Била је тако тихо, добро и послушно дете које није скидало осмех са лица.
Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене – тужним гласом и сузним очима прошаптала је Слађана.
Имала би данас 23 године. Била би прелепа црноока девојка, широког осмеха, можда на крају студија, права, математике, економије … И, ко зна какве би успехе низала да није долетео смртоносни пројектил са крила „Милосрдног анђела” и убио малог анђела, преслатку девојчицу Драгану Димић у мајчином загрљају. НАТО јој није дозволио да осети радост живота, да научи прва слова, да броји, да црта и боји по свескама брата Бојана који је тада био ђак првак.
Агресор се обрушио се касетним бомбама и пројектилима на сићушну, уплашену девојчицу која је, престрављена од детонације, са братом и сестром дрхтала у мајчином крилу.
Троипогодишња Драгана кћерка Слађане и Синише из Топличана, безбрижно се играла са својим седмогодишњим братом Бојаном и малом сестром Тамаром од осамнаест месеци у пространом дворишту родитељске куће у Топличанима. Ту је проходала, скакутала и научила прве речи.
Дошло је пролеће 1999. године а са њим и крвави поход НАТО пакта. Страх за децу, у селу претежно насељеном Албанцима, натерало је Слађану и Синишу да потраже сигурније место за своје малишане у суседном српском селу Старо Грацко.
Боравећи већ два месеца у Старом Грацком, деца су се привикавала, возила бицикло и играла се са децом из суседства. Слађана, пожртвована и брижна мајка, пазила је своју децу као зеницу ока, а отац Синиша посебно је био везан за своју мезимицу Драгану – рекла нам је Драганина мајка Слађана.
Тамара би одмах заспала, јер је била и сувише мала, а Драгану и Бојана би мајка успављивала причајући приче за лаку ноћ о принцезама, вилама, птицама, чаробном свету маште, иако је око њих беснео рат. Молила је Бога пре сваког одласка на починак да сачува њену децу.
Слађана тешко изговара речи, док се присећа своје девојчице и догађаја од пролећа 1999. године. „Била је тако тихо, добро и послушно дете које није скидало осмех са лица. Поверила бих јој да припази на осамнаестомесечну секу Тамару док обављам неки посао у кући, а она би је мазила и непомично седила поред ње" – тужним гласом и сузним очима сећа се Слађана свог детета.
Те кобне ноћи између 10. и 11. маја 1999. Слађана је као и обично успавала децу. Пробудила их је страшна експлозија и прасак стакла.
„Смењивале су се детонације. Иако је била ноћ све је светлело, попут каквог ватромета а деца су се пробудила и плакала од страха. Десном руком сам држала Тамару и Бојана а левом моју Драгану док је супруг Синиша изашао напоље да види одакле долазе те страшне експлозије. Надала сам се да ће нас заобићи" – казала је Слађана.
Тако је Слађана чврсто пригрлила своју децу, како би у мајчином загрљају осетили сигурност и топлину и отклонила им страх од силне детонације. Севало је без престанка небо над Старим Грацком више и страшније од свих муња. Прекриле су га светлеће ракете и сејале смрт. А, онда је невидљиви непријатељ заувек прекинуо једно детињство, угасио један млади живот који је тек почео, убио је девојчицу Драгану.
Смртоносни гелер пао је кроз таваницу Драгани на главу а њеном брату Бојану на десно плућно крило. Угашен је један живот, затворене крупне црне очи и нестао широки осмех. Злочинац није дозволио Драгани да одрасте. У црној мајској ноћи крици избезумљене мајке Слађане, крваве од крви своје деце разлегали су се Старим Грацком и ломили најтврђа срца.
Сећају се добро житељи Старог Грацког те кобне ноћи, када је ђаволска рука туђина наводила и испустила смртоносни терет на малено, безгрешно дете које није ни знало шта је то рат и зашто одрасли бију битке. Нико није могао да утеши несрећне родитеље.
Видевши измасакрирану своју мезимицу, отац Синиша иако тешко рањен, јаукао је од бола и чврсто држао своје чедо понављајући, „Не дам вам моју Драгану, не дам вам моје дете”.
