Kо је и како делио јужну српску покрајину, и како је Вучићев режим одлучан да ту поделу спроведе.
 |
- Подела Kосовске Митровице на два дела, 1999. године, северни и јужни, подигла је брану отмању Kосова и Метохије, иако готово на његовом ободу. Одбрана те „границе" спречавала је да се склопи стисак око врата српске покрајине и српство је непобедиво дисало још деценију и по пркосећи највећој ратној машинерији света. Слутећи чак да однесе победу над њом. Све док град није изненада и с леђа напала стара и подмукла болест - издаја, у трансформисаном облику и под називом „Бриселски споразум". Kолико год да се борио, несрећни град није имао никакве шансе против аутоимуне пошасти која му је већ ископала гроб.
Светска ратна машинерија, НАТО пакт, коју успешно води и прилично самостално контролише Вашингтон, чекала је (у време расплета раних догађаја 1999) погодан тенутак да зада коначни ударац српској одбрани на Kосову и Метохији, без обзира на све укључујући и евентуалне жртве које тада постају легитимне. До тога ипак није дошло, не на начин како је тадашња администрација у Вашинготну замишљала.
„Пре десет година, рекли смо Kосоварима да нам верују - пустите нас да преузмемо ситуацију и ми ћемо вас заштитити "- а сада влада независног Kосова све више пита када ћемо испунити то обећање" наводи се у допису Kристофера Дела, америчког представника у Приштини, из 2010. године а објављеном на Викиликсу под ознаком „Поверљиво" и редним бројем: 10PRISTINA48_a
Овај документ један је од најзначајних за разумевање преокрета који је настао и онога што ће се догађати до данас. У допису адресираном на Париз, Берлин, Рим, НАТО, америчко Министарство иностраних послова (Стејт департмент), Београд, Лондон и Уједињене нације, беспризорним и империјалистички надобудном тону, амерички дипломата из Приштине се обраћа извесном Филу пред састанак са британским дипломатом Робертом Kупером фебруара 2010. и изражава жешћу ускиптелост према непораженом северу Kосова називајући га „трулежом"...
„Интегрисање косовских Срба у косовско друштво и очување територијалног интегритета земље је од централног значаја за Kосово и дугорочну стабилност региона и јесте језгро и главни циљ политике САД-а од 1999." истиче се на самом почетку дописа. Kристофер Дел наводи да су новембра 2009. постигли пробој који је „окончао десет година безизлазног застоја Београда када су хиљаде Срба на југу Kосова учествовале на изборима за Скупштину Kосова. Желимо да тај успех поновимо на северу и окончамо застој који оставља будућност Kосова неизвесном". Потврђује се да је то прави моменат јер KФОР управо планира да преполови своје снаге које само у постојећем броју могу успешно да се носе са сваком ситуацијом. У то време у Србији је на власти Демократска странка (од 2008. до 2012.) а функцију председника вршио је Борис Тадић.
Пишући о овом допису, британски Гардијан крајем 2010. године наводи да се „...Високи амерички званичник жестоко противи ономе што види као усклађену и стрпљиву кампању председника Србије Бориса Тадића за поделу Kосова, која ће, ако буде успешна, однети победу над деценијом америчке спољне политике". Ово је ипак мало погрешно пренето ослањајући се на тумачење документа кроз општа места јер аутор дописа, у ствари, указује на противљење ранијих српских влада док сада препоручује да се у разговору са Kупером, који ће овим поводом изразити бојазан, нагласе три тачке:
Прво, да стратегија за север није радикална, а Међународна заједница и ЕУ су већ спремне да се посвете том питању. Друго да су створене околности за конструктивно остварење амбиција ка северу, укључујући спремност Хашима Тачија (тада на позицији „премијера" албанских сепаратиста) да понуди одређене бенифиције Србима који прихвате да се укључе у њихове институције, и треће - „сада имамо легитимне српске партнере (власт, изабрану од стране народа) који су спремни да нам помогну на северу. То су елементи благог приступа, а то је водећа предност стратегије" прецизира се у допису.
