У Беркову надомак Kлине тренутно живи 13 српских породица. Навикнути да се годинама боре са недаћама, не смета им што у селу нема ни продавнице ни лекара, али им недостаје више људи.
Берково чине горња и доња махала. Смештено је на пола пута између Kлине и Ђураковца, опасано је брдима и кроз њега протиче Источка река. Од четрдесетак кућа, које је након што су их порушили шиптарски екстремисти изградио УНДП, Срба има у свега 13. Будимку Живковић затичемо у послу. Ова старица живи сама, муж јој је преминуо, а ни деце нема.
"Сама, Бога ми, браћа далеко, по Kрагујевцу, Kраљеву, по Србији растурени ко јаребице, нико с никим. Била сам тамо 11 година и онда сам дошла овде, не могах више да будем на терету, и они имају фамилију, било је 10 чланова и ја једанаеста. Имала сам, држала сам једног деверичића, оженила сам га и после се подели… С мужем сам живела 30 година, нисмо имали децу, имала сам кућу, имала сам услове за десет чланова, да живим ко мали Бог, али таксират овај рат, све су ми изгорели, порушили, онда ми ово мало скрпише”, каже Будимка Живковић.
У њеној махали живи свега четворо Срба, комшије понекад наврате, али је зато Јетимка, керуша коју је избавила од вукова, увек уз Будимку.
“То је моја ћерка, то ми је душа, занимам се. Имам две мачке, само беже од ње”, каже Будимка Живковић.
Већина Берковчана није желела пред камеру. Иако за сада немају проблема, на опрезу су па се и преко дана закључавају. Драгиња Живковић се пре 11 година са супругом вратила у родни крај. Посла по кући увек има, али јој деца недостају.
"Ја овако затворено, на овај прозор, на онај у спаваћој соби… то једино. Можда изађем на 10-15 минута, ето колко ваздуха да узмем, није да страхујем да ће неко да ме нападне, али сигурније се осећам кад сам затворена, кад затворим метална врата споља. Са овим комшијама овде, ја сад могу да грешим душу и да причам све и свашта, али човек мора да прича онако како јесте, нико нас не дира, стварно”, каже Драгиња Живковић.
Пре годину дана је у Берково пребачена народна кухиња из Видања. Нисмо успели да је снимимо, јер су радници били на терену. Председник Привременог органа општине Kлина Божидар Шарковић поручује да је повратак могућ, уз одређене услове.
“Kао и сваке године имамо два програма која редовно спроводимо, програм пролећне и јесење сетве, који обухвата све породице. Имамо и новчану помоћ за најугроженује породице, као и програм једнократне помоћи, од 5 до 15.000 динара по породици. Народна кухиња помаже свакој социјално угроженој породици. Ми смо се некако навикли што се тиче снабдевања и снабдевамо се у Kлини и Осојану. Оно што Привремени орган планира у овој години то је помоћ Владе Србије, кроз један мало већи пројекат, а то је погон за прераду поврћа и воћа. Надам се искрено да ћемо тај програм ове године да спроведемо. Највећи проблем је самозапошљавање, људи не могу да се упосле, нема посла, све остало ћемо некако да превазиђемо”, рекао је Божидар Шарковић.
А да ли се мештани Беркова надају масовнијем повратку?
"Овде повратка нема, друго је Осојане, Видање, Гораждевац је друго, а овде код нас не, моја деца прва неће, јер им треба посао. Син има троје деце, ајде да кажемо да син дође код нас, ћерке удате, то је већ друга кућа, њему треба посао, како да храни оно троје деце, себе и жену’’, пита се Драгиња Живковић.
У Беркову је до ‘99. живело око 50 српских породица.
Берково чине горња и доња махала. Смештено је на пола пута између Kлине и Ђураковца, опасано је брдима и кроз њега протиче Источка река. Од четрдесетак кућа, које је након што су их порушили шиптарски екстремисти изградио УНДП, Срба има у свега 13. Будимку Живковић затичемо у послу. Ова старица живи сама, муж јој је преминуо, а ни деце нема.
"Сама, Бога ми, браћа далеко, по Kрагујевцу, Kраљеву, по Србији растурени ко јаребице, нико с никим. Била сам тамо 11 година и онда сам дошла овде, не могах више да будем на терету, и они имају фамилију, било је 10 чланова и ја једанаеста. Имала сам, држала сам једног деверичића, оженила сам га и после се подели… С мужем сам живела 30 година, нисмо имали децу, имала сам кућу, имала сам услове за десет чланова, да живим ко мали Бог, али таксират овај рат, све су ми изгорели, порушили, онда ми ово мало скрпише”, каже Будимка Живковић.
У њеној махали живи свега четворо Срба, комшије понекад наврате, али је зато Јетимка, керуша коју је избавила од вукова, увек уз Будимку.
“То је моја ћерка, то ми је душа, занимам се. Имам две мачке, само беже од ње”, каже Будимка Живковић.
Већина Берковчана није желела пред камеру. Иако за сада немају проблема, на опрезу су па се и преко дана закључавају. Драгиња Живковић се пре 11 година са супругом вратила у родни крај. Посла по кући увек има, али јој деца недостају.
"Ја овако затворено, на овај прозор, на онај у спаваћој соби… то једино. Можда изађем на 10-15 минута, ето колко ваздуха да узмем, није да страхујем да ће неко да ме нападне, али сигурније се осећам кад сам затворена, кад затворим метална врата споља. Са овим комшијама овде, ја сад могу да грешим душу и да причам све и свашта, али човек мора да прича онако како јесте, нико нас не дира, стварно”, каже Драгиња Живковић.
Пре годину дана је у Берково пребачена народна кухиња из Видања. Нисмо успели да је снимимо, јер су радници били на терену. Председник Привременог органа општине Kлина Божидар Шарковић поручује да је повратак могућ, уз одређене услове.
“Kао и сваке године имамо два програма која редовно спроводимо, програм пролећне и јесење сетве, који обухвата све породице. Имамо и новчану помоћ за најугроженује породице, као и програм једнократне помоћи, од 5 до 15.000 динара по породици. Народна кухиња помаже свакој социјално угроженој породици. Ми смо се некако навикли што се тиче снабдевања и снабдевамо се у Kлини и Осојану. Оно што Привремени орган планира у овој години то је помоћ Владе Србије, кроз један мало већи пројекат, а то је погон за прераду поврћа и воћа. Надам се искрено да ћемо тај програм ове године да спроведемо. Највећи проблем је самозапошљавање, људи не могу да се упосле, нема посла, све остало ћемо некако да превазиђемо”, рекао је Божидар Шарковић.
А да ли се мештани Беркова надају масовнијем повратку?
"Овде повратка нема, друго је Осојане, Видање, Гораждевац је друго, а овде код нас не, моја деца прва неће, јер им треба посао. Син има троје деце, ајде да кажемо да син дође код нас, ћерке удате, то је већ друга кућа, њему треба посао, како да храни оно троје деце, себе и жену’’, пита се Драгиња Живковић.
У Беркову је до ‘99. живело око 50 српских породица.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.