Одвезли су их у Приштину у болницу, а Синиша је у наручју грлио своје мртву и измасакрирану девојчицу. Од тела кћерке Драгане нису га могли одвојити ни лекари у болници у Приштини, све док није изнемогао од сопствених рана.
Мајка Слађана је са тешко рањеним сином Бојаном лежала на интезивној нези, од шока и бола заборавила је да има још једно дете. „Два дана нисам знала да имам и треће дете Тамару. Са једне стране бол за изгубљеним дететом а са друге борба за живот другог детета. Док смо ја и супруг били у болници, три дана су моју осамнаестомесечну Тамару пазили наши војници. Хвала им на томе. Не знам ни како сам све преживела – прошаптала је Слађана.
Драгану су сахранили у родном месту Топличане. Отац је лежао рањен у болници а мајка поред сина Бојана којем су се борили за живот и нису били у стању ни да се опросте од своје девојчице. Пролеће 1999. заувек је завило у црно, ову, некада срећну породицу.
Отац Синиша остаде инвалид као и брат Бојан. Физичке ране и зацеле, али оне на души су толико дубоке и тешке да ће их понети са собом све док се једног дана не сретне са својом мезимицом. Он до данас не може да нађе душевни мир. Слађана, ова храбра мајка, мајка херој бори се са великом трагедијом, недаћама и болом. Синиша и Слађана нису издржали да буду далеко од своје девојчице. Сањали су је, како их зове и тражи. Године 2011. посмртне остатке кћеркице Драгане пребацили су из Топличана, сада етнички чистог албанског села, у Крагујевац где живе као прогнаници.
„Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене – прошаптала је Слађана.
Горка и поразна чињеница је и двадесет година после, да зликовце НАТО не показује кајање. Убијање малене Драгане и остале наше деце називају колатералном штетом покушавајући оправдати своје злочине.
Лепа црноока девојчица безбрижно трчкара на неком бољем и срећнијем месту, тамо где нема убица и зла, на небу са анђелима.
Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене – тужним гласом и сузним очима прошаптала је Слађана.
Имала би данас 23 године. Била би прелепа црноока девојка, широког осмеха, можда на крају студија, права, математике, економије … И, ко зна какве би успехе низала да није долетео смртоносни пројектил са крила „Милосрдног анђела” и убио малог анђела, преслатку девојчицу Драгану Димић у мајчином загрљају. НАТО јој није дозволио да осети радост живота, да научи прва слова, да броји, да црта и боји по свескама брата Бојана који је тада био ђак првак.
Агресор се обрушио се касетним бомбама и пројектилима на сићушну, уплашену девојчицу која је, престрављена од детонације, са братом и сестром дрхтала у мајчином крилу.
Троипогодишња Драгана кћерка Слађане и Синише из Топличана, безбрижно се играла са својим седмогодишњим братом Бојаном и малом сестром Тамаром од осамнаест месеци у пространом дворишту родитељске куће у Топличанима. Ту је проходала, скакутала и научила прве речи.
Дошло је пролеће 1999. године а са њим и крвави поход НАТО пакта. Страх за децу, у селу претежно насељеном Албанцима, натерало је Слађану и Синишу да потраже сигурније место за своје малишане у суседном српском селу Старо Грацко.
Боравећи већ два месеца у Старом Грацком, деца су се привикавала, возила бицикло и играла се са децом из суседства. Слађана, пожртвована и брижна мајка, пазила је своју децу као зеницу ока, а отац Синиша посебно је био везан за своју мезимицу Драгану – рекла нам је Драганина мајка Слађана.
Тамара би одмах заспала, јер је била и сувише мала, а Драгану и Бојана би мајка успављивала причајући приче за лаку ноћ о принцезама, вилама, птицама, чаробном свету маште, иако је око њих беснео рат. Молила је Бога пре сваког одласка на починак да сачува њену децу.
Слађана тешко изговара речи, док се присећа своје девојчице и догађаја од пролећа 1999. године. „Била је тако тихо, добро и послушно дете које није скидало осмех са лица. Поверила бих јој да припази на осамнаестомесечну секу Тамару док обављам неки посао у кући, а она би је мазила и непомично седила поред ње" – тужним гласом и сузним очима сећа се Слађана свог детета.
