Драматичне приче косовских пацијената врањске болнице сведоче о етничком чишћењу вишенационалних средина косовског Поморавља
Талас дивљања побеснелих албанских руља, што се источног Космета тиче, започео је 17. марта нападом на око 200 преосталих српских породица у Гњилану, а зауставио се на улазу у српско село Шилово, које је од Гњилана удаљено два километра. Албански план да уђу у село показао се превише амбициозним. Као и раније, када су наишли на озбиљнији отпор, вратили су се у Гњилане после два сата безуспешне опсаде. Шиловљани су се сами одбранили, уз присуство Кфора који није реаговао зато што није имао никакве инструкције из Приштине.
Албанци су брзо одустајали од места где су Срби већина. Зато су лоше прошле породице из центра Гњилана, где су се око цркве Светог Николе, после 1999. године, једино Срби задржали. Нападнути су и Срби из Косовске Витине, Клокот Бање, Цернице, а тешко су прошли и они који су се тог злосрећног поподнева, ништа не слутећи, нашли негде ван куће, посебно ако су имали возила са гњиланским таблицама, које су поуздан знак да су унутра Срби. Унмик је, наиме, увео КС таблице које се састоје од бројева и неутралних слова која су иста у азбуци и абецеди, а које у Поморављу возе готово искључиво Албанци.
Испребијани су и сви они који су, враћајући се у Шилово, упали у масу Албанаца која је опседала село, мислећи да су то Срби поставили барикаде. Сви који су непосредно видели те ноћи и дане терора не могу да се саберу од ужаса.
- Очекивали смо демонстрације које су биле и претходног дана, нисмо слутили да ће почети и да нападају - дрхтавим гласом прича Славољуб Дабић (51) из Гњилана, који се тренутно, заједно са мајком Благицом, налази на одељењу хирургије Здравственог центра Врање.
- Био сам у кући с мајком. Зачула се галама. Устао сам из кревета, али нисам смео да изађем. Чуо сам лупање на улазна врата, а када сам погледао кроз прозор - одједном сам видео руљу у дворишту! Догурали су мој ауто преко баште и испред куће га запалили.
- Одвео сам одмах некако мајку, која је са штакама због прелома колена, у купатило. Када су ушли, нису нас одмах видели. Почели су да све ломе по трпезарији и дневној соби. Ми смо, у купатилу, чекали да дођу. Кад су нас нашли, почели су да нас ударају штаповима и шутирају! Покушао сам да заклоним мајку, а онда сам се онесвестио... Не знам колико је прошло времена, Албанци су отишли, наишли су Американци. Ушао је један у кућу и на српском питао "има ли кога". Извукли су нас из куће - у последњи час! Већ је почела да гори...
До Врања нису одмах стигли. Кфор их је одвезао у болницу у Гњилану, државну, у којој су лекари и сво медицинско особље од 1999. године искључиво Албанци. Пружена им је основна помоћ. Снимали су их и рекли да је све у реду, да нема озбиљнијих повреда. Славољуб је звао сестру, тражио је да га што пре одведу из гњиланске болнице и, за пола сата, у току исте ноћи, дошла су амбулантна, српска кола из Шилова, која су га даље пребацила за Врање. После прегледа у Врању, утврђено је да Славољуб има четири поломљена ребра. Да није био присебан да се извуче од "помоћи" гњиланских, албанских лекара, иако избављен од беса руље, подлегао би ранама.
Епилог последње албанске офанзиве је Гњилане из кога су Срби у потпуности протерани. Иако су услови за живот Срба у овом граду били после 1999. године потпуно немогући (живело се без посла од хуманитарне помоћи која је временом бивала све мања), некако се опстајало у центру око цркве. У Улици Стојадина Трајића, где се налазила спаљена Дабићева кућа, била је организована и пијаца, где су се најчешће окупљали Срби из околних села.
У самом граду су до доласка Унмика Срби чинили половину становништва. Сада их више нема. Остала је пуста црква Светог Николе која, према непотврђеним подацима, није запаљена.
Кулић Предрага (55), који се такође опоравља у Здравственом центру Врање, испребијали су Албанци у његовој кући у Косовској Витини, у коју се, са супругом Миленом и двоје мале деце, уселио тек пре пет година.
- Чули смо да Албанци све српске куће пале и зато сам жену и децу послао у Клокот Бању, код свастике, зато што је то српско село, за разлику од Витине где су Албанци већина. У четвртак ујутру, маса Албанаца је навалила на кућу. Сломили су ми кола, срећом, наишла је косовска полицијска служба, па су се склонили.
- На несрећу, брзо су се вратили. И тада је било неколико полицајаца око моје куће, један је хтео да их заустави, али му је други на албанском рекао да их "пусти". Навалили су на кућу, ја сам скочио преко терасе да бежим, видели су ме и сустигли у башти. Почели су да ме ударају и шутирају и више ништа нисам знао. Пробудио сам се у болници у Витини - присећа се Предраг, коме је од модрица затворено десно око, док му је лице унакажено подливима. Од убоја по целом телу не може да хода.
