"Срби нити су губитници нити су снимили превелики број ратних филмова, и због тога оволики број антиратних филмова не може бити случајан".
Пише: МгА Драган Крсмановић, пенз. пуковник, бивши шеф Војног архива
Међу слободама о којима се данас говори и које су оруђе кохезије али и растакања људске цивилизације, најинтересантније су уметничке слободе. Способност да се универзалне приче испричају преко оних конкретних, смештених у одређени простор и време, или обрнуто, да се преко универзалних, свевременских прича истовремено исприча и она конкретна везана за сваког човека и његове дилеме.
На путу ка својим поукама и порукама, уметници, за разлику од научника, нису дужни да се придржавају чињеница и приказују истину. Истина или фикција само су уметничко оруђе да се исприча измишљена прича, која не приказује стварно већ могуће (а често и више од могућег).
Због тога су уметници неретко били несхваћени у свом времену, али понекад и они сами, налазећи се у свом уметничком универзуму, нису умели да схвате време у коме се налазе и потребе човека, које често нису узивишене и апстрактне, већ напротив, конкретне и материјалне, упућене не егзистенцију и свакодневни живот.
Творац је човеку подарио моћ да путем чула прима информације о садржајима из окружења, од којих је оно најзначајније чуло вида, преко кога човек прима 80% информација. Можда је баш то разлог велике популарности видео уметности, која се најпре преко сликарства и вајарства, онда филма, након тога телевизије, и најзад преко мултимедијалних видео садржаја, дубоко укључила у живот скоро целокупне светске популације. Комбиновано са визуелним медијима, визуелна уметност је постала основни вид прикупљања података о свету око нас и битан елемент који утиче на формирање друштвених и вредносних ставова. Од онога што гледамо и начина на који су нам ти садржаји представљени, у многоме зависи и то да ли ћемо се о некој појави или личности определити позитивно или негативно.
Тоталитарни режими су веома брзо схватили моћ визуелног и приграбили најпре филм а након тога и друге видео, садржаје као средство властите пропаганде.
Ратни филм (у најширем смислу ове дефиниције) је саставни део овог естетског, едукативног, али и политичког поља, на коме се вредносно дефинишу односи према зараћеним странама, деструкцији, искушењима којима је човек изложен у рату, моралу, солидарности и на крају правди или неправди.
За разлику од документарног филма, који је такође подложан манипулацији али мора да сачува бар „обланду“ објективности, уметнички филм то не мора да чини. „Уметничка слобода“ га ослобађа сваке потребе за објективношћу и реалношћу, тако да он нема никаквих оквира који га условљавају, осим саме замисли његових аутора и њихових унутрашњих мотива и морала.
Једна од могућих подела „ратних филмова“ могла би обухватити:
Ратне филмове који третирају значајне историјске догађаје из неког од ратова (обично битке или операције) и који настоји да реконструише ратне догађаје укључујући у радњу филма и политичку позадину, рад највиших штабова, али и ратне приче обичних војника и старешина (обично на тежишном или посебно осетљивом месту у току битке), које илуструју општи ратни напор[1].
Филмови о рату који третирају међуљудске односе и интересантне догађаје у ратном окружењу и у којима се описују динамични односи у војничкој заједници (јединици) у условима борби или ратног стреса[2].
Филмови о људима у ратном амбијенту, који рат третирају само као спољашње окружење у коме се прича о људским емоцијама. Обично је то прича о заљубљеним људима за које је рат само околност која их раздваја или породична прича о члановима који су на различитим ратним странама. У овим филмовима рат је само окружење, околност која појачава емоције и међусобне односе, који су у ствари примарни и у којима би глумци, да нема рата, могли бити смештени у други амбијент (радни, школски, ….)[3].
Стогодишњица од завршетка Великог рата показала је да српској кинематографији недостају филмови са ратном тематиком, тачније, недостају ратни филмови. Од чувеног „Марша на Дрину“ ми немамо ратни филм са тематиком Великог рата. То не мора да нас чуди, јер је у време комунистичког режима тежиште било на „партизанским филмовима“, од којих су неки, попут „Битке на Неретви“, урађени на светском нивоу, уз ангажовање знатних средстава и звучних филмских имена. Њихов једини проблем је што су приказивали измишљене, а не стварне догађаје, и били у функцији митологизације „народноослободилачке борбе“. У томе су добрим делом и успели, јер су партизански филмови допринели култу личности више него школство и репресивни апарат заједно.