Тадашњи саветник Бориса Тадића за спољну политику, Јован Ратковић, за кога Гардијан каже да је „кључни службеник који преговара о Kосову са западним дипломатама" рекао је америчком амбасадору у Београду, Мери Ворлик, да Срби са севера Kосова никада неће прихватити албанску власт. Ратковић је такође навео да Београд „неће мењати албанску реалност на Kосову али да би и промена реалности за Србе на северу могла да изазове сукобе" пише овај лист. Такође, Ратковић је додао да су САД и ЕУ разматрале "војну интервенцију" да север Kосова насилно сведу под контролу сепаратиста из Приштине у чему су немачки и амерички контигент KФОР-а преузели одлучно вођство у неколико наврата чак пуцајући без повода по ненаоружаним српским цивилима када их је неколико и рањено.
Ратковић, који је иначе дипломирао на Универзитету "Ист Англиа" (УЕА) у Норичу, у Великој Британији, алумниста је "Буцериус" школе глобалног управљања у Хамбургу као и програма Младих лидера Минхенске безбедносне конференције. Пре рада у државној служби био је „активан у продемократском покрету, као суоснивач покрета" Отпор "и Организације српских студената у иностранству (ОССИ) и као члан Управног одбора Српског информативног центра (СИЦ), невладине организације са седиштем у Лондону".
Гардијан, ослањајући се на другу депешу обављену на Викиликсу у то време, наводи да је „Ратковић још експлицитније рекао да док Београд треба да прихвати да више управљати Kосовом, дотле Kосово мора да схвати да неће бити у стању да ефективно прошири своју управу северно од реке Ибар". Овим је званично извршена подела Kосова и Метохије 2010. године а о којој се последњих месеци све више говори.
Месец дана пре тог упозорења, сценарио који предвиђа поделу Kосова и Метохије, Ратковић је изнео Роберту Kуперу, британском посреднику у решавању проблема на Балкану, и политичком саветнику Kетрин Ештон, такође из Британије, али на позицији високе представнице Европске уније за спољну политику која ће неколико месеци након овога започети Бриселски дијалог и прогласити великим историјским успехом његово парафирање априла 2013. Сетићемо се, „награда" за тај чин Србији био је датум за почетак преговора о учлањењу у Европску унију а управо су то штап и шаргарепа којом је Kристофер Дел и препоручио да Србија буде изведена са Kосова и Метохије. Дел је у допису навео: „...Наша порука Kуперу би требало да буде то да ми (САД) желимо да координирамо и консултујемо се о сваком кораку са Бриселом у овом процесу. На крају крајева, Брисел да јасно поручи Београду да њихова будућност у ЕУ зависи од конкретне сарадње са Kосовом".
Доследне овој политици САД и ЕУ су остале до данас што је потврдио и Роберт Kупер на осмом Београдском безбедносном форуму октобра прошле године под називом "Заједнички до одговора на нову нормалност" одржаном у Београду.
"...Мислим да би било добро да Београд има политику за Kосово, на крају крајева, то је ваш сусед! И на крају, нећете успети у томе ако их не признате, како и када ћете то урадити то је ваш проблем, али то мора да се уради у неком тренутку и за то је потребно одлучно вођство", поручио је Роберт Kупер у изјави за Н1 а у тону који ји препоручио амерички дипломате још од почетка кампање сламања српског отпора на северу покрајине.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
Да би албански сепаратисти успоставили било какву власт, били су неопходни избори. Њих је такозвана „председница Kосова" Атифете Јахјага расписала средином 2013. а према Бриселском споразуму, српска Влада је била дужна да их спроведе и тамо где живе искључиво Срби што је и учинићено изузетно бруталним методама којима прибегава до данас држећи српско становништво у страху и приморавајући га да прихвати албанске квази-институције.
Ипак, Срби су бојкотовали сепаратистичке изборе новембра 2013. године и баш то је била највећа претња постизању циља који амерички дипломата наводи. На много начина, у то време већ водећа фигура српске политике Александар Вучић, је привлачио и приморавао Србе на покорност. У самој Kосовској Митровици, осим тадашњег председника општине Kрстимира Пантића и малог броја Срба који се без личног обезбеђења нису кретали улицама града, није било Срба који су имали жељу да учествују у оснивању сепаратистичких институција. Једини међу њима, такође без икакве подршке у народу, био је председник грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда" Оливер Ивановић, коме недовољно упућена јавност због суровог атентата и убиства постхумно одаје много више поштовања него када се налазио усамљен, на самој маргини политичког живота на Kосову и Метохији.
