Слобода кретања и опште установљење правног поретка нису проблеми који муче само савремене Србе јужне српске покрајине већ је тај проблем морио овдашње становништво и век или два раније о чему су српски конзули из Приштине јављали у својим извештајима.
Краљев. српски консулат
П. № 8.
Prichtina.
Господине министре председниче,
У одговору на ваше П№ 1765/89. г. и П№ 4 од ов. г. част ми је известити вас да сам саопштење рада Кр. српске владе и госп. посланика у Цариграду, односно последњег упада Арнаута преко наше границе, примио к знању. Овог пута нека ми је допуштено објаснити вам, да сам непријатност у приштинској механи примио к срцу и исту увеличао пред ц. отом властима, једино у цељи да ослободим овд. Србе страха, којег им је 1882. г. (мислим) улио неки потурица Николица, прозван у исламу Омер узевши на душу многе из овог Мутесарифата, од којих су неки умрли у апсу, други издржали робију а трећи се и данас наоде на вечитој робији, у Малој Азији. Да није овога стра било, неби ни оне смрзнутости овд. Срба и целе околине постојало."
Како смо већ напомињали, потурица није само онај ко се "потурчио" већ свако однарођен од свог народа и вере ко се одметнуо на страну свог непријатеља и служећи њему има ту "пивилегију" да сопствени народ из кога је потекао - малтретира и прогања па чак и убија. Издајници и злочинци нису својствени само једном већ сваком времену па их тако имамо и данас. Свако неслагање са политиком, одлуком и вољом локалних властодржаца који су ту захваљујући подаништву врховној власти а они Западу, отвореном непријатељу српског народа, и данас се лак кажњава физичким нападима, батињањем, претњама па и затвором под лажним оптужницама... Тај страх, који не разуме онај ко у њему не живи, јесте оно што паралиш анашње Србе да трпе и надај усе да ће извући живе главе а у мешувемену успети да обезбеде макар минималне услове живота за себе и своје породице.
"Како сам умео да реалишем одушевлење света у Приштини и даље у околини, не да се хвалим, неумем, господине министре председниче, ни сам да појмим. Данас осим Приштеваца, кметови и виђени људи из Гиљана, Вучитрна, Феризовића, Митровице и Липљана скоро сваки дан са страхопочитањем улазе у Конcулат, а весели као да се враћају са светих места из њега излазе. Пред сликама Њ. В. краља Александра I и краља Милана и краљице, пуни радости као пред светитетљским образима, клањају се и крсте. Једино што сам се, тражећи пута како да заплашене Србе Приштевце охрабрим, решио да у времену свог одмора, за време зимско, до пролећа обилазим чаршију и да не правећи разлике по народности упознам се са овд. трговачким светом, ушао сам и у меану да платим шта сам ту за кућу набавио. Меанџија ове меане био је жртва, шест година заточења, оног бездушног потурице Омера. Можете мислити како је меанџији било то вече, да под старост опет буде зват у полицију и изда име оног судског безобразног чиновника. Јесте, господине министре председниче, овом старцу клецаху с почетка колена, а сутра дан, благосиљајући мој учињени корак, објавио је свима радозналим резултат исхода, јер је сутра дан овај чиновник био већ под ислеђењем. Овим се објашњава она велика одушевљеност Срба не само у Приштини него и у Призрену, Штимљу, Феризовићу, Гиљану, Липљану, Грачаници, Вучитрну и Митровици. У кратко, кр. српски консул, ма где било, ако ће у турској царевини да одговара свом позиву и више него што се од њега тражи, несме седити скрштени руку, он се мора провлачити, измишљати и бирати све могуће правце, а претходно и проштудирати терен свога делокруга на лицу места. Онај консул, који, као оно сестра Мојсеова, ако само издалека гледа шта се ради са ковчежићем, не може никад свој активитет показати. Ја да сам, предпостављам господине министре председниче, само одржавао везу једино са мутесарифом, неби од данас па ни за две три године постигао што сам око Божића до данас учинио и доживео. И сами Турци, а највише Арнаути мухаџири, долазећи послом у поверени ми Консулат, изјављују ми да би за њи много боље било да је кр. српски Консулат куд камо и раније овди отворен био.
