Вести:

субота, 21. април 2018.

''Где то пише?'' ЗСО – између косовских прописа и „Kosovo law“

субота, 21. април 2018. | КМ новине

Питање и те како важно за будућност Срба на КиМ – шта ће бити основ за формирање ЗСО – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – наишло је на дијаметрално супротна тумачења у Београду и Бриселу.



На најаву портпаролке ЕУ Маје Коцијанчич да ће ЗСО бити формирана у складу са косовским законима, председник Србије одговорио је питањем: А где то пише? О томе да ли ЗСО треба да се прилагоди уставно-правном систему тзв. државе Косово или правни поредак Косова треба да се прилагоди ЗСО, да ли би овај орган могао да се подведе под суштинску аутономију коју помиње Устав Србије, те на шта указује чињеница да у погледу надлежности ЗСО Бриселски споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи разговарамо са др Слободаном Орловићем, професором Уставног права на Правном факултету у Новом Саду, др Слободаном Самарџићем, професором на ФПН и бившим министром за Косово и Метохију, и правним историчарем Зораном Чворовићем, професором на Правном факултету у Крагујевцу.


Слободан Самарџић: Прописи Србије? Наравно, не

У Првом споразуму о принципима који регулишу нормализацију односа (2013) стоји да ће ЗСО имати статут, али се каже и да ће „правне гаранције бити предвиђене позитивним и уставним прописима“. На које се позитивне прописе мисли?

На прописе Србије, наравно, не. У тачки четири истог документа реч је о надлежностима ЗСО „предвиђеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским прописима“. Потом, у пратећем документу под насловом Делокруг рада и мандат Руководећег тима за успостављање ЗСО, у тачки шест каже се да ће „Асоцијација/Заједница бити формирана на основу члана 1 Првог споразума, и усвојиће свој Статут у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима“. Најзад, у документу из августа 2015, под насловом Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи, у првој тачки се каже да се ЗСО успоставља онако како је „предвиђено Првим споразумом, законом о ратификацији Првог споразума и законима Косова“. Овде се укључује и Закон о ратификацији Првог споразума који је усвојен у Скупштини Косова. Најзад, када је реч о уставном суду Косова, у тачки два последњег документа пише: „На основу Првог споразума који признаје њен посебан карактер, влада Косова ће усвојити уредбу која ће се непосредно примењивати и коју ће размотрити Уставни суд.“

Које су надлежности ЗСО, каква је његова правна форма и политички садржај?

Посматрам већ годинама, од априла 2013, како повелики број професионалних обмањивача у јавности најпре причају о некаквој аутономији Срба у независном Косову, па потом о наводним извршним надлежностима којима ће располагати ЗСО, све директно на основу Првог бриселског споразума. Да видимо и ово. У тачки четири се наводе области надлежности ЗСО и то набрајањем: економски развој, образовање, здравство, урбано и рурално планирање. Основно питање је коју врсту надлежности ће ЗСО имати у овим областима. Да ли законодавну, као што стоји у Декларацији Томе Николића коју је Скупштина усвојила почетком 2013. као преговарачки оквир српске стране? Никако. Да ли извршну, како тврде државни пропагатори и дан-данас. Никако. У Првом споразуму лепо пише да ће ЗСО вршити „пуни надзор“ у набројаним областима надлежности. И тај се став напросто понавља у свим потоњим документима. Просто говорећи, у тим областима надлежности косовска скупштина ће доносити законодавне прописе, косовска влада ће доносити подзаконске акте о спровођењу закона, а ЗСО ће вршити „пуни надзор“ над спровођењем ових виших прописа. Ово последње припада једнако свим општинама на Косову, а оне имају право да се удружују ради лакшег обављања ових послова „пуног надзора“.


Слободан Орловић: Ни помена о српском Уставу


Да ли ЗСО, како је представљено Бриселским споразумима, може да буде ван уставног и законског оквира тзв. државе Косово?

