Где настадоше они лепи дани детињства мог, када нисам знао за пола
ствари које данас знам, а био сам много срећнији. Где настадоше они дани
када смо се играли напољу сваки дан, када смо трчали, играли жмурке и
остале дечије игре?
Пробајте се сетити тога и видећете шта ћете осетити! Где нестаде та безбрижност и та лепота? Вратите се уназад и упоредите да ли сте тада били срећнији или садa? Иако имам 22. године, могу рећи да је најлепши период мог живота био управо детињство и све што оно носи. И сада да ми неко понуди не знам шта, у замену за један дан мог детињства, никад се не би мењао.
Некако како више одрасташ, постајеш све мање срећнији. Схваташ шта све постоји на овом свету. Оно што си мислио да је добро, у ствари није. Могу закључити да што сам мање знао, било ми је лепше. Старији ми причају како се у њихово време лепше живело него сада. Описујући ми њихово детињство и младост, видим да тога што ми они причају данас више нема. Данас ретко има искреног пријатељства, правог дружења, уместо тога ту су друштвене мреже. Нема слоге, нема подршке, нема међусобног помагања, свако гледа само себе, а други га не занимају. Све је нека глума.
Већина је незадовољна, али ћути. Као и стање у нашој земљи, и у друштву је исто. Све је како не треба. Не судим никоме ништа јер сам и ја као и други, али могли би смо се сви променити на боље. Али чини ми се да за то нико нема воље. Нажалост. Мислим да је комунистички режим, који је владао у тим годинама када су наши родитељи били млади, уништио све. Да су сви људи окренути Богу и цркви све би било другачије.
Да се одмах разумемо ја себе не сматрам добрим примером, па да ја некога саветујем како треба, а како не треба, него мислим на све нас, а прво на себе да треба да се променимо сви на боље. Када будемо подржавали искрено једни друге и били сложни, биће нам боље.
Већина данашњег друштва прича о девојкама на неки ружан начин. Волео бих када нађем ону праву девојку, да будем с њом из љубави, да је волим и чувам, и да поштујем правила која је одредио Бог и црква, а тичу се брачног живота.
А моје питање је: Где нестаде она част девојака и мушкараца, која је у давним временима чувана, о којима данас само могу да чујем из прича или негде да прочитам? Зашто нико данас не прича о томе? Ја бих волео да живим онако како су наши преци живели. А није ни чудо зашто је стање данас такво. Толико лошег утицаја на младе са свих страна. Прво од медија, па од свих осталих. Ја, ако Бог да, кад будем имао своју децу, нећу им никад дозволити да падну под лош утицај телевизије, јер ако бих им то дозволио, свестан сам да бих их тако уништио на неки начин. Црква треба да гради човека, а не телевизија.
Да ли ће се ово данашње стање поправити? Неће ако се сви ми не пробудимо, јер један не може ништа. Једино можемо сви заједно. И све те добре вредности, који су се пре цениле, данас нестале, да вратимо и бићемо и срећнији и бољи. И да се вратимо Богу, Творцу нашем, јер смо без Њега ништа. Променимо се сви, вратимо се правим вредностима, да се не би питали: Где све нестаде?
 |
| Фото: Илустрација |
Пробајте се сетити тога и видећете шта ћете осетити! Где нестаде та безбрижност и та лепота? Вратите се уназад и упоредите да ли сте тада били срећнији или садa? Иако имам 22. године, могу рећи да је најлепши период мог живота био управо детињство и све што оно носи. И сада да ми неко понуди не знам шта, у замену за један дан мог детињства, никад се не би мењао.
Некако како више одрасташ, постајеш све мање срећнији. Схваташ шта све постоји на овом свету. Оно што си мислио да је добро, у ствари није. Могу закључити да што сам мање знао, било ми је лепше. Старији ми причају како се у њихово време лепше живело него сада. Описујући ми њихово детињство и младост, видим да тога што ми они причају данас више нема. Данас ретко има искреног пријатељства, правог дружења, уместо тога ту су друштвене мреже. Нема слоге, нема подршке, нема међусобног помагања, свако гледа само себе, а други га не занимају. Све је нека глума.
Већина је незадовољна, али ћути. Као и стање у нашој земљи, и у друштву је исто. Све је како не треба. Не судим никоме ништа јер сам и ја као и други, али могли би смо се сви променити на боље. Али чини ми се да за то нико нема воље. Нажалост. Мислим да је комунистички режим, који је владао у тим годинама када су наши родитељи били млади, уништио све. Да су сви људи окренути Богу и цркви све би било другачије.
Да се одмах разумемо ја себе не сматрам добрим примером, па да ја некога саветујем како треба, а како не треба, него мислим на све нас, а прво на себе да треба да се променимо сви на боље. Када будемо подржавали искрено једни друге и били сложни, биће нам боље.
Већина данашњег друштва прича о девојкама на неки ружан начин. Волео бих када нађем ону праву девојку, да будем с њом из љубави, да је волим и чувам, и да поштујем правила која је одредио Бог и црква, а тичу се брачног живота.
А моје питање је: Где нестаде она част девојака и мушкараца, која је у давним временима чувана, о којима данас само могу да чујем из прича или негде да прочитам? Зашто нико данас не прича о томе? Ја бих волео да живим онако како су наши преци живели. А није ни чудо зашто је стање данас такво. Толико лошег утицаја на младе са свих страна. Прво од медија, па од свих осталих. Ја, ако Бог да, кад будем имао своју децу, нећу им никад дозволити да падну под лош утицај телевизије, јер ако бих им то дозволио, свестан сам да бих их тако уништио на неки начин. Црква треба да гради човека, а не телевизија.
Да ли ће се ово данашње стање поправити? Неће ако се сви ми не пробудимо, јер један не може ништа. Једино можемо сви заједно. И све те добре вредности, који су се пре цениле, данас нестале, да вратимо и бићемо и срећнији и бољи. И да се вратимо Богу, Творцу нашем, јер смо без Њега ништа. Променимо се сви, вратимо се правим вредностима, да се не би питали: Где све нестаде?
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2019 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.