У последњих пар година, у Србији је снимљено нелокико филмова о рату и филмова о човеку у ратном окружењу,[4] везаних за период Великог рата. И летимичан поглед на ове филмове показује да се у њима не врши реконструкција значајних битака, већ да се они баве „причама о човеку у ратном амбијенту“. Официри се приказују као неморални („Беса“), неуравнотежени („Свети Геогрије убија Аждаху“), окрутни и неспособни („Заспанка за војнике“) или као сломљени и депресивни („Краљ Петар Први“). Нигде да на филмском платну препознамо ону несаломиву енергију и веру која је српску војску довела до блиставе победе у Великом рату.
У суштини, сви ови филмови су „антиратни“. Није спорно да и такви филмови треба да постоје, али су они резервисани или за ратне губитнике (треба да их снимају Немци, да би релативизовали свој пораз) или треба да буду отколон од превеликог броја ратних филмова који могу да засене патње „обичног“ човека у рату. Срби нити су губитници нити су снимили превелики број ратних филмова, и због тога оволики број антиратних филмова не може бити случајан.
Спорна је чак и уметничка суштина ових филмова, јер често представљају само слабашан покушај да се сними комерцијално исплатив филм на тему за коју постоји велико интересовање јавности. У недостатку тржишта и здраве конкуренције идеја, а уз доминантни непотизма које влада у филмској индустрији Србије, снимање филмова је постало посао неколико породица или интересних група.
Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе[5].
Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили. Наравно, држава и њени органи који врше подршку пројектима на пољу кинематографије не раде то због тога што верују да је Србија заиста требало да се преда Аустроугарској, већ овакав приступ заузимају имајући у виду савремени тренутак у Србији. Спремајући издају и капитулацију, „Велики вођа“ мора згадити Србима све, а посебно њихово поверење у властите снаге и сећање на величанствене победе. Због тога цео век након величанствене победе ми немамо филм уз који ће се окупити сви Срби и који ће младој генерацији, навикнутој на видео историју, испричати причу о њиховим славним прецима.
Много је лакше у Културно-информативном центру Србије у Паризу у излог ставити „скулптуру“ у којој Мики наскаче на Пају Патка, него тамо организовати филмску пројекцију ратног филма који слави братство по оружју два народа и тако Французима приказати део заједничке историје. А после ћемо се дурити и љутити због тога што Французи не знају оно што и сами кријемо од своје деце.
Пратећи како нам промиче стогодишњица догађаја из Великог рата, помислио сам да је боље да видимо било какав филм о том рату него да он прође незабележен на „филмском платну“. Суочен са резултатима, морам признати себи да сам погрешио. Кинематографија и телевизијска продукција Републике Србије успела је да укаља све велике теме које су стајале пред њом. Од потпуног фијаска серије „Равна гора“, који је истрошио једну величанствену тему на исподпросечну серију без визије и садржаја, преко импровизације зване „Немањићи“, дошли смо до филмова који су на потпуно неприкладан начин приказали најсјајније победе српске војске у њеној историји. Боље би било да су овако велике теме остављене за нека будућа времена, када се стекну услови, да оне буду обрађене на достојан и квалитетан начин. БОЉЕ НИШТА НЕГО ИШТА.
Показало се да је пре снимања потребно извршити правилно вредновање догађаја у нашој историји, па тек онда снимати серије и филмове о њима. Они који се нису појавили на месту пробоја Солунског фронта 15. септембра ове године, већ су изабрали да буду на паради свог поноса, нису ни кадри да схвате значај дела наших предака. Тако, док српска историографија говори о томе како је млади Краљ Петар Други побегао из земље са златом и оставио народ „на цедилу“, нека погледају норвешки филм „The King’s Choice“ из 2016. године, који говори о томе како је норвешки краљ избегао немачко заробљеништво и домогао се Велике Британије. Или можда дански филм „April 9th“ из 2015. године, који говори о краткотрајном отпору данске војске немачкој агресији. Озбиљне државе то тако раде, а ми смо, чекаући да наша држава постане озбиљна, присиљени да гледамо исподпросечне филмове о временима у којима смо као народ и појединци били изузетни.
[1] Филмови: „Најдужи дан“, „A bridge too far“, „Битка за Москву“, „Ватерло“…. Ови филмови се у начелу држе реконструкције стварних догађаја и уметничким формама само наглашавају одређене особине стварних ликова.