Моје полазиште је да је из угла нашег устава Бриселски споразум неуставан. Проблем са њим је, поред низа уставних одредби које крши (нпр. о подели власти, о јединству судске власти, о Влади, о уставности и законитости, о Уставном суду, о територијалном уређењу и др.), и конфузна, „двоглава“ правна природа – Бриселски споразум је оцењен од стране Уставног суда као политички акт, а с друге стране, спроводи се као сваки други општи правни акт. Ово значи да је у пракси извор права на основу кога се доносе појединачни правни акти и решава се правима и обавезама у конкретном случају. У Бриселском споразуму нема помена о српском уставу и законима, већ се наводе косовски прописи – меродавно право, уставно право, косовски закони (чл. 2 и 4). У пратећим документима („Преговарачки процес са Приштином“) наводи се надлежност косовског Уставног суда да оцењује (разматра) уставност статута и других аката у вези са ЗСО. Наравно, тај уставни суд штити Устав „Косова“. Произлази да је ЗСО могућа, ако је уопште могућа, само у правном систему „Косова“.

Да ли ЗСО може истовремено да се третира као институционални орган у оквиру уставно-правног поретка тзв. Косова и да се уклопи у одредбу о суштинској аутономији предвиђеној нашим уставом?

Заједница српских општина није, строго гледано, противна нашем уставу јер познаје општине као јединице локалне самоуправе, а којима није забрањено да се повезују, удружују у асоцијације, конференције па и неке чвршће институционалне облике. Али ЗСО никако не би могла да се подведе под суштинску аутономију коју помиње Устав Србије, па ни као део те суштинске аутономије јер се о њој мора донети посебан закон по поступку за доношење устава (двотрећинска већина у Народној скупштини и референдум). Такође, ЗСО је најнижи облик власти – локална самоуправа, док је суштинска аутономија средњи ниво власти, одмах испод државног, са широким аутономним правима која подразумевају законодавну па чак и уставотворну власт.

Каква ограничења носи прихватање оваквог модела, те није ли то онда противуставни акт?

Сасвим противуставан је Бриселски споразум.

Да ли формирање ЗСО прејудицира питање признања уставно-правног поретка Косова или то питање није ни постављено?

ЗСО је облик локалне самоуправе, надлежности које има (ако буде имала) јесу по својој природи локални послови, како наведени (економски развој у општинама, образовање, здравство, урбано и рурално планирање), тако и други које им доделе централне власти у Приштини. Уређење ЗСО, по хијерархији правних прописа, мора бити у складу са косовским уставом и законима и, уз све то, мора проћи контролу Уставног суда „Косова“. Дакле, ЗСО, ако једног дана угледа светлост, не треба митологизовати, нити помишљати да се ради о некаквој „српској држави“ унутар „Косова“. ЗСО је облик локалног удруживања са националним кључем који може да помогне свакодневном животу и опстанку Срба на Косову и Метохији. У том смислу, наш је интерес да се она образује чим пре, макар и као прелазно решење – до посебног закона о суштинској аутономији како то пише у Уставу Србије.


Зоран Чворовић: Бриселски споразум је копија косовског закона


Да ли је дилема – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – најсрећније формулисана?

На овако постављену дилему најпре ће се упецати већина оних који нису правници, али који ће као из топа употребити један правнички аргумент како би показали да наведени спор није нимало национално безначајан: боље је за Србе на КиМ да се ЗСО непосредно темељи на једном међународном уговору (мада Бриселски споразум није као такав уведен у правни поредак Србије, али у међународном и унутрашњем праву Србије производи дејства једног међународног уговора), него на законима тзв. Косова. Јер где је међународни уговор, ту су и међународне гарантије за положај Срба на КиМ. Овакав лаички доживљај наведене дилеме чак има и своје оправдање у тзв. Уставу Косова, јер према чл. 19 ратификовани међународни споразуми, какав је и Први бриселски споразум којим је предвиђено оснивање ЗСО, спроводе се на директан начин и имају премоћ над законима тзв. Републике Косово. То би значило да најпре треба да се напише Статут ЗСО, да би потом са Статутом, који изворно произлази из ратификованог међународног споразума, били усклађени одговарајући закони тзв. Косова.