Кулића је спасило то што је наишао Кфор, а с њим и његову комшиницу Верку Јарић, која је у тренутку упада Албанаца била с њим у кући и сакрила се у ормар. И он је, као и сви повређени Срби које је спасао Кфор, имао путешествије по раније државним болницама у којима сада раде само Албанци, иако је од косовске полицијске службе изричито тражио да га пребаце у болницу у којој раде Срби. Прво је одведен у Витину, касније је пребачен у Гњилане. Српски санитет га је тек после више сати вратио у Клокот Бању, а тек после два дана пребачен је у Врање. И остатак породице, жена и деца, пребацили су се код рођака у Врање. Не знају где ће ни шта ће бити с њима када Предраг изађе из болнице.
Југослава Савића из села Ајновце у општини Косовска Каменица Албанци су пресрели на путу док се враћао из оближњег села Дреновце, где је отишао да посети зета и кћерку.
- У Каменици ме у среду, негде око пола осам, пресрела маса Албанаца. Нисам могао да их избегнем, а видели су да имам ГЛ таблице. Одмах су се устремили на мене. Пошто знам албански, почео сам да вичем: ""мо, мо паша Зотин"" - немој, тако ти Бога. Није ми помогло. Почели су да разбијају стакла, извукли су ме из кола и почели да туку. Ничег се више не сећам - прича Југослав, док лежи у болничком кревету. Како каже, све се десило изненада. Иако је било тешко живети у последњих пет година, мештани његовог села нису имали већих проблема.
Талас дивљања побеснелих албанских руља, што се источног Космета тиче, започео је 17. марта нападом на око 200 преосталих српских породица у Гњилану, а зауставио се на улазу у српско село Шилово, које је од Гњилана удаљено два километра. Албански план да уђу у село показао се превише амбициозним. Као и раније, када су наишли на озбиљнији отпор, вратили су се у Гњилане после два сата безуспешне опсаде. Шиловљани су се сами одбранили, уз присуство Кфора који није реаговао зато што није имао никакве инструкције из Приштине.
Албанци су брзо одустајали од места где су Срби већина. Зато су лоше прошле породице из центра Гњилана, где су се око цркве Светог Николе, после 1999. године, једино Срби задржали. Нападнути су и Срби из Косовске Витине, Клокот Бање, Цернице, а тешко су прошли и они који су се тог злосрећног поподнева, ништа не слутећи, нашли негде ван куће, посебно ако су имали возила са гњиланским таблицама, које су поуздан знак да су унутра Срби. Унмик је, наиме, увео КС таблице које се састоје од бројева и неутралних слова која су иста у азбуци и абецеди, а које у Поморављу возе готово искључиво Албанци.
Испребијани су и сви они који су, враћајући се у Шилово, упали у масу Албанаца која је опседала село, мислећи да су то Срби поставили барикаде. Сви који су непосредно видели те ноћи и дане терора не могу да се саберу од ужаса.
- Очекивали смо демонстрације које су биле и претходног дана, нисмо слутили да ће почети и да нападају - дрхтавим гласом прича Славољуб Дабић (51) из Гњилана, који се тренутно, заједно са мајком Благицом, налази на одељењу хирургије Здравственог центра Врање.
- Био сам у кући с мајком. Зачула се галама. Устао сам из кревета, али нисам смео да изађем. Чуо сам лупање на улазна врата, а када сам погледао кроз прозор - одједном сам видео руљу у дворишту! Догурали су мој ауто преко баште и испред куће га запалили.
Опасност на путу
Магистрални пут Бујановац - Гњилане, испред административне линије, у општини Бујановац, пролази кроз два албанска села, Лучане и Кончуљ, али је ту за сада за Србе безбедан пролазак. Са косметске стране проблематичан је пут 7-8 километара после административне линије, затим пролазак поред Петровца, Добрчана и Мироша, које насељавају Албанци, и Кметовца, у којима је однос Срба и Албанаца пола-пола.
- Одвео сам одмах некако мајку, која је са штакама због прелома колена, у купатило. Када су ушли, нису нас одмах видели. Почели су да све ломе по трпезарији и дневној соби. Ми смо, у купатилу, чекали да дођу. Кад су нас нашли, почели су да нас ударају штаповима и шутирају! Покушао сам да заклоним мајку, а онда сам се онесвестио... Не знам колико је прошло времена, Албанци су отишли, наишли су Американци. Ушао је један у кућу и на српском питао "има ли кога". Извукли су нас из куће - у последњи час! Већ је почела да гори...