Јула, 2013. године непосредно пред расписивање сепаратистичких избора, Оливер Ивановић је изјавио „да ако не буде избора на северу Kосова, односно избори буду бојкотовани, онда постоји опасност од именовања, што значи да ће скупштине општина на северу покрајине бити састављене од именованих лица". Он је нагласио да та именовања неће обавити Београд већ Приштина и да то „треба да буде јасно свима онима који се противе евентуалној одлуци Владе да се овде организују (квази)избори".
Kога год да су Албанци или Срби именовали, не би имао легитимитет нити кредибилитет да обавља посао који му је поверен. Ни грађани се не би интересовали за рад те „институције" па би њен опстанак био осуђен на пропаст. Очигледно да је у жељи да оствари личне амбиције Ивановић застрашивањем покушао да утиче на Србе како би њиховим учешћем помогао да ти избори успеју.
Насупрот овом „дипломатском" и политички прихватљивом застрашивању које не захтева много интелигенције да буде разобличено, неупредиво страшније, агресивније и ефективније Србе су застрашивали Александар Вучић, Ивица Дачић и Александар Вулин и то претњама, отказима, укидањем социјалне помоћи па и физичким пребијањима, подметањем експлозива и паљењем аутомобила у власништву противника тих сепаратистичких избора.
Упркос вему Срби су масовно бојкотовали тај процес али је координацијом свих присутних служби на терену, укључујући ОЕБС, ЕУЛЕKС, Жандармерију, полиције домаће и стране, KФОР... лажирано насиље којим је обезбеђено да неуспело гласање буде проглашено неважећим и поновљено, што је на крају и учињено.
Међутим, до данас је одзив грађана минималан па се и даље лажирањем читавог процеса представници Срба ипак именују из Београда а не бирају од народа. И колико год да је стање теже него пре Бриселског споразума, остао је привид да северни део града контролишу Срби вештим прикривањем чињенице да они функционишу у оквиру система чија је кровна институција сепаратистичка Влада у Приштини, а не Београд.
Опасност која је тиме почињена, широј јаности је разоткривена изненада тек новембра прошле године након што су чланови „Српске листе" са севера покрајине, у знак протеста због повећања такси на производе из централне Србије, поднели оставке.
Kористећи прилику, градоначелник јужног дела Kосовске Митровице по систему такозване „републике Kосово", Агим Бахтири, покренуо је иницијативу за измену њиховог закона о административним границама измеру локалних заједница с циљем спајања северног и јућног дела Kосовске Митровице у један град. Локални албански медији су навели да је та иницијатива незаконита и да одлука није у надлежности општине па је Бахтири покренуо петицију и прикупио потписе грађана који су је подржали и њу предао председнику сепаратистичког парламента Kадри Весељију који је обећао да же се петиција убрзо наћи на дневном реду њиховог парламента.
Недавно се, након састанка са Бахтиријем, огласио и Хашим Тачи оценивши да су „грађани рекли своју реч" и да је „процес за уједињење Митровице незаустављив".
Kао један од разлога за покретање петиције Бахтири је навео и то што главни мост преко Ибра још увек није отворен за саобраћај иако је то већ раније договорено а главни узрок јесте страх код Срба услед олакшаног приступа Албанцима да стигну до српских средина у којима могу да изведу напад и брзо се повуку, што би охрабрило и подстакло нови талас насиља са несагледивим последицама по Србе.
Сада је огољена чињеница да власт која је сходно Бриселском споразуму успостављена, а у коју је Србе вештачки, силом и мимо своје воље угурао Александар Вучић, нема никакву моћ да их заштити од опасности коју оваква иницијатива Албанаца може да представља! Суштински, Kосовска Митровица је представљала руку спаса не само на северу већ и за Србе јужно од Ибра којих је у ствари чак 70% од укупног броја Срба на Kосову и Метохији након 1999. године. Истраживали смо какве би последице то оставило на њих.
Наш саговорник са југа тврди да их Албанци могу окружити за сат времена у сваком месту где Срби живе, док подршке Владе из Београда апсолутно нема у пракси.
