Вести:

петак, 21. септембар 2018.

Deus ex machina или отац корупције?

петак, 21. септембар 2018. | КМ новине 0

Отприлике овако је Звонимир Кулунџић (1911-1994), публициста, књижевник и историчар из Осијека, описао карактер владавине и личности др Милана Стојадиновића у књизи “Политика и корупција у краљевској Југославији”, Загреб: НИК “Стварност”, 1968, стр. 551-748.






Вођа Демократске странке га је јавно назвао “оцем корупције” док га је један од старих радикала описао као неразумног човека, непревазиђеног у наношењу штете држави, обмањивању јавности и народних посланика, гажењу устава и закона. Ипак, као “морални инвалид и дебелокожац” није се пуно освртао на критике и карикатуре које су га исмевале, све док није “треснуо са власти”.

Овај “набеђени спасилац динара”, а заправо “агент страног капитала” који је на власт дошао као “енглески човек” и завршио као фарсично лојални експонент Немачке, био је “најфаталнија политичка појава” на овим просторима. Док су његови вршњаци гинули у рату, он је “правио каријеру” на безбедној дистанци, уживајући у вожњи службеним лимузинама, разврату по луксузним хотелима и коцкарницама, што се није стидео да и сам призна.

Интензитет неукусне и агресивне “ауторекламе” овог бившег радикала растао је годинама док се његова способност у извршној власти сводила на “вештину набијања пореза”. Изјаве, попут оне да је резервоар богатства “пореска снага народа”, звучале су у најмању руку као “шегачење финансијског апсолутисте који спроводи пореско мрцварење народа”. Понављао је како сељак има пара и да је он “извор без дна”, па му је сходно томе високим царинским тарифама оптеретио пољопривредне алате и вештачко ђубриво. Није крио да му је главна доктрина пребацивање фискалних намета на сељака: “Предложио сам да се заведе ванредан порез од 500%, што је значило да се порез на земљу повећа пет пута. Уместо кокошке, сељак би имао да прода теле или две свиње да измири дужан порез”.

Када је први пут постао министар увећао је за трећину буџет и број чиновника. Непрестано је говорио о финансијским успесима, “а ево откако је дошао не објављује никако завршне годишње рачуне и нико у овој земљи не зна ни колико се троши ни на шта се троши народна замука”. Опорезовао је све што је могао. После драстичног поскупљења судских такси обрушио се и на цене саобраћаја због чега је превоз од Београда до Марибора коштао готово исто као од Њујорка до Београда. Из истог разлога, америчко жито у Далмацији и Словенији било је јефтиније од војвођанске конкуренције.

Иако је готово сваког месеца подизана цена монополских артикала, дефицит у буџету његовог министарства био је непрекидан. Свеједно, важио је за озбиљног стручњака солидног образовања “насупрот свој тој вашарској реклами која га је чинила далеко неозбиљнијим него што је у ствари био и изазивала одијум”. Савременици су узалуд покушавали да проникну у својства његовог “економског чуда” с обзиром да је у привредном смислу земља и даље била на европском зачељу: “Заиста није потребна никаква нарочита памет, никакав финанцијски гениј, да би на тај начин – повећавајући рецимо порез пет пута – напунио не само државне благајне, него и свој властити џеп”.

Пошто је вишеструко увећао порезе, прогласио је политику строге штедње током које је стекао више луксузних вила, деонице у неколико банака и предузећа а знао је за једно вече да прокоцка и неколико десетина просечних чиновничких плата. “Његови доглавници, исто тако некада бедна сиротиња”, постали су богаташи који купују куће и школују децу у иностранству. Ниједан државни посао није завршаван без хонорара и баснословних награда, док је дневница једног његовог “љубимца” била већа од годишње потпоре за десет инвалида.

Од самог ступања на високу јавну функцију (укључујући и ратне године) користио је сваку прилику за лично богаћење и пљачку државне имовине. Свега месец дана по ступању на дужност купио је огроман плац на Топчидерском брду где је почео да гради две виле. На питања јавности о пореклу новца објавио је “одговор клеветницима” у коме је патетично изјавио како је плац купио у неколико рата “са још два друга господина, са комшијама”. Међутим, касније се на основу купопродајног уговора испоставило да су та “два друга господина” били његов отац и брат те да је сума исплаћена одједном, а не на рате. Ни овога пута му није сметало што је ухваћен у лажи. Штавише, на примедбе да је виле опремио луксузним намештајем, он је инсинуације на корупцију окренуо на тему естетике “духовитом” опаском како је уређење кућа поверио својој жени.

Неразрешене афере у којима је учествовао низале су се једна преко друге: малверзације са обвезницама ратне штете, опструкција исплате чехословачкој фирми за поправку локомотива и вагона, узимање провизија приликом тајних склапања државних кредита, “рекетирање” управа међународних предузећа Борски рудници и Трепча Минес и сл. Био је учесник неколико афера са војним набавкама од којих је највећа била превара са “француским конзорцијумом” који је наводно требало да подигне фабрику оружја, а коју су штампа и опозиција у потпуности раскринкали. У питању је била намера “конзорцијума” сумњивог састава да се помоћу државног новца сагради фабрика на државном земљишту у којој би се дотеривало расходовано француско наоружање и потом продавало као “ново”. “Он се по своме менталитету није нимало разликовао од оних типичних Фалсцхспиллера, варалица на картама, које страст згртања новца толико опседа да их доводи управо до лудила, у којем упадају у тотални морал инсанитy, у којем задовољавајући ту своју страст, не презају ни пред каквим злочинима. Новац, новац и новац; злато, злато и злато – то су једине њихове опсесије, врхунац страсти и врхунска религија”.