До Врања нису одмах стигли. Кфор их је одвезао у болницу у Гњилану, државну, у којој су лекари и сво медицинско особље од 1999. године искључиво Албанци. Пружена им је основна помоћ. Снимали су их и рекли да је све у реду, да нема озбиљнијих повреда. Славољуб је звао сестру, тражио је да га што пре одведу из гњиланске болнице и, за пола сата, у току исте ноћи, дошла су амбулантна, српска кола из Шилова, која су га даље пребацила за Врање. После прегледа у Врању, утврђено је да Славољуб има четири поломљена ребра. Да није био присебан да се извуче од "помоћи" гњиланских, албанских лекара, иако избављен од беса руље, подлегао би ранама.
Епилог последње албанске офанзиве је Гњилане из кога су Срби у потпуности протерани. Иако су услови за живот Срба у овом граду били после 1999. године потпуно немогући (живело се без посла од хуманитарне помоћи која је временом бивала све мања), некако се опстајало у центру око цркве. У Улици Стојадина Трајића, где се налазила спаљена Дабићева кућа, била је организована и пијаца, где су се најчешће окупљали Срби из околних села.
 |
| Насиље у Гњилану / Фото: ФХП |
У самом граду су до доласка Унмика Срби чинили половину становништва. Сада их више нема. Остала је пуста црква Светог Николе која, према непотврђеним подацима, није запаљена.
Кулић Предрага (55), који се такође опоравља у Здравственом центру Врање, испребијали су Албанци у његовој кући у Косовској Витини, у коју се, са супругом Миленом и двоје мале деце, уселио тек пре пет година.
- Чули смо да Албанци све српске куће пале и зато сам жену и децу послао у Клокот Бању, код свастике, зато што је то српско село, за разлику од Витине где су Албанци већина. У четвртак ујутру, маса Албанаца је навалила на кућу. Сломили су ми кола, срећом, наишла је косовска полицијска служба, па су се склонили.
Добре и лоше комшије
Сви нападнути Срби у косовском Поморављу тврде да се за време дивљања Албанаца у непосредној близини налазила косовска полицијска служба, која је у неким случајевима отворено допуштала пребијања. Од случаја до случаја, дешавало се да непосредне комшије, Албанци, покушају да спрече пребијања, чак тврдећи да су они откупили ту кућу или стан, али им то није успевало. Дешавало се и да комшије смејући се гледају у суседно двориште како се пребијају људи. У масама су се налазили искључиво млади људи између 17 и 25 година.
 |
| Српско двориште, Косовска Витина / Фото: ФХП |
- На несрећу, брзо су се вратили. И тада је било неколико полицајаца око моје куће, један је хтео да их заустави, али му је други на албанском рекао да их "пусти". Навалили су на кућу, ја сам скочио преко терасе да бежим, видели су ме и сустигли у башти. Почели су да ме ударају и шутирају и више ништа нисам знао. Пробудио сам се у болници у Витини - присећа се Предраг, коме је од модрица затворено десно око, док му је лице унакажено подливима. Од убоја по целом телу не може да хода.
Кулића је спасило то што је наишао Кфор, а с њим и његову комшиницу Верку Јарић, која је у тренутку упада Албанаца била с њим у кући и сакрила се у ормар. И он је, као и сви повређени Срби које је спасао Кфор, имао путешествије по раније државним болницама у којима сада раде само Албанци, иако је од косовске полицијске службе изричито тражио да га пребаце у болницу у којој раде Срби. Прво је одведен у Витину, касније је пребачен у Гњилане. Српски санитет га је тек после више сати вратио у Клокот Бању, а тек после два дана пребачен је у Врање. И остатак породице, жена и деца, пребацили су се код рођака у Врање. Не знају где ће ни шта ће бити с њима када Предраг изађе из болнице.
Југослава Савића из села Ајновце у општини Косовска Каменица Албанци су пресрели на путу док се враћао из оближњег села Дреновце, где је отишао да посети зета и кћерку.
- У Каменици ме у среду, негде око пола осам, пресрела маса Албанаца. Нисам могао да их избегнем, а видели су да имам ГЛ таблице. Одмах су се устремили на мене. Пошто знам албански, почео сам да вичем: ""мо, мо паша Зотин"" - немој, тако ти Бога. Није ми помогло. Почели су да разбијају стакла, извукли су ме из кола и почели да туку. Ничег се више не сећам - прича Југослав, док лежи у болничком кревету. Како каже, све се десило изненада. Иако је било тешко живети у последњих пет година, мештани његовог села нису имали већих проблема.
Прогон Срба из Поморавља
Косовско Поморавље чини двадесетак српских села са, пре најновијих сукоба, око 40.000 становника, која се налазе у општинама Гњилане, Косовска Каменица, Косовска Витина и Ново Брдо. Срби су у потпуности протерани из Гњилана, у Косовској Витини је, по последњим информацијама, остала још једна једина српска породица. Нападнути су Шилово, Церница, Будрига. До врањског здравственог центра дошло је десетак повређених. Многима је он предалеко и лече се у приручним "дневним" болницама у Пасјану и Кусцу или допадну шака албанским лекарима који "не виде" ране. Санитет из Бујановца и Врања не прелази административну линију, тако да се за превоз сналазе.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Глас јавности :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.