Вишемесечну хронологију албанских напада на Србе на Косову и Метохији изнео је Александар Вучић на конференцији за новинаре 30. септембра одржаној у Влади Србије, а поводом Тачијевог боравка на језеру Газиводе претходног дана.
Од самог увода Вођин говор тела није био усклађен са изразом лица незадовољног размаженог дечкића, које је пренаглашено вештачки сугерисало забринутост. Па ипак, положај и покрети руку, супротно гласу, одавали су самопоуздање, сигурност у ефекат својих речи и надмоћ услед свести о контроли медија који се неће дрзнути да му покваре ни овај перформанс којим су га околности још једном поставиле у центар пажње домаће јавности а да он то није морао да организује.
Након што је прочитао које одредбе неуставног Бриселског споразума није испоштовала а које прекршила „приштинска власт", како их он назива за разлику од Марка Ђурића за кога је то „покрајинска власт", Вучић је чак и разговарао, а на моменте се и драо, на имагинарну „господу у Бриселу" пред новинарима у Влади Србије. А онда је наступио тренутак да се пред „целим разредом" прочита састав на тему како поданици „покрајинских власти" на Косову и Метохији, настављају нападе на поданике „републичких власти" којима нема помоћи ниоткуда а све у духу вековне традиције.
Некима се учинило да је Вучићу доста албанских провокација и да ће се српска политика вратити на колосек правде. А, чега је то Вучићу икада било доста, осим патњи српског народа? Ако говоримо о колосеку Вучићеве политике према Србима на Косову и Метохији, онда то могу да буду само два. Први је онај којим се кретао иконама осликан воз са натписом „Косово је Србија" и који је таквом провокацијом албанских екстремиста умало изазвао нови погром Срба у покрајини, те данас уместо на Косову и Метохији тумара негде централном Србијом. Други би био онај метар пруге кога је Вучић са кинеским партнерима свечано отворио децембра 2015. године. Дакле или катастрофално или практично не постоји. То се могло видети и површно праћеним излагањем које никако није представљало одраз бриге за део народа ни било шта друго осим још једне личне и промоције својих сарадника.
Своје излагање Вођа дословце почиње речима:
„...Први пут се то дешавало после хапшења, малтретирања и пребијања Марка Ђурића" мислећи на хапшење и привођење у Приштину крајем марта, а онда је прочитао још неколико одломака из дневних вести о албанским нападима до момента излагања. Да би на крају тог дела закључио: „...и онда долазимо до приче о Бањама, о блокирању пута и свему другом што је представљало њихово иживљавање".
 |
| Српско гробље у јужном делу Косовске Митровице / Фото: Иван Максимовић |
- Јавност је била потрешена фрапантном статистиком која указује на обим угрожености Срба само у овој години. Нажалост, како су напади на Србе одавно постали подразумевана ствар, о њима се и не говори ван дневних вести које нас површно обавештавају. Окосница напредњачке политике коју представља систематско гажење националних интереса и достојанства, овај пут је учинила да буде задовољних излагањем, чак се јавила и нада да ће се ствари променити, да је то назнака таквог почетка.
Од самог увода Вођин говор тела није био усклађен са изразом лица незадовољног размаженог дечкића, које је пренаглашено вештачки сугерисало забринутост. Па ипак, положај и покрети руку, супротно гласу, одавали су самопоуздање, сигурност у ефекат својих речи и надмоћ услед свести о контроли медија који се неће дрзнути да му покваре ни овај перформанс којим су га околности још једном поставиле у центар пажње домаће јавности а да он то није морао да организује.
Након што је прочитао које одредбе неуставног Бриселског споразума није испоштовала а које прекршила „приштинска власт", како их он назива за разлику од Марка Ђурића за кога је то „покрајинска власт", Вучић је чак и разговарао, а на моменте се и драо, на имагинарну „господу у Бриселу" пред новинарима у Влади Србије. А онда је наступио тренутак да се пред „целим разредом" прочита састав на тему како поданици „покрајинских власти" на Косову и Метохији, настављају нападе на поданике „републичких власти" којима нема помоћи ниоткуда а све у духу вековне традиције.