Односно Арнаута, имао би, господину министру председнику, приметити ово. И да Турска пристане на уговор о уређењу пограничном између Србије и Турске односно упада и анормалног стања на граници, ипак ствар о слободном промету и трговини на основу трговинског и пријатељског уговора обе државе неће веће користи донети осим гаранције за погранични мир. А шта ћемо с трговином? Чим ћемо показати овд. Србима да је установом Консулата на Косову и њима сванула боља светлост слободе за науку и трговину? Ја и овом приликом остајем при томе, да је кр. српској влади и дужности и позив да позове цар. отом. владу да султан што пре ратифицира консул. конвенцију с нама а и да битном променом персонала у целом вилајету уништи живаљ потурица бугарски, којем је једино стало за бакшишима. Мутесариф пећски безвластан је и немоћан од Арнаута, јер се тако жели у валилуку скопском. Учини ли се и захтели се од Порте да валија строгим мерама спрам свог чиновништва исте упути на извршивање закона и цар. наредаба, који су данас про-форма, онда и Србин и Арнаутин биће са спајијама задовољан, а и трговина у овим крајевима, без икаква поговорана нашла би ослонца свог и у Србији исто као данас у Солуну.
Да би Кр. српска влада могла у овом правцу дејствовати, она може ово своје право остварити ако енергично настане на Порти да се оно досадно опсадно стање, које је за Албанију пре толико година проглашено, дигне из области Косов. вилајета, јер војени суд уби у појам не само овд. Србе већ је целатски мач и над трговином и пограничним прометом Србије и Турске. Нека кр. српска влада завири у повер. архиву Мин. ин, дела из пр. године, па ће се из непоштовања срп. пасоша уверити, које затворио и гањао путнике са срп. пасошима и наћи ће да је вилајетска власт све ово вршила помоћу установе војеног суда у опсадном стању. Чим се дигне опсадно стање лако ће и срп. консулима у Косов. вилајету објашњавати се с властима царским).
Примите, господине министре председниче, и овом приликом увеpeњe мога особитог поштовања.
 |
| Српске куће у Липљану, околина Приштине |
Краљев. српски консулат
П. № 8.
Prichtina.
Приштина, 15. јануара 1890.
Ђенералу, министру председнику и министру иностр. дела Београд
"Господину Сави Грујићу
Господине министре председниче,
У одговору на ваше П№ 1765/89. г. и П№ 4 од ов. г. част ми је известити вас да сам саопштење рада Кр. српске владе и госп. посланика у Цариграду, односно последњег упада Арнаута преко наше границе, примио к знању. Овог пута нека ми је допуштено објаснити вам, да сам непријатност у приштинској механи примио к срцу и исту увеличао пред ц. отом властима, једино у цељи да ослободим овд. Србе страха, којег им је 1882. г. (мислим) улио неки потурица Николица, прозван у исламу Омер узевши на душу многе из овог Мутесарифата, од којих су неки умрли у апсу, други издржали робију а трећи се и данас наоде на вечитој робији, у Малој Азији. Да није овога стра било, неби ни оне смрзнутости овд. Срба и целе околине постојало."
