У фељтону који је пред вама укратко ћемо представити организацију, положај и оснивање првих српских конзулата, положај српског народа и борбу државе за своју територију на тлу Старе Србије током 19. века.
Конзулатом су управљали одабрани људи, којима је Србија тада обиловала. Њихова је основна дужност била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје сународнике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије и, најзад, да редовно подносе детаљне извештаје о стању у области у којој раде и живе.
Српски Конзулат у Приштини покривао је територију Косовског вилајета. Али, у том простору битно обележје вилајета чинило је Косово, зато му је по њему и дато име. Скопље је представљало центар одакле се управљало вилајетом (покрајином). У њему је седео валија (управитељ), који је управљао вилајетом. Он је био паша и њему су потчињени били сви функционери у вилајету.
Начелно, под компетенцију приштинског конзула потпадао је и Санџак. Но, због компликоване ситуације на Косову, влада српска је одредила Царинарницу Јавор за политички рад у Санџаку. Њој је делимично помагала и Царинарница Рашка, тако, да је конзул у Приштини концентрисао своју активност готово искључиво на Косово.
Поред Приштине, важна места на Косову била су Пећ, Призрен, Митровица, Вучитрн, Гњилане и Ђаковица. У Призрену и Митровици постојали су руски и аустријски конзули. У Митровици је базирана била једна турска дивизија, а у Приштини се налазило седиште начелника округа - мутесарифа и муфтије - верског поглавара за Косовски вилајет. Појединим срезовима, односно казама, управљали су кајмаками. То практично значи да се власт вилајетска налазила у рукама два човека - валије у Скопљу и мутесарифа у Приштини.
За првог конзула приштинског постављен је Лука Маринковић. Али његово службовање било је кратког века, јер су га Арбанаси убили испред самог Конзулата 1890. године. Турци и Арбанаси нерадо су гледали постојање једне такве српске установе, као што је Конзулат. Чак су покушали да га запале. А мутесариф је забранио свим људима, да не смеју ићи у Конзулат, „јер је то капија кроз коју ће Србија доћи иа Косово“.
После смрти Маринковића за конзула је наименован Бранислав Нушић, књижевник. Нешто касније дошао је Тодор Станковић, па др Мирослав Салајковић, дипломата; затим др Милан Пећанац, Светислав Симић и, напослетку Милан Ракић, песник. Понекад је, у отсуству конзула, ту дужност обављао писар или драгоман Конзулата. Својим радом, способношћу и тактичношћу, нарочито су се истакли Тодор Станковић и Светислав Симић.
 |
| Стара Приштина |
Конзулати - "капија кроз коју ће Србија доћи на Косово"
То што се дешавало кроз дуготрајни период робовања, понављало се чак и крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Наша архивска истраживања о геноциду над Србима на Косову, од стране Турака и Арбанаса, у времену од 1890. до 1912. године, то неминовно потврђују. Благодарећи чињеници, што је краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава (конзулата), међу којима и Конзулат у Приштини. Да она тада није то учинила, ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак, од српских конзула, који су радили у Приштини, остали су нам конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову за један временски интервал од 23 године, односно од 1890. до 1913. године, када је Конзулат престао са радом.И заиста, конзулска писма показују сву суровост, којом су Арбанаси мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе са Косова; наравно, уз помоћ својих подстрекача Турака и турске власти уопште.
Конзулатом су управљали одабрани људи, којима је Србија тада обиловала. Њихова је основна дужност била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје сународнике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије и, најзад, да редовно подносе детаљне извештаје о стању у области у којој раде и живе.
Српски Конзулат у Приштини покривао је територију Косовског вилајета. Али, у том простору битно обележје вилајета чинило је Косово, зато му је по њему и дато име. Скопље је представљало центар одакле се управљало вилајетом (покрајином). У њему је седео валија (управитељ), који је управљао вилајетом. Он је био паша и њему су потчињени били сви функционери у вилајету.
Начелно, под компетенцију приштинског конзула потпадао је и Санџак. Но, због компликоване ситуације на Косову, влада српска је одредила Царинарницу Јавор за политички рад у Санџаку. Њој је делимично помагала и Царинарница Рашка, тако, да је конзул у Приштини концентрисао своју активност готово искључиво на Косово.
Поред Приштине, важна места на Косову била су Пећ, Призрен, Митровица, Вучитрн, Гњилане и Ђаковица. У Призрену и Митровици постојали су руски и аустријски конзули. У Митровици је базирана била једна турска дивизија, а у Приштини се налазило седиште начелника округа - мутесарифа и муфтије - верског поглавара за Косовски вилајет. Појединим срезовима, односно казама, управљали су кајмаками. То практично значи да се власт вилајетска налазила у рукама два човека - валије у Скопљу и мутесарифа у Приштини.
 |
| План града Скопља из тог периода |
За првог конзула приштинског постављен је Лука Маринковић. Али његово службовање било је кратког века, јер су га Арбанаси убили испред самог Конзулата 1890. године. Турци и Арбанаси нерадо су гледали постојање једне такве српске установе, као што је Конзулат. Чак су покушали да га запале. А мутесариф је забранио свим људима, да не смеју ићи у Конзулат, „јер је то капија кроз коју ће Србија доћи иа Косово“.
После смрти Маринковића за конзула је наименован Бранислав Нушић, књижевник. Нешто касније дошао је Тодор Станковић, па др Мирослав Салајковић, дипломата; затим др Милан Пећанац, Светислав Симић и, напослетку Милан Ракић, песник. Понекад је, у отсуству конзула, ту дужност обављао писар или драгоман Конзулата. Својим радом, способношћу и тактичношћу, нарочито су се истакли Тодор Станковић и Светислав Симић.
Преузето из књиге Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
Први пут објављено: 1890
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.