Некима се учинило да је Вучићу доста албанских провокација и да ће се српска политика вратити на колосек правде. А, чега је то Вучићу икада било доста, осим патњи српског народа? Ако говоримо о колосеку Вучићеве политике према Србима на Косову и Метохији, онда то могу да буду само два. Први је онај којим се кретао иконама осликан воз са натписом „Косово је Србија" и који је таквом провокацијом албанских екстремиста умало изазвао нови погром Срба у покрајини, те данас уместо на Косову и Метохији тумара негде централном Србијом. Други би био онај метар пруге кога је Вучић са кинеским партнерима свечано отворио децембра 2015. године. Дакле или катастрофално или практично не постоји. То се могло видети и површно праћеним излагањем које никако није представљало одраз бриге за део народа ни било шта друго осим још једне личне и промоције својих сарадника.
Своје излагање Вођа дословце почиње речима:
„...Први пут се то дешавало после хапшења, малтретирања и пребијања Марка Ђурића" мислећи на хапшење и привођење у Приштину крајем марта, а онда је прочитао још неколико одломака из дневних вести о албанским нападима до момента излагања. Да би на крају тог дела закључио: „...и онда долазимо до приче о Бањама, о блокирању пута и свему другом што је представљало њихово иживљавање".
Без имало гриже савести, саосећања и емпатије излагање о албанским нападима на Србе, Вучић је почео и затворио нападима на своје најближе сараднике и себе самог рекавши да је тада (са Ђурићем) почело и да смо стигли до њега (Вучића)!
Мора се нагласити и то да је почињена озбиљна неправда изостављањем дела непочинстава. Примера ради, за временски период који је Вучић обухватио припремљеним извештајем, само у Гораждевцу дошло је до десетак тешких крађа и напада на Србе, а да ни један случај није поменут! А, нажалост, има их још.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
Изнесене драматичне чињенице о положају српског народа на Косову и Метохији, и то од првог човека државе, изискују моменталне и одлучне мере којима треба предупредити и спречити даље насиље, па на питање које сам поставља „шта ће Србија да ради?", Вучић понавља мантру о отварању фабрика, техничким иновацијама и побољшању економске ситуације у земљи... Ни речи не само о плану, већ ни о намери да се нешто учини на заштити преосталих Срба.
Никакве агресије није било у најави. Да ли је то Вођа показао своју убеђеност у пацифизам као методу за обезбеђење мира? У то нас је сам врло брзо разуверио.
Неколико дана касније, у Новом Саду, претучена су двојица младића, Албанаца, од којих један са Косова и Метохије а други живи у том граду. Пре него што је истрага званично дошла до било каквих сазнања, представници албанске заједнице у Новом Саду одмах су иступили са тврдњом да су младићи „претучени зато што су међусобно комуницирали на албанском језику". Напад је оштро осудио и градоначелник тог града Милош Вучевић, иначе члан СНС-а и представник институција државе Србије који је развио најдинамичнију сарадњу са представницима квази-институција такозване „републике Косово", рекавши да су младићи „без разлога" нападнути. Истог убеђења били су и представници невладиних организација као и сам Александар Вучић кога је питање затекло на састанку са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом. Седећи уз скуте Столтенбергу, који се задовољно смешкао због Вучићеве распамећене претње нападачима, Вођа није имао забринут израз лица већ је и гестовима, покретима руку али и фацијалном експресијом показао резигнираност због овог напада, једва се задржавајући на самој ивици контролисаног понашања. Све то на енглеском језику, како доликује марионети западних колониста који управљају Србијом.
„То су грађани Србије албанске националности. Одмах сам реаговао и најоштрије осудио и ургирао код министра унутрашњих послова да се то реши" - навео је Вучић машући рукама и витлајући целим телом колико је то било могуће у седећем положају.