[2] Цео серијал филмова који се односе на подморнице, филмови о људима у заробљеничким и концентрационим логорима… Према својој вредносној поруци могу бити ратни или антиратни.
[3] Ови филмови могу бити смештени у било који амбијент и било коју државу, али су жељом сценаристе и режисера смештени у неки конкретан временски и географски оквир. Они не носе специфично „српски“ печат и не односе се на нас као народ нити на конкретне догађаје.
[4] „Беса“ филм снимљен 2009. године, сценариста и режисер Срђан Карановић – наш кандидат за награду Оскар; „Свети Георгије убија аждаху“, филм снимљен 2009. године сценариста Душан Ковачевић, режија Срђан Драгојевић – наш кандидат за награду Оскар; „Заспанка за војнике“ филм снимљен 2018. године, режисер Предраг Антонијевић; „Краљ Петар Први“ филм снимљен 2018.године, режисер Петар Риостовски.
[5] Све ово се односи и на ТВ драме и серије у којима су приче из Великог рата или међуратног периода смештени у луднице („Слепи путник на броду лудака“, или главном лику из серије „Чизмаши“).
- Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе.
- Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили. Наравно, држава и њени органи који врше подршку пројектима на пољу кинематографије не раде то због тога што верују да је Србија заиста требало да се преда Аустроугарској, већ овакав приступ заузимају имајући у виду савремени тренутак у Србији.
- Спремајући издају и капитулацију, „Велики вођа“ мора згадити Србима све, а посебно њихово поверење у властите снаге и сећање на величанствене победе.
Пише: МгА Драган Крсмановић, пенз. пуковник, бивши шеф Војног архива
Међу слободама о којима се данас говори и које су оруђе кохезије али и растакања људске цивилизације, најинтересантније су уметничке слободе. Способност да се универзалне приче испричају преко оних конкретних, смештених у одређени простор и време, или обрнуто, да се преко универзалних, свевременских прича истовремено исприча и она конкретна везана за сваког човека и његове дилеме.
На путу ка својим поукама и порукама, уметници, за разлику од научника, нису дужни да се придржавају чињеница и приказују истину. Истина или фикција само су уметничко оруђе да се исприча измишљена прича, која не приказује стварно већ могуће (а често и више од могућег).
Због тога су уметници неретко били несхваћени у свом времену, али понекад и они сами, налазећи се у свом уметничком универзуму, нису умели да схвате време у коме се налазе и потребе човека, које често нису узивишене и апстрактне, већ напротив, конкретне и материјалне, упућене не егзистенцију и свакодневни живот.
Творац је човеку подарио моћ да путем чула прима информације о садржајима из окружења, од којих је оно најзначајније чуло вида, преко кога човек прима 80% информација. Можда је баш то разлог велике популарности видео уметности, која се најпре преко сликарства и вајарства, онда филма, након тога телевизије, и најзад преко мултимедијалних видео садржаја, дубоко укључила у живот скоро целокупне светске популације. Комбиновано са визуелним медијима, визуелна уметност је постала основни вид прикупљања података о свету око нас и битан елемент који утиче на формирање друштвених и вредносних ставова. Од онога што гледамо и начина на који су нам ти садржаји представљени, у многоме зависи и то да ли ћемо се о некој појави или личности определити позитивно или негативно.
Тоталитарни режими су веома брзо схватили моћ визуелног и приграбили најпре филм а након тога и друге видео, садржаје као средство властите пропаганде.
Ратни филм (у најширем смислу ове дефиниције) је саставни део овог естетског, едукативног, али и политичког поља, на коме се вредносно дефинишу односи према зараћеним странама, деструкцији, искушењима којима је човек изложен у рату, моралу, солидарности и на крају правди или неправди.
За разлику од документарног филма, који је такође подложан манипулацији али мора да сачува бар „обланду“ објективности, уметнички филм то не мора да чини. „Уметничка слобода“ га ослобађа сваке потребе за објективношћу и реалношћу, тако да он нема никаквих оквира који га условљавају, осим саме замисли његових аутора и њихових унутрашњих мотива и морала.
Поводом документарца "Тежина ланаца": Тежина заблуда - КМ Новине
Тежина заблуда: Режимски медији лажирали Бајденов говор у Приштини У оба наставка овог филма Бориса Малагурског, једино што је неупитно позитивно јесте Титова Југославија.
