава, оба без ваљаног образложења.
И најзад, пресудом Управног суда-Одељења у Нишу од 10.маја 2018. године одбија се моја тужба. Овог пута Управни суд поступа по мојој тужби и решење Жалбене комисије овог пута третира као коначни управни акт, иако је у претходном решењу у вези привремене мере тврдио супротно. Такође, претходно је, у идентичном радном спору колеге Благотића из МУП-а, исто Одељење Управног суда у Нишу донело дијаметрално супротну одлуку него у мом случају.
Дакле, право на рад које ми је одузето незаконитим доношењем решења о престанку радног односа од стране Агенције, Управни суд је подржао класичним вршењем кривичног дела од стране поступајућих судија.
Уставном суду поднео сам јуна 2018. године уставну жалбу којом оспоравам овакву пресуду Управног суда, чије поступање се очекује.
Истог месеца Врховном касационом суду поднео сам и ревизију против ове пресуде Управног суда, коју је Врховни касациони суд, како би неправилно избегао поступање, септембра 2018. године решењем незаконито и неправилно одбацио као недозвољену, иако је експлицитно прописана Законом о заштити узбуњивача као увек дозвољени ванредни правни лек, што значи да одлука суда подлеже и другостепеној и трећестепеној провери и што доприноси сигурнијој и потпунијој заштити узбуњивача, а што у конкретном случају важи и у овом посебном поступку за оцену законитости појединачног акта послодавца.
Уставном суду поднео сам новембра 2018. године и уставну жалбу којом оспоравам овакво решење Врховног касационог суда, чије се поступање очекује.
Такође сам, јула 2018. године Вишем јавном тужилаштву у Нишу поднео кривичну пријаву против троје судија Управног суда-Одељења у Нишу због основане сумње да су учинили кривично дело Кршење закона од стране судије, уз приложени корпус деликти. Августа 2018. године само сам обавештен, иако је постојала обавеза доношења решења, да је Више јавно тужилаштво у Нишу одбацило кривичну пријаву са образложењем, опет веровали или не, ''да пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности''. И у овом случају важи да и најлошији ђаци правних школа знају да се кривично дело Кршење закона од стране судије гони по службеној дужности, па је апсолутно сигурно да је по том питању Заменик Вишег јавног тужиоца знала да даје незаконито обавештење.
Септембра 2018. године Апелационом јавном тужилаштву у Нишу поднео сам приговор против обавештења Вишег тужилаштва у Нишу због повреде Законика о кривичном поступку. Истог месеца, решењем Апелационог јавног тужилаштва у Нишу одбија се овај мој приговор, са истим незаконитим и неправилним разлозима као код Вишег тужилаштва.
Дакле, и тужилаштва су се укључила у помоћ судијама које су вршењем кривичног дела подржале отимање мог права на рад, покушајем заташкавања и такође вршењем класичног кривичног дела, овог пута од стране двоје поступајућих заменика тужилаца.
Уставном суду поднео сам октобра 2018. године уставну жалбу којом оспоравам овај акт Апелационог јавног тужиоца, чије се поступање очекује.
Такође сам, новембра 2018. године Вишем јавном тужилаштву у Нишу поднео кривичну пријаву против Заменика Вишег јавног тужиоца у Нишу и Заменика Апелационог јавног тужиоца у Нишу због основане сумње да су учинили кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела у стицају са кривичним делом Кршење закона од стране јавног тужиоца или његовог заменика, опет уз приложени корпус деликти.
Децембра 2018. године решењем Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу, коме је пријава прослеђена на поступање иако је и оно подређено Апелационом јавном тужиоцу у Нишу против чијег Заменика сам поднео пријаву, одбачена је ова кривична пријава са незаконитим и неправилним образложењем.
Истог месеца поднео сам приговор Апелационом јавном тужилаштву у Нишу против решења Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу. Јануара 2019. године решењем Апелационог јавног тужилаштва одбија се мој приговор, такође са незаконитим и неправилним образложењем.
Уставном суду поднео сам фебруара 2019. године уставну жалбу којом оспоравам и ово решење Апелационог јавног тужилаштва, чије се поступање очекује.
Дакле, и аматерском оку је видљиво да се у овом случају ради о очигледној сумњи у шири организовани недозвољени утицај на судове и јавна тужилаштва и драстично кршење закона. О томе сам обавестио најдетаљније министарку правде, а затим и председницу Владе, председеника Републике Србије и директора Безбедносно-информативне агенције, али немам никакве повратне информације о њиховом евентуалном поступању.
Мој случај можда не делује као много битан, али разоткрива модус операнди одређених појединаца и група који сматрају да су изнад закона. Према појединцу који указује на незаконитости и неправилности покреће се одмазда и доводи се у ситуацију да се бори за своју егзистенцију, а на другој страни, подаци о незаконитостима и неправилностима на које је указивао долазе у други план, по њима се не поступа са основном намером да они полако падну у заборав и да они који су извршиоци незаконитости и неправилности као и њихови заштитници остану ван домета било каквог поступања и санкција, а као последица наступа несагледива штета по друштво и државу.
Желим да истакнем да су јавност и посебно медији кључни за лица која указују на незаконитости и неправилности, јер шаљу поруку политичарима да проблем доведу до парламента, а судије онда морају то размотрити у судском поступку.
Правичност је синоним за непрекидно и трајно вољно настојање да се свакоме призна право које му припада, а порука свима у овом ланцу који се у својим поступањима не воде законом и етичким принципима је да постану свесни да дижу камен који ће им пасти на ноге, односно да ће у једном тренутку морати да се суоче са последицама оваквог поступања.
Бранко Ђорђевић,
пензионисани припадник БИА-е
пензионисани припадник БИА-е
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
#BIA #Agencija #Služba #Bezbednost #Sigurnost #Niš #Srbija #kmnovine
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.