Што се тиче најближих сарадника који омогућавају да се Вучићеви договори остваре, планови спроводе а политика живи, то су (барем до недавно) Звонко Веселиновић, Зоран Милојевић Зеља и Милан Радојичић. Сами врх криминалног миљеа државе, када се изузме „први рекет Србије" а није Новак Ђоковић (ако Вучић не може да се сети о коме се ради, бата Андреј ће га најбоље подсетити). Уживају имунитет пред законом за све што ураде и остаће недоступни истражним органима све док чине главну батинашку узданицу која на свим локалним изборима у Србији непогрешиво добија за рачун СНС-а. Јасно је, дакле, да се српски народ налази у прецизно и пажљиво конструисаним условима живота који за циљ имају управо такав положај не би ли тиме били сломљени, интегрисани или се раселили.
Одговор на евентуално питање зашто би то било тако, даће нам конкретна политичка ангажованост Александра Вучића у сепаратистичкој влади косовских Албанаца кроз „Српску листу". Та Вучићева странка, то „лице и глас" Вучића на Косову, како воле да кажу у њој, заслужна је за све „државне" успехе Албанаца од тренутка када је Вучић дошао на власт, а који по свом значају превазилазе укупан учинак НАТО агресије, злочине тзв. „ОВК" терориста и деценијски период неизвесности у којој обитавају косовски Срби. Граница, територија, судство, војска, па чак и мултиетнички састав народа кроз присилну интеграцију и албанизацију Срба у покрајини, атрибути су албанске монструм-државе на тлу Косова и Метохије који су обезбеђени управо активностима чланова те Вучићеве странке.
Више се ни за коалицију са Харадинајем, злочинцем одговорним за Радоњићко језеро, ту прву масовну гробницу на тлу Србије након Другог светског рата, не може рећи да је врхунац, јер се рекорди у том смеру стално обарају. „Српска листа" је повукла много незамисливих потеза попут потврде „државне" границе Косова и Метохије са Црном Гором, изгласавање пензија за ратне ветеране албанских терориста али и довођење Рамуша Харадинаја на место премијера.
Ако се томе дода и дугогодишња, директна Вучићева ангажованост у неуставним преговорима у Бриселу са Хашимом Тачијем, правоснажно осуђеним за убиства српских полицајаца а касније и умешаност у злочине у селу Клечка, где су киднаповане Србе махом из Ретимља и Ораховца секли на комаде или живе пекли у кречанама, а један број њих одвели у Албанију где су им насилно вађени органи и продавани на црном тржишту како је потврђено и у првом извештају Карле Дел Понте, а онда и у извештају Дика Мартија неколико година касније, онда се више не може ни помислити о било каквој могућности да се Вучић заузме за безбедност косовских Срба.
Чак би се пре могло десити супротно. Сведоци смо последњих месеци бројних најава под контролом Вучића и његових најближих сарадника, да ће доћи до напада и егзодуса Срба са севера покрајине. Онај простор за другачије тумачење који се ту још и задржао, Вучић је истиснуо на случају двојице пребијених албанских младића изричитим захтевом да се „нападачи жестоко казне" што је била још једна сувисла потврда да се све догодило на националној основи. Један од двојице младих Албанаца М.Ћ. (19) изјавио је инспекторима: „Не могу да тврдим да смо се Б. Г. и ја нашли на мети хулигана зато што смо причали на албанском" јер је са другим разменио тек неколико речи на албанском од којих су нападачи могли да чују тек једну или две! Највероватније су нападнути насумично, јер су се нашли на улици пред групом хулигана која је већ учествовала у тучи на том месту.
Ова изјава у српским медијима није задобила значајну пажњу а неки су чак наставили да тврде да је управо њихово албанско порекло било повод. Извињење није стигло ни од кога. А зашто је морало? Зато што је управо таквом лажном вешћу, о дављењу двојице албанских дечака који су покушали да побегну у Ибар од српских нападача, започело масовно насиље и погром Срба 17 - 19 марта 2004. године. Ако Вучић у свим својим медијима понавља мантру о опасности од албанског напада, није смео да дозволи да неконтролисаним, непровереним и суманутим тврдњама баш он подстакне нови погром и страдање Срба. Или му се отело јер напад на младиће у Новом Саду није био део пропагандног концепта и Вучићевог политичког ријалитија. То ипак не умањује ризик који такве вести и изјаве носе са собом.