Једна од могућих подела „ратних филмова“ могла би обухватити:
Ратне филмове који третирају значајне историјске догађаје из неког од ратова (обично битке или операције) и који настоји да реконструише ратне догађаје укључујући у радњу филма и политичку позадину, рад највиших штабова, али и ратне приче обичних војника и старешина (обично на тежишном или посебно осетљивом месту у току битке), које илуструју општи ратни напор[1].
Филмови о рату који третирају међуљудске односе и интересантне догађаје у ратном окружењу и у којима се описују динамични односи у војничкој заједници (јединици) у условима борби или ратног стреса[2].
Филмови о људима у ратном амбијенту, који рат третирају само као спољашње окружење у коме се прича о људским емоцијама. Обично је то прича о заљубљеним људима за које је рат само околност која их раздваја или породична прича о члановима који су на различитим ратним странама. У овим филмовима рат је само окружење, околност која појачава емоције и међусобне односе, који су у ствари примарни и у којима би глумци, да нема рата, могли бити смештени у други амбијент (радни, школски, ….)[3].
Стогодишњица од завршетка Великог рата показала је да српској кинематографији недостају филмови са ратном тематиком, тачније, недостају ратни филмови. Од чувеног „Марша на Дрину“ ми немамо ратни филм са тематиком Великог рата. То не мора да нас чуди, јер је у време комунистичког режима тежиште било на „партизанским филмовима“, од којих су неки, попут „Битке на Неретви“, урађени на светском нивоу, уз ангажовање знатних средстава и звучних филмских имена. Њихов једини проблем је што су приказивали измишљене, а не стварне догађаје, и били у функцији митологизације „народноослободилачке борбе“. У томе су добрим делом и успели, јер су партизански филмови допринели култу личности више него школство и репресивни апарат заједно.
У последњих пар година, у Србији је снимљено нелокико филмова о рату и филмова о човеку у ратном окружењу,[4] везаних за период Великог рата. И летимичан поглед на ове филмове показује да се у њима не врши реконструкција значајних битака, већ да се они баве „причама о човеку у ратном амбијенту“. Официри се приказују као неморални („Беса“), неуравнотежени („Свети Геогрије убија Аждаху“), окрутни и неспособни („Заспанка за војнике“) или као сломљени и депресивни („Краљ Петар Први“). Нигде да на филмском платну препознамо ону несаломиву енергију и веру која је српску војску довела до блиставе победе у Великом рату.
Иван Максимовић: Неколико лоших људи и још горих филмова - КМ Новине
Ови филмови за тему имају догађаје на Косову и Метохији из периода ратне прошлости а на које данас гледају актери и учесници сукоба из угла људи који се са тим ратом нису сложили.
У суштини, сви ови филмови су „антиратни“. Није спорно да и такви филмови треба да постоје, али су они резервисани или за ратне губитнике (треба да их снимају Немци, да би релативизовали свој пораз) или треба да буду отколон од превеликог броја ратних филмова који могу да засене патње „обичног“ човека у рату. Срби нити су губитници нити су снимили превелики број ратних филмова, и због тога оволики број антиратних филмова не може бити случајан.
Спорна је чак и уметничка суштина ових филмова, јер често представљају само слабашан покушај да се сними комерцијално исплатив филм на тему за коју постоји велико интересовање јавности. У недостатку тржишта и здраве конкуренције идеја, а уз доминантни непотизма које влада у филмској индустрији Србије, снимање филмова је постало посао неколико породица или интересних група.
Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе[5].
Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили. Наравно, држава и њени органи који врше подршку пројектима на пољу кинематографије не раде то због тога што верују да је Србија заиста требало да се преда Аустроугарској, већ овакав приступ заузимају имајући у виду савремени тренутак у Србији. Спремајући издају и капитулацију, „Велики вођа“ мора згадити Србима све, а посебно њихово поверење у властите снаге и сећање на величанствене победе. Због тога цео век након величанствене победе ми немамо филм уз који ће се окупити сви Срби и који ће младој генерацији, навикнутој на видео историју, испричати причу о њиховим славним прецима.
Много је лакше у Културно-информативном центру Србије у Паризу у излог ставити „скулптуру“ у којој Мики наскаче на Пају Патка, него тамо организовати филмску пројекцију ратног филма који слави братство по оружју два народа и тако Французима приказати део заједничке историје. А после ћемо се дурити и љутити због тога што Французи не знају оно што и сами кријемо од своје деце.
