Вести:

понедељак, 11. фебруар 2019.

Шиптари само формални житељи Медвеђе

понедељак, 11. фебруар 2019. | КМ Новине 0


Зашто Шиптари својатају Медвеђу, једну од најсиромашнијих општина у Србији

#Medvedja, #Šiptari #Albanci #Kosovo #Metohija #Srbija #Izdaja #Okupacija #kmnovine #km #novine
Медвеђа

  • У општини Медвеђи Шиптара има свега око 4 одсто, а у овим новим причама о „разграничењу“ она би наводно по захтевима Шиптара требала да се припоји територији Косова и Метохије, ако би на то пристала Србија. А зашто то траже– то нико поуздано не зна!
  • А по последњем попису становника у тој неразвијеној општини живи 26 одсто Шиптара, али не и радним данима! Значи не живе највећи део године у Медвеђи. И да их је и толико и да стално живе ту, остаје питање због чега власти код нас преко тога још увек прелазе олако…
  • Ти пријављени Шиптари у Медвеђи заиста живе на Косову и Метохији непријављени. Живе тамо, па тако тамо могу да купују куће и станове, заснивају радни однос, уписују децу у вртић или школу, па чак и да гласају, а да избегну судију за прекршаје. Како је то могуће? Јер, непријављивање боравка је свуда у свету озбиљан прекршај, често изједначен са скитњом! Или су пријављени на две адресе, што је такође незаконито?
  • Много је занимљивије питање зашто српски политичари, а нема никакве сумње да су упознати и с овим подацима, тако олако пристају на ту, у најмању руку чудну трговину, бацајући несрећном народу прашину у очи причом о некаквој „размени територија“? Јер, да ли је размена када се мења нешто своје, за нешто што ти и по Божјем, и по људском закону, ионако већ припада… бар како пише у преамбули Устава Републике Србије? 


Пре неколико година три шиптарске политичке странке с југа Србије, у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, основале су „Заједницу албанских општина“. Ако ће од таквог организовања грађанима бити мало лакше, ако ће то помоћи напретку школства, здравства, привреде и животног стандарда, нека су, ваља се.

Али, мало је вероватно да им је то био циљ. Пре ће бити да је тело звучног назива оформљено као одговор на залудне покушаје успостављања Заједнице српских општина на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, која је предвиђена и Бриселским споразумом?

Постоји још једна зачкољица која се и не спомиње. Наиме, Шиптари, или Арбанаси чине већину у општини Прешево, а у Бујановцу их је нешто мање од половине укупног броја житеља, док их у Медвеђи и раније и данас живи једва четири одсто!

Зашто је, онда, и Медвеђа укључена у поменуту заједницу и да ли то значи да би и општина с једним промилом шиптарског живља могла да им се прикључи?


Територија општине Медвеђа са свим местима, селима, месним заједницима…

Одговор је само наизглед компликован, али политички, и за шиптарску страну, врло прагматичан. Наиме, по последњем попису становника у тој сиромашној општини живи наводно 26 одсто Шиптара, али не и радним данима. Значи не живе највећи део године у Медвеђи, они су виртуелни становници. И да их је и толико и да стално живе ту, остаје питање због чега власти код нас преко тога још увек прелазе олако… И не кажу јасно свој став!



Шиптари само на папиру живе у Медвеђи!

Јер, већина тих повремених комшија се иселила на Косово и Метохију, као што су и многи Срби кренули пут Лесковца или Ниша у потрази за послом и бар мало лакшим животом. Али, Шиптари, по правилу, не одјављују свој боравак па су формално и даље житељи Медвеђе, иако у њу дођу, можда, у већем броју једино у време пописа и избора.

Дођу, допутују кад морају због пензија, дечјих додатака и других социјалних давања, наврате понекад и ради квалитетније здравствене неге, да продуже пасош с којим могу свуда, и четвртком, стигну некад овде за пијачни дан. Као и другде, уосталом.


Шиптари би , ако могу, још отели од Србије: општина Медвеђа и по територорији и ресурсима има капацитете скоро равне свим српским општинама

Ти пријављени Шиптари у Медвеђи заиста живе на Косову и Метохији непријављени. Живе тамо, па тако тамо могу да купују куће и станове, заснивају радни однос, уписују децу у вртић или школу, па чак и да гласају, а да избегну судију за прекршаје.

Како је то могуће?

Јер, непријављивање боравка је свуда у свету озбиљан прекршај, често изједначен са скитњом! Или су пријављени на две адресе, што је такође незаконито? Да је заиста тако, да су и пријаве и одјаве боравка законска обавеза и на територији Косова и Метохије, потврђује занимљив догађај који се збио на дан увођења владике Иринеја, епископа нишког, на трон Светог Саве и у чин патријарха Српске православне цркве 23. јануара 2010. године (иначе неканонски јер патријарх у својој биографији има крупне ствари које су канонска препрека његовом именовању у тај чин, па чак и у чин владике а такође је изјавио да је "екумениста" што значи присталице јереси - прим. ред.).