Да ли међународни уговор, ратификован у тзв. Републици Косово дан уочи Видовдана 2013, којим је предвиђен ЗСО, претпоставља постојање два посебна уставна система?

Међународни уговор који је у тзв. Републици Косово ратификован 2013. године у форми „Закона о ратификацији првог међународног споразума принципа који уређују нормализацију односа између Републике Косово и Републике Србије“ претпоставља постојање два посебна уставна система независних држава. Сходно томе, формирање ЗСО је према Првом бриселском споразуму предвиђено у оквиру онога што је на српски преведено као „косовски прописи“, а што се у енглеском оригиналу назива „Косово лаw“. Обе синтагме упућују на исто – свеукупност прописа који чине један правни поредак, на чијем челу се у савременим условима сходно начелу законитости налази устав. Пошто уређење ЗСО мора да буде у складу са тзв. Уставом Косова, у Општим принципима Асоцијације/Заједнице се предвиђа да подзаконски акт косовске владе о уређењу ЗСО „размотри Уставни суд“ тзв. Косова. То „разматрање“ не може да буде пука формалност како би неки хтели да га представе, већ је еуфемизам за класичну оцену уставности владиних уредби из чл. 113 тзв. Устава Косова. Полагање наде у снагу Бриселског споразума да обезбеди самостално институционално организовање Србима на КиМ, развејава чл. 16 тач. 1 тзв. Устав Косова, где је прописано да Устав има премоћ над свим другим правним актима, због чега сви ови акти, па и ратификовани Бриселски споразум, морају да буду у складу са Уставом. Једном речју, формирање ЗСО се не одиграва у некаквом правном вакууму који треба да се попуни кроз споразумевање преговарача, већ у јасно уставно-правно омеђеним границама две независне државе, које су постале све јасније захваљујући бриселској одлуци Београда да самоукине уставни поредак државе Србије на КиМ. Када је Влада Србије одлучила да укине локалну самоуправу на КиМ формирану према Уставу Србије, није на КиМ формиран никакав правни вакуум већ се на широкогрудо уступљени простор проширио систем локалне самоуправе по тзв. Уставу Косова. Читав тај процес потискивања једног система локалне самоуправе и једног уставног поретка другим системом локалне самоуправе и другим уставним поретком треба да се оконча формирањем ЗСО. Јер у савременим условима нова држава увек настаје повлачењем правног поретка старе државе.

Какав је статус предвиђен ЗСО ако га тумачимо у оквирима дефинисаним најпре тзв. Уставом Косова, а потом и Бриселског споразума, као акта мање правне снаге?

Кристално је јасно да ЗСО не може да буде ништа више од једног сталног облика институционалне међуопштинске сарадње српских општина. ЗСО не може да буде облик српске територијалне аутономије, јер тзв. Устав Косова предвиђа једностепену локалну самоуправу са општинама као јединим јединицама локалне самоуправе. Исти документ оставља општинама могућност институционалног повезивања кроз формирање асоцијације општина, због чега је 2011. и донет Закон о међуопштинској сарадњи. Општинама су тзв. косовски прописи дали и право прекограничне сарадње. Надлежности које су Првим бриселским споразумом уговорене за ЗСО у потпуности одговарају надлежностима које има општина у тзв. косовском систему. Ово постаје очигледно када се упореде надлежности из тач. 4 документа Општи принципи Асоцијације/Заједнице и чл. 17 Закона о локалној самоуправи тзв. Косова који регулише изворне надлежности општина. Пошто у погледу надлежности ЗСО овај споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи, онда је и ангажман да се ЗСО уреди непосредно на Бриселском споразуму, а не на тзв. косовским законима – потпуно депласиран.

Пише: Наташа Јовановић
за "Печат"


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: Анфор    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине