Док посматрам призоре гужве и редова људи у Јагодини, не могу да се отмем утиску да је, без сумње, беда највеће зло. Ништа не квари морал и дух човека као тешко сиромаштво.
Кад немаштина притисне, топе се карактер, морал и стид - све се брише. То је попут девичанства - кад човек једном пристане да се савије и унизи, па скрушено пружи руку да прими новац (или услугу) од особе упитног морала, нејасних мотива и извора зараде, уз то моћне и бескрупулозне - продао је душу ђаволу. Савијаће се и за много мање.
За све.
Онај ко може да помогне, може и да науди.
Кад 'контроверзан' и 'бизнисмен' даје, увек гледа да отме неку већу вредност заузврат, пре или касније.
Постоји ту и онај моменат да је рука која даје увек изнад оне која прима.
Гадим се хуманости која је јавна, пред камерама, од које се прави представа. Није доста што је народ у сиромаштву већ понижен, него то треба снимити, емитовати, вртети... још више их понижити. ''Дародавац'' , несрећник, се тако не уздиже, него себе срозава у област психопатологије и чак садизма.
Онај ко заиста жели добро човеку, неће га доводити у понижавајући положај. Неће од њега правити просјака, већ ће му омогућити да заради. Свака слобода а и осећај личне вредности и самопоштовања много зависи од тога колико човек може сам да заради, створи и да ли може да обезбеди својој породици иоле пристојан живот.
Мене је отац, док сам била дете, водио док је сређивао мењач или мењао гуме да му 'помажем'. И дан данас скидам точак, сама мењам гуме и има ту још неколико ствари које радим сама. Учила сам од родитеља и на то сам поносна, највише зато јер се то од мене не очекује. Колико пута су ме гледали отворених уста док баратам дизалицом и скидам гуму с точка и на исти стављам нову, ни сама не знам.
Деца опонашају родитеље. Не желим друштво понизних просјака, већ поносних, способних људи који неће живети од милостиње већ од свог рада.
Шта остаје нашем осиромашеном обичном човеку сем тог образа и достојанства? Ништа. Ако му, дајући му паре из свог ћемера, и њих узимаш и то јавно, пред децом, питање је, да ли можемо да говоримо о доброчинству?
Тим чином оде кичма. Оде оно најбоље, што је опевано у нашим епским песмама, о чему су мајке шапутале деци у колевкама и у најтежим временима а што је од њих направило оне људине које су се избориле за достојанствен живот у слободи; слободи да се буде (Србин, православац, низак, висок, ситан, крупан, плав, риђ, али поштен и храбар), да се квалитетно школује (да му се дух образује у духу слободе, правде и части), па тек онда да се стручно оспособи за рад, од кога би могао достојанствено да живи. Прави се отклон према свему томе и започиње се слављење испружене руке и повијених вратова. И то је вид конвертитства, одрицање од оног што си био да би постао неко други, изграђен на неким другачијим (често и супротним) вредностима, спреман не да пролијеш крвцу за слободу златну, већ за првог газду који ће да удели нешто новца.
(Како за буне и устанке нико не дели новац, смеши нам се дуготрајно ропство).
Од тог материјала ни борца ни слободе нема.
Дакле крећемо се ретроградно - у ропство. Просјачење на улицама Калкуте или, још раније, Александрије, као једини дозвољени занат просечног локалног становништва. Све остало је резервисано искључиво за припаднике партијашко - колонијалне касте.
Признајем доброчинство које ће мом народу то и омогућити.
Не могу да замислим Краљевића Марка, Хајдук Вељка, Стевана Сиђелића, Карађорђа или Малог Радојицу, па и Милицу, Мајку Јевросиму и Чучук Стану како стоје у реду испружене руке.
То је јасан показатељ колико смо се одродили и удаљили од својих архетипских узора.
Даривање као синоним за понижење човека, гажење поноса и достојанства са све преносом уживо на екранима Великог СББ брата.
Петреус сигурно ужива.
Некад поносан, очогоран народ који је страсно љубио слободу, успешно је претворен у бедну руљу.