Био је свестан моћи медија па их је опсесивно злоупотребљавао правећи “највулгарнију циркусијаду” с намером да себе представи као “обећаног месију”. У краткој паузи између два министарска мандата преузео је привредну рубрику водећег београдског дневника, написавши и неколико уводних текстова. Сакривен иза разних псеудонима, хвалио је своју “генијалност” називајући се “препородитељем државе од кога зависи њена будућност”. У његовој накнадној интерпретацији ова сарадња му је подигла углед (“јер је показала моје знање и способности”, каже он), а у исто време наводно и подигла тираж тих новина. Како би прикрио све своје малверзације он је “плаћао новинарска пискарала и продане мешине” да га славе и хвале као финансијског чудотворца. За једанаест година из државног буџета је исплаћено неколико милиона двојици француских новинара који су западноевропску јавност затрпавали текстовима о “економском генију” из Београда. Стога не чуди да су му “најслађи плен” биле управо београдске дневне новине које је присвојио државним новцем из диспозиционог фонда којим је службено руководио. Брат и зет су му асистирали у опремању штампарије и пословног простора у новосаграђеној десетоспратници у центру Београда.

Његово нарцисоидно и гротескно самовеличање ишло је дотле да је, у непотписаним новинским чланцима упорно тврдио како су за време његовог министровања настали “полет и благостање какво народ одавно није запамтио”. Када је у Павиљону Цвијета Зузорић организовао изложбу о три године своје владе, луксузни каталог са импозантним графиконима је садржао и репродукцију познате слике на којој је он представљен као Исус Христ међу жетеоцима.

Упрегнувши читав пропагандни апарат заједно са државном новинском агенцијом у своју службу, у јавним наступима и медијима био је неуморан: “Ако погледате на ма који сектор државне управе, било на спољну, било на унутрашњу политику, било на финансије или народну привреду, ви свуда можете видети само напредак и успех, какав до данас ниједна влада у овој земљи није могла забележити”. Према његовим речима, држава је за свега три године доживела “најнапредније доба своје историје”, “она нема више страха за свој унутрашњи мир и границе”, “њен престиж никад није био већи” док се “вера у будућност чита на свим лицима”. Другим речима, “урадили смо више него сви други заједно пре нас”, како је стално понављао.

Чак и док покушава да пише мемоаре задржао је позу “препотентног политичког хохштаплера који држи монологе као на агитацијском збору у сеоској крчми где га нико не може демантовати”. Поред бесомучног “блефирања јавности” прибегавао је извртању историјских чињеница па је у народу све чешће називан кракелером (фр. цраqуеур, лажов и хвалисавац), али и “упропаститељем Радикалне странке”.

С обзиром да је још у доба његовог првог министарског мандата отпочео “праву и систематску, стручно и кроз законске прописе регулисану пљачку државне и народне имовине”, јавности је изгледало да предводи “конзорцијум пљачкаша” састављен од неколико бивших и актуелних министара чије су активности разарале јавни морал. Поред тога, основао је “карикатуру од политичке странке” са којом је покренуо отворену фашизацију земље. Његова политичка беспринципијелност била је последица лукративних мотива који су га водили у политичкој каријери. Отуда и неколико екстремних политичких заокрета – био је наизменично “радикал и великосрбин”, поборник слободне трговине, верни монархиста, па ватрени републиканац и антимонархиста и на крају одушевљени присталица фашизма. За своје зеленокошуљаше је тврдио да нису копија фашистичких фаланги већ својеврсна комунална гарда која је обезбеђивала мегаломанске “зборове” његове партије.

Још више штете држави нанела је његова незграпна и на моменте дилетантска спољна политика: од ватреног, младог русофила извитоперио се у фанатичног германофила удаљивши земљу од традиционалних западних савезника и пореметивши европску равнотежу снага. Чак и у дипломатији је “због свог духовног сиромаштва употребљавао највулгарније трачеве и простаклуке као аргументе”. Европским државницима се накнадно подсмевао трачарећи о њиховом “неприкладном” физичком изгледу док је значај својих службених посета преувеличавао: “Ја сам у другим земљама био дочекиван почастима, какве ниједан наш државник није имао”. Званичници европских држава нису били његове колеге, већ “пријатељи”.

У последњим месецима своје владавине организовао је парламентарне изборе који су по својој “накарадности” и фалсификатима били пародија и “врхунац шегачења и лоповлука владајуће клике”. На предизборном скупу је започео говор обећањем владе да ће свако моћи да гласа слободно, по својој савести. Пет минута касније је изговорио: “Ако би ко од државних чиновника и службеника гледао у шефу опозиције свога шефа, а не у свом ресорном министру, онда ја сваком таквом чиновнику поручујем, да му место није у државној служби. Није дата неким чиновницима сталност, да би иза те сталности направили за себе утврђену бусију, да гађају владу и државу”.

На тим, “децембарским” изборима, званично су победили кандидати његове партије иако су на бирачким местима добијали вишеструко мање гласова од опозиционих кандидата. Услед тако неубедљивог “тријумфа” почели су га напуштати најближи сарадници, слутећи његов скори крај. Када га је пријатељ, забринут због наопаке кадровске политике, саветовао да избегава људе слабог карактера “који не представљају никога и ништа”, он је са осмехом узвратио како су њему потребни “баш такви мангупи”. Две недеље пред свој политички пад самоуверено се поверио шефу италијанске дипломатије “да га нико и ништа не може изгурати с власти”. Девет месеци касније ухапшен је заједно са још неколико руководилаца његове нове партије, Српске радикалне странке.

Пешчаник, 14.09.2018.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.