Али Вучић није неко коме је до жртава стало, осим да њима манипулише.
Тибор Церна, држављанин Србије мађарског порекла и војник ВЈ на Кошарама 1999. године је устао из рова, изложио себе непријатељској снајперској ватри која је много мука задавала српским војницима, смртно је погођен и издахнуо је изговоривши последње речи „за ову земљу вреди погинути". То је омогућило да српски стрелци лоцирају и неутралишу снајперисту. У родној Дебељачи, јуна 2017., у присуству мајке Кате, Вучић је Тибору открио споменик.
"...Водите рачуна о овим борцима, да не буде да су џабе дали живот. Водите рачуна и о овима што су остали живи - помозите им!", поручила је Ката Церна коју је Вучић тешио, стандардно навученом маском потрешености. Јуна 2018. године Вучић је грађанима послао поруку, која је доспела и до мајке Кате, да ми на Косову и Метохији више немамо ништа.
 |
| Илустрација: Горан Дивац |
На крају, када се узме у обзир да је поменута конференција за новинаре одржана поводом Тачијеве одлуке да свој викенд проведе на северу Косова и Метохије дан раније, онда пуко излагање албанског националистички мотивисаног дивљања прелази у својеврсну промоцију албанске моћи и ствара слику о српској немоћи што у ствари у прилог иде једино албанским сепаратистима јер шаље јасну поруку „ми ни прстом нећемо мрднути, чините са њима шта вам је воља"! Но, Вучићу све то ни мало не смета да те исте Србе уцењује отказима, приморава или поткупљује да би албанским аутобусима долазили на његов дочек или за њега гласали.
А да ли је распоред снага на терену такав? Да ли ми више на Косову и Метохији немамо ништа, да ли Срби више не могу да врате колевку своје цивилизације, свој Јерусалим, своју свету земљу и национални понос?
Недавно се Албанац са Косова и Метохије пожалио свом познанику да се налази у тешкој материјалној ситуацији, али се нада да ће моћи да добије неколико десетина евра колико је, као дечији додатак, најавила сепаратистичка „влада" у Приштини. Познаник је кроз осмех, успут, прокоментарисао да држава Србија у таквим случајевима за треће и четврто дете исплаћује и до 300 евра. На то је Албанац почео гласно да кука што и он није 1999. године „отишао у Србију да живи". Објашњено му је да не мора да иде нигде, довољно је да извади лична документа за себе и децу на Косову и Метохији, да су грађани Србије, и да може да аплицира. На сазнање о тој могућности Албанац се јавно заклео да ће, ако добије тај износ „сви у кући говорити српски и сваке недеље ће ићи у цркву".
Албанци на Косову и Метохији грцају у сиромаштву, то их и тера да срећу потраже у земљама западне Европе. Добијање визе код њих се доживљава као спасење, решење свих проблема, пријатељи и породица долазе и честитају „добитнику" усхићени... Структура власти огрезла у злочинима и криминалу, бахата и себична скупина необразованих албанских сељака, долијала је и албанском народу урушивши му сваку веру и жељу за „самосталношћу". Многи од њих јавно псују своје политичаре и спремни су да говоре за српске телевизије али ове не показују спремност да их саслушају.
Када би им било речено да се КиМ враћа под пуну контролу Београда, као што је то био случај до 1999. године, да би им тиме било омогућено запослење и плате на нивоу какав су рудник Трепча, површински копови Белаћевац, електране и друге српске фирме одржавале до тада, огроман број њих би учинио управо оно на шта се заклео и Албанац који се нада дечијем додатку. Никакав рат се не би морао водити, ничија деца не би гинула, нико се не би морао мирити са историјским и болним одлукама. Нико осим уског круга политичара у Влади Србије, Влади Александра Вучића.
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Извор: Магазин Таблоид :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.