Те кобне ноћи између 10. и 11. маја 1999. Слађана је као и обично успавала децу. Пробудила их је страшна експлозија и прасак стакла.
„Смењивале су се детонације. Иако је била ноћ све је светлело, попут каквог ватромета а деца су се пробудила и плакала од страха. Десном руком сам држала Тамару и Бојана а левом моју Драгану док је супруг Синиша изашао напоље да види одакле долазе те страшне експлозије. Надала сам се да ће нас заобићи" – казала је Слађана.
Смртоносни гелер пао је кроз таваницу Драгани на главу а њеном брату Бојану на десно плућно крило. Угашен је један живот, затворене крупне црне очи и нестао широки осмех. Злочинац није дозволио Драгани да одрасте”
Тако је Слађана чврсто пригрлила своју децу, како би у мајчином загрљају осетили сигурност и топлину и отклонила им страх од силне детонације. Севало је без престанка небо над Старим Грацком више и страшније од свих муња. Прекриле су га светлеће ракете и сејале смрт. А, онда је невидљиви непријатељ заувек прекинуо једно детињство, угасио један млади живот који је тек почео, убио је девојчицу Драгану.
Смртоносни гелер пао је кроз таваницу Драгани на главу а њеном брату Бојану на десно плућно крило. Угашен је један живот, затворене крупне црне очи и нестао широки осмех. Злочинац није дозволио Драгани да одрасте. У црној мајској ноћи крици избезумљене мајке Слађане, крваве од крви своје деце разлегали су се Старим Грацком и ломили најтврђа срца.
Сећају се добро житељи Старог Грацког те кобне ноћи, када је ђаволска рука туђина наводила и испустила смртоносни терет на малено, безгрешно дете које није ни знало шта је то рат и зашто одрасли бију битке. Нико није могао да утеши несрећне родитеље.
Видевши измасакрирану своју мезимицу, отац Синиша иако тешко рањен, јаукао је од бола и чврсто држао своје чедо понављајући, „Не дам вам моју Драгану, не дам вам моје дете”.
Одвезли су их у Приштину у болницу, а Синиша је у наручју грлио своје мртву и измасакрирану девојчицу. Од тела кћерке Драгане нису га могли одвојити ни лекари у болници у Приштини, све док није изнемогао од сопствених рана.
 |
| Драгана Димић |
Драгану су сахранили у родном месту Топличане. Отац је лежао рањен у болници а мајка поред сина Бојана којем су се борили за живот и нису били у стању ни да се опросте од своје девојчице. Пролеће 1999. заувек је завило у црно, ову, некада срећну породицу.
Отац Синиша остаде инвалид као и брат Бојан. Физичке ране и зацеле, али оне на души су толико дубоке и тешке да ће их понети са собом све док се једног дана не сретне са својом мезимицом. Он до данас не може да нађе душевни мир. Слађана, ова храбра мајка, мајка херој бори се са великом трагедијом, недаћама и болом. Синиша и Слађана нису издржали да буду далеко од своје девојчице. Сањали су је, како их зове и тражи. Године 2011. посмртне остатке кћеркице Драгане пребацили су из Топличана, сада етнички чистог албанског села, у Крагујевац где живе као прогнаници.
„Нема утехе и никада је неће бити, али морала сам да издржим, да се борим због свог сина Бојана и млађе кћерке Тамаре. Синиша је стопостотни инвалид. Њима сам потребна, а мој живот није толико важан. Смрћу мог детета умро је и део мене – прошаптала је Слађана.
Горка и поразна чињеница је и двадесет година после, да зликовце НАТО не показује кајање. Убијање малене Драгане и остале наше деце називају колатералном штетом покушавајући оправдати своје злочине.
Лепа црноока девојчица безбрижно трчкара на неком бољем и срећнијем месту, тамо где нема убица и зла, на небу са анђелима.
Р. Комазец
Мир души мале Драгане! Да се не заборави ко су нам западњаци.
ОдговориИзбриши