Најновији драматични догађаји на Косову и Метохији су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа.
Изгласавање Резолуције 1244 у авету безбедност УН 1999. године
У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на њену државну делегацију и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу.
Овај срамни чин врхушке у Приштини само показује да Тачију и њему сличнима није нимало ни до правог преговора ни до помирења, ни до компромисног решења! Они само знају за силу.
С тога се са пуним правом поставља легитимно питање да ли уопште још има било каквог смисла да се преговори у Бриселу наставе?
 |
| др Дарио Видојковић |
Кога онда Брисел треба да позива на уздржавање? Кога је Брисел требао и да јавно осуди због оваквог крајње скандалозног и невиђеног бандитског чина, а није? Нису се нешто посебно огласили ни ЕУЛЕКС ни УНМИК, а из правних наука се добро зна, некада и никаква изјава може значити изјаву.
По ко зна који пут, тиме се види на делу сво лицемерје и дупли стандарди који је досад примењивао Запад, предвођен САД-ом, према Србији и српском народу уопште. И као много пута раније, и овај брутални напад на државну делегацију Србије у својој Косовској Митровици има више циљева и није се десио случајно. Десио се баш на дан када као Тачи „наређује“ да се почне са припремама за оснивање ЗСО. Изгледа да је наредио сасвим друго, а овај догађај може да му послужи као оправдање пред Аљбином Куртијем и другим албанским екстремистима да заправо спречи оснивање ЗСО.
Друго, овај бандитски акт, како вели председник Србије Александар Вучић, се дешава на дан када се на међународном плану заоштравају односи запада са Русијом, њиховом одлуком да се протерају руске дипломате из више од четрнаест земаља ЕУ и НАТО-а. Да ли је то био и својеврстан сигнал приштинским локалним властима да и они покажу силу, у овом случају према Србима, на које запад ионако гледа као на „мале Русе“?
Изостанком јасне и праве осуде бруталног чина Приштине од стране западних центара моћи једноставно показује да се није сврстао против Албанаца, већ да ћутањем подржава овакав акт насиља против Србије, са циљем да се на исту још повећа притисак како би Србија на крају била приморена да призна натовску квази-државу на делу своје државне и историјске територије.
Још не заборавимо да се овај напад догодио свега пар дана после деветнаесте годишњице бруталне агресије НАТО-а на СРЈ, чије последице (посебно у виду катастрофалног пораста малигних обољења због употребе осиромашеног уранијума у муницији НАТО ратне технике), овај данашњи чин чини агресије на Србију још суморнијим. Но, овај чин мора да послужи Србији и српском народу и као својеврсна опомена и лекција уједно, јер треба да отвори Србији коначно очи да са западом нема никаквог договора нити преговора, јер је се запад давно сврстао против српског народа, којег види на путу на свом поновном походу на исток, поновном „Дранг нах Остен“!
Зато, најбоље решење и одговор Србије на овај брутални напад и ово невиђено нецивилизацијско дивљање од стране албанских терориста мора да представља моментални прекид преговора у Бриселу, повлачење потписа на Бриселски споразум, и обраћање УН са захтевом да се испоштује резолуција ОУН 1244!
"Заборављена Резолуција 1244" шиптарског аутора Самедина Љатифија указује на чињеницу да она брише све замишљене границе Србије са својом јужном покрајином.
То је једини правни оквир у коме Србија убудуће треба и мора да делује, а ради ефикасне заштите својих грађана на Космету треба да се захтева да се на Космет врате 1.000 српских војника и полицајаца, на шта Србија има право према истој резолуцији. Србија тиме не би испољавала никакве агресивне намере, већ би повратак српских снага само значио допринос миру и стабилности на подручју Косова и Метохије, једнако гарантовано и Србима и Албанцима, грађанима Србије.
Јер, да за то нису у стању наоружане паравојне јединице под командом локалне власти у Приштини није доказао само овај чин агресије, који је по ко зна који пут подигао, без потребе и повода, тензије у региону, већ и још увек нерасветљено убиство Оливера Ивановића, што је изгледа само било увод у дешавања попут овог данас, које има за циљ застрашивање и протеривање српског народа са својих вековних огњишта. То Србија не сме, ни по коју цену, да дозволи, то јој је историјска обавеза, ако не жели да скроз нестане!