Пратећи како нам промиче стогодишњица догађаја из Великог рата, помислио сам да је боље да видимо било какав филм о том рату него да он прође незабележен на „филмском платну“. Суочен са резултатима, морам признати себи да сам погрешио. Кинематографија и телевизијска продукција Републике Србије успела је да укаља све велике теме које су стајале пред њом. Од потпуног фијаска серије „Равна гора“, који је истрошио једну величанствену тему на исподпросечну серију без визије и садржаја, преко импровизације зване „Немањићи“, дошли смо до филмова који су на потпуно неприкладан начин приказали најсјајније победе српске војске у њеној историји. Боље би било да су овако велике теме остављене за нека будућа времена, када се стекну услови, да оне буду обрађене на достојан и квалитетан начин. БОЉЕ НИШТА НЕГО ИШТА.
Поводом серије чизмаши - мрачан поглед на српску историју - КМ Новине
Овакве ТВ серије треба снимати и приказивати, али можда десет од сто у којима главни јунаци нису лудаци и разни чудаци, као што је то обичај у демократским државама.
Показало се да је пре снимања потребно извршити правилно вредновање догађаја у нашој историји, па тек онда снимати серије и филмове о њима. Они који се нису појавили на месту пробоја Солунског фронта 15. септембра ове године, већ су изабрали да буду на паради свог поноса, нису ни кадри да схвате значај дела наших предака. Тако, док српска историографија говори о томе како је млади Краљ Петар Други побегао из земље са златом и оставио народ „на цедилу“, нека погледају норвешки филм „The King’s Choice“ из 2016. године, који говори о томе како је норвешки краљ избегао немачко заробљеништво и домогао се Велике Британије. Или можда дански филм „April 9th“ из 2015. године, који говори о краткотрајном отпору данске војске немачкој агресији. Озбиљне државе то тако раде, а ми смо, чекаући да наша држава постане озбиљна, присиљени да гледамо исподпросечне филмове о временима у којима смо као народ и појединци били изузетни.
[1] Филмови: „Најдужи дан“, „A bridge too far“, „Битка за Москву“, „Ватерло“…. Ови филмови се у начелу држе реконструкције стварних догађаја и уметничким формама само наглашавају одређене особине стварних ликова.
[2] Цео серијал филмова који се односе на подморнице, филмови о људима у заробљеничким и концентрационим логорима… Према својој вредносној поруци могу бити ратни или антиратни.
[3] Ови филмови могу бити смештени у било који амбијент и било коју државу, али су жељом сценаристе и режисера смештени у неки конкретан временски и географски оквир. Они не носе специфично „српски“ печат и не односе се на нас као народ нити на конкретне догађаје.
[4] „Беса“ филм снимљен 2009. године, сценариста и режисер Срђан Карановић – наш кандидат за награду Оскар; „Свети Георгије убија аждаху“, филм снимљен 2009. године сценариста Душан Ковачевић, режија Срђан Драгојевић – наш кандидат за награду Оскар; „Заспанка за војнике“ филм снимљен 2018. године, режисер Предраг Антонијевић; „Краљ Петар Први“ филм снимљен 2018.године, режисер Петар Риостовски.
[5] Све ово се односи и на ТВ драме и серије у којима су приче из Великог рата или међуратног периода смештени у луднице („Слепи путник на броду лудака“, или главном лику из серије „Чизмаши“).
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Мафијаски режим из УСА нам се увуко у сваку пору друства од када је вуциц издајник ту и нјегова хормонски поремећена премијерка.Стигли су да корумпирају и месне заједнице,зелене пијаце,школе .болнице у којима се чека 6 месеци на ултра звук,законе о саобраћају построжавају сваких 6 месеци уз лажно огбазложенје да се ради о бризи за нашу безбедност а ради со банкрору градјана.У скандинавији је казна за појас 1100 динара преведено у наше динаре у Србији 10000 дина и уз могућност смањења у пола ако се плати у року од 8 дана.Очигледно окупатор ради на нашем банкроти.Једно запажанје у вези откуппа пољоприбвених производа у оносу на прошлу годину.Цена малине пала са 130 на 95,купине са 60 на 26 виснја плаћата 12 динара,сунцокрет дупло манје плаћан .Главни за великопродају малине и купине за ЕУ је Crops и гле слушајности основан 1976 у Белгији и осново га службеник ЈП МОРГАН банке и опет долазимо до наших окупатора и криминалаца из васингтона
ОдговориИзбриши