* ,,Шта год да је то, бојим се Данајаца и кад дарове носе.'' - Према Вергилију, те речи је изговорио тројански свештеник Лаокон као упозорење Тројанцима да буду опрезни с коњем кога су Грци оставили као дар
 |
| Непрегледни редови и сати чекања пред општином у Јагодини |
Кад немаштина притисне, топе се карактер, морал и стид - све се брише. То је попут девичанства - кад човек једном пристане да се савије и унизи, па скрушено пружи руку да прими новац (или услугу) од особе упитног морала, нејасних мотива и извора зараде, уз то моћне и бескрупулозне - продао је душу ђаволу. Савијаће се и за много мање.
За све.
Онај ко може да помогне, може и да науди.
Кад 'контроверзан' и 'бизнисмен' даје, увек гледа да отме неку већу вредност заузврат, пре или касније.
Постоји ту и онај моменат да је рука која даје увек изнад оне која прима.
Гадим се хуманости која је јавна, пред камерама, од које се прави представа. Није доста што је народ у сиромаштву већ понижен, него то треба снимити, емитовати, вртети... још више их понижити. ''Дародавац'' , несрећник, се тако не уздиже, него себе срозава у област психопатологије и чак садизма.
Онај ко заиста жели добро човеку, неће га доводити у понижавајући положај. Неће од њега правити просјака, већ ће му омогућити да заради. Свака слобода а и осећај личне вредности и самопоштовања много зависи од тога колико човек може сам да заради, створи и да ли може да обезбеди својој породици иоле пристојан живот.
Замислите дете које гледа испружену руку свог оца или мајке док прима милостињу од функционера, шта оно види и шта разуме?
Мене је отац, док сам била дете, водио док је сређивао мењач или мењао гуме да му 'помажем'. И дан данас скидам точак, сама мењам гуме и има ту још неколико ствари које радим сама. Учила сам од родитеља и на то сам поносна, највише зато јер се то од мене не очекује. Колико пута су ме гледали отворених уста док баратам дизалицом и скидам гуму с точка и на исти стављам нову, ни сама не знам.
Деца опонашају родитеље. Не желим друштво понизних просјака, већ поносних, способних људи који неће живети од милостиње већ од свог рада.
Шта остаје нашем осиромашеном обичном човеку сем тог образа и достојанства? Ништа. Ако му, дајући му паре из свог ћемера, и њих узимаш и то јавно, пред децом, питање је, да ли можемо да говоримо о доброчинству?
 |
| Чак и симболично, народ се на фотографији креће - ка дну |
(Како за буне и устанке нико не дели новац, смеши нам се дуготрајно ропство).
Од тог материјала ни борца ни слободе нема.
 |
| Просјаци у Калкути |
Признајем доброчинство које ће мом народу то и омогућити.
Не могу да замислим Краљевића Марка, Хајдук Вељка, Стевана Сиђелића, Карађорђа или Малог Радојицу, па и Милицу, Мајку Јевросиму и Чучук Стану како стоје у реду испружене руке.
То је јасан показатељ колико смо се одродили и удаљили од својих архетипских узора.
Даривање као синоним за понижење човека, гажење поноса и достојанства са све преносом уживо на екранима Великог СББ брата.
Петреус сигурно ужива.
Некад поносан, очогоран народ који је страсно љубио слободу, успешно је претворен у бедну руљу.
 |
| Лаокон |
* ,,Шта год да је то, бојим се Данајаца и кад дарове носе.'' - Према Вергилију, те речи је изговорио тројански свештеник Лаокон као упозорење Тројанцима да буду опрезни с коњем кога су Грци оставили као дар
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Минимални дневници :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Слажем се са ауторком потпуно! Беда је велика пошаст! И та пошаст се као и свака друга незадрживо шири. То тако неко хоће. Али МИ нећемо! Не разумем зашто пристајемо на све ово! Има нас више, јесмо исцеђени, лагани, преварени...али немамо право на летаргију. Пре 25 година су реке људи лупале о лонце, да, то нам је донело и ово стање. Но, ипак је постојао неки вид грађанског отпора- данас отпор пружају Двери, КМ новина, још неке новине и портали- али где су грађани? Морам да се сетим госп. Конузина...Има ли овде Срба?
ОдговориИзбриши