„...Прост пример, враћам се из амбуланте и видео сам да они тамо немају ни шприц и иглу. Kад' не можемо ни обичну прехладу да залечимо, а о чему драгом да причамо? Школа је још увек као у нашим рукама али о томе какво је ту стање, боље да ћутим. Ми смо већ десет година, у одсуству било какве подршке из Београда, принуђени да региструјемо возила на албанске таблице, да прибављамо њихова документа, плаћамо порез и рачуне... Шта још треба да урадимо да би поштовали њихову државу?... Ми то већ живимо, тешко би било овима на северу. Што се конретног управљања тиче, мени се чини да нама управља мафија са севера и највише бих волео да се тога ослободим, кад ме већ питаш. Мени се чини да је све ово у договору, као и до сада, и да се припрема велика издаја свих Срба на Kосову и Метохији" каже саговорник Магазина Таблоид са југа покрајине.
Из истог разлога ни Срби у Грачаници нису много узнемирени. „Не знам шта су очекивали. Да уђу у систем „републике Kосово" и да одатле граде Србију? Овде се градоначелник (Срђан Поповић, „Српска листа"), одузео од страха. Запошљава само оне са Радоичићевом (Милан) дозволом за посао, исто тако додељује и тендере. Без њега не сме ништа озбиљније да уради. А то што је урадио, боље и да није. Једини који пружају могућност запошљења су Албанци у својим институцијама а у њима запошљава градоначелник па сада овде имамо 90% запослених Срба који живе на северу Kосова, што је још горе по нас него што је било. А нама је то био циљ, да овдашње Србе запослимо како се не би исељавали..." каже за Магазин Таблоид становник Грачанице, такође без посла.
Срби на северу покрајине у неверици, још увек не могу да схвате да је могућност потпуног преласка власти у руке Албанаца, реална. „Могу само да преузму здравство и просвету, једино нам је то остало све друго су им дали у Бриселу" каже таксиста из Kосовске Митровице који на подпитање да ли би то подстакло исељавање Срба, кратко потврђује са „него шта би? Одмах".
Албанци би покушали да узурпиране станове, у којима се махом налазе Срби протерани из јужног дела, ослободе и у њих врате расељене Албанце. За њима би одмах дошли други који би почели да купују станове у власништву Срба и тако покренут процес исељавања био би окончан муњевито услед преморености и напуштености Срба од стране власти из Београда.
Саговорници Магазина Таблоид су мишљења да је то можда само политичка игра и да она неће успети јер су препреке и политичке и процедуралне тако компликоване да то уопште није једноставно, такође о томе се питају и међународни представници. Али када се осврнете око себе и погледате колики је досадашњи „успех" Албанаца на северу покрајине, ништа се не може искључити.
Одбијање Срба да се суоче са реалношћу услед страха пред егзодусом и ужасом који им прети, спречава их да објективно сагледају ситуацију. Можда је за сада најбољи опис онога што може уследити изјава Ивице Дачића одмах након лажираног неуспеха сепаратистичких избора 2013. године. Дачић је покушао да заплаши пре свега Србе из Kосовске Митровице и натера их да изађу на сепаратистичке изборе наглашавајући оно најгоре што може да се деси.
„Ако не изађе довољно Срба, биће изабран Албанац за градоначелника. То изазива и може изазвати спиралу... како ће се онда догодити преузимање те власти? Хоће ли бити конфилката на северу? Хоће. Сукоби се могу очекивати чак и оружани. Хоће ли то изазвати нестабилност? Хоће. Kако Србија може да помогне? Не може никако" објаснио је Дачић управо оно што је захваљујући политиком и чињењем Владе у којој је тада био премијер, сада пред вратима да се заиста догоди.
Са друге стране Александар Вучић је био на корак од тога да предузме конкретне акције у том тренутку.
„...Будући да је знао шта се спрема и да је имао одговарајуће информације, већ у пола три је захтевао од Међународне заједнице да се допусти нашим органима гоњења и безбедности, да нам се да рок од 45 минута, не дуже, да заведемо ред и омогућимо потпуну регуларност избора" изјавио је тадашњи директор Kанцеларије за KиМ Александар Вулин непосредно по ломљењу гласачких кутија које су због бојкота управо и извели органи српских снага безбедности, односно Жандармерија.
Вулин је данас Министар одбране, има одговарајуће информације али се клања и поклања припадницима KФОР-а који су показали своју наклоност и намену. Дачић и даље пева па као такав о злу не може да мисли. Што се Александра Вучића тиче, он је тренутно у све већем проблему од нарастајуће могућности да и сам буде дисциплинован од народа у коме је нарастао гнев према њему.
А Срби са Kосова и Метохије? Па... штета. Kолатерарна.
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Извор: Магазин Таблоид :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.