Вести:

среда, 20. март 2019.

Потресно сведочење: Албанци ми оца живог запалили



Како је дане бомбардовања 1999. и погром 2004. забележила и описала у дневнику тринаестогодишња девојчица. Први комшија у Косову Пољу зверски убио Златибора Трајковића, само зато што је Србин.

#Kosovo #Metohija #Srbija #17mart
Једна од спаљених српских кућа на КиМ 2004. и Златибор Трајковић Фото Епархија рашко-призренска







Када је прошло бомбародвање Југославије и када су уследиле неке само наизглед мирније године и сви мислили да су страхови иза нас, тог 17. марта 2004. године у Косову Пољу зверски је убијен мој отац Златибор Трајковић. Малолетни Албанац, наш први комшија, живог га је запалио. За то је одлежао казну од осам година.

Овако се завршава потресна исповест коју је, кроз два ратна дневника вођена током бомбардовања СРЈ 1999. и мартовског погрома 2004, водила тада девојчица, а данас новинар "Новости" Јелена Ћосин.

У мартовском погрому убијено је 28 људи, 930 српских кућа је уништено и спаљено, а шест градова је етнички очишћено. Оскрнављено је 35 цркава и манастира, а у Србију је протерано око 4.000 људи.

Толико муке, бола, туге, тешко да може да се исклеше у речи. И то, и све страхоте које су претходиле највећој трагедији у њеној породици, ипак су били преточени у дневник једне девојчице.

Јелена Ћосин

"24. 3. 1999. Ћао, дневниче. Док сам ти данас писала, прекинуло ме је мајчино успаничено дозивање. Када сам изашла у двориште, зачула сам сирену. Мама је рекла да одем по Милоша (брат од стрица) и да се склонимо у подрум. Она је са стрином одјурила по Милана (млађи брат од стрица). Људи су ужурбано ишли својим кућама. Мама и стрина су се брзо вратиле. Плакале су и биле уплашене, јер су и моја два брата и браћа од стрица у војсци. Сирена је и даље упозоравала на опасност. Авиони су почели да облећу. Мислим да ће нас бомбардоварти. Ћао..."

Овако је у мојим очима изгледао тај 24. март пре тачно 20 година. Имала сам тада 13 година. Збуњена оним што се дешавало око мене и у неверици да то може бити рат, на страницама свог дневника бележила сам сваки наредни дан, сваки гађани објекат, сваку жртву, сваку бомбу, све оно што је преко мини-транзистора могло да се сазна о бомбама које су падале на моју земљу.



"25. 3. 1999. Ћао, дневниче. Одмах да ти кажем да сам јако лоше, као и сви становници Југославије. Синоћ су нас око 20 часова бомбардовали. Искључили су нам струју и бомбардовали читаву земљу. Срећом, није било погинулих војника, па се надам да су и браћа добро. Ноћ сам провела у подруму куће, са браћом од стрица и децом наших комшија. Спавала сам веома лоше, често сам се будила. У глави ми је била само она наранџаста ракета коју смо видели на небу и пусте улице нашег града. У школу нећу ићи, а сумњам да ћемо отићи и на екскурзију."

Тада нисам ни слутила да ће то бити мој последњи дан у тој школи, да са својим другарима из VII/2 нећу прославити малу матуру, да ћу их наредни пут срести тек много година касније, расуте по градовима широм Србије. Своје последње школске дане и прве љубави, испреплетене са бомбама и пуцњима, страдањима, патњама, овековечила сам у две свеске формата А4. Неретко уз свећу, када није било струје, прибележена су ту 72 дана мог живота током НАТО бомбардовања. Стало је ту и много суза, тајни, много питања која никада нисам поставила одраслима, који су тада имала много већих брига него да мени објашњавају зашто неко бомбардује нашу земљу и ко је за то крив.


Двадесет година касније, када као новинар погледам свој стари дневник, не оставља ме равнодушном када читам како изгледа рат када имаш само 13 година. Тада није било мобилних телефона, па је једини извор информација био тај мали транзистор. Данима није било вести о браћи и оцу. Таман се јави један, а овог другог нема, па обрнуто, и све тако. Медији су преносили шта је гађано, где има жртава, па смо помно слушали и пратили, а ја бележила. Није прошло ни неколико дана откако је почело бомбардовање, а дошли су нови страхови и претње, јер су на улицама Косова Поља, где сам живела, почеле да се воде уличне борбе против албанских терориста.

Пуцало је на све стране. Мама је рекла да не прилазимо близу прозора да нас не погоди метак. Више се није знало одакле пуца, да ли из ваздуха, или из пушке. Неко је покуцао на врата, а ми нисмо смели да отворимо. Нисмо знали да ли су Срби или Албанци. Када су пушке престале да се чују, огласила се сирена за ваздушну опасности. Мајка и стрина су гледале у небо и плакале. Није било вести о браћи и стричевима који су на терену. Бринем да ли су живи.



Почетком јуна те 1999. почело је да се прича о крају рата. Вест о повлачењу војске са Косова значило је само једно - спасавај се ко може. Тако је било. Срби су масовно почели да се исељавају са Косова. Једног јутра брат је позвао родитеље и рекао да ме спакују и пошаљу код снајкиних у Лесковац. Већ следећег јутра по мене су дошла два потпуно непозната полицајца. Родитељи су били на сахрани код комшије који је погинуо, а ја сам спаковала кофер, узела дневник и кренула пут Лесковца. Напуштена села, празне куће, и аутобус на који је пала бомба урезали су се у сећање као последња слика коју памтим са Косова. Онда, 9. јуна, бомбардовање је престало. На трговима се славило, "Југославија је победила", причало се на ТВ.

"11. 6. 1999. Ћао. Извини што ти се нисам јављала. Прексиноћ је престало бомбардовање. Сви се радују, пуцају, веселе се. За људе у Србији рат је завршен, али шта је са људима који су остали на Косову? Војска је почела да се повлачи. Руске трупе долазе на Косово. Људи се радују, али ја и даље страхујем за своје родитеље који су остали доле."

Иако сам имала само 13 година, знала сам да за људе са Косова нема превише простора за славље, да је то само тренутно затишје пред буру, које ће кулминирати мартовским погромом пет година касније.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
 Извор: Новости    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

2 коментара:

  1. Анониман22. март 2019. 22:05

    Лепо моje Koсово Полье

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Поштовани, ако имате слично искуство можете се јавити нашој редакцији да га поделите са нама како би истина о животу и страдању Срба била потпунија.

      Избриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.