Јабланички округ са општинама
По причи покојног Слободана Драшковића, тада председника општине Медвеђа, тог дана је са оне стране административне границе лишено слободе седамнаесторо грађана Србије, међу којима је било и деце, а махом чланова породице Цицмил, и сви су одведени у полицијску станицу Подујево, а затим општинском судији за прекршаје због, како је наведено у пријави, „илегалног преласка државне границе и непријављивања боравка“.

Усмено им је јављено да ће бити пуштени ако уплате кауцију од за њих баснословних 4.607 евра!



Виртуелни Шиптари из Мевеђе

Али, већина тих несрећних људи била је из Косова Поља, где су ваљда и данас пријављени, а тог јануара 2010. године, као и данас уосталом, имали су тужни статус „привремено расељених лица“, што је бирократски појам и односи се на Србе насилно отеране с Косова и Метохије. Оно што је додатно збунило и дало драматику овом догађају било је откриће да су ти „илегалци“ кренули на парастос некој својој рођаци која је сахрањена на гробљу у селу Сикирача, које се и дословно налази на педесет метара од административне линије раздвајања! Када је све то предочено ревносном судији за прекршаје, он је преиначио већ донето решење и осудио их због „уласка на територију Косова ван званичног граничног прелаза“.





Богатство квари сиротињу

Одговор на питање зашто су „земљаци“ из наше Аутономне покрајине Косово и Метохија, мада не само они, толико заинтересовани за сиромашну општину Медвеђа понудио је Фил Фокс, руководилац истраживања (ад хок) компаније из Канаде „Дунав минералс“, која је у истраживања минералних налазишта по Србији већ уложила десетак милиона евра.
Наиме, уз рудник „Леце“, крај истоименог села у општини Медвеђа, где се већ столећима вади руда олова и цинка, крај Тулара, откривене су врло „интересантне“ резерве бакра (800.000 тона) и злата (78 тона), док о ретким минералима неопходним за развој модерних технологија нису рекли ни реч, а има и њих, свакако, што су установили и стручњаци из Геолошког института Србије још педесетих година прошлог века!

Кад „приштинска страна“ спомиње општину Прешево, могло би се то приписати бригом за тамошње Шиптаре који, заиста, чине већину, али је тај крај, такође, махом настањен убогом сиротињом. За општину Бујановац, где је Шиптара мање од половине, могло би се претпостави да се затекла „на трпези“ размене због оправдане бриге приштинских марионета за судбину манастира Прохор Пчињски и осталих хришћанских светилишта. А, откуда међу њима и Медвеђа са четири одсто Шиптара?

ОТЕЛИ КОСМЕТ И ЈОШ БИ ДЕО СРБИЈЕ! “Размена” територија, или “разграничење” у коме Шиптари хоће да узму још туђе, тачније српске земље

Ипак, много је занимљивије питање зашто српски политичари, а нема никакве сумње да су упознати и с овим подацима, тако олако пристају на ту, у најмању руку чудну трговину, бацајући несрећном народу прашину у очи причом о некаквој „размени територија“? Јер, да ли је размена када се мења нешто своје, за нешто што ти и по Божјем, и по људском закону, ионако већ припада… бар како пише у преамбули Устава Републике Србије?

Ако се прихвати таква (или било каква) размена територија, докле ће сезати апетити приштинских ментора? Или, да ли да се забринемо и за Бор, Мајданпек, Рудник (дописати по знању и сећању). И шта ћемо са Београдом, јер најразвијенији је и најбогатији у Србији, а и у њему живе Арбанаси?!

А, ако се овако настави, шта ћемо са собом?





Милош Миша Лазић*
Формално, случај је био правно ваљан, али… Уз мало истраживања, и увидом у службена документа, установљено је да гранични прелаз Секирача постоји! Јер, негдашња Савезна влада је са представником Уједињених нација Хансом Хакерупом усагласила питања везана за прелазе на административној линији раздвајања, што је објављено у „Службеном гласнику СРЈ“ број 41 из 2002. године, као и у одговарајућим документима Светске организације. Код села Секирача, с наше стране, одмах је постављен полицијски пункт, а исти такав преко пута поверен је чешком батаљону. Али, изгледа да је Чесима досадило да залудниче на пустом прелазу, па су се покупили и одмаглили, а шиптарски чиновници се нису досетили да на прелаз пошаљу бар припаднике КПС… али ни то, нити чињеница да су „окривљени“ пријављени у Косову Пољу, дакле на територији те самопроглашене државе, судију није превише потресло, нити је због тога укинуо своју пресуду.

Несрећни људи пуштени су из притвора јер је Слободан Драшковић из свог џепа, односно од своје животне уштеђевине, платио „кауцију“, коју је на руке оном коме је требало однео Љузум Сахити, возач у општини Медвеђа.

Толико о пријавама боравишта… и о Заједницама српских и шиптарских општина.


Пише: Милош Миша Лазић*
Познати репортер „Илустроване Политике“





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

 Извор: Између сна и јаве    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.