~*~
~*~
"Како сам умео да реалишем одушевлење света у Приштини и даље у околини, не да се хвалим, неумем, господине министре председниче, ни сам да појмим. Данас осим Приштеваца, кметови и виђени људи из Гиљана, Вучитрна, Феризовића, Митровице и Липљана скоро сваки дан са страхопочитањем улазе у Конcулат, а весели као да се враћају са светих места из њега излазе. Пред сликама Њ. В. краља Александра I и краља Милана и краљице, пуни радости као пред светитетљским образима, клањају се и крсте. Једино што сам се, тражећи пута како да заплашене Србе Приштевце охрабрим, решио да у времену свог одмора, за време зимско, до пролећа обилазим чаршију и да не правећи разлике по народности упознам се са овд. трговачким светом, ушао сам и у меану да платим шта сам ту за кућу набавио. Меанџија ове меане био је жртва, шест година заточења, оног бездушног потурице Омера. Можете мислити како је меанџији било то вече, да под старост опет буде зват у полицију и изда име оног судског безобразног чиновника. Јесте, господине министре председниче, овом старцу клецаху с почетка колена, а сутра дан, благосиљајући мој учињени корак, објавио је свима радозналим резултат исхода, јер је сутра дан овај чиновник био већ под ислеђењем. Овим се објашњава она велика одушевљеност Срба не само у Приштини него и у Призрену, Штимљу, Феризовићу, Гиљану, Липљану, Грачаници, Вучитрну и Митровици. У кратко, кр. српски консул, ма где било, ако ће у турској царевини да одговара свом позиву и више него што се од њега тражи, несме седити скрштени руку, он се мора провлачити, измишљати и бирати све могуће правце, а претходно и проштудирати терен свога делокруга на лицу места. Онај консул, који, као оно сестра Мојсеова, ако само издалека гледа шта се ради са ковчежићем, не може никад свој активитет показати. Ја да сам, предпостављам господине министре председниче, само одржавао везу једино са мутесарифом, неби од данас па ни за две три године постигао што сам око Божића до данас учинио и доживео. И сами Турци, а највише Арнаути мухаџири, долазећи послом у поверени ми Консулат, изјављују ми да би за њи много боље било да је кр. српски Консулат куд камо и раније овди отворен био.
Односно Арнаута, имао би, господину министру председнику, приметити ово. И да Турска пристане на уговор о уређењу пограничном између Србије и Турске односно упада и анормалног стања на граници, ипак ствар о слободном промету и трговини на основу трговинског и пријатељског уговора обе државе неће веће користи донети осим гаранције за погранични мир. А шта ћемо с трговином? Чим ћемо показати овд. Србима да је установом Консулата на Косову и њима сванула боља светлост слободе за науку и трговину? Ја и овом приликом остајем при томе, да је кр. српској влади и дужности и позив да позове цар. отом. владу да султан што пре ратифицира консул. конвенцију с нама а и да битном променом персонала у целом вилајету уништи живаљ потурица бугарски, којем је једино стало за бакшишима. Мутесариф пећски безвластан је и немоћан од Арнаута, јер се тако жели у валилуку скопском. Учини ли се и захтели се од Порте да валија строгим мерама спрам свог чиновништва исте упути на извршивање закона и цар. наредаба, који су данас про-форма, онда и Србин и Арнаутин биће са спајијама задовољан, а и трговина у овим крајевима, без икаква поговорана нашла би ослонца свог и у Србији исто као данас у Солуну.
Да би Кр. српска влада могла у овом правцу дејствовати, она може ово своје право остварити ако енергично настане на Порти да се оно досадно опсадно стање, које је за Албанију пре толико година проглашено, дигне из области Косов. вилајета, јер војени суд уби у појам не само овд. Србе већ је целатски мач и над трговином и пограничним прометом Србије и Турске. Нека кр. српска влада завири у повер. архиву Мин. ин, дела из пр. године, па ће се из непоштовања срп. пасоша уверити, које затворио и гањао путнике са срп. пасошима и наћи ће да је вилајетска власт све ово вршила помоћу установе војеног суда у опсадном стању. Чим се дигне опсадно стање лако ће и срп. консулима у Косов. вилајету објашњавати се с властима царским).
Примите, господине министре председниче, и овом приликом увеpeњe мога особитог поштовања.
Понизни,
Лука К. Маринковић"
~*~
Истоветна судбина Срба и свих који нису отоманског порекла, са данашњим Србим и - неалбанцима, још једном изненађује. И данас се нашироко говори о слободи кретања али српске власти нису расположене да размишљају о Србима када о њој говоре већ напротив, она се увек односи на становништво арнаутског порекла, тачније Шиптаре илити Албанце. Тако они данас могу са ознакама своје илегалне творевине да се кећу слободно широм Србијом уз услов - да налепницом прелепе ознаке те лажне творевине, док се око Срба стеже обруч. Тако је српско становништво, и оно лојално својој држави Србији, од те исте онемогућено да слободно користе ознаке, на пример егистарске таблице градова на Косову и Метохији, које су иначе међународно признате и легалне свуда друго у свету већ морају да користе ознаке сепаратиста са којима се у већем делу свету не могу кретати слободно јер шиптарска лажна држава ипак је међународно непризната творевина.
-
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
Из књиге
Бранка Перуничића
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.