Вести:

петак, 11. јануар 2019.

Председник Србије је месија издаје

петак, 11. јануар 2019. | КМ Новине 1


Пред Нову годину, а затим и на Бадњи дан, дакле тачно на годишњицу покретања Апела за одбрану Косова и Метохије, председник Републике Александар Вучић се у јавним иступима постарао да српска јавност ни за празнике не заборави главне нагласке његове капитулантске политике и „реформске“ агенде у 2018.

#Aleksandar_Vučić #Izdaja #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine



 
Остављајући по страни вербални обрачун с опозицијом, недостојан председника Републике, непристојна хвалисања преувеличаним економским успесима, као и наглашена настојања да се потврди и као самопроглашени учитељ нације („Компромис у политици није пораз, он је победа“ – иако је општепознато да се на компромис иде када победа није могућа), указујемо и опомињемо на то да председник није пропустио да изнова поцрта кључна места своје погубне Косовске политике.

У ауторском тексту у Куриру, објављеном на Бадњи дан, поручио је „лицемерима који подржавају тзв. замрзнути конфликт да је то немогуће“. Пошто имамо основа да верујемо да је у ове „лицемере“ убрајао и нас, покретаче и потписнике Апела, слободни смо да њега и српску јавност обавестимо о следећем: Замрзнути конфликт није ствар могућности или немогућности, већ реалности, будући да споразум већ 20 година није постигнут. За замрзнут конфликт су, видимо, довољни албански разбојници које подржава Запад и Србија која и даље истрајава на својим правима – упркос одлучним настојањима њеног председника да ствари преокрене. Наиме, на питање новинара Еспреса да ли смо већ признали „независно“ Косово, Вучић не одговара директно, већ околишећом, али зато бесном тирадом чији је смисао недвосмислен – признаћемо их, тј. ја хоћу да их признам, кад већ „Срби неће и не желе да прихвате…реалност“. А бес је последица захтева јавности да се он коначно изјасни, да недвосмислено саопшти шта (жели да у)ради на КиМ. Ваљда је лакше Србима, несклонима прихватању реалности, објаснити шта је почињено тек када њихов председник већ призна „независно Косово“.

Зашто председник Републике мисли да Србија треба да одустане од својих права у покрајини и на покрајину? Езоповску изјаву да „на нашем Косову и није све наше“ неколико дана касније додатно је замутио, не би ли софистички „поткрепио“ свој нечасни наум: „Истина је да на Косову није све албанско и истина је да на Косову није све српско и да морамо да постигнемо компромис.“ Ако је мислио на приватну имовину, знали смо и без њега да и Албанци на КиМ имају некретнине и предузећа. Ако је имао у виду и нелегалну државину, дакле и ону српску приватну и јавну имовину која је тренутно, противправно у рукама Албанаца, то такође није непознато. Али тај аспект ситуације нема никакве везе са међународноправним статусом покрајине, јер у том погледу КиМ је део Србије. Зато је КиМ скроз „наше“, тј. без остатка припада Србији, а тако би било – добро се зна у правној науци – чак и да ниједан педаљ нити комад имовине није у власништву српских физичких и правних лица. Познато је, узгред, да већина приватне и јавне имовине на КиМ – према праву – и даље јесте српска. Но председник о свему томе ћути, и радије перфидно измишља аргументе у прилог албанских побуњеника.

Врхунац његових лажних интерпретација и срачунате производње дефетизма, који треба погубно да делује на српски народ на КиМ, српску јавност и најпосле на спремност српске државе да брани своје интересе, представља следећа тврдња: „а шта бисмо ми то радили са најмање 80 албанских посланика у нашој скупштини и да ли би довека Србију, уз све наше српске свађе, водили неки Тачи и Харадинај?“ Прво, вероватно нико не зна колико тренутно има косовскометохијских Албанаца са уредним документима, односно са правом да (и даље) буду држављани Србије – хтели то они или не. Од 1999, после почетка окупације, у нашу јужну покрајину неконтролисано су похрлиле десетине, а вероватно и стотине хиљада Албанаца из суседних територија, који потоњим боравком на КиМ, нити издавањем докумената од стране илегалних „приштинских власти“, дакако, нису могли стећи право на наше држављанство, па ни на хипотетичко гласање на српским изборима. Друго, последњи попис на којем су Албанци на КиМ колико-толико уредно пописани обављен је још 1971. Отад њихов број остаје „мистерија“, а јасно је и зашто – јер је стварни број много мањи од онога којим албански политичари деценијама манипулишу.

Треће, чак и да је Вучићев црни сценарио од 80 албанских посланика у српској Скупштини одговара стварности – што је мало вероватно, како он може знати да би је „довека водили неки Тачи и Харадинај“? Вероватно полази од свог начина размишљања, будући да у истом тексту изјављује: „Без компромиса са онима који би да Србију врате у прошло време. Без икаквих уступака представницима бившег режима“. Са српским политичарима, какви год били, не сме бити никаквог компромиса, али га зато мора бити са Хашимом, Рамушом и осталом „респектабилном господом“, која још на својим рукама носе крв српске деце, жена, војника и полицајаца. Јер, како нас „храбри“ наш врли председник – „Онај ко то не разуме увешће Србију у највећу трагедију из које ћемо изаћи поражени, горе поражени него икад.“

Дакле, с опозицијом, тј. разномислећим Србима – нема компромиса, јер би то за председника било равно поразу; а са зликовцима који отимају српску територију – мора га бити. Штавише, тај „компромис“ – чија је најмање годину и по дана скривана срж: враћање Србији делића окупираног КиМ и предаје албанским шовинистима додатних делова Србије, зарад српског признања „независног Косова“, које би одмах ушло у Велику Албанију – мора бити представљен као „победа“.  Реформски председник „у Србији у којој су још само емоције старе“ жели да реформише и „стара“ значења – па капитулација има да се убудуће зове компромис, а пораз – победа. Ко од Срба то не прихвати, укључујући и „лицемере“, за које наше остаје наше – ни с њиме не сме бити компромиса. То је срж председникове унутрашње, односно Косовске политике.

Косовскометохијски Албанци недавно су признали да се њихова „спољња политика“ води из Вашингтона. Показало се да свог бескомпромисног гласноговорника, који је прави Albaniae magnае advocatus, имају и на Андрићевом венцу. Томе се мора учинити крај – одмах.



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

 Извор: Српски став    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

1 коментар:

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.